Sloboda govora

U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.