Na Twitteru se povela rasprava o dodatnom oporezivanju zašećerenih pića po ugledu na par američkih gradova koji to od nedavno rade. Ekonomski argumenti u jednoj ovakvoj raspravi su isti stari. Argument u prilog ovom porezu je da ako već imate nacionalizovano zdravstvo, onda dodatnim unošenjem šećera ne samo da pogoršavate svoje zdravlje nego nanosite troškove državnom zdravstvu. Protiv poreza ide tvrdnja da je ovakva eksternalija stvorena veštački, socijalizacijom troškova zdravstva. Prestanite da obavezujete ljude da plaćaju državno zdravstveno osiguranje, pa će navodno opšti troškovi vašeg unošenja šećera postavi vaši lični.
To su argumenti na papiru, ali ja slutim da kod mnogih proponenata oporezivanja postoji i jedan drugi instinkt – za kontrolisanjem ljudi, za bavljenjem njihovim izborima, njihovim usmeravanjem, edukacijom, sve u svrhe dobrobiti tih neosvešćenih običnih ljudi.
Trend mešanja u lične izbore ljudi prisutan je na zapadu već decenijama, potekao je u akademiji ali su ga državne strukture svesrdno prihvatile. I po mom mišljenju, sadašnji antielitistički pokreti koje na Zapadu vidimo, uspon populističkih stranaka u Evropi, Brexit i izbor Trumpa za predsednika, dobrim delom su reakcija na ovakvo, suštinski arogantno, ponašanje vladajućih političkih i intelektualnih elita. Racionalne elite su sebe počele shvatati preozbiljno i kod skorijeg uspona antielitizma vidimo pobunu protiv stava i nastupa ovih elita. To dominantno nije pobuna protiv konkretnih politika, jer ni evropski ni američki antielitistički i populistički pokreti nisu jako ideološki određeni -- ni tržišno ni socijalistički. Više se radi o promeni saznajnog stava, ako se tako može reći – rastućem odboju i nepoverenju prema intelektualnim elitama i njihovim navodno naučnim, kompetentnim i promišljenim politikama; a umesto toga, snažnije priklanjanje intuiciji, iskustvu i prizemnijem, svakodnevnom, praktičnom znanju.
To se već događalo ranije u istoriji.
“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolјava samo razumske čovekove sposobnosti“, govori glavni junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. „Želјa je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada sitničav, ipak je život, a ne golo izvlačenje kvadratnog korena.“
Dostojevski, kroz svoz čudaka iz podzemlja polovinom 19. veka izražava tadašnje rastuće zasićenje prosvetiteljskim racionalizmom. Prosvetiteljstvo je prethodno bilo neizmerno značajan pokret koji je uzdigao status razuma kao najmoćnijeg sredstva spoznaje i odlučivanja i pomogao promovisanju liberalnih vrednosti slobode i tolerancije. Ali prekomerna vera u moć razuma prisutna kod dela prosvetitelja i njihovih intelektualnih potomaka vodila je i do ambicioznih šema za centralizovano upravljanje ljudima i društvima. Naoružani razumom i znanjem u misiji usrećivanja čovečanstva, čak su i naizgled liberalni intelektualci poput Jeremyja Benthama postali neprijatelji individualizma i slobode.
Čovek iz podzemlja nastavlja: „Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da sazna ... a lјudska priroda živi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim što u njoj postoji, pa i kada laže, ipak živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalјenjem i ponavlјate mi da prosvećen i obrazovan čovek ... ne može svesno poželeti nešto nekorisno po sebe, i da je to matematički jasno. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavlјam po stoti put da u jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno i hotimično da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplјe, i to u ovom: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplјe i da ne bi bio obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplјe, taj kapris, nama lјudima korisniji od svega što postoji na zemlјi, a naročito u izvesnim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi — jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest našu ličnost i individualnost.“
Vodeći svetski mediji, univerzitetski profesori i analitičari – jednom rečju, prosvetitelji našeg doba -- svakodnevno na različite načine dokazuju da su ljudi koji su glasali za Trumpa u SAD i Brexit u UK neobavešteni i neobrazovani i da su glasali na sopstvenu štetu. Sve je to na papiru dobro argumentovano. Sasvim je moguće da je za UK bilo profitabilnije ostati u Evropskoj uniji i da će politike Donalda Trumpa biti gore za prosečnog američkog glasača od ponuđenih alternativa. Ali ovakve analize beznadežno mimoilaze suštinu događaja kojima se bave. Glasači današnjih populističkih inicijativa nisu izmerili troškove i koristi i onda pogrešno zaključili da će glasom za Brexit ili Trumpa ostvariti veću neto korist. Glasači novog populizma su svojim izborom više od svega objavili da se odriču takvih kalkulacija. Glasače za ostanak UK u Evropskoj uniji verovatno jeste mahom interesovao okvirni račun troškova i koristi i glasali su shodno tome. Ali glasači za Brexit nisu pogrešno rešili isti zadatak, već svojim glasom odgovorili na sasvim drugačije pitanje.
Novi populizam, drugim rečima, naslanja se na simpatizere koji savremeni intelektualni i politički mejnstrim odbaciju iz istih razloga iz kojih je čovek iz podzemlja odbacio tadašnji racionalizam. I na ove ljude danas intelektualne elite, kao nekada na junaka iz podzemlja, „gledaju sa žaljenjem“. I danas, ponovo, iste elite ne razumeju da možda ti ljudi i glasači, da bi se osetili živima, ponekad „svesno i hotimično požele nešto štetno i glupo“.
Današnji ekvivalent nekadašnjeg prosvetiteljskog racionalizma je sveprisutnost moderne administrativne države u sadejstvu sa birokratskim, akademskim i delom korporativnih elita. Nedostatak demokratskog legitimiteta briselskih vladajućih struktura je dobro poznati problem u upravljanju Evropskom unijom, ali i u SAD je višedecenijski rast moći administrativnih agencija doveo do slične situacije. U okruženju u kojem država finansira akademiju a akademija informiše državu, političke i intelektualne elite postale su samoreferente i orijentisane na vrednosti i ideale koji najvećem delu običnih građana nisu tako važni. I vremenom su kruta pravila izvedena iz njihovih ideala sve više istiskivala zdravorazumsko rasuđivanje. Deca širom SAD danas ne smeju da prodaju svoju limunadu ispred kuće dok ne pribave zdravstveni sertifikat, a mičigenskom farmeru koji nije hteo da održava istopolna venčanja na svojoj farmi zabranjena je prodaja na pijaci. Uvode se porezi na zašećerena pića, ne da bi se namakli prihodi i budite sigurni, ne da bi se smanjili zdravstveni troškovi – već da bi se neprosvećene mase koje ih piju izvele na put znanja i svetlosti.
Sitna tiranija ove vrste ne dolazi iz zlih namera, već iz uverenosti u sopstenu superiornost i moralnu ispravnost koja je kod intelektualno-politčkih elita stvorila osećaj dužnosti da neobrazovanim masama pomognu. Potrebno je samo pogledati kakav je akademski i politički uspeh prethodnih godina postigla bihevioralna ekonomija i naročito ideja paternalizma: grupa ekonomista i psihologa ustvrdila je da naučno pokazuje da ljudi nisu dovoljno racionalni i da ih država svojim politikama treba usmeravati prema idealnoj knjiškoj racionalnosti, za šta je nagrađena ne samo najvišim akademskih počastima već i osnivanjem posebnih državnih odeljenja za implementaciju ovih ideja.
U 19. veku je odgovor na arogantnu samouverenost dela prosvetiteljskog racionalizma bio uspon romantičarskih filozofskih doktrina pod čijim jasnim uticajem je i citirani junak iz podzemlja. Sadašnje pomeranje klatna prema intuiciji može, možda, da donese pojednostavljenje regulatornog dizajna, kao i prizemnije i intuitivnije posmatranje stvari i stavljanje slova zakona u zdravorazumski kontekst: neka ljudi piju šta hoće, ostavite im taj delić slobodne volje i dostojanstva; nema potrebe deci zatvarati tradicionalne tezge sa limunadama, a legalnost istopolnih brakova se ne mora sprovoditi po cenu kažnjavanja farmera koji gledaju svoja posla. U tom smislu, ovaj deo sadašnjeg antielitizma klasični liberali mogu pozdraviti. I zaista, sa modernim otporom intelektualnoj aroganciji identifikuje se i grupa liberalnih autora. Za radove ekonomista, politikologa i filozofa kao što su William Easterly, Matt Ridley, Jeffrey Friedman, Deirdre McCloskey i Nassim Taleb zajedničko je insistiranje na ograničenom znanju kognitivnih elita, što koriste kao primarni argument za demontažu administrativne države.
Ali pojava ovakve intelektualne struje je sitnica prema opasnostima koje u celini donosi talas antielitizma i populizma zajedno sa političkim oportunistima koji na njemu jašu. Kritika paternalizma ne sme skliznuti u opštiji antiintelektualizam, u odbacivanje razuma, racionalnosti, naučnog metoda i u gubitak svakog poštovanja za ustanovljenu ekspertizu i organizovano znanje. Romantizam jeste nekada stao na stranu autonomije pojedinca i bio protiv invazivnih prosvetiteljskih elita, ali nije bio slobodarski i liberalni pokret. Naprotiv, kad je poslednji put u Evropi razum uzmakao pred naletom instinkta i emocija, to je utrlo put usponu nacizma. Moderni ekscesi planerskog racionalizma, popovanje i paternalizam, nisu ništa prema užasima koje može doneti upadanje u vrtlog političkih strasti i emocija. Zbog toga je posebno važno da političke elite razumeju prirodu antielitističkog talasa. Za sada, oni i dalje od drveća ne vide šumu. Uvedu porez na zašećereno piće, smanje gojaznost za 0.4% i gurnu glasače prema sledećem kabadahiji koji viče da će sve to kad dođe na vlast razbucati.
To su argumenti na papiru, ali ja slutim da kod mnogih proponenata oporezivanja postoji i jedan drugi instinkt – za kontrolisanjem ljudi, za bavljenjem njihovim izborima, njihovim usmeravanjem, edukacijom, sve u svrhe dobrobiti tih neosvešćenih običnih ljudi.
Trend mešanja u lične izbore ljudi prisutan je na zapadu već decenijama, potekao je u akademiji ali su ga državne strukture svesrdno prihvatile. I po mom mišljenju, sadašnji antielitistički pokreti koje na Zapadu vidimo, uspon populističkih stranaka u Evropi, Brexit i izbor Trumpa za predsednika, dobrim delom su reakcija na ovakvo, suštinski arogantno, ponašanje vladajućih političkih i intelektualnih elita. Racionalne elite su sebe počele shvatati preozbiljno i kod skorijeg uspona antielitizma vidimo pobunu protiv stava i nastupa ovih elita. To dominantno nije pobuna protiv konkretnih politika, jer ni evropski ni američki antielitistički i populistički pokreti nisu jako ideološki određeni -- ni tržišno ni socijalistički. Više se radi o promeni saznajnog stava, ako se tako može reći – rastućem odboju i nepoverenju prema intelektualnim elitama i njihovim navodno naučnim, kompetentnim i promišljenim politikama; a umesto toga, snažnije priklanjanje intuiciji, iskustvu i prizemnijem, svakodnevnom, praktičnom znanju.
To se već događalo ranije u istoriji.
“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolјava samo razumske čovekove sposobnosti“, govori glavni junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. „Želјa je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada sitničav, ipak je život, a ne golo izvlačenje kvadratnog korena.“
Dostojevski, kroz svoz čudaka iz podzemlja polovinom 19. veka izražava tadašnje rastuće zasićenje prosvetiteljskim racionalizmom. Prosvetiteljstvo je prethodno bilo neizmerno značajan pokret koji je uzdigao status razuma kao najmoćnijeg sredstva spoznaje i odlučivanja i pomogao promovisanju liberalnih vrednosti slobode i tolerancije. Ali prekomerna vera u moć razuma prisutna kod dela prosvetitelja i njihovih intelektualnih potomaka vodila je i do ambicioznih šema za centralizovano upravljanje ljudima i društvima. Naoružani razumom i znanjem u misiji usrećivanja čovečanstva, čak su i naizgled liberalni intelektualci poput Jeremyja Benthama postali neprijatelji individualizma i slobode.
Čovek iz podzemlja nastavlja: „Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da sazna ... a lјudska priroda živi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim što u njoj postoji, pa i kada laže, ipak živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalјenjem i ponavlјate mi da prosvećen i obrazovan čovek ... ne može svesno poželeti nešto nekorisno po sebe, i da je to matematički jasno. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavlјam po stoti put da u jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno i hotimično da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplјe, i to u ovom: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplјe i da ne bi bio obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplјe, taj kapris, nama lјudima korisniji od svega što postoji na zemlјi, a naročito u izvesnim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi — jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest našu ličnost i individualnost.“
Vodeći svetski mediji, univerzitetski profesori i analitičari – jednom rečju, prosvetitelji našeg doba -- svakodnevno na različite načine dokazuju da su ljudi koji su glasali za Trumpa u SAD i Brexit u UK neobavešteni i neobrazovani i da su glasali na sopstvenu štetu. Sve je to na papiru dobro argumentovano. Sasvim je moguće da je za UK bilo profitabilnije ostati u Evropskoj uniji i da će politike Donalda Trumpa biti gore za prosečnog američkog glasača od ponuđenih alternativa. Ali ovakve analize beznadežno mimoilaze suštinu događaja kojima se bave. Glasači današnjih populističkih inicijativa nisu izmerili troškove i koristi i onda pogrešno zaključili da će glasom za Brexit ili Trumpa ostvariti veću neto korist. Glasači novog populizma su svojim izborom više od svega objavili da se odriču takvih kalkulacija. Glasače za ostanak UK u Evropskoj uniji verovatno jeste mahom interesovao okvirni račun troškova i koristi i glasali su shodno tome. Ali glasači za Brexit nisu pogrešno rešili isti zadatak, već svojim glasom odgovorili na sasvim drugačije pitanje.
Novi populizam, drugim rečima, naslanja se na simpatizere koji savremeni intelektualni i politički mejnstrim odbaciju iz istih razloga iz kojih je čovek iz podzemlja odbacio tadašnji racionalizam. I na ove ljude danas intelektualne elite, kao nekada na junaka iz podzemlja, „gledaju sa žaljenjem“. I danas, ponovo, iste elite ne razumeju da možda ti ljudi i glasači, da bi se osetili živima, ponekad „svesno i hotimično požele nešto štetno i glupo“.
Današnji ekvivalent nekadašnjeg prosvetiteljskog racionalizma je sveprisutnost moderne administrativne države u sadejstvu sa birokratskim, akademskim i delom korporativnih elita. Nedostatak demokratskog legitimiteta briselskih vladajućih struktura je dobro poznati problem u upravljanju Evropskom unijom, ali i u SAD je višedecenijski rast moći administrativnih agencija doveo do slične situacije. U okruženju u kojem država finansira akademiju a akademija informiše državu, političke i intelektualne elite postale su samoreferente i orijentisane na vrednosti i ideale koji najvećem delu običnih građana nisu tako važni. I vremenom su kruta pravila izvedena iz njihovih ideala sve više istiskivala zdravorazumsko rasuđivanje. Deca širom SAD danas ne smeju da prodaju svoju limunadu ispred kuće dok ne pribave zdravstveni sertifikat, a mičigenskom farmeru koji nije hteo da održava istopolna venčanja na svojoj farmi zabranjena je prodaja na pijaci. Uvode se porezi na zašećerena pića, ne da bi se namakli prihodi i budite sigurni, ne da bi se smanjili zdravstveni troškovi – već da bi se neprosvećene mase koje ih piju izvele na put znanja i svetlosti.
Sitna tiranija ove vrste ne dolazi iz zlih namera, već iz uverenosti u sopstenu superiornost i moralnu ispravnost koja je kod intelektualno-politčkih elita stvorila osećaj dužnosti da neobrazovanim masama pomognu. Potrebno je samo pogledati kakav je akademski i politički uspeh prethodnih godina postigla bihevioralna ekonomija i naročito ideja paternalizma: grupa ekonomista i psihologa ustvrdila je da naučno pokazuje da ljudi nisu dovoljno racionalni i da ih država svojim politikama treba usmeravati prema idealnoj knjiškoj racionalnosti, za šta je nagrađena ne samo najvišim akademskih počastima već i osnivanjem posebnih državnih odeljenja za implementaciju ovih ideja.
U 19. veku je odgovor na arogantnu samouverenost dela prosvetiteljskog racionalizma bio uspon romantičarskih filozofskih doktrina pod čijim jasnim uticajem je i citirani junak iz podzemlja. Sadašnje pomeranje klatna prema intuiciji može, možda, da donese pojednostavljenje regulatornog dizajna, kao i prizemnije i intuitivnije posmatranje stvari i stavljanje slova zakona u zdravorazumski kontekst: neka ljudi piju šta hoće, ostavite im taj delić slobodne volje i dostojanstva; nema potrebe deci zatvarati tradicionalne tezge sa limunadama, a legalnost istopolnih brakova se ne mora sprovoditi po cenu kažnjavanja farmera koji gledaju svoja posla. U tom smislu, ovaj deo sadašnjeg antielitizma klasični liberali mogu pozdraviti. I zaista, sa modernim otporom intelektualnoj aroganciji identifikuje se i grupa liberalnih autora. Za radove ekonomista, politikologa i filozofa kao što su William Easterly, Matt Ridley, Jeffrey Friedman, Deirdre McCloskey i Nassim Taleb zajedničko je insistiranje na ograničenom znanju kognitivnih elita, što koriste kao primarni argument za demontažu administrativne države.
Ali pojava ovakve intelektualne struje je sitnica prema opasnostima koje u celini donosi talas antielitizma i populizma zajedno sa političkim oportunistima koji na njemu jašu. Kritika paternalizma ne sme skliznuti u opštiji antiintelektualizam, u odbacivanje razuma, racionalnosti, naučnog metoda i u gubitak svakog poštovanja za ustanovljenu ekspertizu i organizovano znanje. Romantizam jeste nekada stao na stranu autonomije pojedinca i bio protiv invazivnih prosvetiteljskih elita, ali nije bio slobodarski i liberalni pokret. Naprotiv, kad je poslednji put u Evropi razum uzmakao pred naletom instinkta i emocija, to je utrlo put usponu nacizma. Moderni ekscesi planerskog racionalizma, popovanje i paternalizam, nisu ništa prema užasima koje može doneti upadanje u vrtlog političkih strasti i emocija. Zbog toga je posebno važno da političke elite razumeju prirodu antielitističkog talasa. Za sada, oni i dalje od drveća ne vide šumu. Uvedu porez na zašećereno piće, smanje gojaznost za 0.4% i gurnu glasače prema sledećem kabadahiji koji viče da će sve to kad dođe na vlast razbucati.
13 comments:
Oporezovan je rad, i oporezovana je trgovina, pa čak ni na ovom blogu niko ne kaže da je zabranjeno privređivati. Pa tako ni Dušan Pavlović pobogu ne planira da zabrani kokakolu i limunadu, mogli bi ljudi i pod njegovim režimom da piju šta hoće, samo bi cene bile drukčije.
Sviđa mi se vaša teza o značaju slobodne volje, ali hajde da i nju posmatramo racionalno :), ozbiljni smo ljudi. Svaka dodatna akciza ovog tipa smanjuje državne troškove, i tako potencijalno smanjuje ukupna državna zahvatanja, a samim tim i uplitanje države u živote građana. Konkretno ovde, ako država kroz akcize uzme x novca građanima, tako će smanjiti troškove zdravstva za y, i onda može komotno da smanji na primer parafiskalne namete za x+y.
A ako pogledamo sa drugog aspekta : možda je moj otpor prema plaćanju opšte zdravstvene zaštite gurmanima manje spontan a više promišljen od breksitaškog otpora Briselu, ali to ga ne čini manje stvarnim i manje bitnim.
Najmanje mislim na Dušana kad pominjem ovo kontrolisanje ljudi itd. On ima sasvim druge motive - eksternalije, bihevioralna ekonomija, ali i lični krusada protiv šećera.
Ali ima ljudi koji ne propuštaju nijednu priliku da uvedu novu vrstu kontrole i usmeravanja, pa im je ovo sa šećerom samo jedna sitnica koju usput brane. To me više interesuje od konkretnog poreza, taj rašireni poriv za kontrolom ljudi.
Ok, onda pričamo o različitim stvarima. Nisam viđao tekstove o kojima vi pričate (sad mi Google vraća samo priče iz Litvanije i Njujorka), a Pavlović je baš ovih dana dosta aktivan na tu temu, pa sam tako povezao.
"To se već događalo ranije u istoriji."
Lepo je citirati Dostojevskog, samo nikako da nam kazes kako se to zavrsilo "ranije u istoriji". A ta vrsta protesta protiv razuma (ili, sto bi jos bolje formulisao Julius Evola u svom cuvenom okultistickom pamfletu "Revolt protiv modernog sveta") zavrsava se u onome o cemu si sam pricao pre koju nedelju u Libeku, naime u totalitarizmu. Evola je to sam demonstrirao svojim preobracenjem u fashizam, ali nisu daleko od njega otisli ni drugi koji su prozivali "intelektualne elite", pa zavrsili u komunizmu gde su imali prilike da nesto zaista i preduzmu, tj. da te omrznute intelektualce stave gde im je mesto, tj. u gulage, na polja smrti ili u najboljem slucaju da, kao u Pragu, prinudnim radom grade mostove, a ne da nam tu arogantno popuju, blabla. Od jakobinskih vremena znamo da "revoluciji nisu potrebni naucnici", kao sto je lepo obrazlozeno odsecanje glave najvecem hemicaru svih vremena, Lavoazjeu. Vidim da se taj sentiment vraca i u 21. veku...
Kako misliš nikako da kažem? Pročitaj poslednji pasos, bukvalno kažem da se završilo u nacizmu.
Ali drzava tako nece smanjiti troskove zdravstva, jer cak i da ne ulazimo u medicinske besmislicarske intelektualne idiotizme gde je ista potpuno deduktivna nauka po kojoj je rafinisani secer uvek i jedino abnormalno stetan (cak i da to jeste tacno, a nije), tako se nece smanjiti troskovi obaveznog drzavnog zdravstva, bukvalno ni za cent. Jer troskovi drzavnog zdravstva ne funkcionisu po principu 'Aha, treba vise insulina, znaci troskovi su veci'. Ne, ako ne treba vise insulina, oni ce SIGURNO te iste pare potrositi na nesto drugo, tipa na plate novih lekara opste prakse u Donjim Pizdincima. Svako ko misli da ce obavezni drzavni Fondovi da manje duguju i trose kada bi se dijabetes iskorenio, nemaju pojma o tome sta je drzava. To je kao da stvarno mislis da bi se troskovi drzavnog skolstva smanjili, jer su danas informacije i znanja dostupni na svakom koraku, a ne samo u skolama.
Drugo, naravno da razum nije problem. Silovanje ljudske slobode je najiracionalnija stvar ikada. Nije nam potreban neki novi romanticar poput Zan Zak Rusoa, ili iracionalni Bergson da brani slobodu. Slobodu je racionalno braniti, jer je postovanje slobode najracionalnija stvar ikada u istoriji ljudske misli. Iz 1000 razloga.
Sa druge strane, sa tim u vezi, ja ne znam iracionalnijeg pokreta u ljudskoj istoriji, od pokreta modernih intelekutalaca koji zele da drugima govore kako da vode svoje zivote, a koji potpuno zavise od monopola i moci koji im drzava daje. Sopenhauer je malo dete za njih. Eto, cak i gospodin Cirkovic najozbiljnije misli da je lakse napraviti masinu koja ce da zameni luckog radnika ili keramicara, nego program koji ce da zameni gradjevinskog inzinjera. Lol.
Sta vam to tacno znaci kad je sasvim ocigledno da se udeo luckih radnika i keramicara (normirano na populaciju, naravno) daleko smanjio sa razvojem masina i automatizacijom? Eno najmodernijih luka poput one u Rotterdamu, za cije opsluzivanje je angazovano najmanje red velicine manje ljudi nego sto je to bio slucaj pre jednog veka.
Ili mozda opet treba dokazivati ocigledno, kao onim budalasima koji upraznjavaju svoju pompeznu "slobodu" da nas ubedjuju da je Zemlja ravna ploca ili da vakcine izazivaju autizam, a crna magija izaziva AIDS?
@Slavisa
OK, u pravu si za nacizam, izvinjavam se. Ali komunizam je isto tako bio populisticki i antiintelektualni pokret (posebno u krajevima gde je domaci proizvod, poput Kine, Kube ili bivse SFRJ), a pobio je vise pismenih ljudi nego sve bolestine i ratovi u istoriji homo sapiensa. O antiintelektualnoj prirodi verskog fundamentalizma, na celu sa aktuelnim islamofashizmom, ne treba posebno ni diskutovati.
Dakle, razuman covek ce sve staviti na vagu, pa sad ako je nekome paternalizam u pogledu besmislice tipa secer u picu veci problem od totalitarizma i totalitarnih tendencija uopste (koje slede izrazito iracionalne, populisticke i anti-ekspertske kanale), onda u redu. Ali da budemo jasni oko toga.
Slažem se, to i kažem. Kad "shit hits the fan" tražićemo da nam vrate evropske komesare i porez ne šećer.
Komunizam je čudan, jer on je ideja intelektualaca ali je uspeo da se uspostavi samo kad je avangarda negde upregla mase (i to seljake, ne toliko radnike kao što su planirali). Zato je skoro uvek bio oslobodilački ili nacionalistički u nastajanju. Čak i u SSSR ništa ne bi bilo bez seljaka koji su za svoj račun otimali još na leto pre oktobarske revolucije.
A gde sam ja to napisao da se broj luckih radnika nije smanjio zbog slobodnijeg trzista, pre svega na tehnoloskom trzistu, i trzistu rada manuelnih poslova ? Ne znam sta vi mislite da bi pokazali davanjem vasih omiljenih primera o mehanizaciji?
Idem sada peske, za sve Neil Degrasse Tyson-e koji misle da su otkrili rupu na saksiji...Gospodine Cirkovicu, mozete li da pojmite, kada bi ovo bilo carstvo slobodnog trzista U SVIM SFERAMA, a ne samo u sferi nekih manuelnih poslova, koliko puta bi vasi omiljeni intelektualci postali zamenjljiviji od luckih radnika (koji jesu postali jako zamenljivi)? Da li vi stvarno mislite da je lakse napraviti i konstruisati masinu koja menja keramicara, jednu jako preciznu fizicku delatnost, nego program koji menja gradjevinskog inzinjera? Ozbiljno to mislite? Pa po toj logici je lakse napraviti i masinu koja menja hirurga, jednog iskljucivo manuelnog radnika. Ili, da li stvarno mislite da bi zaposleni u skolskom sektoru, jednom skoro u potpunosti parazitskom sektoru, koji samo i jedino zavisi od regulacije, monopola i neslobode, postali manje zamenjljiviji od keramicara, da postoji slobodno trziste? Ok, ne bih ja tu nista dodavao, to je to.
Inace, 'besmislica poput secer u picu', tj. akcize na to, su pare. Tacnije, otimanje para. Kradja, otimacina, reket, nekaznjeno nasilje. Osnova osnove totalitarizma. Ako je to vama besmislica, meni stvarno nije. Meni je besmislica kada se neko grcevito bori da odrzi svoje reketaske pozicije u drustvu, koje su utemeljene na regulaciji, ubedjujuci nas da je on mnogo lep i pametan, pa zbog toga treba da nastavi da drzi pozicije moci u drustvu.
Da, mislim da ce robotizacija vrlo uskoro i vrlo lako izbaciti sa trzista rada ne samo keramičare, već i hirurge i druge "precizne fizičke delatnosti". Verovatno i gradjevinske inženjere, ali svejedno nemate nikakav argument tu. Plus, ne kapiram čemu služi pominjanje deGrass Tysona u ovom (a izgleda i negativnom) kontekstu.
A o "pozicijama moci u drustvu" neprekidno slusamo od marksista i postmodernista, vidim da se Vasi stavovi ne razlikuju suvise od njih.
Jako lep tekst, ali mislim da je suština daleko jednostavnija. Većina ljudi jednostavno žele elementarnu slobodu za koju sasvim dobro intuitivno osećaju da im se korak po korak ukida od strane kriminalnih ljudskopravaško-socijalističko-crony-korporatnih elita. Savremena demokratija se pretvorila u farsu, što je u EU i SAD već više puta nesumnjivo demonstrirano (na primer, ponavljanje raznih referenduma ili odustajanje od njih kada rezultat nije omogućavao sprovođenje planova elita ili sadašnja bezprecedentna perfidna kampanja ocrnjivanja leftstream medija koja se više odavno ne vodi samo protiv Trampa, već i protiv svih tragova standardne demokratije i ustavnih sloboda koji su do sada uspeli da prežive). Ljudi vide da ih korumpirani i totalitarno fanatizovani mandarini opet pretvaraju u podanike, i pravilno reaguju na to, spremni su da sve razbucaju, polupaju i spale, pre nego što će to dozvoliti. Naravno, rulje mozga nemaju, i velike su šanse da se to pretvori u neku krvavu ili totalitarnu epizodu, ali, iskreno govoreći, i sasvim racionalno, ja kažem "neka", velika je to cena, ali je ovo što se poslednjih par decenija dešava u zapadnom svetu dugoročno mnogo gore. Ja neću da budem ni podanik, ni šraf, i učiniću sve da zatrem DNK svima koji pokušavaju da me u podanika i šraf pretvore, pa neka košta šta košta, ima stvari za koje nijedna cena nije previsoka, a sloboda je na čelu te liste.
Post a Comment