Dinar, potcenjen ili precenjen?

Paul Krugman kaže da je dinar precenjen, Diana Dragutinović da je potcenjen. Ko je u pravu?

Nema pouzdanog merila za to, niti ima konsenzusa šta to uopšte znači.

Na Krugmanovoj strani su sledeći argumenti. NBS je u poslednje vreme dosta intervenisala na jačanju dinara. Kad bi se dinar ostavio slobodnom tržištu, kada NBS ne bi intervenisala, dinar bi bio slabiji nego što je sada.

Na Dianinoj strani bi mogla da bude činjenica da i pored toga što je NBS uvek intervenisala, devizne rezerve su čitavu deceniju rasle. To znači da je NBS neto otkupljivala devize za dinar i time godinama doprinosila slabljenju dinara. Da NBS to nije radila, dinar bi bio mnogo jači. Međutim i to se u poslednjih par godina promenilo, devizne rezerve su prestale da rastu, a ove godine i padaju. Gledajući ovaj kriterijum u 2012, dinar jeste precenjen -- pao je, ali je trebalo da padne još više.

Kao dokaz da je dinar potcenjen, Diana navodi razlike u kretanju inflacije i kretanju kursa -- naime, dinar je prema evru pao više nego što je bila dinarska inflacija. To nije baš pouzdan način gledanja na stvari. Prvo, to najviše zavisi od izbora početne godine -- nemamo razloga da verujemo da je u baznoj godini dinar bio na ravnotežnom nivou. Možda je u baznoj godini (NBS u izveštaju uzima 2010.) bio daleko precenjen, a sada je samo malo manje precenjen. Drugo, zašto NBS meri dinar prema evru?  Evrozona je najznačajniji ali nije jedini trgovinski partner. Ko kaže da evro ima ravnotežnu vrednost? Moguće je da je i sam evro precenjen prema drugim valutama -- i ako se pogledaju pariteti cena izgleda da u poslednje vreme jeste bilo tako.

Bolje od poređenja kretanja cena i kursa je poređenja nivoa cena po zemljama. Pa ako je u Srbiji u proseku skuplje nego u inostranstvu dinar je precenjen, ako je jeftinije dinar je potcenjen. Prema tom pokazatelju dinar je tradicionalno potcenjen u odnosu na evro ili dolar. Statistike kažu da su cene u Srbiji niže (možda se ne čini tako, ali pored robe široke potrošnje tu treba uključiti i cene raznih usluga, koje su dosta niže). Ni ovaj pokazatelj nije pouzdan i sve je to dosta arbitrarno -- treba odabrati uporedivu korpu proizvoda, neki proizvodi su striktno domaći, postoji problem sa uslugama i sa proizvodima kojima se ne trguje pa je pitanje zašto bi one bile neka odrednica kursa, itd. Ali eto po tom kriterijumu, dinar je potcenjen.

Meni su tržišni kriterijumi (koji idu u prilog Krugmanu i trenutnoj precenjenosti) bliži od statističkih metoda (koje idu u prilog Diani i potcenjenosti dinara). Kretanje deviznih rezervi i intervencije NBS na jačanju dinara su znak da bi dinar danas trebalo da vredi malo manje.

Inače, sve to i nema previše veze -- samo postojanje dinara kao navodno plivajuće valute je mnogo veći problem od njegove trenutne vrednosti.

Obama v. Romney

Komentari su otvoreni, a moje mišljenje je ovakvo. Ne sećam se da sam video ovakvu dominaciju jednog predsedničkog kandidata nad drugim u debati. Obama je izgledao malo umorno, ali pravu razliku napravio je Romney svojim izvanrednim izdanjem. Izgleda kao da su ga ranije republikanske debate malo kočile, da je tamo uvek bio u grču i izgledao pomalo kao uljez zbog nedovoljnih konzervativnih kredencijala. Sada kad je osigurao tu podršku videli smo novog Romneyja. Posebno je bio impresivan balans između jasnoće u porukama sa jedne strane i poznavanja i navođenja detalja pojedinih mera i politika sa druge.

Primeri su njegove diskusije detalja poreskih politika i velikog poreskog opterećenja ili Dodd-Frank finansijske regulacije -- gde se jasno vidi da dobro zna o čemu govori, ali je istovremeno sve to rečeno putem razumljivih brojki, primera iz prakse i priča konkretnih ljudi i firmi koje imaju probleme povezane sa ovim regulacijama. 

Obama se sa druge strane držao generalnih ideoloških poruka, bio nesiguran u detaljima i sve to radio uz zamuckivanje i čišćenje grla -- sve što on inače radi samo se se u samostalnim intervjuima ne primećuje toliko. Ali pored ovako artikulisanog i elokventnog Romneyja, to je izgledalo jako loše. 

Trka je ovim postala mnogo zanimljivija, i kao što je neko od ko-blogera primetio na Twitteru, na Intrade kladionici je Obama odmah nakon debate pao sa 79% na 66% šansi za reizbor.

Preporučujem celu debatu, jer na Youtubeu ne vidim baš dobre isečke -- ovo je jedan highlights, ali i tu su neki bolji delovi propušteni. Za one sa najmanje vremena, ovo je dvominutni sažetak u tajvanskoj crtanoj verziji.

Paralelni intervju

Čitalac Miloš nam preko Twittera predlaže da odgovorimo na pitanja koja su Krugmanu postavljena u Pressu. Evo da probam.

Da li je za jednu zemlju gori bankrot ili konstantna dužnička kriza?
Zavisi od zemlje, ali bankrot ponekad može da bude i bolje rešenje. Za Grčku je verovatno bilo bolje da je odmah bankrotirala nego da se godinama, možda i decenijama izvlači iz dužničke krize.

Deo EU zagovara oštru štednju. Smeju li takvu politiku da prihvate male nacionalne ekonomije, koje inače imaju nizak BDP i minimalan rast ili čak pad proizvodnje?
Male nacionalne ekonomije ne samo da smeju nego moraju da prihvate takvu politiku. One nemaju drugog izbora. Kod velikih ekonomija, bar u teoriji, potrošnja može da podstakne proizvodnju. Za male, to čak ni u kejnzijanskoj teoriji nije moguće, jer će potrošnja srazmerno više podstaći uvoz.

Koliko se u periodu krize smatraju opravdanim različiti vidovi državnih subvencija i zaštite domaće proizvodnje? Posebno ako su usmereni ka podsticanju izvoza?
Na ovo pitanje je čak i Krugman odgovorio sa "To može da bude problematično." Naši ekonomski novinari su u proseku levo od Krugmana. U Krugmanovim udžbenicima postoje lepi grafici koji objašnjavaju kako su i zaštita domaćeg tržišta i subvencionisanje izvoza izuzetno štetne politike.

Da li se recept stimulisanja potrošnje koji vi predlažete može primeniti na mikronivou, u porodici ili manjoj firmi?
Ako mene pitate ne može se primeniti ni na makro nivou, ali što se više ide prema mikro nivou to je apsurdnost ovakve politike vidljivija.

Šta mislite o MMF-u? Da li pomažu ili odmažu državama s kojima su sklopili aranžman?
U jednom smislu MMF pomaže državama jer im daje kredite jeftinije nego što bi inače mogli da dobiju, a sa druge strane ih donekle disciplinuje. Međutim, kad se pogleda šira slika, MMF tako stvara moralni hazard -- pomaže neodgovorne vlade i omogućava im da ne plate punu cenu svojih prethodnih odluka, čime na dugi rok ustvari pogoršava njihovu disciplinu.

Da li je potrebno da EU osnuje evropsku rejting agenciju, s obzirom na to da su sve tri rejting kuće koje vedre i oblače svetom finansija američke? 
Opet, čak i Krugman kaže da se mora razlikovati privatno i javno i da ne dolazi u obzir osnivanje evropske državne rejting agencije. Takođe, ni kod postojećih agancija uopšte nije važno "čije" su, gde su im kancelarije ili odakle su im vlasnici, pa nema potrebe o njima govoriti kao američkim, kao da one na neki način rade protiv Evrope. Međutim, najvažnije je reći da te agencije vedre i oblače samo zato što su im države, putem bazelskih regulacija, dale moć da vedre i oblače. To nisu firme koje na tržišnom principu nude svoju uslugu, već imaju privilegiju da se njihov rejting upotrebljava u regulatorne svrhe, što ih ustvari čini delom međunarodnog regulatornog sistema.

Ustavni sud - Đilas 2:0

Kao što smo i očekivali Ustavni sud je kao neustavnu ocenio odluku Grada Beograda da odrasle osobe smeju svoje pare namenjene potrošnji alkohola posle 22h ostavljati samo ugostiteljskim objektima.

Kao i kod odbacivanja kartela u koji je Grad Beograda uterao taksiste, moje je pitanje kada će da se vrate pare onima koji su sve uz svetla kamera kažnjavani samo zato što nisu hteli da poštuju nešto što je još ranije u Novom Sadu ocenjeno kao neustavno.

Titov pionir

Priznajem da ovakvog premijera nikada nismo imali, a siguran sam da nećemo ni imati. U moru izjava koje su konfuzne, logički i materijalno netačne, štetne, pre primerene opozicionom demagogu nego premijeru, nametnula mi se današnja, gde premijer kaže:

Kao što neki smatraju da ne smeju da se osporavaju prava kada je reč o njihovoj seksualnoj orijentaciji, tako niko ne sme i nema prava da izvrgava ruglu verska osećanja drugih - naglasio je Dačić.

Prema njegovim rečima, Srbija ne sme biti poligon sa takozvanim pravom na slobodno mišljenje kojim se izaziva nezadovoljstvo ljudi, jer u tom slučaju to nije pravo na slobodno mišljenje, već direktna provokacija koja može da destabilizuje odnose u jednoj zemlji ili čitavom regionu.

Sloboda govora postoji ili ne postoji. Ova izložba ni na koji način ne ometa vernike u ispoljavanju vere. Po njegovoj definiciji, ako ja kažem da su siromašni ponajviše krivi za svoj položaj, ja izvrgavam ruglu jednu grupu i udaram im na njihova tanana sirotinjska osećanja. Prema ovome stavu, crkvu je zabranjeno kritikovati, a ateisti i uopšte drugi nehrišćani/nemuslimani nemaju pravo da promovišu svoje poglede na svet. Stoga bih ponovio tri laka recepta iza kojih bi trebalo da stoji ozbiljna država:

1. Kome se ne sviđa izložba, ne ide na izložbu.
2. Kome se ne sviđaju gej veze, ne ulazi u gej veze.
3. Kome se ne sviđa parada, ne ode na paradu.

Ko hoće silom da drugima brani sve ovo, ide u bajbok.

Za razliku od "Srpskog filma" o kome su svi znali sve iako ga nisu gledali, ovde su novovernici barem imali prilike da vide izložbu na netu. Za razliku od primitivaca koji su demonstrirali povodom karikatura Muhameda, prosečni Srbi ni po čemu u praksi ne pokazuju, a kamoli praktikuju, svoje hrišćanstvo. A, autor filma koji prikazuje islam iz jedne malo drugačije perspektive nije uhapšen zbog vređanja verskih osećanja muslimana širom sveta nego zbog nekih mnogo zemaljskijih stvari koje sa filmom nemaju ikakve veze.

Krugmanovi recepti 2

Press danas objavljuje intervju sa Polom Krugmanom pod naslovom Bolna tačka Srbije nije javni dug već konkurentnost.

A, evo šta je izvesni ekonomista Pol Krugman (pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, doduše) napisao 1994. godine u eseju Mit o konkurentnosti (The Myth of Competitiveness):

So why are people apparently so anxious to define economic problems as issues of international competition? The competitive metaphor--the image of countries competing with one another in world markets in the same way that corporations do--derives much of its attractiveness from its seeming comprehensibility. Tell a group of businessmen that a country is like a corporation writ large, and you give them the comfort of feeling that they already understand the basics. Try to tell them about economic concepts like comparative advantage, and you are asking them to learn something new. It should not be surprising if many prefer a doctrine that offers the gain of apparent sophistication without the pain of hard thinking. The rhetoric of competitiveness has become so prevalent, however, for three deeper reasons.

First, competitive images are exciting, and thrills sell tickets. The subtitle of Lester Thurow's bestseller, Head to Head, is "The Coming Economic Battle Among Japan, Europe, and America"; the jacket proclaims that the "decisive war of the century is being waged right now . . . and we may have already decided to lose." Suppose the subtitle had described the real situation: "The coming struggle in which each big economy will succeed or fail based on its own efforts, pretty much independently of how well the others do." Would Thurow have sold a tenth as many books?

Second, the idea that U.S. economic difficulties hinge crucially on our failures in international competition makes those difficulties seem easier to solve. The productivity of the average American worker is determined by a complex array of factors, most of them out of reach of any likely government policy. So if you accept the reality that our "competitive" problem is really a domestic productivity problem pure and simple, you are unlikely to be optimistic about any dramatic turnaround. But if you can convince yourself that the problem is really one of failures in international competition--that imports are pushing workers out of high-wage jobs, or that subsidized foreign competition is driving the United States out of the high value-added sectors--then the answers to economic malaise may seem to you to involve simple things like subsidizing high technology and being tough on Japan.

Finally, many of the world's leaders have found the competitive metaphor extremely useful as a political device. The rhetoric of competitiveness turns out to provide a good way either to justify hard choices or to avoid them. For example, the well-received presentation of Bill Clinton's initial economic program in February 1993 showed the usefulness of competitive rhetoric as a motivation for tough policies. Clinton used this language when he proposed a set of painful spending cuts and tax increases to reduce the federal deficit. Why? The real reasons for cutting the deficit are disappointingly undramatic: the deficit siphons off funds that might otherwise have been productively invested, and thereby exerts a steady if small drag on U.S. economic growth. But Clinton was able instead to offer a stirring patriotic appeal, calling on the nation to act now in order to make the economy competitive in the global market--with the implication that dire economic consequences would follow if we do not. S

ome economists think that this sort of political payoff justifies the emphasis on competitiveness. They argue that although the rhetoric that portrays world trade as a high-stakes competition is false, it is a noble lie that helps our leaders persuade the public to do what needs to be done. But I believe that this indulgent view is not only deeply cynical but harmful.

Krugmanovi recepti

Krugman je -- pretpostavljam za nešto u blizini stotinak hiljada dolara, jer je čak i pre nego što je u poslednjih nekoliko godina postao globalna medijska zvezda dobijao po 40-50 hiljada za predavanja -- rekao dve stvari: 1) država treba da troši; 2) dinar treba još da padne.

Obe stvari je rekao potpuno napamet. Da je bar onako usput pogledao neke osnovne podatke, pročitao par članaka o Srbiji ili bar neki blog post ne verujem da bi tako nešto mogao ozbiljno da kaže.

Što se potrošnje tiče, Srbija je mala ekonomija sa velikim učešćem uvoza i u takvoj ekonomiji recept potrošnje ne dolazi u obzir, ni prema samim kejnzijancima. Svaka državna potrošnja stimuliše ekonomije okolnih zemalja, dok račun ostaje Srbiji. I u Krugmanovom udžbeniku jasno je da je to tako, jer za male i otvorene ekonomije važe drugačija pravila.

Što se kursa tiče, u Srbiji je 2/3 šire novčane mase u evrima i glavno merilo vrednosti je evro. Svaki pad dinara se odmah odražava na cene i zato stvarne depresijacije nema -- kako padne dinar tako porastu cene i Srbija je opet jednako (ne)konkurentna prema inostranstvu. Ni neki drugi osnovni uslovi koji devalvaciju čine funkcionalnom nisu ispunjeni -- opet, ni prema samim zagovornicima devalvacije, ni prema Krugmanovom udžbeniku.

Štaviše, dve preporuke su međusobno nekonzistentne. Naime, državna potrošnja je i za kejnzijance potrebna samo onda kada je ekonomija u "zamci likvidnosti" -- kad su kamate na nuli, pa monetarna politika navodno nije moguća. Srbija, naravno, nije ni u kakvoj zamci likvidnosti niti sa dinarom to može da bude. Zato, ako Krugman tvrdi da ekonomiji treba stimulus i istovremeno da dinar treba da devalvira, najbolji način za to je ekspanzivna monetarna politika. U okviru svoje teorije, Krugman je trebalo Jorgovanki, koja je bila u prvom redu, da kaže da je zemlji potrebno štampanje para. Pošto zamke likvidnosti nema onda je monetarni stimulus bolji od fiskalnog, a sa štampanjem para bi se istovremeno dobila i željena devalvacija. Otkud državna potrošnja sada tu? Zašto?

To što je Krugman u Beogradu rekao, dakle, ni u okvirima njegove sopstvene teorije nema nikakvog smisla. Ali mislim da ga to i ne interesuje previše, jer sudeći po njegovom blogu najinteresantnija stvar danas mu je bila neka statua u hotelu.

Pogled sa planete Zemlje

Gledajući preporuke nobelovca Krugmana, setio sam se pisma koje je pre deset godina Keneth Rogoff poslao nobelovcu Stiglitzu:

Let's look at Stiglitzian prescriptions for helping a distressed emerging market debtor, the ideas you put forth as superior to existing practice. Governments typically come to the IMF for financial assistance when they are having trouble finding buyers for their debt and when the value of their money is falling. The Stiglitzian prescription is to raise the profile of fiscal deficits, that is, to issue more debt and to print more money. You seem to believe that if a distressed government issues more currency, its citizens will suddenly think it more valuable. You seem to believe that when investors are no longer willing to hold a government's debt, all that needs to be done is to increase the supply and it will sell like hot cakes. We at the IMF—no, make that we on the Planet Earth—have considerable experience suggesting otherwise. We earthlings have found that when a country in fiscal distress tries to escape by printing more money, inflation rises, often uncontrollably. Uncontrolled inflation strangles growth, hurting the entire populace but, especially the indigent. The laws of economics may be different in your part of the gamma quadrant, but around here we find that when an almost bankrupt government fails to credibly constrain the time profile of its fiscal deficits, things generally get worse instead of better.

Zašto mi Rusija nikada neće biti na drugom mestu?

Hteo sam da pohvalim novog predsednika, zato što radi ono što predsednik inače treba da radi po slovu ustava, ali ću morati da se uhvatim njegove izjave gde kaže da od Rusije više voli samo Srbiju. Izjava je lišena svake diplomatske mudrosti, jer on privatno može da na drugo mesto stavi i Mjanmar ako hoće, ali kao šef države mora da vodi računa o interesima Srbije, a oni nisu dominantno na istoku i verovatno nikada neće ni biti. O patetici kao smehotresnom sredstvu izražavanja u diplomatiji neću ni trošiti reči.
Jelena Milić, osoba koju cenim zbog stavova u oblasti spoljne i bezbedonosne politike , lepo je napisala tekst o tome. Kako mene zapanjuje istrajan mazohizam građana Srbije, gde lovorike, prečesto za iole dobar ukus, idu ubicama, mučiteljima, lopovima, okupatorima i svakojakoj bulumenti štetočina, osvrnuću se na taj mazohistički fenomen masovnog rusofilstva u Srbiji.

Ne znam kako neko može da voli više Rusiju od Republike Srpske ako je patriota. I od Crne Gore. Novija istorija pokazuje da je na krilima ruske okupacije u Srbiju na vlast došla banda iz šume koja je, em za cilj imala da se razbije velikosrpska tvorevina Kraljevina Jugoslavija, em na jedan strašno dug rok zatrovala sposobnost građana Srbije da donose iole smislene odluke. Ono što Nemci nisu radili kada su okupirali Srbiju , Rusi su radili sa oduševljenjem - silovali, kolikogod su stigli. Ruske trupe su za naše građane organizovale koncentracione logore, pod izgovorom kolektivne krivice.
Iz Srbije gotovo niko nije otišao da sreću i bolji život traži u Rusiji. Nijedna ruska pop ili rok grupa nema u Srbiji svoje poklonike. Ruski film je marginalan. Gotovo nijedan ruski proizvod ili usluga za široku potrošnju nisu popularni u Srbiji. Ruskog jezika nema u slengu. Gotov svi naši turisti imaju psihičko-stomačne tegobe kada se nalaze u hotelima u kojima ima više od 10% Rusa. Rusija trenutno daje podršku mnogobrojnim domaćim hezbolasima koji bi da zaviruju u krevete, broje krvna zrnca i prevaspitavaju nevernike. Odbranu Kosova im pošteno plaćamo do zadnje rudne rente. Od ruske vlade jedino mi je zaista gora njihova opozicija. Investicije u Srbiji su im slabe, nisu značajno tržište, nisu dali ni rublje bespovratne pomoći, a naši mazohisti se raduju kada se kod istih zaduže. Šta da radim, razum kaže da je Rusiju teško voleti, mogu je samo poštovati kao regionalnu silu.

Sve i da hoćemo, ne možemo kao oni, mali smo, neprincipijelni, prilično neuračunljivi i nemamo rudno bogatsvo koje možemo izvoziti.

Pretnja praznom puškom

Da li iko na svetu celom shvata ozbilljno ove pretnje? Odavno nisam čuo nešto što je tako lišeno sadržaja, smisla, a ponajviše kredibiliteta onoga ko preti. Dajem litar krvi ako ovaj sindikalac veruje da zaista može da organizuje masovan protest, a da masovno znači brojku koja se meri barem u nekoliko desetina hiljada ljudi. Umesto da se bavi radničkim pravima, to jest pravima svojih članova (da budem precizan), on bi da bude pametniji od svih poslovnih ljudi i kupaca zajedno. Dno dna. Ima tu i logike, šta njega briga kako će da prođu poljoprivrednici, pa nisu oni njegovi članovi. Svega će se setiti osim da se založi za slobodnu trgovinu i slobodno formiranje cena kao lek za gotovo sve devijacije Srbije 2012 koja se zabavlja cenama hleba, ulja i šećera, umesto da nakon 12 godina tranzicije brine brige oko cena avio karata, firmirane garderobe i rata za lizing malo boljih automobila. Doduše u takvoj zemlji ne bi bilo mesta za ovakve lažne borce za radnička prava, kao i za zlatouste NGO aktiviste koji se u slobodno vreme bave ministarskim poslovima.

Još malo o Krugmanu

Videli smo da Slaviša misli da se može ponešto korisno naučiti od Krugmana; uz njegove eseje o slobodnoj trgovini, to bi ponajpre bilo o velikoj pošasti savremenog sveta - deflaciji. Ali, dvojica ekonomista imaju mimo toga i još jednu zajedničku crtu koja nije spomenuta u Slavišinom komentaru - a to je vrlo često kritikovanje Austrijanaca i Austrijske škole. Doduše, razlika je u tome što Krugman izgleda nije ovladao ovom suptilnom tehnikom razdvajanja mizesovskog žita od rotbardijanskog kukolja, već on sve one optužbe koje Slaviša, kao i neki politički korektni "Austrijanci", upućuju isključivo prokletom Rothbardu otpadniku, vezuje za Mizesa, Hajeka i Šumpetera! Rothbarda nikad i ne spominje, valjda ga smatrajući nedovoljno vrednim pomena. U svakom slučaju, sve uobičajene inkvektive: zagovaranje deflacije, srednjovekovni anti-bankarski ekstremizam, likvidacionizam, želja za povratkom zlatnom standardu i ostale reakcionarne užase na koje Slaviša ovde neumorno upozorava kao na opasni rotbardijanski virus u zdravom fridmanovskom tkivu Austirjske škole, Krugman smatra mizesovskim i hajekovskim (i šumpeterovskim) virusom, i vrlo često i oštro kaštiguje na svom blogu!Recimo ovde, ovde, ovde ili ovde.

Štaviše, njegova najveća trenutna opsesija je navodni fakat da su desničari i konzervativci, uključujući čak i mainstream ekonomiste, potpuno napustili Friedmana i okrenuli se Mizesu. To je najveća katastrofa koja se mogla desiti. A najbolji znak da je Mizes zavladao je protivljenje konzervativaca Bernankeovim vragolijama, od QE 1 do  QE n. On, kao i Brad Delong, drugi ogorčeni opsesivac austrijskom invazijom, vrlo često i u pozitivnom kontekstu citira i poziva se na Friedmana kao na opravdanje za Bernankeovu politiku, i kaštiguje mainstream desničarske ekonomiste za nedoslednost, jer ih politički imperativ tera da budu protiv Bernankea, a ekonomska logika koju crpu od Friedmana da ga (Bernankea) podržavaju. Mislim da to ima efekta jer ih zapravo postavlja u nezgodnu poziciju i razgolićuje njihovo poziranje slobodno-tržišnom filozofijom, pokazujući da su razlike između desnih i levih kejnzijanaca, u "makroekonomskim" stvarima, grubo rečeno razlike između štampanja para i zaduživanja da se plati kopanje i zatrpavanje rupa. On onda napada frontalno republikance i režimske akademske ekonomiste bliske njima da su se prodali Mizesu i njegovim ludačkim učenjima, jer odstupaju od Friedmana koji bi bio za labaviju monetarnu politiku (čak je i nesrećnog Mankiwa nedavno napao da je postao mizesovac), na šta ovi verovatno dobijaju laku drhtavicu. Jedini odgovor koji oni imaju je jedno neuverljivo i bledo "Friedman nije tako mislio" opravdanje, koje čak ni Tyler Cowen ne može da proguta.

Ali, koliko god Krugman bio agresivan na blogovima prema Austerijancima, nije toliko voljan da polemiše javno. Recimo, jedan od ovih rotbardovskih "kultista", što reko Slaviša, Robert Murphy, izazvao ga je na javnu debatu, i čak prikupio obećanja u vrednosti od skoro 100 000 dolara do danas, koji bi išli u dobrotvorne svrhe ako se debata održi. Krugman ignoriše ponudu i pravi se lud. U međuvremenu je pristao na duel sa Ron Paulom koji mu se možda učinio kao manje tvrd orah od Murphyja, ali ni to nije išlo baš sjajno.

Krugman u Srbiji

Dolazi, kako dolikuje, u organizaciji bivših mladih socijalista. Ali pravite veliku grešku ako odbacite Paula Krugmana samo na osnovu njegovog ideološkog opredeljenja. Krugman je neko ko vrlo dobro razume ekonomiju i od njega se može mnogo naučiti. To ne kažem iz pristojnosti -- naprotiv, od mnogih drugih sličnih likova, kao što je recimo Joe Stiglitz, drugi najpoznatiji levičarski ekonomista na svetu, mislim da nikad ništa pametno nisam čuo.

Krugmanovi radovi i eseji pisani uglavnom pre 2000. godine su apsolutno fenomenalni. Pošto se u njima bavi međunarodnim i nešto manje makro pitanjima, u njima nema vidljivog upliva ideologije, a sama ekonomska pitanja Krugman razume i objašnjava kao malo ko. Svrstvao bih ga rame uz rame sa Friedmanom, posebno po sposobnosti da složena pitanja rasklopi na kockice, prepozna suštinu i onda to izloži razumljivim jezikom. 

Moji omiljeni Krugmanovi tekstovi, koje na raznim kursevima zadajem kao obeveznu literaturu su: Konkurentnost: opasna opsesija; Šta studenti moraju da znaju o trgovini; i Pohvala jeftinoj radnoj snazi. Prva dva su prilozi slobodnoj trgovini, uz razotkrivanje nekih raširenih ekonomskih zabluda. Treći je o klasičnom levičarskom pitanju na koje Krugman zauzima potpuno tržišni stav -- ekonomski argument, jednostavno, govori u prilog takvom stavu. Ima toga još -- gotovo sve što pronađete od Krugmana pisano pre kraja 1990-ih vredno je pažnje. 

Međutim, negde od 2000-ih, sa dobijanjem kolumne u NY Timesu, Krugman je od ekonomiste izrastao u političkog aktivistu. Ne čak ni ideologa, već u najobičnijeg partijskog ratnika. To je uzelo veliki danak ne samo njegovom ekonomskom rezonu, nego valjda i njegovom karakteru. Kada vam cilj umesto istine postane agitacija, onda počnete da pravite kompromise sa činjenicama. Tako Krugman misli da mu je dozvoljeno da bira, izvrće ili prećutkuje činjenice, sve dok je to u cilju promovisanja viših ideoloških vrednosti.

U poslednjih par godina Krugman igra ulogu tradicionalnog kejnzijanca, ekstremnijeg od novih, mekših kejnzijanaca bliskih Obaminoj administraciji. On kritikuje Obamu s leva. Fiskalni stimulus, najvažniji ekonomski potez Obame, nije se proslavio -- ali Krugmanova kritika je da je to zato jer stimulus nije bio dovoljno veliki. Šta bi bilo kad bi bilo je, naravno, nemoguće utvrditi, i Krugman tako i dalje može da tvrdi da je bio u pravu i teško ga je bilo kakvim podatkom ućutkati. 

U nekim slučajevima je poslednjih godina bio i u pravu. Ispravno je još 2008. uvideo da je okruženje izuzetno deflatorno. Za razliku od nekih poput Petera Schiffa koji su videli hiperinflaciju tu odmah iza ugla, Krugman je -- mada daleko od toga da je bio jedini, jer su i finansijska tržišta sve vreme pokazivala isto -- uvideo da je ta opasnost dosta daleko.

Sve u svemu, čini mi se da i dalje vredi pratiti Krugmana -- bar ja i dalje čitam njegov blog, mada nisam i ne nameravam da čitam novu knjigu (radi čije promocije on dolazi u Srbiju). Samo, kada sadašnjeg Krugmana pratite, korisno je imati u vidu sa koje strane dolazi -- a dolazi sa strane ekstremnog makroekonomiste, kejnzijanca i levičara. Ekstremni makroekonomista znači da on potpuno zanemaruje mikro aspekt -- recimo, sve strukturne, institucionalne, regulatorne, troškovne i mikro probleme u realnoj ekonomiji Krugman zanemaruje i misli da se sve može rešiti manipulacijom na nivou makroekonomske politike. Uz to je i ekstremni kejnzijanac, što znači da će uvek iskoristiti svaki povod da predloži povećanje državne potrošnje. I dodajte na to da je i krajnji levičar, pa njegove argumente o političko-ekonomskim pitanjima, kao što su preraspodela dohotka ili zdravstvena reforma, slobodno preskočite jer po tim pitanjima nije ništa pametniji od Fransoe Olanda ili Nensi Pelosi. Ako sa tom rezervom na umu uspete da razaberete žito od kukolja, od Krugmana se i dalje ponešto dobro može čuti.

Helikopterski novac

Kad smo već kod teme, uz prokazivanje Friedmana kao inflacioniste obavezno ide i pominjanje čuvenog helikoptera. Friedman je, kaže se, pozivao da se novac baca iz helikoptera i to je dokaz da je bio zagovornik inflacije.

Friedmanova metafora sa helikopterom nema zaista nikakve veze sa inflatornom politikom. Ona je odgovor na kejnzijanski argument da je centralna banka u nekim situacijama nemoćna. Kejnzijanci, naime, vide kamatne stope kao glavni instrument i glavni mehanizam prenosa uticaja monetarne politike na ekonomiju. Ovo je ustvari dominantni pogled, dugo je to bio i ostao je do danas. Ako pitate slučajno odabranog ekonomistu ili bankara kako centralna banka vodi monetarnu politiku, najverovatniji odgovor koji ćete dobiti je da ona to radi upravljanjem kamatnim stopama.

U situaciji kad su kamatne stope veoma niske ili čak na nuli -- kao što je od SAD preko EU do Japana bio slučaj u proteklih par godina -- kejnzijanci kažu da centralna banka ne može više da vodi ekspanzivnu monetarnu politiku jer kamatne stope ona ne može da spusti ispod nule. Međutim, pošto se pretpostavlja da se radi o recesionoj deflaciji, gde padaju i realni sektor i cene, neka vrsta ekspanzivne politike je potrebna. U tom slučaju, kejnzijanci kažu, neophodno je da stimulus bude fiskalni. Pošto su kamate već na nuli, centralna banka je nemoćna i čak i kad bi to htela, ne može da ekspanzivnom monetarnom politikom podstakne privredu niti kreira inflaciju.

Nonsens, kaže Friedman. Ključna stvar u monetarnoj politici nisu kamatne stope, već količina novca u ekonomiji. Centralna banka uvek može da kratkoročno podstakne realnu ekonomiju i stvori inflaciju. Ako nikako drugačije, može da uzme i baci veliku količinu novca iz helikoptera. To što su kamate nula je irelevantno -- ljudi će pokupiti novac, potrošiti ga i cene će na kraju morati da porastu.

Otuda metafora se helikopterom. Radilo se o objašnjenju različitih puteva uticaja centralne banke na ekonomiju. Helikopter je tu da objasni da nisu ključne kamate, već da je ključna količina novca.

Ben Bernanke je upotrebio istu metaforu pre desetak godina dok je još bio akademik, pišući o tadašnjoj japanskoj deflaciji. Zato ga sada zovu Helikopter Ben, ali ideja je bila ista -- nasuprot tadašnjim tvrdnjama japanskih ekonomista, jednostavno nije bilo tačno da japanska centralna banka ne može kratkoročno podstaći realnu ekonomiju i sprečiti deflaciju, što je upotrevljavano kao opravdanje za fiskalni stimulus. Neka su kamate i na nuli -- novac se i dalje može nekako ubaciti u ekonomiju, makar i uz pomoć helikoptera. 

Ovo ne znači da je Bernanke Friedmanov sledbenik u drugim stvarima ili da bi Friedman odobrio ovo što sada kao guverner Feda radi Bernanke -- ali o tome više u knjizi koja izlazi za par nedelja.

Friedman i inflacija

Postoji jedna stvar koju neki noviji "austrijski" ekonomisti nikako da shvate. Stvar je jednostavna. Ako u ekonomiji imate određenu količinu novca, a zatim ta količina iz nekog razloga naglo opadne, uslediće ekonomska recesija. 

Količina novca u ekonomiji je glavna determinanta nivoa cena. Promene količine novca, međutim, ne utiču samo na cene, već u kratkom roku utiču pre svega na realnu ekonomiju. Ako povećate količinu novca, nećete odmah dobiti porast cena, nego će prvo porasti proizvodnja i zaposlenost. Tek onda, posle nekog unapred nepoznatog vremenskog perioda, porašće cene a realna ekonomija će se vratiti na svoj prethodni ili još niži nivo. To zna svaki političar -- zato su uvek u iskušenju da radi kratkoročnih poboljšanja štampaju novac.

Isto važi i za smanjenje novčane mase. Ako količina novca u ekonomiji opadne, neće opasti cene, nego će pre svega realna ekonomija biti pogođena. Opašće proizvodnja, porašće nezaposlenost, dogodiće se recesija. Sa opadanjem količine novca vremenski period potreban za prilagođavanje cena je još duži nego u slučaju njenog rasta. Cene se, dobro je poznato, teško kreću nadole. Kad količina novca u ekonomiji opadne možete imati višegodišnju duboku recesiju pre nego što se cene prilagode novoj realnosti.

Kada je Milton Friedman objasnio da je lek protiv Velike depresije 1930-ih trebalo da bude povećanje novčane mase, on je u vidu imao upravo to. Novčana masa je, iz nekoliko razloga, da sada ne ulazimo u njih, prilikom Velike depresije opala za celih 40%. To je uslovilo dobrim delom bespotrebnu i bespotrebno dugačku recesiju i najbolji lek za to je bilo vraćanje novčane mase na prethodni nivo. 

Postojanje ovog efekta kretanja novčane mase na realnu ekonomiju može da spori samo neko ko veruje u savršenu fleksibilnost cena. Kad bi cene vrlo lako opadale, onda bi pad novčane mase jednostavno rezultirao padom cena i realne recesije ne bi bilo. Ali cene ne padaju lako iz niza razloga -- ekonomskih (teško je koordinisati ko će prvi spustiti svoju cenu, svi čekaju jedni druge), psiholoških (novčana iluzija, ljudi bolje vide nominalne iznose svojih plata nego šta se za njih može kupiti), pravnih (dugoročni ugovori i nemogućnost smanjenja cena i plata zbog njih) i političkih (sindikati, štrajkovi). Sve je to moguće jednom prevazići, ali dok se ne prevaziđe imali ste nekoliko godina bepostrebnog pada realnog društvenog proizvoda i visoke nezaposlenosti.

Novi austrijanci, pod kojima mislim na grupu okupljenu oko Mizes instituta -- možemo ih zvati i Ron Paul austrijanci, rotbardovci, Mizes institut austrijanci (sa naglaskom na Institut ne na Mizes) -- su preskočili neke od ovih lekcija i u želji da dokažu svoje antiinflatorne kredencijale oni zanemaruju ceo problem i napadaju Friedmanov "inflacionizam", ne videći o čemu se ovde ustvari radi. Tek se ponekad neko od njih seti pravih problema iza opadanja novčane mase i pokuša da se umesto moralizatorske antiinflatorne retorike pozabavi suštinom. U  tom slučaju je potrebno nekako dokazati da cene jesu fleksibilne nadole i najbolje što se može su tekstovi poput ovoga. Naravno, sve to protivrečni ne samo gomili sistematskih istraživanja nego i sasvim očiglednim činjenicama. Da uzmemo samo neke skorije primere, zašto je u baltičkim zemljama prilikom poslednje svesno deflatorne politike GDP opadao za po 15-20%, dok cene nisu uspele da opadnu ni za 1%? Zašto Grčka nikako ne uspeva da spusti realne cene i plate i postane konkurentnija?

Eto u tom konteksu je Friedman predlagao monetarnu ekspanziju. Ako već imate centralnu banku i vodite monetarnu politiku (što on nije naročito preporučivao), a dogodi vam se da novčana masa opadne -- bolje je novčanu masu vratiti na prethodni nivo nego prolaziti kroz godine recesije. 

Promene količine novca, naviše a posebno naniže, mogu da ozbiljno pogode realnu ekonomiju. Stariji Austrijanci su to dobro znali -- Mizes je znao, Hayek je znao. Tek je Rothbarda i njegove sledbenike potreba za isticanjem sopstvenih anti-inflatornih kredencijala navela na negiranje očiglednih istina.

PS. 

Moja knjiga o svetskoj ekonomskoj krizi i borbama ekonomskih teorija koje je prate je u štampi, pa ću u narednih par meseci blogovati najviše o ovim temama. Knjigu sam i pisao jer neka objašnjenja ne mogu da stanu u postove, ali postovi će služiti kao dopuna, posebno kad se radi o tekućim temama.

Udariti samog sebe u stomak

Danas su agronomi, za kojima je prestala, odnosno nikada nije postojala potreba za angažmanom, protestovali da se vrate na fiktivna radna mesta. Imaju oni neke planove i slično, nepravda je nacionalna, ako ne i globalna, ali je meni najjača sledeća rečenica Mile Radović.

"Nakon prestanka rada u državnoj službi gotovo niko od agronoma još uvek nije našao posao".

Eto, tržište je reklo sve. Boli, ali je bolje shvatiti na vreme.

Isti model i za sve druge za kojima je prestala potreba, odnosno za kojima nikada nije bilo potrebe.

Dva mišljenja o QE3

Ramesh Ponnuru respektabilni "konzervativac" sa National Review. Poenta: štampanje para i inflacija su  super, ko ne veruje eno mu "veliki makroekonomista Milton Friedman" pa nek se uveri.

Robert Murphy, nerespektabilni austrijski zelot. Poenta: plan cele operacije je da se stvori viša inflacija i svak normalan vidi da je to sumanuto.

Nezavisna Država Evropa II

Do juče je to bila "teorija zavere" koju su svi uredno negirali, naime da je stvarni cilj evro-elita kreiranje superdržave sa prestonicom u Briselu. Ja sam u junu zabrinuto spekulisao da je "federalizacija" na pragu. Sada vidimo da je drug Barozo ocenio da je situacija sazrela da i se može izaći i u javnost sa tom idejom. Nema više eufemizama i filozofiranja, stvar se sada jasno postavlja: hoćemo evropsku federaciju, ministarstvo finansija, poreze i budžet, drugim rečima zajedničku državu.

Ali, ne brinem,sada će biti lakše sprovesti libertarijanske lideje u Evropi, jer će biti dovoljno samo da se infiltiraramo u centralne institucije i preuzmemo ih. Ne moramo više da se bakćemo nacionalnom ili (daleko bilo) sub-nacionalnom politikom.

Bebi PDV

Dugo se već priča o PDV-u na bebi opremu. Izgleda da će biti uveden povraćaj. Koriste se različiti argumenti za i protiv, ali skrećem pažnju na jedan argument za koji nisam video da se pominje.

Naime, već postoji program koji se zove "roditeljski dodatak". Pri rođenju prvog deteta, roditelji imaju pravo na oko 32.000 dinara, dok se za drugo, treće i četvrto dete dobija po oko 5, 10 i 13 hiljada dinara mesečno u periodu od dve godine.

Cela poenta roditeljskog dodatka je upravo da pokrije neke troškove roditeljima koji su vezani za rođenje i odgajanje deteta. Dakle, ako već postoji želja da se dodatno pomogne roditeljima, daleko bolji način bi bio korišćenje instrumenta koji već postoji (recimo, povećavanje roditeljskog dodatka za iznos koji odgovara plaćenom PDV-u na neku osnovnu bebi opremu), nego izmišljanje mehanizma koji ne samo da je loš i da stvara presedan, već na kraju neće ni pomoći roditeljima jer će procedura za povraćaj PDV-a biti toliko komplikovana da će samo mali broj ljudi prolaziti kroz golgotu prikupljanja dokaza o primanjima i vrednosti imovine (ko i kako će da procenjuje vrednost imovine, baš bih voleo da znam) i čekanja u redu u Poreskoj upravi da bi se ostvario povraćaj od par hiljada dinara. Da ne govorim o tome da mislim da Poreska uprava ipak treba u narednom periodu da se bavi malo bitnijim stvarima od pregleda fiskalnih računa i sabiranjem iznosa na njima

Kad smo već kod ove teme, voleo bih da mi neki genijalac iz organizacija koje su tražile ukidanje PDV-a na hranu za bebe objasni i zašto je kašica od šargarepe "hrana za bebe", a sirova šargarepa kupljena u Maxiju nije? Ja sam uvek mislio da je bolje spremati deci svežu hranu, ali ćemo sada podsticati prodaju konzervi. Verovatno će i Čokolino imati prednost nad Plazmom što kao Požarevljanin moram najoštrije da osudim. 

O kojoj zemlji se radi?

Piše Tyler Cowen za NY Times:

...[One country] for instance, subjects corn to periodic export and import restrictions as well as to price controls, all of which thwart development of a well-functioning market. When market speculators save corn in anticipation of greater scarcity, they may be punished by law. These restrictions of market incentives exacerbate the basic supply problems.

Radi se o afričkoj zemlji Malavi, ali sličnu nazovi politiku vodi i Srbija, ko god da je na vlasti.

Renesansa teorije zavere

Poznato je da u nedostatku sposobnosti da se očiste klozeti, omaluju zidovi i pokupi smeće naši ljudi rado pribegavaju maštovitim teorijama zavere. Današnja teorija Milana Nikolića je stvarno vrh. Ima tu i ponešto tačno, ali ovo je istinski biser novijih žanrova teorije zavere.

Paul Krugman, monetarista

Paul Krugman je vrlo uznemiren što Mitt Romney ne vidi genijalnost Bazuka Bena i njegovog uzora Helikopter Miltona, već ponavlja besmislice austrijskih aristokrata Šumpetera i Hajeka o tome kako se prosperitet ne može stvoriti štampanjem para. Posebno ga nervira što Romney kao i Šumpeter štampanje para naziva "veštačkim stimulusom", opasna besmiclica koju je Friedman bio iskorenio ali se ona eto vraća sad. I obavezna paranoja: Romneyeva izjava nije politička i vezana za kampanju, kako bi čovek pomislio, nego je to dubinski znak kako je Mankiw, njegov savetnik, prestao da bude fan Friedmana i počeo da čita Hajeka i Šumpetera, i sad "pumpa" Romnyja njihovim teorijama:

How times have changed. Back in 2004, Greg Mankiw declared, in the Economic Report of the President, that

Aggressive monetary policy can reduce the depth of a recession.

But now, after the Fed has finally moved a bit in the direction of doing something about the Lesser Depression, Mitt Romney – supposedly advised by Mankiw among others – is outraged:

[T]he American economy doesn’t need more artificial and ineffective measures. We should be creating wealth, not printing dollars.

That word “artificial” caught my eye, because it’s the same word liquidationists used to denounce any efforts to fight the Great Depression with monetary policy. Schumpeter declared that

Any revival which is merely due to artificial stimulus leaves part of the work of depressions undone

Hayek similarly decried any recovery led by the “creation of artificial demand”.
Milton Friedman – who thought he had liberated conservatism from this kind of nonsense –must be spinning in his grave.

Agilno, goropadno, netačno

Premijer nam je danas goropadan. Ne slažem se da je fiskalni savet uporno ćutao kada je pravljen deficit, šta više, ali ja bih se osvrnuo na jednu rečenicu koja je logički netačna.

"Ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu".

Rečenica nije tačna iz najmanje nekoliko razloga:

a. Neoliberalni kapitalizam ne propada u većini država u kojima je bio primenjen. Postoje određena smanjenja i povećanja ekonomskih sloboda (što je pravo ime liberalizma) u nekim državama, ali države koje se drže tog koncepta slabo nešto pokazuju želju da usvoje socijalističke ideje, posebno ove na srpski način.

b. Da bi nešto stiglo da propadne mora da postoji neko vreme. Ako nešto nije bilo, onda ni propasti ili usponu ne može biti sklono. Sve u svemu, sigurno je da u Srbiji nikada nije bilo neoliberalnog koncepta u praksi, pa stoga isti nije ni mogao da propadne. Možda ako nategnuto tumačimo teoriju relativiteta pa da jelen padne pre nego što ga metak pogodi. Ocenu o neoliberalizmu inače daje nekoliko institucija, to se obično zove ekonomska sloboda, a Srbija je uvek svrstavana u ono što nikako ne može biti neoliberalni, liberalni ili kakogod socijalisti nazivali slobodno društvo u kome njihove priče nisu baš nešto dobro primljene i popularne. Zemlje slične Srbiji prevlađuju u svetu, ali to ne znači da su im performanse dobre.

c. I ja se odavno pitam koji će nam đavo ta nezavisna tela kada su oni ili osuđeni da kukaju kako ih političari ne slušaju ili apologete sistema. Pametni bi stručnjake već imali u svojim redovima, onim drugima to uopšte nije ni potrebno.

d. Ako i postoje primeri azijskih despotija ili latino levičarskih režima čije privrede relativno solidno rastu, Srbija nema nijedan uslov da njihove recepte primeni u praksi.

Baron Josif Delano Koperfild

Danas obnoviteljska eklektika bez premca.Pretpostavimo da, na primer, ja ne znam išta o ekonomiji i da sve što je megalomanski i potpuno nepotrebno obećano posmatram samo seljačkom zdravom logikom i iskustvom vlasnika SZR/STR.
Prvo, sumnjam u sve što kaže uvaženi JDK. Kako su nekada voleli da kažu, istorijsko pamćenje u Srba je dugo (čista budalaština inače), ali meni je još u sećanju ona čuvena protoindustrija traktora, berzanski bumovi, multiplikatori i šta još ne sve. Ima tu cela zbirka bajki, a kao što znamo bajke su upravo to, štivo koje treba da zabavi i pouči konzumente. Iako se često govori da neke od bajki živimo punim plućima sve analize govore da su u pitanju jako skupe predstave sa vrlo neizvesnim pozitivnim efektima. Ili narodski rečeno, ne vidi se kada na 100.000 mesta štrpneš po 100 evra, ali kada na jednom mestu pljusneš 10 miliona na gomilu izgledaš prilično sposobno.
Drugo pitanje je ako niko na celom belom svetu i u rodnoj grudi nije hteo deceniju i malo jače da uloži u neke pogone, šta to može da se promeni u Srbiji 2012/2013, osim da se skrka neviđeno mnogo para iz budžeta i još poneko legalno podmiti da dođe u Srbiju. Ali, problem je što para u budžetu ne da nema, nego duva vrlo neugodan vetar, pare se dobijaju samo kao bratski krediti koji jedino mogu da raduju braću, a oni koji bi trebalo da pune budžet kopne ili prelaze u sivu zonu. Ima tu i neke logike jer je država de facto legalizovala rad na crno time što je neke investitore oslobodila obaveze da plaćaju doprinose. Ako može multinacionalna kompanija da toga bude oslobođena zašto Mika, Žika i Pera da budu preduzetnici drugoga reda.
Treće pitanje je vrlo logično svakome ko je ikada zaradio novac na tržištu koju nije osnovna plata ili neka jubilarna nagrada. Otkuda bre bilo kom političaru tolika pamet pa da on zna kako je najbolje alocirati sredstva. Pa da je to moguće još bi SSSR bio živ, Kina bi bila ona iz doba Maa, a naši samoupravljači bi mogli da nastave da ne rade ono što inače ne rade. I uvek me zadivi ta esencija patriotizma i samožrtvovanja zarad naše sutrašnjice jer onaj ko zna da upravlja ovakvim grandizonim projektima sigurno bi bio tražen od najvećih privatnih giganata današnjice pod šifrom ne pitam koliko košta samo dođi da isecediš vodu iz suve drenovine.
A jedna stvar mi zaista nije jasna jer će nas to odvesti tamo gde smo se uputili sa puno entuzijazma - odakle vladi porivi da obećava brda i doline u prvoj godini mandata, iako nam se smeši sve samo ne dobre godine. Ako se po jutru dan poznaje, neće da valja.

"Kvantitativno popuštanje" 3

Helikopter Ben je upravo objavio da kreće sa novom rundom štampanja para: 40 milijardi dolara mesečno za hipotekarne hartije (MBS), prevashodno one izdate od strane Fannie i Freddie. Kad dodate već postojeće programe podsticanja istih hartija, mesečno štancovanje konfeta će da ide po stopi od 85 milijardi $. S tim dodatkom da QE3 nije jednokratna mera nego će da traje dok se ekomomija ne oporavi a možda i duže. Dakle, logika je vrlo jasna i neoboriva: pošto je tržište nekretnina doživelo 2007-08 krah, u čemu su MBS, posebno one garantovane od strane GSEs igrale odlučujuću ulogu, šta logičnije ima nego da se štampanjem svežih triliona podrže te iste MBS i izazove novi bum istih infladiranih nekretnina? Samo zatucani srednjovekovni fetišista zlata i ljubitelj "deflacije" i večite depresije, ne bi video genijalnost cele ideje. Mislim da je sledeća faza da Fed počne da kupuje "staro gvožđe i akumulatore" da bi stimulisao "metalurgiju i sirovinsku bazu". Ili krševe iz Detroita, što mu dođe na isto. Jedino to još ne kupuje.

Reakcija tržišta, predividiva: delirijum oduševljenja na berzi, zlato skočilo 35 dolara po unci u jednom danu, na 7 mesečni maksimum! Analitičari i respektabilni ekonomisti infantilno oduševljeni: najčešća metafora je kako je helikpter Ben izvadio "bazuku", što možda i nije neprecizan opis budućih ekekata ovog ludila. Kad bazuka za nekoliko godina temeljno odradi posao (izazove novi balon i krah tržišta), isti geniji će verovatno tražiti atomsku bombu da se njome obnove ruševine.

Koliko ti auto troši u kvadratnim milimetrima?

Čitajući novi post na blogu What if? saznao sam da se potrošnja goriva u stvari izražava u kvadratnim milimetrima. Kako?

Stvar je vrlo jednostavna kada malo razmislite o tome, ali mi je na prvo čitanje delovalo neverovatno (u stvari, najneverovatnije mi je to da tek sada to saznajem).

Radi se o tome da klasična mera potrošnje goriva koju izražavamo u litrima na 100 kilometara u stvari predstavlja meru površine. Naime, pošto je u brojiocu mera zapremine (litar, odnosno kubni decimetar, odnosno 0.001 kubni metar), a u imeniocu mera dužine (kilometar, odnosno 1000 metara), deljenjem se nužno dobija mera površine.

To znači da, ako auto troši 5.8 litara na 100 kilometara, on u stvari troši 0.058 kvadratnih milimetara. Ali, šta to znači, kako je moguće da auto troši gorivo u kvadratnim milimetrima? Moguće je. Interpretacija tih 0.058 kvadratnih milimetara je sledeća: kada bi se potrošena zapremina goriva (recimo, 5.8 litara) "razvukla" u cevčicu dugačku 100 kilometara, površina poprečnog preseka te cevčice bi iznosila tačno 0.058 kvadratnih milimetara.

Sve u svemu, mera potrošnje goriva je mera površine. Ko bi rekao...

Ukinut najgluplji zakon za koji sam čuo

Nakon 60 godina čekanja, stanovnici Nju Džersija od pre nekoliko meseci mogu sami da sipaju benzin u svoja kola.

Sa druge strane, Oregon ne odustaje!

Vesti iz Hondurasa

Prenosi AP:

Investors can begin construction in six months on three privately run cities in Honduras that will have their own police, laws, government and tax systems now that the government has signed a memorandum of agreement approving the project.

An international group of investors and government representatives signed the memorandum Tuesday for the project that some say will bring badly needed economic growth to this small Central American country and that at least one detractor describes as "a catastrophe.

Ovo je nastavak priče o slobodnim gradovima, o kojima smo pisali ranije.

Online učenje

Danas je blog Marginal Revolution objavio da su dva blogera, Tyler Cowen i Alex Tabarrok, postavili sajt pod nazivom Marginal Revolution University, na kojem planiraju da postavljaju "kurseve". Budući da njihov blog pratim već jedno 8 godina, odmah sam se prijavio za prvi kurs, Development Economics. Siguran sam da će biti zanimljivo.

Ali, kada sam već kod ove teme, da kažem da sam pre neki dan odlučio i da vidim šta ima da ponudi Coursera, pa sam se i tamo prijavio za sedam kurseva (ne idu svi u isto vreme, gledao sam da nema prevelikih preklapanja). Stvarno ima vrlo zanimljivih stvari, a kurseve nude zaista vrhunski univerziteti poput Princetona, Dukea i sličnih. Ako vas zanima, ja sam se prijavio za History of the World since 1300, Introduction to Astronomy, Introductory Human Physiology, Energy 101, Fundamentals of Online Education, Nanotechnology: The Basics i Planet Earth.

Naravno, ne planiram da ih sve "završim", čisto hoću da vidim na šta sve to liči, a ako me nešto baš zainteresuje, možda i završim.

Pored Coursere postoji i Udacity. Problem (za mene, nekome je to možda prednost) je što su tamo teme skoro isključivo vezane za IT. Drugo, kaže mi drug koji je "slušao" predmete i na Udacityju i na Courseri, da je Udacity suviše opušten, dok kod Coursere postoji ritam koji mora da se prati, postoje domaći zadaci i slično. Budući da znam vrlo dobro sa kim imam posla, ovaj striktniji način će me verovatno više motivisati. Videćemo. Napisaću nešto o tom iskustvu nakon što 17. septembra počne kurs iz Istorije sveta od 1300. godine.

Deo motivacije za ovaj moj "eksperiment" sa online učenjem u stvari dobrim delom proizlazi iz toga što ja mislim da online učenje može zaista fundamentalno da promeni način na koj i se pruža usluga obrazovanja. Obrazovanje kakvo je danas (profesor, učionica, tabla, učenik, sveska, olovka) izgleda praktično isto već hiljadama godina. Neke stvari se jesu promenile (rekao bih da je glavnu revoluciju uveo Gutenberg sa jefitnim knjigama, ali je i od tada prošlo više od 500 godina), ali je suština i dalje ista: svake godine, u isto vreme, milioni nastavnika na svetu ponavljaju istu stvar. Zašto je potrebno da, na primer, 2.000 nastavnika biologije u Srbiji 15. oktobra svake godine predaje mitozu i mejozu, kad je moguće snimiti predavanje najboljeg od njih i pustiti stotinama hiljada dece? Zašto to ne staviti na Youtube i omogućiti i onima koji su bili bolesni da odgledaju predavanje?

Neko će reći - ne može video snimak da zameni nastavnika. Možda. Zato sam se i prijavio za sve ove predmete, da vidim sam.

Na kraju, jasno je da uloga nastavnika nije samo obrazovna. Nastavnik je tu i da disciplinuje decu, da ih testira, oceni, odgovori na pitanja. Neke od tih funkcija, online obrazovanje svakako ne može da obavi. Ali neke verovatno može i bolje.

MMF podržava 100% rezerve?

U novom radu koji izdaje MMF razmatra se stari predlog za uspostavu bankarstva sa 100% rezervama, koji je prvi dao Irvign Fisher, a podržli između ostalih i Henry Simons i Milton Friedman (zato se ideja često zove "čikaški plan"). Članak zaključuje da bi ovaj predlog bio vrlo dobar za američku ekonomiju i doneo stope rasta od skoro 10% (model tako kaže:)).

 U svakom slučaju, ovde ima dve interesantne stvari. Prvo, ideja o 100% bankarstvu nije neka luda, filozofska izmišljotina Murray Rothbarda i njegovih sledbenika, nego su istu ideju zagovarali i mnogi "respektabilni" ekonomisti, poput Fishera i Friedmana. I drugo, MMF izlazi sa idejom ukidanja frakcionog bankarstva, što je vrlo neobično i bar za mene neočekivano. Evo apstrakta:

At the height of the Great Depression a number of leading U.S. economists advanced a proposal for monetary reform that became known as the Chicago Plan. It envisaged the separation of the monetary and credit functions of the banking system, by requiring 100% reserve backing for deposits. Irving Fisher (1936) claimed the following advantages for this plan: (1) Much better control of a major source of business cycle fluctuations, sudden increases and contractions of bank credit and of the supply of bank-created money. (2) Complete elimination of bank runs. (3) Dramatic reduction of the (net) public debt. (4) Dramatic reduction of private debt, as money creation no longer requires simultaneous debt creation. We study these claims by embedding a comprehensive and carefully calibrated model of the banking system in a DSGE model of the U.S. economy. We find support for all four of Fisher's claims. Furthermore, output gains approach 10 percent, and steady state inflation can drop to zero without posing problems for the conduct of monetary policy.

Ludwig von Mises koji je podržavao 100% rezerve bez centralne banke u svojoj knjizi Human Action (str. 442) odbacuje ovaj "čikaški predlog", sa obrazloženjem da on ostavlja vladi suviše velika ovlašćenja.

In carrying the idea implied in the Currency Theory to its full logical conclusion, one could suggest that all banks be forced by law to keep against the total amount of money-substitutes (banknotes plus demand deposits) a 100 per cent money reserve. This is the core of Professor Irving Fisher’s 100 per cent plan. But Professor Fisher combined his plan with his proposals concerning the adoption of an index-number standard. It has been pointed out already why such a scheme is illusory and tantamount to open approval of the government’s power to manipulate purchasing power according to the appetites of powerful pressure groups. But even if the 100 percent reserve plan were to be adopted on the basis of the unadulterated gold standard, it would not entirely remove the drawbacks inherent in every kind of government interference with banking. What is needed to prevent any further credit expansion is to place the banking business under the general rules of commercial and civil laws compelling every individual and firm to fulfill all obligations in full compliance with the terms of the contract.