Preko tri milijarde razloga za fiksni kurs

Ovde godinama pišemo o činjenici da je fiksni kurs bolje rešenje za Srbiju. Pogledajte dugu listu tekstova koju pokazuje pretraga TR-a na termin "fiksni kurs" ili ako vas zanimaju detalji pogledajte Slavišin i Pavlov rad o fiksnom kursu. Ne postoji tema o kojoj smo više pisali - iz dobrog razloga jer u srpskoj ekonomiji ne postoji više nijedan zicer kao što je prelazak na fiksni kurs. Prednosti su stabilnost valute, niže kamate, predivljivost poslovanja i veće investicije, dugoročno niža inflacija i dugoročno odgovornija fiskalna politika. Ustvari, kada bolje razmilim, pored ovoliko prednosti praktično je neverovatno da još odavno nismo prešli na fiksni kurs.

Razlog zbog kojeg smo i dalje imamo kombinovani kurs (ili managed float - zovite ga kako hoćete) je verovatno kombinacija podsticaja i neznanja. Ljudi koji se smatraju kompetentnim da donose odluke o monetarnoj politici su upravo ljudi koji bi bili najveći ako ne i jedini gubitnici prelaska na fiksni kurs. To svakako motiviše monetarne ekonomiste koji sede na funkcijama u NBS i koji tvrde da bi gubitak mogućnosti vođenja monetarne politike bio katastrofalan za Srbiju a upravo suprtono je tačno. Odustajanje od vođenja monetarne politike bi upravo uvelo preko potrebnu predvidljivost u ekonomiju. Pored toga, NBS stručnjaci koji bi prelaskom na fiksni kurs izgubili na značaju, imaju podsticaj i da šire mitove o manama fiksnog kursa, od toga da je nemamo dovoljno rezervi do toga da bi to destimulisalo izvoz. Ovi mitovi su naravno netačni, pogledajte gore linkovani rad koji razbija šest najpopularnijih mitova o fiksnom kursu.

Drugi razlog što još nismo prešli na fiksni kurs je neinformisanost. Neinformisanost ili neznanje ljudi koji ustvari treba da odluče o tome koji model kursa je najbolji za Srbiju. Niko od političkih lidera u poslednjih petnaestak godina se nije previše razumeo u ekonomiju. Lideri relevantnih stranaka bi sva pitanja o monetarnoj politici delegirali isključivo grupi oko NBS-a. Nikada, koliko je meni poznato, nisu konsultovali ljude koji nemaju veliki lični interes pri izboru kursa. To bi bilo isto kao da su za donošenje Zakona o radu samo razgovarali sa sindikatima ili o visini penzija konsultovali samo Krkobabiće. Besmisleno. Ipak, kada se radi o zakonu o NBS, koji definiše ciljeve monetarne politike, političari se upravo tako ponašaju.

Kako je najbolje motivisati političare da bar razmotre ideju fiksnog kursa? Očigledno je da navedene prednosti sistema do sada nisu bile dovoljan podsticaj. Mislim da imam rešenje - para vrti gde burgija neće. Do sada nismo previše insistirali na činjenici da bi prelaskom na fiksni kurs vlada dobila preko 3 milijarde evra na raspolaganje, praktično momentalno. Kako? Neto devizne rezerve su 7.2 milijarde evra. Za prelazak na fiksni kurs je neophodno pokriti takozvani primarni novac (keš i rezerve banaka). Keš je oko milijardu a dinarske rezerve su oko 1.5 milijardi. Pokrivenost deviznih rezervi od tri puta ili skoro 5 miljardi evra viška. Ako hoćete da ostavite i nešto rezervi, čak i kada pokrijete M2 od preko 4 milijarde evra, ostane oko 3 milijarde. Razlika je značajna. Tri milijarde je na primer duplo više od prihoda od najveće privatizacije do sada. Više je čak i od planiranih investicija osvedočenog srbofila šeika Muhameda.

Šta uraditi sa ovim novcem? Početi rad na stabilizaciji penzionog sistema, smanjiti javni dug, otplatiti celokupan deficit, potrošiti na partijsko zapošljavanje ili dalje odložiti reforme - biće na političarima da odluče. O tome na šta je pametno trošiti taj novac a šta bi bilo glupo možemo da diskutujemo drugom prilikom. Ja mislim da je čak i glupo potrošenih 3 milijarde evra mala cena za stabilnost koju bi nam fiksni kurs obezbedio. 

Indeks Bede

Ekonomista Arthur Okun je sastavio Indeks Bede (misery index) tako sto je sabrao stopu inflacije i nezaposlenosti i uporedio podatke da rankira američke administracije. Steve Hanke od 2006 koristi istu metodologiju da uporedi zemlje. Srbija ima nezavidno treće mesto po zbiru inflacije i nezaposlenosti, iza Venecuele i Irana koji prolaze kroz period hiper inflacije.

Loša vest je da smo skoro najgori u ovim fundamentalnim merama. Dobra vest je da bi mogli relativno lako da popravimo naš status prelaskom na fiksni kurs. 

Ukidanje SIEPA

Posebne čestitke Radulović i ekipa zaslužuju na hrabrosti da nezavisno misle.  Za srpsku ekspertsku elitu "izvoz" i "investicije" su svete krave i kada u njih dirate rizikujete sve vrste diskvalifikacija. Potrebno je nešto samopouzdanja i vere u ispravnost sopstvenih stavova da bi se usprotivili konsenzusu elite. Kao kada bi sada neko rekao da spoljnotrgovinski deficit nije problem ili da dinaru treba fiksni kurs.

U delu javnosti koji odobrava ukidanje SIEPA, ovo odobravanje je kvalifikovano. Kaže se, izvoz i investicije svakako treba podsticati, samo što SIEPA nije dovoljno efikasno ili odgovorno obavljala ovu funkciju. Nema razloga za ovu kvalifikaciju. Izvoz nema magična svojstva, nije ništa bolji ni gori od bilo koje domaće proizvodnje. Strane investicije nisu ništa bolje od domaćih ulaganja. Velike i vidljive investicije, investicije za naslovne strane, nisu ništa bolje od malih ulaganja. Nisu bolje od proširenja lokalne apoteke ili rasta obrta pekare. Dinar stvoren na bilo koji od ovih načina vredi apsolutno isto. A politika podsticanja izvoza i investicija upravo oduzima dinar od pekara i apotekara da bi posle birokratskih troškova i distorzija dala 90 para izvozniku ili stranom ulagaču. Korupciju na stranu - ovo je rasipnička poitika čak i kada nema rasipanja.

Povodom najave ukidanja SIEPA pretdhodnih dana moglo se čuti nešto ovako: ako su izvozni i investicioni podsticaji loša ideja, kako to da sve zemlje imaju ovakve agencije?  Evo kako.  Prvo, ako mi nekada u usmenoj raspravi iznesete argument da nešto treba uraditi zato što "sve zemlje to rade", zalepiću vam šamar. Drugo, nije tačno da sve zemlje imaju iste agencije ili rade iste stvari. Daleko od toga. Mnoge zemlje to uopšte nemaju, mnoge druge muljaju na slične načine ali u mnogo manjoj meri.  A razlog zašto mnoge zemlje to ipak rade je što i u njima postoji slična politička ekonomija kao i u Srbiji. I one imaju"eksperte" i stranke, i oni su korumpirani, i u njima su podložni neznanju, populizmu i merkantilističkim zabludama. Ali u proseku, razvijenije zemlje mnogo manje pate od takvih stvari. I posebno su njihove stručne elite imune od toga. Uzmite udžbenik jednog Krugmana, omiljenog srpskog ekonomiste, pa ćete videti da i on lepo objašnjva da su politike podsticanja izvoza neto šteta za ekonomiju zemlje. Krugman. Ne Hayek, ne Friedman. Krugman.

Prema tome, sva podrška ministru Raduloviću, na dosadašnjim potezima i na hrabrosti da misli svojom glavom. Negde sam video da mu prebacuju da nije ekonomista nego inženjer. Šta god bio, po ovome što je do sada pokazao kvalifikovaniji je od kompletne dosadašnje ekspertske elite. 

Fleksibilnost

Znate kako je jedan od argumenata fiksnog kursa bila fleksibilnost i mogućnost samostalne monetarne politike NBS? (I to je bio jedan legitiman argument, za razliku od nebuloza tipa da je fiksni kurs nemoguć sa trgovinskim deficitom ili sa nekonkurentnom ekonomijom.) E, sada ćete na delu videti tu fleksibilnost. Čim su počele priče o bankrotu, NBS će biti prva koja će priteći u pomoć. Kad za mere štednje nema volje i snage, najlakše rešenje je da u NBS pritisnu Ctrl+P. Tome fleksibilnost služi.

Evro je već počeo da raste i ako se ne dogodi čudo i prione na štednju, onda je ovo samo početak dužeg trenda. A za inflaciju će biti krivi monopolisti i supermarketi.

Kurs ostaje fluktuirajući

Na vest da je NBS na sastanku sa stručnjacima odlučila da kurs ostane fluktuirajući, naišao sam na ovaj komentar:

Ako nekom nije jasno zasto Srbija ekonomski i na svaki drugi nacin umire, eto vam jos jednog dokaza. Problemi na sve strane, posebno u losem radu NBS, a oni organizuju skup istomisljenika (guverneri bivisi i sadasnji, clanovi Saveta guvernera bivsi i sadasnji, "ekonomisti") da bi utvrdili da imaju isto misljenje. Kakvo nepotrebno trosenje vremena i omalovazavanje inteligencije srpske javnosti.

Odlično rečeno i nemam šta da dodam. Inače, mene je NBS pozvala na taj sastanak jednim jako lepim i formalnim e-mailom; odgovorio sam da jesam zainteresovan i pitao za datum; a onda više nisam dobio nikakav odgovor. Ili su zaboravili ili su se predomislili.

Insajderski izvori mi kažu da je od učesnika skupa jedino Labus odstupio od mišljenja većine. Labus se i ranije javno izjašnjavao za fiksni kurs u vidu jednostranog uvođenja evra, pa nije problem da to otkrijem.

Jedino pitanje koje se postavlja je da li su ovde u pitanju interesi ili neznanje. Mislim da ima elemenata obe stvari. Jedan broj ekonomista je vezan za NBS i upravne odbore banaka i tu su u pitanju lični interesi. Ali u isto vreme, najveći broj njih, sa retkim izuzecima, uopšte ne zna kako da brani ideju plivajućeg kursa, već uporno govori o konkurentnosti, spoljnotrgovinskom deficitu i sličnim stvarima koje sa održivošću kursa nemaju blage veze. Ne znam koje od ta dva je veća tragedija. 

Debata o fiksnom kursu

Meni se čini da se debata o ovome uopšte u zemlji zaoštrava i da se fiksni kurs sada uzima kao ozbiljna alternativa.

Mene je na ovoliko promovisanje fiksnog kursa najviše podstaklo zaprepašćenje količinom dezinformacija i zabluda koje su se u javnosti počele prihvatati kao očigledne, svima poznate, istine. Primer takvih zabluda su to da je fiksni kurs nemoguć ako imate veliki spoljnotrgovinski deficit, ili ako je zemlja slabo konkurentna, ili da će fiksni kurs pojesti devizne rezerve. Ako neko stavi jednu od ovih primedbi na uvođenje fiksnog kursa, neka vam to bude nepogrešiv znak da ne zna o čemu govori i ne razume kako fiksni kurs (odnosno valutni odbor, valutno veće) funkcioniše.

Zato moram da primetim da se debata sada podigla na viši nivo. Na primer, pošto je prošle nedelje u NIN-u izašao moj članak o kursu, sada je Milojko Arsić, bivši viceguverner, napisao svoj. Arsić je takođe za plivajući kurs, ali pošto za razliku od drugih on razume kako fiksni kurs funkcioniše, naglašava da je njegovo uvođenje potpuno moguće i održivo:

Fiksiranje kursa u formi deviznog veća je moguće, već u kratkom roku, uprkos visokom fiskalnom deficitu i visokom deficitu u platnom bilansu. Fiksni kurs bi, uz dosledno poštovanje pravila deviznog veća, bio dugoročno održiv.

U nastavku on govori o tome zašto je protiv i mislim da u tome greši. Zalaže se za nastavak plivajućeg režima iz razloga fleksibilnosti -- međutim, zanemaruje da to što za plivajući režim važi u slučaju drugih valuta, u Srbiji važi mnogo manje. Pre svega zbog evroizovane ekonomije pozitivni efekti kursnih oscijalcija su manji a troškovi oscilacija veći; promene kursa se odmah prelivaju na cene i zato najčešće nema realne depresijacije; naš izvoz koristi uvozne inpute pa je negativno pogođen poskupljenjem izvoza, itd. Ali to su stvari o kojima se može smisleno raspravljati, neke od njih su stvar procene ili stvar vere u domaće monetarne vlasti (ja je nemam mnogo ma ko bio guverner). Ako ništa drugo, osveženje je videti da i jedan protivnik fiksnog kursa razume njegovo funkcionisanje. Jedino greši u tome što precenjuje koristi od ovog sadašnjeg prljavo-plivajućeg rešenja.

DS naseo na propagandu

Išlo je ovako. Đilas je u najavi novog programa predložio fiksni kurs. Usledila je medijska kampanja gde su razni stručnjaci maltene ismejali ideju, objašnjavajući navodnu nemogućnost fiksnog kursa na osnovu potpuno proizvoljnih tvrdnji: da je fiksni kurs nemoguć ako imate inflaciju, da je nemoguć ako zemlja nije konkurentna, da je nemoguć ako imate budžetski deficit, da je nemoguć ako imate spoljnotrgovinski deficit ili deficit tekućeg računa platnog bilansa.

Sve je ovo, objasnili smo u manifestu, potpuno netačno. Ovakve tvrdnje odaju nerazumevanje mehanizma i svrhe fiksnog kursa u velikom delu naše stručne javnosti. Još gore, ovakve tvrdnje odaju čak i nepoznavanje ili lenjost da se provere neki osnovni podaci iz savremene ekonomske istorije, neki osnovni ekonomski pokazatelji iz bilo koje od okolnih i drugih zemalja sa klasičnim fiksnim kursom.

DS je, međutim, popustila pred kampanjom stručnjaka i medija i sada je u dužem programu svoj predlog fiksnog kursa drastično kvalifikovala -- i to tačno po osnovama pogrešnih i promašenih kritika koje je predlog u javnosti dobio.

Novi Program DS kaže ovako (str. 9):

8. Прелазак на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави.

ДС ће преузети одговорно вођење економске политике која подразумева прелазак на фиксни курс динара чиме ће омогућити привреди да ради у стабилним условима, а грађанима да имају сигурно радно место са платом која се неће мењати сваког месеца. Сви произвођачи захтевају фиксни курс јер им он омогућава конкурентнију позицију на међународном тржишту, ниже камате на динарске кредите, укидање губитака на курсним разликама и могућност дугорочног планирања и инвестирања. Оно што је још важније је да практично и сви грађани желе фиксни курс динара јер им обезбеђује да сваког месеца тачно знају колико им вреди плата, значајно смањење камата на динарске кредите, смањење инфлације, могућност реалне штедње у валути у којој примају плату, и да динар постане међународно призната валута.

Ovaj prvi deo je odličan. Ali onda sledi drugi: 

Да би се политика фиксног курса успешно спровела потребно је претходно:

 Смањити  дефицит текућег платног биланса на 3-5% БДП-а, што је додатни подстицај да се фокусирамо на раст извозно оријентисане производње чиме ћемо позитивноутицати и на раст запошљавања,

 Смањити фискални дефицит на 1-2%БДП-а, што представља још један разлог да смањимо нерационалну потрошњу у јавном сектору,

 Смањити инфлацију на ниво у оквиру евро зоне,

 Успоставити равнотежни ниво курса динара како би спољнотрговински дефицит био одржив,

 Укинути диспаритете цена.

Neeeeeeeeeeeeeee! Nije ništa potrebno prethodno sprovesti! To što hoćete prethodno sprovesti su ustvari posledice fiksnog kursa! To su ciljevi zbog kojih se fiksni kurs uvodi! Kao da kažete odlučio sam da pređem na Atkins dijetu -- ali pre nego što počnem sa dijetom potrebno je da izgubim višak kilograma. Ne, obratno je. Pobrkali ste uzrok i posledicu.

Održivost fiksnog kursa je isključivo monetarni fenomen. Ponašanje centralne banke je jedan jedini, potreban i dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Nikakvi deficiti, suficiti, konkurentnosti i bilo šta drugo.

Opet, ne morate verovati meni, Pavlu, Hankeu, Mundellu, Friedmanu, logici. Ali kako to da su podaci iz drugih zemalja uporno u suprotnosti sa onim što propovedate? Zemlje sa stabilnim fiksnim kursevima uopšte ne ispunjavaju uslove koje stručnjaci nameću i koje DS sada isto misli da je neophodno prethodno sprovesti. Evo jednog po jednog.

DS program kaže treba prethodno smanjiti fiskalni deficit na 1-2%? Ali kako su onda Livanija, Letonija i drugi sa fiksnim kursom imali fiskalne deficite i od gotovo 10% proteklih godina? A da im se fiksni kurs nije raspao? Molim za objašnjenje.

DS program kaže da prvo treba smanjiti inflaciju na nivo evrozone. Ali zemlje su fiksne kurseve uvodile upravo zato što su imale inflaciju, fiksni kurs se uvodi da bi se ona zaustavila, a ne kad se zaustavi. U trenucima uvođenja fiksnih kurseva baltičke zemlje su imale stope inflacije od preko 100%. A isto ili još mnogo gore je bilo i u Jugoslaviji i inflacija je uvek zaustavljena nakon i zbog uvođenja fiksnog kursa, ne pre toga.

DS program, opet sledeći razne stručnjake koji su ovo širili u medijima, kaže i da se prvo mora smanjiti deficit tekućeg platnog bilansa, na 3-5% BDP. Ali deficiti tekućeg računa nemaju nikakve veze sa kursom, jer su oni pokriveni suficitima na kapitalnom. Ili skraćeno -- kako su onda baltičke zemlje, Bugarska ili BiH redovno imale spoljnotrgovinske i deficite tekućih računa od preko 15-20% BDP? I to sukcesivno, u nizu godina, a da im se fiksni kurs nije raspao?

Neko, ovde, očigledno greši. Realnost zemalja sa fiksnim kursom ne uklapa se u teorije naših stručnjaka. Krajnje je vreme da neko obavesti Litvance, Letonce, Bugare i druge da su njihovi fiksni kursevi, koji im traju evo skoro dvadeset godina, sve ovo vreme ustvari bili nemogući.

Mit broj 4

Širenje mitova se nastavlja. Kori Udovički piše u NIN-u:

Kao što sam naglasila u razgovoru sa novinarkom NIN-a, na koji se G. Đilas (nedovoljno precizno) poziva: paket fiskalnih rezova nikako nije dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Rezovi će povećati konkurentnost privrede na neko vreme, ali promene moraju biti mnogo dublje ako želimo privredu sposobnu da potom ostane konkurentna, bez promena kursa.

Kao što smo naglasili u Fiksni kurs za dinar manifestu, održivost fiksnog kursa nije zavisna ni od fiskalne politike ni od konkurentnosti privrede.  Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda monetarni fenomen.  Ona zavisi jedino od ponašanja centralne banke.

Fiskalna politika sa tim ima veze samo utoliko šte se u fiksnom kursu ona nađe ograničenom. Ali uzročnost ide u suprotnom smeru: kad se poštuju pravila fiksnog kursa onda fiskalna politika nema gde pa mora da postane malo odgovornija.  Ne mora se i drastično promeniti, mogu se i dalje imati budžetski deficiti koji se finansiraju tržišnim zaduživanjem. Razlika je samo što se sa fiksnim kursom zna da centralna banka neće ni u slučaju nužde moći da pomogne, pa se onda ponašate malo odgovornije.

Ali da su fiskalna politika ili konkurentnost privrede nekakvi kriterijumi za održivost fiksnog kursa jednostavno nije tačno. Još jednom: Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda isključivo monetarni fenomen.

Fiksni kurs za dinar

Fiksni kurs za dinar.

To je manifest koji smo upravo napisali Pavle Mihajlović i ja. U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, kako ovaj režim kursa funkcioniše, koje su njegove prednosti, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu prisutne u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Fiksni kurs i izvoz

Najnovija stvar koju o fiksnom kursu čujem je da ne pogoduje izvoznicima; da je u neskladu sa izvoznom orijentacijom. Na stranu mitologija o izvozu i "izvoznoj orijentaciji" kao nečemu neupitno dobrom, nečemu što se za sve misleće ljude podrazumeva, već ne znam ni odakale je ova ideja da fiksni kurs slabi izvoz iskrsla. Oblik kursa, načelno, nema veze sa izvozom i uvozom. Na primeru Srbije, stvar je još i obrnuta -- ovaj rukovođeno plivajući kurs još i uništava privredu i izvoznike. Fiksni kurs bi, ako išta, popravio izvoz.

Ilustracije radi, pogledao sam neke podatke. Evo grafika o izvozu kao procentu društvenog proizvoda po zemljama. Zemlje sa fiksnim kursom sve redom imaju veći udeo izvoza u GDP-u; da ne pominjem da uglavnom sve imaju i veće stope rasta GDP, pa prema tome i brže rastuće apsolutne iznose izvoza. Srbija sa svojim kursom pliva na začelju.

Evo i omraženog platnobilansnog deficita. Srbija je i ovde, sa plivajućim kursom i depresijacijama koje navodno stimulišu izvoz, na začelju.

Hajde stručnjaci probajte još jednom. Zašto plivajući dinar? Ili bolje, zašto dinar?

Vizionar

Đilas, dobro, predlaže fiksni kurs dinara. Ali:

1. Država mora da kroz nacionalnu strategiju prepozna poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku, IT industriju... 

2. U prvoj fazi treba da se posvetimo jačanju industrija u kojima već danas imamo stručnu radnu snagu i dobar privredni rezultat. Za mene su to prehrambena industrija, poljoprivreda i IT sektor. U drugoj fazi subvencije treba da usmerimo u razvoj industrija koje su izvozno konkurentne, a koriste pre svega domaće sirovine i energiju.

3. Država treba da formira Razvojnu i izvoznu banku Srbije...

4. Neophodno je da kreiramo prostor za otvaranje novih državnih preduzeća... 

5. ... nove oblike javno-privatnog partnerstva...

9. Važno je da usvojimo poseban plan za ubrzan razvoj prvih 10 gradova u Srbiji...

10. Moramo da zabranimo dalju prodaju poljoprivrednog zemljišta...

12. Nužno je da restruktuiramo, osavremenimo i profesionalno ojačamo javna preduzeća...

13. Treba da usvojimo program "10.000 stručnjaka" kroz koji ćemo školovati uspešnu decu koja žele da rade za državu... Tako ćemo stvoriti stručnu bazu u državnoj upravi i javnim-državnim preduzećima.

Od oportunitetnih i korumpiranih mnogo su opasniji političari u zabludi. Đilas i ostali u DS-u izgleda da su zaista u dubokoj zabludi. Da su samo korumpirani, izneli bi jedan plan pa bi se posle predomislili, po Dinkićevom uvežbanom scenariju. Ali kada opoziciona stranka iznosi jedan ovakav plan posle poraza, za novi početak, to znači da je stvar mnogo gora od pokvarenosti i korumpiranosti. Oni, tragično, ništa ni ne shvataju.

Vox Populi za fiksni kurs

Možda nismo ubedili eksperte u prednosti fiksnog kursa, ali komentatori su svakako prelomili. 

Rasime spasi se

Oduvek me fascinira Rasim Ljajić. On je deo gotovo svih vlada od 2000. godine, a kontinuitet je da se u javnosti ponaša kao dobroćudni NVO aktivista ili kao član nekog saveta bez jasnog mandata. I to je bolje od onih koji svu svoju energiju usmeravaju na još dublje ukopavanje u rupu, ali današnji intervju koji nije bio ništa posebno drugačiji od drugih me je nekako rastužio.
Novinari su istrgli jednu uopštenu i besmislenu rečenicu koja je lajtmotiv sadašnje vlade - bogati će sada da osete krizu. Na stranu ko je sve bogat - kada bi oni zaista osetili krizu kroz povećanje poreza, jer se to jedino najavljuje, efekat bi bio nikakav. Firme koje iskazuju profit ne bi ga iskazale, one koje neće da se služe računovodstvenim marifetlucima bi otišle iz Srbije, bogati bi dali još manje u budžet, a socijalisti bi dokazali da oni više mrze uspešne nego što brinu o siromašnima. Na nesreću, naši socijalisti su mnogo više pokvareni, pa će oni bogate da kazne tako što će tražiti načine da "pomognu privredi" kroz još više državnih linija za finansiranje, neslobodno trgovanje, dirigovanje cena, ukratko kroz socijalizaciju pogrešnih poslovnih odluka. Uzmeš im dinar, daš im 100. Ali ne svima.
Pitanje koje mi se nameće je koji će to vrhunski menadžer otići da radi u javno preduzeće za platu od 1400 evra, osim ako i dalje nema prostora da se zarade još dve-tri plate, a možda i ponešto više. Dakle, ili se i dalje može kraduckati ili će samo najgori menadžeri rešavati najveće probleme.
Hoće ministar i predvidljiv kurs, ali neće fiksni kurs, hoće ministar izvoz, ali kaže da je teško privući investicije, između ostalog jer i najavljuje da će kazniti uspešne firme. Ne ide to tako.
I kod zaštite standarda dosledno, štitićemo standard i onom ko zarađuje 10.000 evra i onome ko zarađuje 10.000 dinara, kroz kontrolu cena. Kolosalno rasipanje.
Sve u svemu, prolaze dani, a nova vlada se vuče po inerciji. Ni gora ni bolja od prethodne.

Još jedan razlog za fiksni kurs

Zamislite da je Srbija do sada imala fiksni kurs (i valutni odbor koji ga zakonski garantuje).

Da li bi nova vlada sada uopšte menjala guvernera? 

Ako bi i promenila guvernera čisto zbog ugodnosti pozicije, da li bi smela da menja politiku kursa? Da li bi nova vlada smela da kaže evro je u prethodne četiri godine vredeo 100 dinara, ali ćemo mi sada postaviti drugog guvernera, promeniti zakon i pustiti kurs da pliva? 

Meni se nešto čini -- ni na kraj pameti. Mislim da bi se još u predizbornoj kampanji svi bili obavezali da to neće uraditi. 

Nemoguće trojstvo

Slaviša je pisao o prednostima fiksnog kursa i iz diskusije je jasno da ovo nije najlakša tema za razumevanje. Umesto da pričamo samo o prednostima fiksnog kursa možda ima smisla sagledati celu lepezu kursnih režima u upotrebi pa onda birati najbolje alternative.

Kursevi su vremenom metastazirali. Od čisto plivajućih i fiksnih kurseva nastalo je nekoliko kombinacija ova dva režima. Ispod je jedna korisna lista koju sam našao u udžbeniku makroekonomije (Miles, Scott). Kursni režimi se dele u tri kategorije: fiksni, plivajući i kombinovani (Steve Hanke kombinovane naziva pegged).

Ove tri osnovne kategorije kursnih režima se razlikuju po tri osnove:

• Implementacija nezavisne monetarne politike. CB sama određuje kamate i određuje novčanu masu. 
• Upravljanje politikom kursa. CB određuje cenu (nivo kursa) domaće valute. 
• Slobodni tokova kapitala. CB ne ograničava promet kapitala sa inostranstvom. 

Nemoguće trojstvo je pravilo po kojem je moguće imati maksimalno dve od pomenute tri karakteristike. Na primer, ako implementirate nezavisnu monetarnu politiku i želite slobodne tokove kapitala onda ne možete u isto vreme upravljati i politkom kursa. Ispod je tabela koja pokazuje moguće kombinacije. 

Plutajući - Glavna prednost je upravljanje sopstvenom monetarnom politkom koje vam dozvoljava da "peglate" poslovni ciklus, odnosno da koristite monetarnu politiku da bi uticali na privrednu aktivnost. 

Fiksni - Glavna prednost je stabilnost valute. Ovo je posebno važno za zemlje gde trgovina sa inostranstvom predsdtavlja veliki udeo u BDPu. Možda niste znali ali trgovina/BDP odnos je u Srbiji prilično visok (70%). Poređenja radi ovaj odnos u Kini je 50% a Americi 25%. Mana fiksnog kursa je prednost plutajućeg, i obrnuto. 

Merchandise trade (% of GDP)

Data from World Bank

Kombinovani - Prednost kombinovanog kursa je da vam dozvoljava upravljanje monetarnom politikom i valutom u isto vreme. Cena za taj luksuz je nažalost veoma visoka. Kombinovani kurs ne može da postoji bez kontrole tokova kapitala. Na primer, Srbija ograničava iznos deviza iz zemlje što nesumnjivo utiče i na priliv. Najveća prednost liberalizovanja tokova kapitala je bolja alokacija sredstava, odnosno prenos kapitala iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju. Takođe, slobodni tokovi kapitala su jasan signal investitorima da postoji odlučnost da se implementira zdrava ekonomska politika jer bi svako odstupanje bilo kažnjeno bekstvom domaćeg i stranog kapitala.

Vrsta kursa i platno-bilansna kriza

Najčešći argument protiv fiksnog kursa od strane komentatora na ovom blogu je mogućnost platno-bilansne krize (najčešće nagla devalvacija valute). Kriza je rezultat arbitraže. Na primer ako jedna zemlja ima veću realnu kamatnu stopu od druge zemlje, onda se isplati pozajmiti novac u zemlji sa niskom kamatom i oročiti novac tamo gde će prihod biti veći. Evo kako bi se ponašali razni kursni režimi u slučaju moguće arbitraže.

Plutajući -  ta vrsta problema u ovom sistemu ne postoji, jer kurs upravo predstavlja amortizer koji izoluje domaću ekonomiju. Sa plutajućim režimom usled mogućnosti za arbitražu došlo bi do promene kursa do nivoa na kome više arbitraža ne bi bila moguća. Sa druge strane to je samo donekle tačno jer su države osetljive na velike fluktuacije valute. Švajcarska je, na primer, odustala od plutajućeg kursa i odredila mu gornju vrednost. Praktično je privezala (peg ne fiks) franak za evro prošle godine posle duže apresijacije. 

Fiksni - ovaj problem ne postoji jer ne postoji ni mogućnost za arbitražu. Pošto u fiksnom kursu ne koristite sopstvenu monetarnu politiku to znači da su kamate po pravilu iste kao kamate na vezanoj valuti. 

Kombinovani - ovde nastaju problemi. Pošto CB želi da kontroliše i kurs i monetarnu politiku (kamatne stope) onda je mogućnost arbitraže vrlo moguća. Arbitraža se sprečava ograničavanjem kretanja kapitala. Ako zabranite slobodan unos ili iznos novca, rešili ste problem arbitraže. Naravno postoji više nivoa ograničavanja tokova kapitala i to je možda tema za drugi post. Ipak, ukoliko ne ograničite tokove kapitala onda morate da uskladite monetarnu politiku ili mora da dođe do korekcije kursa. Treća opcija ne postoji. 

Koje je najbolje rešenje za Srbiju?

Na TR godinama tvrdimo da je fiksni kurs najbolje rešenje za Srbiju. Prvenstveno zbog stabilnosti valute što je za malu zemlju u Evropi (relativno značajna trgovina) veoma bitno. Dodatni razlog je relativno mala ili nikakva prednost od vođenja sopstvene monetarne politike koja se ogleda u dugogodišnjoj inflaciji od preko 6%. 

Nagradno pitanje

Koji kursni režim trenutno ima Srbija? Kao što je i često slučaj Član 43. Zakona o NBS samo kaže da režim kursa utvrđuje NBS, uz saglasnost vlade. Da li je režim negde objavljen? Pošto NBS propisuje kamate, trguje devizama i ograničava protok kapitala jasno je da je u pitanju neki mešoviti kurs. Šta mislite koji?

Fiksni kurs i devizne rezerve

Novosti i B92 imaju nešto o fiksnom kursu i kao njegove nedostatke navode:

- NBS gubi monetarnu nezavisnost
- Ubrzano trošenje deviznih rezervi

Prvi nedostatak nije nedostatak nego prednost. To je sada valjda svima jasno.

Ali posebno iritira što se ovo drugo, trošenje deviznih rezervi u fiksnom kursu, sada tretira kao nesporna činjenica.  Javna debata o tako važnom pitanju zasniva se na običnom mitu koji šire neki ekonomisti i neki neinformisani mediji ali koji i sama NBS često potrhranjuje.

Koja zemlja sa fiksnim kursom je ostala bez deviznih rezervi? Ikada u istoriji? Estonija, Litvanija, Letonija? Bugarska, BiH? Nijedna. Kakav je trend sada, da li se njihove devizne rezerve polako tope? Ne, kod fiksnog kursa nema opasnosti od trošenja deviznih rezervi.

Naravno, ovde govorimo o pravom fiksnom kursu gde je centralna banka obavezna da poštuje jednostavno pravilo neštampanja para osim na osnovu priliva i odliva deviza. Kod svih slučajeva propasti navodnih fiksnih kurseva, od jugoistočne Azije preko Južne Amerike do par jugoslovenskih epizoda, radilo se o nepoštovanju ovog pravila. Ti kursevi zato i nisu bili stavno fiksni nego samo prividno fiksirani. Ili su počeli kao fiksni, kao kod Markovića i Avramovića, ali su pravila brzo prekršena.

Evo kako funkcioniše pravi fiksni kurs sa pratećim pravilima odnosno restrikcijama ponašanja centralne banke.

Kod fiksnog kursa vaša domaća monetarna baza je jednaka vašim deviznim rezervama. Kad devize ulaze u zemlju to automatski štampa dinare. Izvoznik proda robu i dobije za nju 10 evra iz inostranstva; preko svoje banke on proda tih 10 evra NBS i za njih dobije 1.200 dinara po fiksnom kursu. Ti dinari su sada kod našeg izvoznika, odlaze u neku upotrebu i to znači da je sa prilivom deviza od 10 evra količina dinara u ekonomiji porasla za tačno toliko.

Suprotno, uvoznik kupi robu, treba da je plati 10 evra strancu i zato preko svoje banke kupi od NBS 10 evra za 1.200 dinara. Tih 1.200 dinara odlaze iz džepa vlasnika ili sa računa domaće firme i ostaju u podrumu NBS. Prema pravilu fiksnog kursa NBS ne sme da ih vrati nazad u opticaj. Tako je količina dinara u ekonomiji opala za 1.200 dinara.

Ako razumete ovaj mehanizam onda vidite da vam u fiksnom kursu devizne rezerve nisu ni potrebne. Ako NBS sledi mehanizam fiksnog kursa, ponaša se kao najveća menjačnica u zemlji, onda joj devizne rezerve u današnjem smislu, dodatne devize ili hartije u trezoru centalne banke, uopšte nisu potrebne. Potrebno je za početak tačno onoliko da pokrije dinarsku novčanu bazu, a to je relativno malo. Pošto Srbija ima mnogo više od toga ostatak se može upotrebiti za vraćanje javnog duga ili još nacionalnih penzija.

Devizne rezerve mogu da opadnu -- ali opadanje deviznih rezervi kod fiksnog kursa automatski znači i opadanje domaće novčane mase. A opadanje domaće novčane mase znači deflaciju, pojeftinjenje svega. Kada Srbija pojeftini više turista će doći na Exit, malinari će izvesti nešto malina i sve u svemu priliv deviza će se na kraju povećati ili će neto odliv prestati.

Opadanje deviznih rezervi je tako samo ogledalo opadanja dinarske novčane mase, odnosno deflacije. To se može desiti prilikom većih kriza kada devize odlaze iz zemlje. Zato su recimo baltičke zemlje sa fiksnim kursevima bile u većim krizama, devize su otišle iz zemlje i one su automatski, sledeći pravila fiksnog kursa, imali i domaću deflaciju. Devizne rezerve, ponavljam, vam same po sebi u fiksnom kursu i ne trebaju, one su samo druga strana domaće novčane mase. Njihovo opadanje nije isto što i sadašnje njihovo trošenje na odbranu kursa. U fiksnom kursu njihovo opadanje je samo drugi izraz za domaću deflaciju.

Evo šta su pravi razlozi protiv, pravi nedostaci fiksnog kursa.

Prvo, pri fiksnom kursu NBS prestaje da se pita za bilo šta u vezi monetarne politike. Nema manipulacija kursom, nema insajderskih poslova. Nema ni ciljanja inflacije jer ni inflacija sada ne zavisi od NBS nego od strane valute za koju ste fiksirani, evra ili čega god. Nema prodaje i kupovine zapisa ni manipulisanja referentnom kamatnom stopom. Da sam guverner NBS ja bih se svim snagama borio protiv fiksnog kursa.

Drugo, fiksni kurs zahteva disciplinu i fleksibilnost cena. Ako devize neto izlaze iz zemlje, novčanu masu morate pustiti da se proporcionalno smanjuje, što gura domaće cene i plate nadole, a to može da bude bolno. Niste u ništa boljem položaju ni ako vam centralna banka inflacijom stalno obezvređuje platu, ali psihološki je to lakše podneti od deflacije. Zato ni političari nisu oduševljeni fiksnim kursom. Od dugoročnog prosperiteta važniji im je ovaj izborni ciklus.

Argentina

Argentina je zemlja koja je u poslednjih sto godina ekonomski verovatno najviše nazadovala po svojoj relativnoj poziciji u svetu. Kad je početkom 20. veka Italijan sa siromašnog juga hteo da emigrira u Ameriku, birao je između dve zemlje, SAD i Argentine. Velike razlike nije bilo, Argentina je tada bila jedna od najbogatijih i zbog prirodnih bogatstava, mislilo se, najprosperitetnijih zemalja na svetu.

Ali od 1930-ih naovamo, ona je jedan od najboljih primera tzv. zamke ideja -- loše ideje donose loše rezultate, loši rezultati onda pothranjuju loše ideje, i tako u krug. Otkad im se dogodio Peron i peronizam, fašizam sa ljudskim licem, Argentina nikako ne izlazi iz začaranog kruga.

Da zlo bude veće i kad su liberali kao Menem tokom 1990-ih imali šansu nisu radili stvari kako treba. Uprskali su sa valutom -- pretvarali su se da imaju fiksni kurs, a ustvari emitovali novac sa strane. Neprijateljska javnost je njihovu korupciju jedva dočekala i posle toga su dobili novi krug peronizma.

Ovih dana je Argentina nacionalizovala špansku naftnu kompaniju. Kažu da je ideolog neki Kisilof, novi Če Gevara, koji se predstavlja kao ekonomista i kejnzijanac, iako bi se pravi Kejns prvi zgrozio nad nacionalizacijama i zastrašivanjima biznisa. Ali i pre Kisilofa su Kristina, a nešto manje i njen suprug imali prave bisere ekonomske politike. Populistička zabrana izvoza govedine je bila jedan od njih; uslovljavanje uvoza izvozom je bio drugi -- usled tog uslova, BMW je, da bi mogao da uvozi automobile u zemlju morao prvo nešto da izveze, pa su našli pirinač.

Institucionalni ekonomisti dobar deo razloga za ovakvo stanje ideja u Južnoj Americi vide u istorijskom nasleđu. Domaće srednjovekovne civilizacije su bile centralno-planske ekonomije, diktature, toliko komunistički organizovane da ni novac nisu upotrebljavale. Onda su došli Španci i nisu promenili sistem već samo vlast. Nisu iz Evrope doneli tržišne institucije ili demokratiju, nego su uspostavili ekstraktivni sistem, ekonomiju kojom je upravljala političko-ekonomsko-etnička elita.  Uporedite proces naseljavanja Severne i Južne Amerike. Engleski emigrant je u Severnu Ameriku išao da bi za sebe ogradio komad zemlje koji će sam da obrađuje; španski je išao da bi bio gazda latifundije. Kasnije revolucije i borbe za nezavisnost ništa nisu promenile, još jednom je promenjena vlast ali ne i suština.

Sa takvim nasleđem i ne treba da iznenađuje što se komunizam u Južnoj Americi lako prima. Kad libertarijanci govore o privatnom vlasništvu ili neopravdanosti preraspodele dohotka, oni polaze od lokovskog stanja prvobitne jednakosti i mnoštva obradive zemlje. Onda odatle bude kako kome ili čijim potomcima po zasluzi -- ako je početno stanje bilo pravedno i dalji proces stvaranja pravedan, onda ni u krajnjem ishodu nema nepravde. To se istorijski, približno dogodilo u Severnoj Americi i u nastanku imovinskih nejednakosti nije bilo većih nepravdi (zato sam od svih levičara posebno alergičan na američke). Ali u Južnoj je već početno stanje eksploatacija, ni kasniji proces nije bio pravedan već je sledio iz početnih privilegija, i zato je razumljivije odakle sve te Če Gevare i Čavezi baš na ovom kontinentu. Kapitalizam u Severnoj Americi ima pre svega moralni legitimitet, ne postoji on tamo zato što su stanovnici posebno svesni efekata tržišne ekonomije na efikasnost. U Južnoj Americi je obrnuto, ne postoji jaka moralna osnova za privatnu svojinu i tržišnu ekonomiju i zbog toga ljudi odbijaju da vide i prepoznaju njihove efekte.

Istorija je važna, ali ne određuje sudbinu zemalja za svagda. U prelomnim trenucima se mogu napraviti izbori koji vas izvuku iz zamke ideja i takvih primera je bilo i u Južnoj Americi.  Danas sam, kao detalj u nekoj nepovezanoj vesti o Španiji, pročitao da mladi Španci zbog krize i nezaposlenosti sve više emigriraju u druge zemlje, a kao destinacija je, uz Nemačku, pomenut i Čile. Čile je nekada bio mnogo siromašniji i od Argentine i od Španije. Danas naslednici kolonijalnih gospodara emigriraju u Čile, ne da bi upravljali latifundijama nego da bi radili za platu. 

Fiksni kurs i devizne rezerve

Nisam siguran da Šoškić razume kako fiksni kurs funkcioniše.

Kod fiksnog kursa nema opasnost od pada deviznih rezervi. Suština je shvatiti razliku između prividnog fiksnog kursa, onoga što se na engleskom zove "pegged", a na srpskom ja pokušavam da zovem "fiksirani" kurs, i pravog fiksnog kursa, onoga što se na engleskom zove "fixed", fiknsog kursa koji uključuje određena pravila igre.

Svi koji u kritici fiksnog kursa pominju trošenje deviznih rezervi ustvari govore o fiksiranom ili "pegged" kursu. To je kada se dinar fiksira za evro, a onda u pozadini NBS prodaje i kupuje zapise, reguliše referentnu kamatnu stopu i sve u svemu nastavlja da vodi svoju, nezavisnu monetarnu politiku. To je neodrživo.To su radili u Jugoistočkoj Aziji (osim Hong Konga) i Argentini krajem 1990-ih, u Evropi početkom 1990-ih kad su lira i funta upale u problem, kao i u svim ranijim jugoslovenskim pokušajima da se fiksira kurs. Tada se dođe u situaciju da u zemlji ima više dinara nego deviza i fiksni kurs onda bude ugrožen.

Pravi fiksni kurs, sa druge strane, podrazumeva da NBS ne radi ništa drugo osim dilovanja deviza, da ne štampa nikakav drugi novac osim na osnovu ulaska deviza i da povlači novac kad god devize izlaze.  Da nema nezavisne monetarne politike, dodatnog štampanja novca i pokušaja regulisanja domaćih kamata. Kad se to jednostavno pravilo poštuje onda se devizne rezerve samoregulišu i ne treba ništa da deviznim rezervama "branite". Kako padaju ili rastu devizne rezerve, tako pada ili raste dinarska novčana baza i kurs se onda brani sam od sebe. Nikakva dodatna akcija nije potrebna i nikakve opasnosti nema. To rade Bugarska, Bosna, Litvanija, Letonija i uopšte svi gde je fiksni kurs stabilan. Ni najveća svetska ekonomska kriza u poslednjih pola veka nije uspela da poremeti ove kurseve ni da im "istroši" devizne rezerve.

Kontradiktorni kurs

To je režim deviznog kursa dinara i ovom prilikom ga uvodim u teoriju.

Razumem da ne mora svako da bude za fiksni kurs. I za plivajući, čak i u ovoj ekonomiji, ima nekih argumenata. Ali u Srbiji je na snazi jako čudan konsenzus, od javnosti preko političara do ekonomista, da svi hoće plivajući kurs koji ne pliva. To već ne razumem.

Šoškić v. Friedman

Koliko je stručnosti potrebno da bi se upravljalo centralnom bankom? Guverner Šoškić kaže da za tako nešto treba mnogo dobro plaćenih stručnjaka.

Ali najveći stručnjak u ovoj oblasti od svih, Milton Friedman, mislio je -- vrlo malo. Čovek koji je centralno bankarstvo razumeo bolje nego iko ikada, govorio je da mu uopšte nije jasno šta svi ti ljudi zaposleni po centralnim bankama rade. Monetarna politika je sama po sebi jednostavna stvar, toliko jednostavna da ne mora ni da postoji.

Razlog je, po Friedmanu, što monetarna politika ne može da pomogne ekonomiji, već može samo da svojim ekcesima odmogne. Najbolje je ukinuti centralnu banku i njen monopol na novac, a ako je to politički nemoguće, ako se već insistira na monopolskom novcu i postojanju državne centralne banke, onda njenu moć treba ograničiti striktnim pravilima.

Jedno takvo pravilo bi bilo da nema štampanja novca, da se monetarna baza ili neka druga definicija novčane mase ima držati konstantnom. Drugo moguće pravilo je da, ako političari baš neće deflaciju koju bi konstantna novčana masa donela, novčanoj masi dozvoli da raste ali ne po volji centralne banke nego po unapred određenoj konstantnoj stopi. A u zemlji maloj kao Srbija, siguran sam da bi Friedman rekao ovo, dobro pravilo bi bilo emitovanje i povlačenje domaćeg novca isključivo automatski, po osnovu priliva i odliva deviza iz zemlje -- pravilo poznato i kao fiksni kurs.

Postoje i druga alternativna, teorijski predložena ili praktično isprobana pravila, ali sva postoje iz istog razloga -- monetarna politika je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila stručnjacima. Bolja je kada je vođena jednostavnim bezličnim pravilom nego arbitrarnim odlukama stručnjaka. A kad je tako, ne samo da stručnjaci nisu potrebni, nego je Friedman predlagao da se centralna banka zameni kompjuterskim programom koji će neko od pravila ograničenog emitovanja novca sprovoditi automatski.

Bolji su rezultati, a i jeftinije je.