Bitcoin kao valuta?

Ovoliki uspon Bitcoina neobjašnjiv je za ekonomiste. Ne znam da li je to problem za bitcoin ili za ekonomiste, ali činjenica je da se uspeh bitcoina ne uklapa u postojeće ekonomske koncepte bar kada se radi o njemu kao valuti (blockchain kao tehnološka podloga je druga stvar). Možda su tinejdžeri koji su kupovali bitcoin 2010. i sada postali milioneri ispali pametniji od ekonomista, ali ja i dalje ne vidim odgovor bitcoina na neka standardna konceptualna pitanja. Postoji apokrifna izjava pripisana nekom profesoru ekonomije: "OK, vidim da to radi u praksi -- ali čik da vidim da li radi u teoriji?" Ovo je nešto tog tipa.

O poreklu novca, od Aristotela nasuprot Platonu pa sve do danas, postoje dve teorije. Jedna je teorija robnog novca i po njoj je novac nastao kada su neke vredne stvari počele da se češće koriste u razmeni. Plemeniti metali, naročito srebro i zlato, najpogodniji za čuvanje, oblikovanje i seckanje tako su postali novac. Kada se kasnije pojavio papirni novac on je sve do prvih decenija 20. veka bio samo hartija od vrednosti koja donosiocu daje pravo na propisanu količinu zlata.

Druga teorija je kartalizam, po kojoj neku robu novcem ne čini njena unutrašnja vrednost ili robna podloga, već država onda kada odluči da tu robu prihvata za naplatu poreza. Zbog toga je prelaz na papirni novac tokom 20. veka bio tako bezbolan i papirne valute se danas bez problema prihvataju. Današnji papirni novac nije više sertifikat koji vam daje pravo na zlato, ali vrednost ima jer u krajnjoj liniji znate da njime uvek možete platiti državi za porez ili usluge.

Bitcoin se ne uklapa ni u jednu od ovih teorija. On nema imanentnu vrednost kao robni novac, niti se može koristiti za plaćanje državi. Jedini način za bitcoin da ima neku vrednost je da ga prihvataju druge privatne strane u transakcijama. To je potpuni novitet u istoriji novca, jer se po prvi put radi o privatnom dekretnom (proklamovanom ili fiat) novcu. Postojao je privatni novac sa robnom podlogom; postoji državni dekretni novac; ali nikad privatni dekretni novac.

Najveći problem sa bitcoinom kao valutom je nestabilnost. To što njegova vrednost vrtoglavo raste nikako nije argument u prilog njemu jer nestabilnost valute isključuje mogućnost smislenog ugovaranja u njoj. Pristalice bitcoina dobro znaju da je njegova ponuda automatski ograničena i to je čest argument u odbranu bitcoina kao valute i navodno u prilog njegove stabilnosti. Ja nisam siguran da ograničenost ponude igra tako veliku ulogu.

Prvo, iako je količina bitcoina ograničena, može se napraviti neograničeno mnogo kopija bitcoina ili boljih kripto valuta. Već sada postoji na hiljade njih. Šta ograničenost ponude bitcoina uopšte znači kada ima neograničeno mnogo alternativa?

Drugo, iako je ponuda ograničena, cenu novca, kao i svega drugog, određuju ponuda i tražnja. A tražnja je kao što vidimo veoma varijabilna. Tako na jednoj strani imamo kvaziograničenost ponude a na drugoj veliku neizvesnost tražnje. To sve ukazuje na ogromnu nestabilnost.

Kod klasičnih valuta, poput evra ili dinara, ponuda je ograničena politikom centralne banke. Mnogi će reći da to nije nikakva garancija, ali zapadne valute već 30 godina nemaju nikakvu inflaciju, a u proteklih desetak godina veći problem bila je deflacija. Tražnja - želja za držanjem novca - je kod državnih valuta takođe varijabilna, ali mnogo manje jer monopolski karakter ovih valuta i naplata poreza u njima garantuju njihovu upotrebu. I kod tradicionalnih valuta ne samo da je tražnja novca relativno stabilna, već u situacijama kada tražnja novca bude nestabilna, fleksibilnost njegove ponude postaje prednost a ne mana. Na primer, tražnja za švajcarskim francima je negde oko 2009. naglo porasla. Švajcarska centralna banka je na to reagovala ogromnim povećanjem ponude, tako da je franak sačuvao bazičnu stabilnost. Jeste ojačao ali u razumnoj meri - ne desetostruko ili stostruko kao što rade kriptovalute.

Zato ne vidim kako se oscilacije bitcoina mogu zaustaviti. Jasno je da kriptovalute imaju neku korisnost u transakcijama, makar to bilo i za ilegalne aktivnosti, ali kada je ponuda neograničena a tražnja neizvesna onda nema nikakvih smernica buduće vrednosti. Ne znam koliko se to čak i može nazvati balonom jer se uopšte nemamo na šta osloniti u proceni nekakve prave vrednosti -- nema nikakvog fundamentalnog razloga ni da cena bitcoina poraste na $19,000 niti da danas padne na $12,500. Jedina vrednost koja u teoriji ima smisla je nula ili vrlo blizu nule. 

Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.

Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?

Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“

Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.

Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.

Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.

Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.

Crtice o Oktobarskoj revoluciji

Bliži se tačan dan stogodišnjice Oktobarske revolucije i mnogo se piše o tome. Nekada sam dosta čitao o ovom periodu i hoću da napišem nekoliko nota. Pri tome, izdvajam samo stvari za koje mislim da su manje poznate ili koje su mi posebno interesantne.

1. "Oktrobarska revolucija" nije ni oktobarska, ni revolcija. Oktobarska više nije zbog promene kalendara, sada datum pada u novembru. Ali nije ni revolucija jer je po svim svojim ključnim karakteristikama bila samo jedan dobro organizovani puč.

2. Rusija jeste imala revoluciju, ali ona se dogodila još u februaru iste godine. Tada je odstranjen car Nikolaj, a vlast preuzela privremena vlada. Privremena vlada, koju je najpre predvodio uglavnom zaboravljeni grof Lvov a onda poznatiji Kerenski, gubila je konce iz ruku i pravu vlast je sve više preuzimao petrogradski sovjet.

3. U periodu između marta i oktobra, Rusija je po rečima Kerenskog bila "najslobodnija zemlja na svetu". To je bilo na korak od anarhije jer su se stare strukture vlasti raspadale, ali je po prvi put u istoriji bilo ko mogao da agituje za bilo šta. Čitav vek pre toga zemlja je bila puna raznih radikala, ideologa, revolucionara, teoretičara i planera, uključujući i prve teroriste u istoriji. Posle delimične liberalizacije i uspostavljanja parlamentarizma iz 1905. godine dobili su veću, a na leto 1917. i potpunu slobodu agitacije. I masovno su je koristili, propagandista i pamfletara bilo je svuda.

4. U potpunoj slobodi populisti su se bolje snašli od ostalih. Konstitucionalni demokrati (KaDeti) nisu bili tako efektivni kao socijalisti. A socijalisti nisu bili tako efektivni kao boljševici.

5. Boljševici, ili u prevodu "većinci", nisu čak bili ni u toj većini po kojoj su sebe nazvali. Nazvali su se tako jer su na jednom sastanku u procepu prvobitne socijal-demokratske partije navodno prevladali u glasanju. Ali na tom sastanku bili su u većini samo po jednom pitanju; u drugima su većinu činili oni koje su nazvali "manjincima", menjševici. Eto, izvanredna propagandna sposobnost boljševika je rano došla do izražaja.

6. Lenjin je jedan od najsposobnijih lidera u istoriji. Sve vreme su skoro svi ostali sumnjali u sve što je hteo da ostvari. Do samog kraja niko, ni najbliži saborci, nisu stvarno verovali da mogu preuzeti vlast. Protivili su se, odbijali da učestvuju. Godinama pre toga Lenjin je osmislio strategiju koja je, kontraintuitivno, bila protiv omasovljenja komunističkog pokreta. Umesto omasovljenja insistirao je na maloj i dobro organizovanoj grupi posvećenih revolucionara. Baš se tako sve i dogodilo.

"Sposoban", kad je u pitanju Lenjin, treba shvatiti u čisto instrumentalnom smislu, kao sposobnost ostvarenja onoga što je naumio. Inače je Lenjin bio beskrupulozan koliko i Staljin, samo ne i takav paranoik-psihopata.

7. Nije mi jasno kako se i zašto na srpskom ustalio izgovor Lenjin umesto izvornog Ljenin.

8.  Kerenski i Lenjin su iz istog mesta, Uljanovska, tako kasnije nazvanog po Lenjinu. Lenjin, inače, nije iz plebsa nego iz fine porodice. Otac mu je bio glavni školski administrator u svojoj oblasti što je u tadašnjem sistemu značilo i pripadnost nižoj aristokratiji. Kerenski je posle revolucije na kraju završio u SAD. Negde u Kaliforniji je živeo i predavao na univerzitetu sve do 1970. i studenti nisu mogli da veruju da je to taj istorijski Kerenski.

9. Revolucija je, dakle, u stvari bila puč. Posle pada monarhije uspostavljena je privremena vlada, ali sve veću de facto vlast vremenom su preuzimali lokalni radničko-politički saveti ili "sovjeti", naročito sovjet glavnog grada, tada Petrograda. A sovjete su sačinjavali radnici i političari raznih radničkih i socijalističkih partija i struja, ne samo boljševici. Oktobarski puč sastojao se u svrgavanju nemoćne vlade Kerenskog i u preuzimanju sovjeta od strane boljševika.

10. U isto vreme, posle pada monarhije, seljaci po ruskim prostranstvima preuzimaju stvari u svoje ruke i tokom leta 1917. vode rat protiv aristokratije i prisvajaju njihove posede. U to vreme, većina seljaka koji otimaju zemlju još uvek nikada nije čula za Lenjina.

11. Da saberem, revolucija se u 1917. uistinu dogodila. Ali nije se dogodila "Lenjinova oktobarska revolucija protiv bivšeg sistema." Dogodile su se, ovim redom:
   1) šira politička revolucija protiv autoritativne monarhije u februaru 1917, koja je bila kulminacija višegodišnjih previranja
   2) spontano urušavanje seoske aristokratije i nasilna preraposdela zemlje u korist seljaka na leto 1917,
   3) u gradovima, sve veća uloga i de facto vlast petrogradskog i drugih sovjeta, usled slabosti privremene vlade Kerenskog,
   4) i onda, na kraju, u oktobru, Lenjinov puč protiv privremene vlade i protiv ostatka sovjeta.

12. Ponovo o Lenjinovoj sposobnosti. Ovo su bili ljudi isključivo vođeni ideologijom, do nivoa neshvatljivog u današnje vreme jer takve ideološke ubeđenosti više nema. Ipak, Lenjin je kad je trebalo da se osvoji i zadrži vlast bio izuzetno pragmatičan. Ključno, seljacima je obećao da mogu zadržati zemlju koju su preuzeli i preuzeti još toga što je ostalo. Tek će Staljin to kasnije kolektivizovati. Dalje, vojnicima na frontu je obećao kraj rata i to ekspresno ispunio sklopivši mir kojim je Nemcima predao ogroman deo teritorije. Kasnije će istu pragmatičnu notu pokazati dozvoliviši elemente kapitalizma i tržišta putem Nove ekonomske politike (NEP), kada su prvi pokušaji podržavljenja doveli do raspada ekonomije.

13. Privremena vlada je pre svrgavanja bila raspisala izbore za konstitutivnu skupštinu za novembar 1917. Posle preuzimanja vlasti Lenjin nije imao kud nego da sprovede te izbore. Na njima su boljševici, već tada na vlasti i sa kontrolom, osvojili 24%. Pobednici su bili drugi, mekši socijalisti. Izbori su, očekivano, ignorisani. Na kraju krajeva, prema Marksu, obični ljudi nemaju tu svest koju ima radnička avangarda.

15. Posle revolucije je Lenjin, sada lider najveće zemlje na svetu, još neko vreme živeo u studentskom domu Instituta Smoljni. Nije imao vremena da razmišlja o preseljenju. Ubrzo se navikao na luksuz, prisvojio par vila i skupocene carske automobile. U post-revolucionarnom haosu su bande harale ulicama i po rečima jednog autora neko je zaustavio Lenjinov konvoj i pod pretnjom pištoljem mu oteo rols-rojs. Ako su komunisti "eksproprisali eksproprijatore", onda je pljačkanje Lenjina bio redak slučaj eksproprijacije eksproprijatora eksproprijatora. 

Marks kao ekonomista

NIN povodom 150 godia Kapitala radi dodatak o Marksu pa su me upitali za misljenje. Ovo je moj prilog objavljen u danasnjem broju:

Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive mada ne i da rastu i obogate se poput tržišnih ekonomija toga doba.

Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Svoju teoriju on je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, Marks je upitao kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. 
Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kapitala kod Marksa ne postoje, računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe.

Sva famozna dijalektika svela se, dakle, na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka Marksove logike pogrešna bilo je jasno još za vreme njegovog života. Raniji teoretičari jesu nagađali da ekonomsku vrednost stvara samo rad. Ali već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili.

Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, istoričari su pokazali da se položaj radnika osetno poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju niti naročito rastu.

Marks je bio čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav svoj život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji trvdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017. godini kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog svoje ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848. kada je kao mladić u svojim kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma kako su nas u školama i na fakultetima učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.  

Antinauka sa levice: dva primera

Veoma ugledni PLOS One objavio je pre par meseci interesantnu studiju međunarodnog tima naučnika koji se bave benefitima uvođenja genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura u subsaharskoj Africi, kao i oportunitetnim cenama (materijalnim i u ljudskim životima) odlaganja uvođenja GMO u određene zemlje. Rad egzaktno pokazuje da odlaganje sa uvođenjem GMO – autori koriste skraćenicu GE od “genetically engineered”, ali to je isto – iz različitih birokratsko-regulatornih razloga nanosi veoma opipljivu štetu privredi, ali i u broju života izgubljenih zbog pothranjenosti. U radu se eksplicitno apostrofira pogubna levičarska i antinaučna politika EU u vezi sa ovom temom, koja često predstavlja direktnu prepreku masovnom uvođenju ovih spasonosnih poljoprivrednih tehnologija u stalnu upotrebu.

Tipični pasus: If Kenya had adopted GE corn in 2006—according to the reports of the IRMA project this was possible—between 440 and 4,000 lives could theoretically have been saved. Similarly, Uganda had the possibility in 2007 to introduce the black sigatoka resistant banana, thereby potentially saving between 500 and 5,500 lives over the past decade. The introduction of Bt cowpea is expected to be in 2017 in Benin, Niger, and Nigeria. The AATF has already indirectly expressed concerns about reaching this goal by explicitly mentioning the phrase: “depending on approvals”... A one-year delay in approval would especially harm Nigeria, as malnourishment is widespread there. The consumption of cowpea per capita is higher than in both Benin and Niger. A one-year delay is estimated to cost Nigeria about 33 million USD to 46 million USD and between 100 and 3,000 lives.

Dakle, potpuno suprotno od uobičajenog stanovišta iza kojeg se obično krije regresivna i nazadnjačka agenda: “Daj da malo sačekamo, kud se žurimo, itd.” Slučaj sa GMO je dodatno zanimljiv po tome što se u njemu odlično prelama slaganje među ekstremistima na obe strane političkog spektra karakteristično za doba Trampa i Brexita – levičarski ekstremisti su najglasniji u svom regulatornom i antinaučnom ratu protiv GMO, ali ne treba zanemariti ni verske fanatike i ostale ekstremne tradicionaliste koji standardno bulazne o tome kako je biotehnologija “igranje boga” i strašilo “nemoralne nauke” (u evangelističkim born-again-bullshit krugovima se često dodaje “nemoralne državne nauke” bez da se kapira prilično očigledna istina da se najveći deo biotehnoloških istraživanja generalno i GMO partikularno odvija u privatnom sektoru). 

Rekao bih i da je ovo odličan primer onoga što je Hajek pokušavao da kaže u često citiranom (ali često i neshvaćenom) eseju Zašto nisam konzervativac: postoji savršeno dobro definisan smisao u kojem klasični liberal, za razliku od konzervativca, gleda u budućnost sa optimizmom i pozitivnim afektom. Prošlost nije bila bolja zato što u njoj nije bilo GMO; bila je lošija zbog toga. „Zlatno doba“ bilo koje vrste, bilo ono edensko, vinčansko, arijevsko, doba Nemanjića, Lost Cause of the South, itd. isl. je bez izuzetka mistifikacija, obično praćena zavlačenjem ruke u tuđi džep. Isto kao što “Oci osnivači” (da ne pominjemo proroka Muhameda, evanđeliste, cara Solomona i druge još drevnije Nesporne Autoritete) nisu mogli ništa relevantno da kažu o genetski modifikovanim organizmima, pa sve da im priznamo natprirodnu inteligenciju i moralnost – pa je eo ipso zaludan posao pokušavati da se do odgovora na probleme koje u vezi sa GMO imamo dođe nekakvom egzegezom Neprikosnovenih Spisa – isto tako je „mudrijaško“ čekanje na bolje uvide budućnosti u boljem slučaju tek samo prefinjeniji oblik lenjosti i prokrastinacije, a u lošijem slučaju čisto podmetanje klipova u točkove.

U pomalo srodnom duhu, levičarski ekstremisti su još jednom prevazišli sami sebe sa još jednom Jezivom Zaverom da se privatizuje (o horora!) i komercijalizuje (upomoć! upomoć!) svemir i nebeska tela u njemu: https://www.youtube.com/watch?v=GjiCFkSt6Ec

(oko 5. minuta počinje kratki, ali urnebesni, segment o “užasnoj privatizaciji svemira”)

Dok mi lično zaista nimalo ne smeta pljuvačina usmerena ka trampističkim klovnovima tipa Stephena Millera i naročito komičnog budalaša Sebastijana Gorke koji kao da je izašao iz neke balkanske klozet-fašističke organizacije poput SANU, HAZU ili Francuske 7, jedan od problema sa takvim likovima upravo i jeste u tome što oni nemaju ni traga konceptualnog i kognitivnog aparata koji je neophodan za ozbiljno suočavanje sa potrebom i u konačnoj analizi moralnim imperativom komercijalizacije svemira, o čemu sam ovde svojevremeno pomalo i pisao. Kontekst levičarskog komentara i standardnog skandalizovanja (zamislite, svemir može biti zagađen!) nas sprečava da sagledamo istinske i veoma ozbiljne probleme sa kojima se suočavamo, i u pogledu resursa i u pogledu ekoloških i klimatskih posledica kratkovidih politika na svim stranama mainstream političkog spektra. 

Sloboda govora

U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.

Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  

Anti-Veber

Maxom Weberom se danas bavi još samo nekoliko istoričara društvenih nauka i Srbija. Glavna ideja po kojoj je u Srbiji poznat i koja se aktuelizovala sa dolaskom Ikee je povezanost protestantskog duha i uspeha kapitalizma. To je zanimljiva hipoteza i deo je šire literature o kulturološkim osnovama ekonomskog rasta. Weber nije bio prvi (Monteskje je, recimo, nagađao da su južnjaci lenji zbog sunca i lepog vremena a severnjaci predodređeni za uspeh jer im je oštra klima istesala duh), ali njegova tvrdnja je možda najpoznatija te vrste.

Tvrdnja je empirijski sumnjiva. Istraživači koji su je kasnije testirali ukazivali su da su drugačije stvari bile posredi. Neku su tvrdili da je Weber pobrkao regione sa religijom kao uzrokom, odnosno propustio da kontroliše za region. U nekim od većinski protestantskih regiona katolici su bili u proseku uspešniji, ali je Weber propustio da to sagleda i pripisao ukupni veći prosečni dohodak regiona protestanizmu, tačnije kalvinizmu. Ovakve stvari se jako teško raspetljavaju (moguće je, recimo, tvrditi da su katolici u takvim krajevima prisvojili većinsku protestantsku etiku), ali bezbedno je reći da Weberova hipoteza empirijski nije dobro prošla.

Danas protestanski sever Evrope jeste bogatiji od katoličkog juga. Problem je što je nemoguće utvrditi da je protestantizam taj ključni faktor koji pravi razliku jer se Italija i Švedska razlikuju po mnogo dimenzija. Ako uzmete Nemačku, mahom katolički jug je bogatiji i uspešniji po svim merilima od uglavnom protestanskog severa.

Ali interesantnije od empirijske validnosti Weberove hipoteze je konceptualna greška koja iza nje stoji, istorijski a možda još više danas. Protestantska etika podrazumeva štedljivost i marljivost i tvrdnje o superiornosti protestantkog duha baziraju se na ovim osobinama. Ako naporno radite i pazite na svaki dinar, imate veće šanse da zaradite i sačuvate. To nije sporno, ali veliko je pitanje koliko je tako nešto značajno u razvoju kapitalizma.

Ekonomski rast koji je započeo u 18-19. veku -- nagla promena koju opisujem u Šta je kapitalizam (i koju su dobro obradili mnogi autori koje ćete tamo naći u fusnotama) nije mogla nastati štednjom. Nisu zapadne privrede počele da rastu zbog štednje i marljivosti. I nisu rasle po principu cigla na ciglu, već zahvaljujući idejama i inovacijama. I danas razvoj i napredak ne dolaze primarno iz štednje nego iz preduzetničke kreativnosti, iz novih ideja i eksperimenata. Kodak i Nokia nisu propali zato što je neka druga firma sekla troškove i štedila, već zato što je neka druga firma imala genijalniju ideju. Zato što je neko smislio Blackburry, pa onda iPhone. Kalifornija nije bogatija od Japana zato što u San Francisku više rade i štede nego u Tokiju. Sasvim suprotno, Japanci su čuveni po disciplini i marljivosti, a sve se javnije govori o pozitivnoj ulozi halucogena Silikonskoj dolini.

Štednja i marljivost su odlične osobine, ali je Weberov protestantski model rasta upitan, naročito danas kada se kao u Srbiji propagira sa stotinak godina zakašnjenja. I protestantski sever Evrope dobro razume da iako štednja ne može da škodi, pravi kvalitativni progres dolazi iz kreativnosti. Švedska ima visoke stope preduzetništva i vaučerski sistem obrazovanja koji omogućava slobodu i eksperimentaciju. Ključne su ideje  - kao što je, recimo, koncept Ikea prodavnica - a ne štednjom nagomilani kapital. 

Bolji život

"Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas... Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno..." kaže Dragan Bjelogrlić u zanimljivom intervjuu.

OK, već mnogo puta smo pričali o toj iluziji da se pre 30 ili 40 godina bolje materijalno živelo - bolje jelo, oblačilo, i ono što mene posebno iritira, više putovalo (ne, nije se više putovalo).

Ono što je zapanjujuće u ovom primeru je ne to što je Bjelogrlić zaboravio kako se stvarno živelo - to je, kao što rekosmo, prilično uobičajena pojava - nego je zaboravio kako je taj život prikazan u seriji u kojoj je on sam glumio. Toliko je dakle ukorenjena njegova percepcija da se nekad bolje živelo, da on koji je godinama napamet učio dijaloge, provodio stotine sati sa drugim glumcima/likovima, komentarisao (pretpostavljam) anegdote po kafanama, prisećao se uspomena sa snimanja i tako dalje je zaboravio stvari kojih se sećam ja koje sam to samo gledala na TV-u pre otprilike 25 godina! Moja jedina prednost je što ne robujem toj iluziji i to je izgleda dovoljno da moje sećanje bude bliže istini.

Krenimo od ovog opisa "pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu". I zaista, Giga i njegova žena žive u velikom saloncu u samom centru Beograda (mislim čak možda u Knez Mihajlovoj ulici i to preko puta fontane). Ali, jedan od glavnih zamajaca drame u "Boljem životu" je upravo klasna razlika izmedju Gige i njegove žene. On je pomalo neotesan, a ona dolazi iz bogate stare porodice. "Pravnik u nekom preduzeću" i "profesor latinskog" nikako ne bi mogli da od svojih plata žive u takvom stanu. To nam serija jasno daje do znanja pokazujući kako žive njihove srodne duše tj. ljubavnici - Voja Brajović je takodje profesor u gimnaziji i živi, i to kao čovek u već nekim godinama, u malom stanu i to sa svekrvom! Gigina ljubavnica i sekretarica, koju glumi Gorica Popović se više ne sećam tačno gde živi, ali svakako se skromno oblači. 

To nije kraj! Devojka/ljubavnica Bjelogrlićevog filmskog brata Saše, Koka, zivi u sobi na periferiji gde je debelo smara njen gazda (zašto se ne odseli na neko lepše mesto, mozda neki salonac na Terazijama?). Kroz propalo preduzeće u kojem radi Saša upoznajemo niz likova koji skromno žive (postoji tu nekakva stambena rang-lista oko koje se glože posto na njoj sede decenijama) i provode vreme u raspadajućem podrumu razglabajući o svinjskim polutkama.

Pored Gige i njegove žene jedini ljudi koji u materijalnom smislu žive dobro su direktori i visoko pozicionirani menadžeri u (uspešnim?) preduzećima (Jataganac, Kurcubic, Jatagančeva ljubavnica) i ona pevačica/sponzoruša u koju je bio zaljubljen Bjelogrlic. Devojka koju glumi Dubravka Mijatović je takođe bila iz neke imućnije porodice. Svi ti imućniji likovi su, uzgred, prikazani kao nesrećni i moralno problematicni.

Da nije bilo ovog intervjua nikad mi ne bi palo na pamet da mislim o svemu tome, ali sad kad razmislim u toj seriji je bila dosta izražena osuda klasnog raslojavanja u jednom prilično depresivnom društvu (gorem nego što ga se ja sećam). Ako već ne možemo da se usaglasimo da li se nekad bolje živelo jer svako ima neke druge primere i uspomene, možemo bar da se zajednički zapitamo da li se u "Boljem životu" bolje živelo.

Šta je GDP?

Pošto GDP odbija da poraste, iz Vlade su najavili kratkoročne mere za njegov brži rast. To odaje nerazumevanje koncepta i svrhe GDP.

GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.

Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.

Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.

Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.

Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.

Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.

Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.

GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.

Osnivač

Nedavno sam odgledala film Osnivač (The Founder). Tema filma je kritičan period u razvoju McDonaldsa od jednog u osnovi kioska sa pljeskavicama do franšize od preko hiljadu restorana (kao što znamo McDonalds je postao i više od toga ali time se film ne bavi).

Osnovna dinamika filma je izmedju dva brata McDonalds koji su osmislili većinu stvari po kojima prepoznajemo McDonalds - od menija i brze pripreme hrane do odsustva tanjira i logoa - i Reja Kroka koji, naizgled, nije smislio ništa. Braća su bili veliki inovatori a Rej Krok je bio trgovački putnik na ivici prevaranta koji je celog života pokušavao da se obogati uvaljujući nekakve proizvode. Jedan od proizvoda koje je pokušavao da uvali je bila i mešalica sa milkšejk. A jedan restoran u Kaliforniji (Krok je iz Ilionisa) je naručio zapanjujuće veliki broj takvih mešalica. Krok je prevezao pola Amerike da bi video kakav je to restoran i zaključio da je to ubedljivo najbolji restoran u kojem je jeo. Pošto je prodajući mešalice obišao veliki broj restorana taj uvid je doživeo kao novu šansu. I, tako je i bilo.

Ukratko, Krok je uspeo da stvori korporativno carstvo a braći McDonalds nije ostalo ništa... čak je i njihov restoran koji je Kroka toliko oduševio i koji je model za sve McDonaldse (da ne pominjemo nebrojene druge restorane) izgubio pravo da se zove McDonalds. Kako to u filmovima obično biva, gubitnici u biznisu su prikazani kao heroji a pobednici kao beskrupulozni pokvarenjaci. Braća McDonalds insistiraju na kvalitetu hrane, koriste samo najkvalitetnije sastojke, ne štede. Njih dvojca svoju punu pažnju posvećuju svom restoranu da bi on bio savršen. S druge strane, u dalekom Ilionisu, Krok pokušava da razvije franšizu, spreman je na razne kompromise i uštede. Zašto se ne bi napravio deal sa Koka-Kolom? Zašto se milk-šejk ne bi pravio razmućivanjem praška?

Ipak, istina je malo komplikovanija. Ako je pravljene franšize bilo tako lako zašto to nisu uradila braća McDonalds? Oni su to probali još pre nego što se Krok pojavio, ali nisu uspeli pa su odustali. Krok se suočio sa istim problemima koji su i oni imali (novootvoreni restorani se nisu pridržavali menija i ostalih elemenata koji su McDonaldsa činili jedinstvenim i prepoznatljivim) ali je on uspeo da ih razreši.  Bio je manji perfekcionista, uporniji i na nekom nivou je više verovato u McDonalds od njih, koji su sve smislili. Kao trgovački putnik koji prodaje opremu restoranima, on je više putovao i više restorana video, pa je bolje mogao da proceni potencijal McDonaldsa i samim tim bio spreman na veći rizik. Da nije bilo njega, niko od nas ne bi znao za inovativni restoran u San Bernardinu, McDonalds.

Sve u svemu, odličan film koji svakako treba pogledati. Scena optimizacije McDonalds kuhinje je nezaboravna.

Indoeveropljani, rasizam i politička korektnost

Živimo u vremenu kada je rasizam postao jedan od najvećih tabua. Iako je na jednom nivou to vrlo dobro, postoji i mračnije naličje ove "prosvećenosti": svaki govor o razlikama među različitim grupama  se tabuizuje kao maligni izraz predrasuda. Predsednik Harvard Univerziteta Larry Summers je bio otpušten i proveden kroz pravog medijskog toplog zeca zbog puke sugestije da znatno veći broj muškaraca nego žena među profesorima teorijske fizike i matematike možda ima veze sa disproporcionalno većim brojem muškaraca nego žena sa jako visokim IQom (nužna pretpostavka uspeha u ovim fundamentalnim disciplinama). Charles Murray, u svojoj knjizi Bell Curve je prezentirao evidenciju da postoje značajne razlike u prosečnom koeficijentu inteligencije između belaca i crnaca. Bio je i još uvek je podvrgnut pravom ostrakizmu kao "rasista" i "bigot", bez obzira što je osnovni empirijski nalaz knjige neoboriv (iako je njegova interpretacija tog nalaza sumnjiva, kao što je Thomas Sowell pokazao).

Ovo je samo plastičan izraz jednog opštijeg trenda koji traje duže vremena, a u znaku je negiranja ili minimizovanja uticaja i značaja genetskih faktora u socijalnim istraživanjima. Ja volim da ga pratim u jednom pomalo opskurnom domenu koji ipak ima šireg političkog značaja: studijama o poreklu Indeovropljana, njihovog jezika i kulture. Interesantna začkoljica zbog koje indoevropske studije predstavljaju izazov za političku korektnost je urpavo to što problematizuju ovu "antirasističku paradigmu".

Čitam sada knjigu vrlo zanimljivog indijskog naučnika s kraja 19 veka, Bal Gandahar Tilaka, koja je naslovljena "Arktički dom Veda". On analizira neke inače enigmatične delove drevnog indijskog speva RigVede koje govore o šestomesečnom danu, dugim zorama i sutonima, i  sličnim astronomskim fenomenima koji nemaju smisla za bilo koga ko živi u tropima ili umerenom pojasu , i tvrdi da Vede dokazuju da  je poreklo Indoevropljana u arktičkom krugu, blizu Severnog pola. Interesantna je stvar da Tilak, koji piše 1897-98 godine, govori o "arijevskoj rasi" u neutralnom učenjačkom tonu, podrazumevajući da su Indoevropljani (Evropljani, plus Indusi i Iranci) ne samo lingvistička, nego i genetska tj "rasna" grupacija. To je bio standard u nauci druge polovine 19 veka - identifikovanje zajednica koje se danas smatraju lingvističkim sa njihovom genetskom osnovom, korišćenjem frenologije i drugih naučnih i pseudonaučnih tehnika. Nacistička opsesija arijevskom rasom i svi sumanuti zaključci koje su oni izveli iz te teorije nisu "tikva bez korena", već neopravdana genealizacija i radikalizacija legitimnih naučnih doktrina tog vremena.

Kasnija sudbina teorija o "arijevskoj rasi" je bila zapečaćena ne samo nacističkom epizodom, nego i razvojem nauke o Indoevropljanima tokom druge polovine 20 veka. Dugo vremena najuticajnija knjiga o Indoevropljanima napisana je od strane litvanske arheološkinje Marije Gimbutas, naslovljena "Civilizacija boginje". U njoj Gimbutas dokazuje da je civilizacija stare Evrope, pre bronzanog doba bila u znaku ekonomske jednakosti: miroljubiva, bez ratova, i matrijarhatska. A onda su iz ruskih i ukrajinskih stepa došli Indoevropljani ("Kurgani") sa svojim konjima, dvokolicama, gvozdenim kopljima i mačevima, trgovinom, ekonomskom nejednakošću i patrijarhalnom opresijom i za kratko vreme istrebili evropske protosocijalističke domoroce, a ostacima nametnuli im svoj jezik, i svoju surovu akvizitivnu i ratničku kulturu. Na neki način ova teorija (koja u nekim segmentima još uvek uživa podršku nauke) bila je na liniji starih teorija ratničke arijevske rase, samo sa suprotnim vrednosnim predznakom: umesto starog divljenja arijevskoj plavoj zveri sada smo dobili užasavanje nad njenom militantnošću i surovošću, u savršenom dosluhu sa večnim levičarskim lamentom nad destruktivnošću belog zapadnog čoveka i žalosnom sudbinom miroljubivog, plemenitog, socijalističkog divljaka, kao njegove večite žrtve.

U poslednjim decenijama 20 veka, jedna nova paradigma, sa sličnim efektima, postala je vrlo popularna, iz razloga koji će biti očigledni. Naime, neki arheolozi i lingvisti su lansirali tezu da o anatolijskom poreklu Indoevropljana: oni više nisu bili surovi, stepski ratnici na konjima i dvokolicama (kako ih portretiše ne samo Maria Gimbutas nego i freske indijskih domorodaca iz 5 veka pre nove ere) već miroljubivi farmeri koji su se postepeno širili iz svoje maloazijske postojbine po Evropi i dalje, bez ikakvog nasilja, mešajući se sa tamošnjim stanovništvom. Nova teorija je bila vrlo privlačna u eri političke korektnosti jer je uklanjala nezgodne rasističke implikacije stepske teorije: indoevrospki jezici nisu više bili proizvod invazije surovih Varvara sa severa koji su istrebili mirne domoroce nego postepenog ukrštanja i stapanja raznih miroljubivih kultura. Stoga je nova paradigma bila znatno više šik i multikulti. Indoevropski identitet je izgubio svaku vezu sa nacističkom rasnom ili genetskom osnovom i postao samo lingvistička kateorija: Indoevropljani su prosto narodi koji govore, sticajem raznih okolnosti, indoevropske jezike, ali to nema nikakav biološki značaj.

Ova teorija se savršeno uklapa u moderni trend negiranja genetike i biologije koji smo spomenuli na početku. Ima samo jedan problem - nije tačna. Nova istraživanja koja su znatno proširena i usavršena genetskim mapiranjem, dala su nove dokaze da su stare teorije indoevropske invazije iz ruskih stepa bile istinite. Dokaza da su Indoevropljani ne samo lingvistička nego i genetska grupacija je bezbroj i ja ću navesti samo nekoliko. Genetski marker R1a koji dominira kod Slovena, a najviše kod Poljaka, Ukrajinaca, Belorusa i evropskih Rusa istovremeno dominira u Severnoj Indiji, Pakistanu, Avganistanu i Kirgistanu! Da stvar bude još gora, vrlo detaljna genetska analiza ljudi iz različitih kasta u Indiji je pokazala da su članovi viših kasta (bramina i kaštrija) mnogo bliži belim Slovenima nego njihovim sopstvenim dravidskim sunarodnicima sa juga Indije. Ovo je naišlo na vrlo loš odjek kod indijskih nacionalista jer je potkopavalo nacionalističke mitove o "indijskoj naciji". Kakva je to "nacija" čije su "više kaste" genetski bliže ljudima preko pola sveta nego sopstvenim sunarodnicima?

Ne treba da naglašavam da su konsekvence  svega ovoga po balkanske nacionalizme krvi i tla jednako kobne i smehotresne. Prvo, "Južni Sloveni", osim Slovenaca i kajkavaca Hrvata nisu nikakvi Sloveni, makar genetski gledano. R1A marker koji je zajednički Slovenima i indijsko-pakistansko-avganistanskim Arijevcima je mnogo manje zastupljen kod Južnih Slovena. Kod nas dominira takozvani I2 marker koji odgovara pred-slovenskim stanovnicima Balkana: Ilirima, Tračanima i Dačanima o kojima se istorijski malo zna, osim da su govorili indoevropske jezike najbliže današnjem litvanskom i letonskom. Još bizarnije, varijanta ovog istog genskog markera, I1 dominira kod Šveđana i Norvežana! Dakle, Južni Sloveni su neka pobočna "arijevska" grupacija koja se nalazi u čudnoj vezi sa skandinavskim Germanima, ali ne i sa Nemcima, Englezima i Holanđanima (koji su bliži Keltima nego Skandinavcima!). Današnji Južni Sloveni su tako sui generis, "rasni" bastardi nastali mešanjem glavnine domaćeg predslovenskog balkanskog stanovništva i manjine slovenskih zavojevača (nacional-romantičari XIX veka "Ilirci" su makar u tome izgleda bili u pravu). To što ja ovo pišem a vi čitate upravo na ovom jeziku proizvod je velikog kulturnog genocida nad našom autohtonom ilirsko-tračkom civilizacijom Balkana, genocida počinjenog od strane surovih slovenskih okupatora u "stoljeću sedmom". Mi Balkanci pored "500 godina turskog jarma" imamo bogami i skoro 1500 godina slovenskog jarma. Nikad nismo bili svoji na svome, uvek neki okupator dođe da nas tlači.

No, ne samo da Južni Sloveni i nisu genetski neki naročiti Sloveni, nego i genetske razlike među razlitim grupama potpuno proizvoljno odstupaju od nacionalnih granica i etno-religijskih oznaka iz 20-og i 21 veka. Pa je tako recimo ovaj I2 balkanski marker najzastupljeniji među stanovnicima istočne i zapadne Hercegovine koji su genetski praktično jedna ista grupa (a znamo da tamo žive dve vrlo miroljubive i tradicionalno prijateljske nacionalne grupe ljudi). Dalje, "Srbi", "Hrvati" i "Bošnjaci" u Bosni su praktično jedan narod, mnogo sličniji međusobno nego bilo ko od njih za bilo kojom drugom grupom van Bosne. Srbi iz Južne i istočne Srbije, Makedonci i Bugari su isto tako, u genetskom smislu, jedan "narod", dočim su većina Srba iz centralne, severne i zapadne Srbije bliži Hercegovcima i Crnogorcima nego svojoj južnoj braći (što i nije čudo, jer je većina njih odande i došla, tj oni jesu Hercegovci i Crnogorci). Većina Hrvata iz Varaždina, Zagreba ili hrvatskog Zagorja su genetski mnogo bliži Slovencima, nego "Hrvatima" iz Ljubuškog ili Imotskog. I tako dalje i tako dalje.

Ima nečeg zabavnog u tome kako moderna genetika potkopava jednako levičarsku i desničarsku političku korektnost. Da, etničke grupe nisu samo konvencionalne zajednice jezika i kulture, nego su u jakom i doslovnom smislu reči zasnovane na zajedničkoj "krvi". To nikako nije popularno na levici jer naglašava značaj genetike a relativiziju uticaje okoline. Ali je problem što ta zajednička krv ima običaj da se neodgovorno preliva ne samo preko naionalnih i religijskih nego i "rasnih" linija, onako kako ih desničari i konzervativci zamišljaju. Paštuni iz Avganistana, koji su baza talibanskog pokreta, tamnoputi Indusi i Pakistanci ili pak Kirgistanci su u doslovnom i direktnom smislu reči braća Poljacima, Rusima i Ukrajincima. Pokušajte to da objasnite prosečnom istočnoevropskom rasisti!

Moderna nauka je tako, između ostalog, demonstrirala činjenicu da su nacionalizam i moderna država zapravo veštački konstrukti prosvetiteljstva, racionalističke utopije zasnovane na političkoj moći i nasilju, a ne izrazi zajedničkog porekla, jezika i kulture, nacionalne "autohtonosti" i "samobitnosti". Ona pokazuje da je moderni nacionalizam samo jedna disidentska frakcija prosvetiteljstva. Nacije nisu zapravo nikakve nacije u etimološkom smislu reči: nešto izvorno, "rođeno", autentično. Nacije su veštački politički zabrani u koje su konkurentske kaste "stacionarnih bandita" pozatvarale sve podanike koje su mogle da pokore silom oružja. I onda im nametnule jedan kodifikovani jezik, jedan politički okvir, i jedan set oficijelnih laži da ih ubede da fakat da oni žive u ovom a ne u onom rezervatu  nije proizvod slučaja, nego toga što su svi pripadnici našeg rezervata, "iskonski", organski, jedna zajednica, jedna porodica, jedna grupa. Danas znamo "egzaktno" da je to laž.

Blade Runner: crtice za političku ekonomiju

Pre 35 godina i koju nedelju, 25. 06. 1982. godine premijerno je prikazan, u prvoj od svoje tri kanonične verzije, Blade Runner u režiji ser Ridlija Skota, po literarnom predlošku Sanjaju li androidi električne ovce? genijalnog Filipa K. Dika. O ovom legendarnom ostvarenju napisano je do sada desetine knjiga i naučnih radova i zaista nije lako reći nešto što već nije rečeno o eponimnom specijalnom detektivu Ricku Deckardu (Harrison Ford), pobunjenom Nexus-6 replikantu (androidu) Roy Battyiju (Rutger Hauer) i ostalim likovima sjajno dočaranog univerzuma koji su stvorili Dik i Skot. Odvažujem se u to motivisan ne samo jubilejem kultnog filma, već i neprijatnim iznenađenjem koje smo kolega Goran Milovanović i ja doživeli puštajući ga na kreativnom delu programa Akademije liberalne politike u Libeku. Naime, daleko najveći deo polaznika, inače odličnih studenata i očigledno zainteresovanih za različite ekstrakurikularne aktivnosti, nije nikada ranije pogledao Skotovo remek-delo, a u docnijoj diskusiji bilo je dosta komentara da im film „nije jasan“.

Stoga ću ovde skicirati par crtica za jednu novu, hajekovsku egzegezu Blejd ranera, koju naravno ne treba shvatiti potpuno ozbiljno, već više zabavno i opušteno, ali mi se čini da može isprovocirati makar još poneko gledanje ovog filma, a možda i poneki zaključak relevantan za našu sredinu.

1. Androidi predstavljaju veliki izvor radne snage – ali samo van Zemlje, u Off-World kolonijama. Ovo je verovatno zbog toga što su elite budućnosti poslušale upozorenja raznolikih i jako uglednih autora tipa Nebojše Katića, Branka Milanovića, Stevea Bannona, Naomi Klein i ostalih antiglobalista, neoludista, i alarmista opšte prakse da roboti otimaju poslove ljudima. (Naravno, njima se pridružuju i postmodernisti tipa Nenada Veličkovića koji raspiruju podozrenje "kuke i motike" u vezi sa svim tim zlim robotima, kiborzima i sličnim (neo)liberalnim alama i baucima.) Te tako u svetu Blejd Ranera i dalje imamo bespotrebno ljudsko dirinčenje i maltretiranje (kao i loše održavane zgrade, zapuštene industrijske delove grada, očigledno siromaštvo, ekološke probleme, maloletne delinkvente i sl.) – dakle ekonomija je i dalje u fazi nestašice, a nije još nastupilo post-scarcity, mada bi čovek po napretku tehnologije zaključio da bi trebalo da bude upravo suprotno!
2. Androidi su na Zemlji zabranjeni i samo njihovo prisustvo se kažnjava „penzionisanjem“, što je orvelovski eufemizam za likvidaciju bez suda. U izvesnom smislu, to je cinično dovođenje popularne politike identiteta do svojevrsnog logičkog vrhunca. Mada se u filmu ne obrazlaže detaljnije ovakav radikalan stav budućeg društva, u Dikovom romanu se nudi prilično neuverljivo objašnjenje da su svi androidi nečije vlasništvo, pa je pojava slobodnih androida dokaz da su oni ubili svoje vlasnike (besmisleno, jer šta je sa androidima čiji su vlasnici umrli prirodnom smrću? Ili odlučili svojevoljno da ih oslobode, itd.) Što bi briljantno rekao Hayek: Any kind of discrimination — be it on grounds of religion, political opinion, race, or whatever it is — seems to be incompatible with the idea of freedom under the law. Experience has shown that separate never is equal and cannot be equal. (The Constitution of Liberty)
3. Ili medicina nije značajno uznapredovala u odnosu na današnju ili, mnogo verovatnije u svetlu biotehnologije neophodne za razvoj replikanata, eksplodirajući troškovi zdravstvene zaštite dovode do toga da je ona nedostupna čak i briljantnim inženjerima u službi najmoćnijih svetskih korporacija, kakav je J. F. Sebastijan. Da nije tako, editovanje gena koje već danas možemo lako da koncipiramo npr. korišćenjem CRISPR/Cas9 tehnologije bi začas uklonilo njegov Metuzalemov sindrom.
4. Uslužne delatnosti potpuno dominiraju privredom i najvećim delom se nalaze u rukama preduzetnika sa Dalekog istoka. To da su u pitanju nedvosmisleno najveći dobitnici globalizacije (činjenica koja u današnjoj Srbiji izmiče i levici i lažnoj nacionalističkoj desnici) potvrđuje i lingvistički detalj da se usred fiktivnog Los Anđelesa govori Cityspeak sa maltene manje engleskih nego kineskih i japanskih reči.
5. Sebastian za svoju zgradu u najužem centru LA napominje: No housing shortage around here... plenty of room for everybody. Ovo ukazuje ne samo na dramatične demografske promene, već i da se ciklično pucanje balona nekretnina nastavilo i u budućnosti, verovatno kao posledica preterane regulacije i nasilnog zaustavljanja privrednog rasta (barem na Zemlji, moguće je da su Off World kolonije u boljoj situaciji - mada ni to nije izvesno, obzirom da su im očigledno potrebni borbeni replikanti kao što je Roj).
6. Najslavnija scena u filmu, ona na krovu zgrade u kojoj vođa „pobunjenih“ androida Roj Beti potpuno neočekivano spasava Deckardov život, da bi nakon briljantnog, gotovo šekspirovskog monologa sam preminuo predstavlja sjajnu ilustraciju Hajekove poente da upravo neočekivano i nepredvidljivo delovanje predstavlja realizaciju slobode. I suprotno: gubitak slobode ljudima pada mnogo lakše nego što bi to posmatrač sa strane očekivao upravo zato što je potrebna naporna protivčinjenička analiza da bi se makar u naznakama razumelo šta sve sa njom gubimo. U zborniku eseja povodom 90. rodjendana Ludviga fon Mizesa (1971), Hajek je u ogledu pod naslovom „Principi ili korisnost?“ to ovako formulisao: Since the value of freedom rests on the opportunities it provides for unforeseen and unpredictable actions, we will rarely know what we lose through a particular restriction of freedom. I naravno, upravo vrhunskom afirmacijom slobode u toj sceni Roj dokazuje svoj (i po ekstenziji, svih androida) moralni status jednak ljudskom. Samim tim, u toj sceni on demonstrira ogoljeno represivni karakter društva koje taj moralni status i sa njim vezano dostojanstvo pojedinca negira.
7. Čuvena Gaffova replika Deckardu (poslednja rečenica u filmu): It's too bad she won't live, but then again, who does? se obično tumači kao signal da je policiji poznato da je sam Deckard takodje replikant i/ili nagoveštaj implicitnog prihvatanja jednakosti ljudi i replikanata. Medjutim, iz nje bi se moglo zaključiti i da je Gaff kejnzijanac (In the long run we are all dead. – J. M. Keynes). Gaff, kapetan Bryant i policijski aparat uopšte u filmu su prikazani kao izrazito intervencionistički (pun intended!) i sveprisutnost policijskog nadzora jasno pokazuje kako je klizav put u ropstvo, naročito kada su na raspolaganju novi "neprijatelji naroda" u obliku demonizovanih robota.
8. Poznata „kletva Blejd Ranera“ pogodila je skoro sve kompanije smatrane veoma jakim početkom 1980-tih, čiji su proizvodi i logoi prominentni u filmu: Atari, Bell, Cuisinart i Pan Am su svi propali, odnosno bili žrtve neprijateljskog preuzimanja. Jedini izuzetak od ovog pravila je, naravno, Coca-Cola, mada je i ona imala značajni pad vrednosti sredinom te decenije. Pomalo paradoksalno, ovo ukazuje da je čak i Dikova i Skotova distopijska vizija zapravo potcenila stopu ukrupnjavanja megabiznisa i nastanak too big to fail konglomerata.

Opšta teorija žirafa

Knjiga izašla ovih dana iz štampe, ima je na sajtu izdavača (sa značajnim popustom), kao i u bolje opremljenim knjižarama. Sadrži tekstove napisane uglavnom u periodu 2008-2015. kao i dva neobjavljena ogleda, medju kojima je i naslovni. Eto, nakon Slavišine sjajne knjige od pre par meseci, ovo treba da bude poziv i drugim TR autorima da se, ako imaju dobar rukopis, obrate Heliksu!

Kao i u Artefaktu za svemirsko putovanje (Heliks, 2009), ogledi ovde sakupljeni ponajviše se bave naučnom avanturom i odnosom nauke prema svetovima filozofije i umetnosti. Prva dva dela, „Strategije nauke“ i „Strategije umetnosti“, dobrim delom su upravo samoobjašnjavajući; njima sam, nakon dužeg premišljanja, dodao i treći deo, tematski različit, ali po tonu srodan, „Doba katastrofa“, koji je neposredno praktično značajan, a pokazuje u kojoj meri kratko pamćenje, povodljivost za senzacijama, kolektivističke mantre, različite kognitivne neobjektivnosti i slične pojave otupljuju oštricu našeg racionalnog pogleda na svet upravo u sadašnjem trenutku, kad se suočavamo s najtežim izazovima i najvećim pretnjama od doba pojave čoveka kao biološke vrste na Zemlji.

Evo i odlomka iz ogleda o dve vrste objektivnosti:

"Zanemarimo za trenutak svu halabuku koju su dizali javno mnjenje, religija, politika itd., a koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u Kopernikanskoj revoluciji, i koncentrišimo se na naučne aspekte problema uređenja sistema Zemlje, Sunca i planeta. Izrazito ozbiljnih naučnika bilo je i među geocentristima (Regiomontanus, Klavijus, Tiho de Brahe, Ričioli), kao i među heliocentristima (Hevelijus, Galilej, Kepler, Diges). Oni se nisu opredeljivali za jednu ili za drugu stranu bez razloga ili slučajno, već na osnovu argumenata, posmatračkih I teorijskih, te u skladu s naučnom intuicijom. Mi ih i pamtimo po tome kako su se svrstali u tim dramatičnim vremenima u istoriji nauke. I sa stanovišta jedne i sa stanovišta druge paradigme, ideja da bi se argumenti suprotne strane mogli tretirati objektivno lišena je smisla – pa i naučnici su se opredeljivali za stranu čije su argumente smatrali pouzdanijim, kompletnijim, validnijim, jednom rečju: boljim. Kad je to zaključeno, daljoj objektivnosti u novinarskom smislu jednostavno nema mesta – posao je naučnika da razradi paradigmu koju prihvata, makar preliminarno, a ne da pledira za loše argumente. (Sve se ovo, naravno, odnosi na određeni istorijski trenutak; s vremenom se situacija može preokrenuti i onda dolazi do konverzija iz jedne paradigme u drugu.) Klavijusovi razgovori s Galilejem i komentar na Galilejeva otkrića napisan 1611. godine to jasno pokazuju: Klavijus je razmatrao do tog trenutka poznate argumente u prilog heliocentrizmu i zaključio da oni nisu dovoljni za tako veliki preokret u sagledavanju uređenja svemira. Ričioli je otišao i par koraka dalje: sa zaista impresivnom pažnjom/pedanterijom, on u svom Novom Almagestu, taksativno nabraja i diskutuje 49 argumenata u prilog i čak 77 argumenata protiv kretanja Zemlje oko Sunca! To se zove objektivno sagledavanje i davanje prostora „drugoj strani“, zar ne? (Mada je naša planeta, naravno, nastavila da se spokojno kreće oko Sunca, neobjektivno ne hajući ni za jedan od 77 protivnih argumenata geocentrista.)

Dakle, naučni metod sadrži epistemičku objektivnost, ali ne I novinarsku objektivnost. Ova potonja je obično smetnja. Ponekada – kao u konfliktu nauke i pseudonauke – ova smetnja je jako ozbiljna, jer ona direktno vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili nadrilekarstva zaslužili da se nađu u ozbiljnim medijima – osim ako ne zbog puke činjenice da se oni protive „hegemonističkoj“ nauci ili naučnoj „dogmi“? Samo zarad potrebe da se čuje i druga strana neozbiljni (mada, valja priznati, ponekad živopisni) pseudonaučnici bivaju izvedeni na javnu scenu i pruža im se publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je slučaj u Srbiji, to je pravi recept za obrazovnu katastrofu, za kojom sledi društvena katastrofa."

Protiv paternalizma

Na Twitteru se povela rasprava o dodatnom oporezivanju zašećerenih pića po ugledu na par američkih gradova koji to od nedavno rade. Ekonomski argumenti u jednoj ovakvoj raspravi su isti stari. Argument u prilog ovom porezu je da ako već imate nacionalizovano zdravstvo, onda dodatnim unošenjem šećera ne samo da pogoršavate svoje zdravlje nego nanosite troškove državnom zdravstvu. Protiv poreza ide tvrdnja da je ovakva eksternalija stvorena veštački, socijalizacijom troškova zdravstva. Prestanite da obavezujete ljude da plaćaju državno zdravstveno osiguranje, pa će navodno opšti troškovi vašeg unošenja šećera postavi vaši lični.

To su argumenti na papiru, ali ja slutim da kod mnogih proponenata oporezivanja postoji i jedan drugi instinkt – za kontrolisanjem ljudi, za bavljenjem njihovim izborima, njihovim usmeravanjem, edukacijom, sve u svrhe dobrobiti tih neosvešćenih običnih ljudi.

Trend mešanja u lične izbore ljudi prisutan je na zapadu već decenijama, potekao je u akademiji ali su ga državne strukture svesrdno prihvatile. I po mom mišljenju, sadašnji antielitistički pokreti koje na Zapadu vidimo, uspon populističkih stranaka u Evropi, Brexit i izbor Trumpa za predsednika, dobrim delom su reakcija na ovakvo, suštinski arogantno, ponašanje vladajućih političkih i intelektualnih elita. Racionalne elite su sebe počele shvatati preozbiljno i kod skorijeg uspona antielitizma vidimo pobunu protiv stava i nastupa ovih elita. To dominantno nije pobuna protiv konkretnih politika, jer ni evropski ni američki antielitistički i populistički pokreti nisu jako ideološki određeni -- ni tržišno ni socijalistički. Više se radi o promeni saznajnog stava, ako se tako može reći – rastućem odboju i nepoverenju prema intelektualnim elitama i njihovim navodno naučnim, kompetentnim i promišljenim politikama; a umesto toga, snažnije priklanjanje intuiciji, iskustvu i prizemnijem, svakodnevnom, praktičnom znanju.

To se već događalo ranije u istoriji.

“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolјava samo razumske čovekove sposobnosti“, govori glavni junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. „Želјa je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada sitničav, ipak je život, a ne golo izvlačenje kvadratnog korena.“

Dostojevski, kroz svoz čudaka iz podzemlja polovinom 19. veka izražava tadašnje rastuće zasićenje prosvetiteljskim racionalizmom. Prosvetiteljstvo je prethodno bilo neizmerno značajan pokret koji je uzdigao status razuma kao najmoćnijeg sredstva spoznaje i odlučivanja i pomogao promovisanju liberalnih vrednosti slobode i tolerancije. Ali prekomerna vera u moć razuma prisutna kod dela prosvetitelja i njihovih intelektualnih potomaka vodila je i do ambicioznih šema za centralizovano upravljanje ljudima i društvima. Naoružani razumom i znanjem u misiji usrećivanja čovečanstva, čak su i naizgled liberalni intelektualci poput Jeremyja Benthama postali neprijatelji individualizma i slobode.

Čovek iz podzemlja nastavlja: „Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da sazna ... a lјudska priroda živi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim što u njoj postoji, pa i kada laže, ipak živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalјenjem i ponavlјate mi da prosvećen i obrazovan čovek ... ne može svesno poželeti nešto nekorisno po sebe, i da je to matematički jasno. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavlјam po stoti put da u jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno i hotimično da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplјe, i to u ovom: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplјe i da ne bi bio obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplјe, taj kapris, nama lјudima korisniji od svega što postoji na zemlјi, a naročito u izvesnim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi — jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest našu ličnost i individualnost.“

Vodeći svetski mediji, univerzitetski profesori i analitičari – jednom rečju, prosvetitelji našeg doba -- svakodnevno na različite načine dokazuju da su ljudi koji su glasali za Trumpa u SAD i Brexit u UK neobavešteni i neobrazovani i da su glasali na sopstvenu štetu. Sve je to na papiru dobro argumentovano. Sasvim je moguće da je za UK bilo profitabilnije ostati u Evropskoj uniji i da će politike Donalda Trumpa biti gore za prosečnog američkog glasača od ponuđenih alternativa. Ali ovakve analize beznadežno mimoilaze suštinu događaja kojima se bave. Glasači današnjih populističkih inicijativa nisu izmerili troškove i koristi i onda pogrešno zaključili da će glasom za Brexit ili Trumpa ostvariti veću neto korist. Glasači novog populizma su svojim izborom više od svega objavili da se odriču takvih kalkulacija. Glasače za ostanak UK u Evropskoj uniji verovatno jeste mahom interesovao okvirni račun troškova i koristi i glasali su shodno tome. Ali glasači za Brexit nisu pogrešno rešili isti zadatak, već svojim glasom odgovorili na sasvim drugačije pitanje.

Novi populizam, drugim rečima, naslanja se na simpatizere koji savremeni intelektualni i politički mejnstrim odbaciju iz istih razloga iz kojih je čovek iz podzemlja odbacio tadašnji racionalizam. I na ove ljude danas intelektualne elite, kao nekada na junaka iz podzemlja, „gledaju sa žaljenjem“. I danas, ponovo, iste elite ne razumeju da možda ti ljudi i glasači, da bi se osetili živima, ponekad „svesno i hotimično požele nešto štetno i glupo“.

Današnji ekvivalent nekadašnjeg prosvetiteljskog racionalizma je sveprisutnost moderne administrativne države u sadejstvu sa birokratskim, akademskim i delom korporativnih elita. Nedostatak demokratskog legitimiteta briselskih vladajućih struktura je dobro poznati problem u upravljanju Evropskom unijom, ali i u SAD je višedecenijski rast moći administrativnih agencija doveo do slične situacije. U okruženju u kojem država finansira akademiju a akademija informiše državu, političke i intelektualne elite postale su samoreferente i orijentisane na vrednosti i ideale koji najvećem delu običnih građana nisu tako važni. I vremenom su kruta pravila izvedena iz njihovih ideala sve više istiskivala zdravorazumsko rasuđivanje. Deca širom SAD danas ne smeju da prodaju svoju limunadu ispred kuće dok ne pribave zdravstveni sertifikat, a mičigenskom farmeru koji nije hteo da održava istopolna venčanja na svojoj farmi zabranjena je prodaja na pijaci. Uvode se porezi na zašećerena pića, ne da bi se namakli prihodi i budite sigurni, ne da bi se smanjili zdravstveni troškovi – već da bi se neprosvećene mase koje ih piju izvele na put znanja i svetlosti.

Sitna tiranija ove vrste ne dolazi iz zlih namera, već iz uverenosti u sopstenu superiornost i moralnu ispravnost koja je kod intelektualno-politčkih elita stvorila osećaj dužnosti da neobrazovanim masama pomognu. Potrebno je samo pogledati kakav je akademski i politički uspeh prethodnih godina postigla bihevioralna ekonomija i naročito ideja paternalizma: grupa ekonomista i psihologa ustvrdila je da naučno pokazuje da ljudi nisu dovoljno racionalni i da ih država svojim politikama treba usmeravati prema idealnoj knjiškoj racionalnosti, za šta je nagrađena ne samo najvišim akademskih počastima već i osnivanjem posebnih državnih odeljenja za implementaciju ovih ideja.

U 19. veku je odgovor na arogantnu samouverenost dela prosvetiteljskog racionalizma bio uspon romantičarskih filozofskih doktrina pod čijim jasnim uticajem je i citirani junak iz podzemlja. Sadašnje pomeranje klatna prema intuiciji može, možda, da donese pojednostavljenje regulatornog dizajna, kao i prizemnije i intuitivnije posmatranje stvari i stavljanje slova zakona u zdravorazumski kontekst: neka ljudi piju šta hoće, ostavite im taj delić slobodne volje i dostojanstva; nema potrebe deci zatvarati tradicionalne tezge sa limunadama, a legalnost istopolnih brakova se ne mora sprovoditi po cenu kažnjavanja farmera koji gledaju svoja posla. U tom smislu, ovaj deo sadašnjeg antielitizma klasični liberali mogu pozdraviti. I zaista, sa modernim otporom intelektualnoj aroganciji identifikuje se i grupa liberalnih autora. Za radove ekonomista, politikologa i filozofa kao što su William Easterly, Matt Ridley, Jeffrey Friedman, Deirdre McCloskey i Nassim Taleb zajedničko je insistiranje na ograničenom znanju kognitivnih elita, što koriste kao primarni argument za demontažu administrativne države.

Ali pojava ovakve intelektualne struje je sitnica prema opasnostima koje u celini donosi talas antielitizma i populizma zajedno sa političkim oportunistima koji na njemu jašu. Kritika paternalizma ne sme skliznuti u opštiji antiintelektualizam, u odbacivanje razuma, racionalnosti, naučnog metoda i u gubitak svakog poštovanja za ustanovljenu ekspertizu i organizovano znanje. Romantizam jeste nekada stao na stranu autonomije pojedinca i bio protiv invazivnih prosvetiteljskih elita, ali nije bio slobodarski i liberalni pokret. Naprotiv, kad je poslednji put u Evropi razum uzmakao pred naletom instinkta i emocija, to je utrlo put usponu nacizma. Moderni ekscesi planerskog racionalizma, popovanje i paternalizam, nisu ništa prema užasima koje može doneti upadanje u vrtlog političkih strasti i emocija. Zbog toga je posebno važno da političke elite razumeju prirodu antielitističkog talasa. Za sada, oni i dalje od drveća ne vide šumu. Uvedu porez na zašećereno piće, smanje gojaznost za 0.4% i gurnu glasače prema sledećem kabadahiji koji viče da će sve to kad dođe na vlast razbucati. 

Minimalac i nezaposlenost

U domaćoj javnosti plamti debata o uticaju minimalne plate na nezaposlenost. Slična debata se prethodnih godina vodila u drugim zemljama, uključujući ne samo popularne medije već i akademske časopise. Zbog obilja oprečnih mišljenja i studija i zagovornici i protivnici politike minimalne plate mogu se pozvati na neki strani akademski autoritet, pa ovde hoću da u glavnim crtama predstavim stanje debate.

1. Ekonomska teorija nedvosmisleno pokazuje da veća zakonska minimalna plata mora povećati nezaposlenost. To se uči u udžbenicima ekonomije, ali ne morate imati taj pristup i crtati grafik ponude i tražnje da biste videli efekat minimalne plate. Jednostavno, ako se bilo kakvom proizvodu propisom odredi minimalna cena i silom podigne iznad tržišne, ostaće neprodati viškovi tog proizvoda. Manje ljudi će to kupovati. Isto važi i na tržištu rada. Kada bi se minimalna plata povećala na 1000 evra mesečno i to striktno sprovodilo, nema nikakve dileme da bi došlo do masovnih otpuštanja, gašenja radnih mesta i gašenja celih firmi. Ako se pak poveća ne baš toliko nego na neki niži i realističniji nivo, efekat će biti manje drastičan, možda teško vidljiv i merljiv, ali i dalje kvalitativno isti: doći će do nestanka radnih mesta. Negiranje ove osnovne ekonomske zakonitosti nije ništa bolje od negiranja evolucije.

2. Stopa nezaposlenosti u zemlji ne zavisi samo od minimalne plate. Postoji mnogo drugih činilaca. Druge vrste regulisanosti tržišta rada (stope doprinosa, obavezni odmori, druge beneficije) imaju potpuno isti efekat. Sve se one mogu prevesti u višu cenu koju je poslodavac obavezan da plaća za nečiji rad. Postoji i mnogo drugih različitosti od zemlje do zemlje koje svakojako utiču na stanje tržišta rada. Argumenti tipa "razvijena zemlja X ima minimalnu platu, prema tome, minimalna plata je dobra politika", zato su, po običaju, bezvredni. Ja na primer mislim da konkretno u Srbiji i regionu minimalna plata i nije glavni uzrok visoke nezaposlenosti. Ali to ne znači da negiram osnovnu ekonomsku zakonitost da veštačko povećanje cene rada mora smanjiti traženu količinu rada i tako delovati u pravcu uzrokovanja nezaposlenosti.

3. Minimalna plata može biti irelevantna. Ako je niža od najnižih tržišnih plata, onda ona ne igra nikakvu ulogu. U SAD postoji federalna minimalna plata od $7.25 po satu, ali u mnogim državama je to irelevantno jer poslodavci, da bi privukli bilo koga, svejedno moraju platiti po $8, $9 ili više od toga. Nisu poslodavci tamo velikodušniji, već ih tržišna konkurencija primorava da to rade.

4. Čak i kada je minimalna plata relevantna, odnosno iznad tržišne, u bogatim zemljama je njom po pravilu obuhvaćen relativno mali broj ljudi; par procenata radne snage. Ne očekujte da vidite masovnu nezaposlenost zato što je negde povećana minimalna plata. Efekat je ipak važan, jer umanjuje šanse za zaposlenost upravo tim graničnim, najniže plaćenim delovima radne snage. Posledice su više socijalne nego ekonomske.

5. Postoje empirijske studije koje pokazuju da veća minimalna plata ne uzrokuje nezaposlenost i malo bolje obavešteni polemičari se verovatno na njih pozivaju kada tvrde da teorijska zakonitost tržišta rada ne funkcioniše u praksi. Prva takva studija iz 1990-ih (Card & Krueger 1993) tvrdila je da povećanje minimalne plate nije povećalo nezaposlenost u fast-food restoranima. Card i Krueger su analizirali zaposlenost u fast-food restoranima u dve države koje se graniče (PA i NJ), od kojih je samo NJ povećao minimalnu platu; i dobili da među njima nije došlo do bitne razlike u zaposlenosti i čak da je ona u NJ još i porasla. Nakon ovoga usledile su mnoge druge studije, na stotine njih, i dobijani su različiti rezultati; neke pokazuju rast nezaposlenosti, druge ne.

6. Ovakvi prirodni eksperimenti, poput ovoga što su uradili Card & Krueger (jer su poredili države slične po svemu gde je promena minimalca bila jedina razlika između njih), kad su mogući, empirijski su pouzdaniji od opštih regresija. Ali čak ni prirodni eksperimenti ne mogu obuhvatiti sve. Fast-food lanci su jedna grupa biznisa i zaključci se ne mogu preneti na celu privredu (to bi bila zabluda kompozicije). Onda, treba videti šta stoji iza brojki koje se dobiju. Studiju Carda i Kruegera osporili su drugi ekonomisti jer je dobijena na osnovu ispitivanja menadžera, dok uvid u platne spiskove donosi suprotan rezultat, konzistentan sa teorijom. Onda su Card & Krueger u odgovoru tvrdili da su platni spiskovi nepouzdani. Da ne gnjavim dalje, suština je da se iza naizgled jasnih brojki kriju opasni detalji. To, ukupno uzevši, objašnjava oprečne rezultate empirijskih studija kod ovog i mnogih drugih ekonomskih pitanja.

7. Na minimalnu platu ne reaguje samo nivo zaposlenosti. Ako poslodavac mora platiti veću platu nego što inače može ili misli da treba, onda će bar gledati da što više izvuče od radnika. Ako je plata viša od tržišne, viša od one koju na drugom mestu može da dobije, radnik neće otići; a poslodavac će, znajući to, probati sa dužim radnim vremenom, lošijim uslovima i lošijim tretmanom radnika. U Srbiji ima slučajeva jako lošeg tretmana radnika; i ako je ovo što pišem tačno, onda očekujte da radnici imaju gori tretman u krajevima gde su tržišne plate niže, tj. gde je minimalac relativno viši u odnosu na njih. Slučaj Jura, gde je poslodavac radnicima uskratio pauze i terao ih da nose pelene, sa razlogom se dogodio u Leskovcu a ne u Beogradu.

8. Nemojte učitavati loše namere ljudima koji hoće da ukažu na perspektivu poslodavca ili na ekonomske zakonitosti. Niko ne voli da plate budu niske. Ali naš argument je da one mogu porasti jedino prirodnim tržišnim putem, kroz ulaganja, otvaranje firmi i konkurenciju za radnom snagom. Kao u Švajcarskoj, koja nema zakonsku minimalnu platu. Ako probate silom, zakonski, onda samo nanosite još više štete onima kojima želite da pomognete. Politika minimalne plate najviše šteti upravo najugroženijim ljudima, nezaposlenima i radnicima na rubu gubitka posla.

Šta će se dogoditi ako uvedete zakon da se za flašu vina mora platiti više od 10 evra? Time manje kvalitetna vina potiskujete sa tržišta, a onim kvalitetnijim pomažete. Isto je i sa radnom snagom. Veća minimalna plata znači odstranjivanje manje produktivnih radnika sa tržišta. To je najugroženija grupa ljudi i politika za koju mislite da je humana ima naopake efekte. Nekada su političari to znali i politika minimalne plate ima rasističke i eugenističke korene -- ne morate verovati ali kad je prvi put predlagana, ideja je bila da se zaštite produktivniji ljudi i belci, kako gde; a ostali potisnu sa tržišta i polako nestanu. Politika minimalne plate dobra je za one koji su malo iznad tog minimuma plate i produktivnosti; užasna je za one koji su ispod.