Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.

Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?

Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“

Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.

Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.

Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.

Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.