Istorija, komedijant

Recently, Obama has been re-elected for a 2nd term by an illiterate society and he is ready to continue his lies of less taxes while he raises them. He is a Communist without question promoting the Communist Manifesto without calling it so. How shrewd he is in America. His cult of personality mesmerizes those who cannot go beyond their ignorance. They will continue to follow him like those fools who still praise Lenin and Stalin in Russia. Obama’s fools and Stalin’s fools share the same drink of illusion.Russia lost its' civil war with the Reds and millions suffered torture and death for almost 75 years under the tyranny of the United Soviet Socialist Republic. Russians survived with a new and stronger faith in God and ever growing Christian Church. The question is how long will the once "Land of the Free" remain the United Socialist States of America?

piše moskovska Pravda.  Ako ništa drugo, zbog ovoga vredi biti živ u novembru 2012. :) Prevazilazi kineskog aparatčika koji je svojevremeno držao bukvicu poslednjem britanskom guverneru Hong Konga o opasnostima države blagostanja, i rekao mu neka nosi te svoje "skupe evrosocijalističke ideje kući", u Englesku.

Stranac za guvernera

Naravno, ne u Srbiji, već u Britaniji:

THE Premier League’s transfer window does not open until January but George Osborne, Britain’s chancellor of the exchequer, has done some early dealing. Mark Carney, currently the head of Canada’s central bank, will be the Bank of England’s new governor, when Sir Mervyn King steps down next June.

Bravo mali Perice

Krkobabić II u poslednje vreme voli da daje izjave pa se visoko vinuo na listi verbalnog štetočinstva. Današnji biser glasi:

Direktor "Pošta Srbije" je najavio i da niko neće biti otpušten, jer nema viška ljudi, već ima manjka posla.

Ovo ne vredi ni komentarisati, kratka rečenica koja sve govori o profilu "menadžera".

Siromašni i ponosni

Za razliku od političara koji uporno ponavljaju mantru da će biti bolje zahvaljujući njihovim umotvorinama, koji nemilice nalaze razloge zašto to ne funkcioniše, koji nas ubeđuju da u Srbiji i nije tako loše, patrijarh lepo i pošteno reče, ne damo Kosovo i živećemo kao i poslednjih 500 godina, teško i mukotrpno. To može da govori u svoje ime i ime SPC, ali nešto nisam siguran da mu je to pravi put za omasovljenje pastve, a u moje ime kao građanina Srbije (a verujem i velike većine) nema apsolutno potrebe da objašnjava kako je super zavet na siromaštvo.

Ova izjava je poštena, jer nam lepo govori šta nas čeka ako se okrenemo fiks idejama, barem sa stanovišta lepšeg i bogatijeg života. Lepo bi bilo i da SPC počne da taj težak i mukotrpan život pokazuje vlastitim delima, osim ako se iza vrlo očigledne suprotnosti proklamovanoj mukotrpnosti ne krije svesno iskušavanje kroz sveokružujuće materijalno. Takođe, lepo bi bilo da umesto brige o srpstvu, svetskoj politici i svetskim sudovima više brige bude posvećeno upravo onima koji su pravoslavci sa imenom i prezimenom i koji su bedni i siromašni.

Što bi rekao moj učitelj ekonomije, od države i crkve nema većih protivnika dobrog života.

Zajam za preporod Srbije 4s

NIN ima predlog:

Stranim investitorima za pozajmljenih milijardu dolara država plaća za kamatu od 52,5 do 72,5 miliona dolara godišnje, a taj novac može povoljnije da pozajmi od građana kojima banke za oročenu štednju u američkoj valuti plaćaju upola nižu kamatu. Ministarstvo finansija podržalo ideju NIN-a o emisiji „narodnih obveznica“

Dok država na svakih 1.000 pozajmljenih američkih dolara godišnje za kamate plaća između 52,5 i 72,5 dolara, dotle građani za istu sumu, oročenu na tri godine, od ovdašnjih banaka dobijaju između 11 i 35 dolara, s tim što na taj prihod još plaćaju i porez od 15 odsto. Država, dakle, svake godine plaća skoro 40 dolara više nego što dobijaju njeni građani kada istu sumu dolara polože na štednju. 

Pošto je malo verovatno da bi, uz isti prihod koji im donosi i kamata na štednju, građani hteli da kupuju državne dužničke hartije, realnija je opcija da prinos na „narodne obveznice“ bude nešto veći od kamata na štednju. To bi bila dobitna kombinacija za obe strane. Država bi na taj način mogla da obezbedi deo nedostajućeg novca i da uštedi nekoliko desetina miliona evra, a građani bi, čak i ako taj prihod ne bude oslobođen od plaćanja poreza, dobijali bar upola više nego što im sada daju banke kada novac oroče kod njih.  

„Umesto da građani štede dolare u bankama uz kamatu od dva do 2,5 odsto, a onda ih banke pozajmljuju državi uz znatno višu kamatu, treba razmisliti o dugoročnim obveznicama, koje bi, uz prinos od 4,5 ili pet odsto, mogli da kupuju građani. Tako bi se smanjili troškovi zaduživanja države i istovremeno povećali prihodi stanovništva“, kaže Zec.

Dakle predlog je dao NIN, a Zec, Vlajko Senić i drugi se slažu da je to odlična ideja. Dobro, ideja ništa ne košta, može se probati. Samo, da li se neko setio da pozajmljivanje državi Srbiji i oročavanje novca u reputabilnoj stranoj banci nisu ista stvar? Postoji dobar razlog zašto su ove kamate različite. To su dva ulaganja sa vrlo različitim rizicima.

Prvo, ova kamata na oročenu štednju koju pominju uopšte nije niska za današnje prilike: 1.1-3.5% su sasvim pristojne kamate ovih godina. Ako biste kupili američke ili nemačke obveznice dobili biste manje od toga, ne više.

Zašto onda država Srbija plaća više kamate? Čik pogodi, zato što je država Srbija rizičan dužnik, zato što je na pola puta do bankrota. "Narodne" obveznice ne bi bile nikakva zamena za oročenu štednju, bile bi samo drugačija opcija, rizičnije ulaganje. Kao kada ne stavite pare u banku nego ih pozajmite prijatelju prijatelja koji se kune da ima odličnu šemu samo ne može da vam kaže šta je. Nesigurno je, ali je kamata veća.

Mene čak čudi zašto Srbija i dalje plaća ovako niske kamate na svoje novoemitovane obveznice. Jedini razlog za to su niske kamate na svetskom nivou, zbog čega deo novca odlazi na rizičnija tržišta.

Ako ponude ove obveznice imaće šta da vide -- neće dobiti ni promil nižu kamatu od one koju plaćaju sada.

Samoodbrana

Srbija spada u zemlje koje su granicu nužne samoodbrane postavile na nivo koji samoodbranu ustvari u potpunosti onemogućava, bez da onaj koji brani svoju imovinu i život ne bude u poziciji da ili dobije novčanu kaznu ili krivično odgovara. Mene je na ovaj post inspirisalo dešavanje tinejdžera u NS gde je jedan od učenika prema našim zakonima dobrano prešao granicu nužne samoodbrane, iako nam zdrav razum govori da stvari baš nisu takve.
U Srbiji ako vam provalnik uđe u kuću, vi nemate pravo da ga silom zadržite, a možete odgovarati ako mu nanesete povrede ukoliko vas nije napao. Ukoliko vas napadne morate ga upozoriti tipa "Gospodine lopove, ako vas ne bi odveć indisponiralo i konsterniralo, ali ja bih prvo da pozovem organe reda, a vi nemojte da pucate na mene", morate sačekati da on prvi upotrebi silu, pa tek onda imate pravo da ga ozledite i to vrlo precizno. Ovakvo stanje dovodi do toga da su kod nas sitne krađe suštinski legalne, da policija mora da radi stvari koje bi privatna sila sprečila (a suštinski neće to uopšte da radi jer joj oduzima resurse, pa najočitije to otaljava), da građani nemaju gotovo nikakvu moć da se brane od nasilnika jer bi odgovarali prekršajno i/ili krivično, a i kada imaju sva znanja ovog sveta o mirnom rešavanju konflikta i tehnikama aikida, ostaje problem da oružje kod covila u praksi nose kriminalci. Kada je reč o imovini države situacija je još drastičnija, iako bi privatna zaštita državne imovine sigurno preko noći zaustavila prakse divljačkog pljačkanja šahtova, spomenika, bakra i još mnogih drugi stvari gde pljačkaši na jedan dinar zarađen otimačinom, unište barem 10 puta više. Američki pristup iz zemalja koje se ponose pravom na samoodbranu, posedovanje i nošenje oružja bi bio odličan u rešavanju problema sitnog kriminala i nasilništva.

Stvarnost šamara demagoge

Da stvarnost ošamari naše demagoge nije ništa novo, međutim njih šamari činjenica ne bole sve dok im nisu ugroženi vrlo vitalni privatni interesi koji su obučeni u najbolje nacionalno odelo. Elem, čudesni perpetum mobile koji po rečima naših stručnjaka za telekomologiju vredi i celih 5 milijardi evra, ove godine nešto kašljuca. Tako je Telekom ponešto u problemu jer su mu porasli rashodi i smanjeni prihodi, što je obrazloženje u domenu humorističkih stripova. Da cela priča ne deluje tako isprazno, ubačena je depresijacija dinara, iako ne znam zašto bi to bio tako velik problem jer im niko ne brani da slobodno formiraju cene, ako iko danas zna šta su cene usluga telekomunikacionih kompanija kada ih stave u pakete koje niko živ ne može da shvati sa 100% sigurnosti. Kako ti užasni investitori koji ponižavaju Srbiju samo razumeju tu EBIDA, izgleda da ako se po jutru dan poznaje ne da je nisu ponižavali nego da su pokazali lep stepen srpstva vlastitim novčanicima, verujući naravno, ne u svekoliko srpstvo telekomsko, nego u svoje poslovne planove.
Ali ko se još seća cirkusanata telekomskih, sada su na dnevnom redu druge besmilice.

Umetnost penzije

Da li znate čime su nas zadužili Nikola Kusovac, Vito Marković, Dimitrije Kalezić, Božidar Šujica, Đoko Stojičić, Miodrag Ilić, Ljiljana Šop, Simon Simonović, Branko Kukić, Maja Herman-Sekulić i Ljubica Mrkalj. Pretpostavljam da ste za neke čuli, a teško da znate da nabrojite barem 20% onoga što je ključno za rad pomenutih. Izvan Srbije pretpostavljam da se ovi brendovi nalaze u domenu 6 sigma neprepoznatljivosti.

To su ljudi koji su imali poseban doprinos razvoju kulture, tačnije književnosti u Srbiji i mi treba da onima za koje komisija proceni da su našu kulturu unapredili, štagod to značilo, dajemo iz budžeta svake godine 600.000 dinara.

Nisu samo pisci puni potpunih anonimusa, postoje kandidati iz sveta baleta, likovnih umetnosti, kinematografije i iz reda ostalih -ljudi koji su svoj život posvetili svojim hobijima koje su nazvali profesijom i koji treba da budu prepoznati od strane državnih činovnika, ako ih već nisu prepoznali kupci njihovih roba i usluga.

Ovo je jedno neviđeno bahaćenje države koja pretenduje da glumata neke mnogo veće zemlje i da nešto nagrađuje, naravno, tuđim parama, prenoseći svoje bahaćenje na generacije koje se još nisu ni rodile. Ključna je i poruka da se penzija ne mora zaraditi, niti je bitno šta tržište kaže o vašem radu - ideal iz vremena socijalizma i socijalističkog negovanja umetnosti bez odgovornosti ikome osim CK,a sada bez odgovornosti uopšte.

Pored ovih anoninimnih umetnika ima i nekih koji su afrmisani i koji su svojim radom zaista pristojno zaradili. I ovde je pitanje zašto relativno imućnim ljudima davati nacionalnu penziju?

400 hiljada siromašne dece

Tako kaže B92 pozivajući se na podatke Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike o broju korisnika dečijeg dodatka.

Da li je ovo realan broj? Meni, svakako, deluje nerealno, pošto u Srbiji ima otprilike 1,5 miliona dece (0-19 godina). Dakle, da li je 27% dece u Srbiji siromašno?

Činjenica je da su uslovi za ostvarivanje prava na dečiji dodatak prilično restriktivni i da oni koji zadovoljavaju kriterijume verovatno jesu siromašni. Problem je u tome što ispunjenost uslova proverava lokalni centar za socijalni rad, a sredstva se isplaćuju iz republičkog budžeta. Meni takva situacija nije baš optimalna, pošto svakako mogu da zamislim da neki predsednik opštine kaže zaposlenima u centru za socijalni rad "Slobodno gledajte ljudima kroz prste, to ne ide iz našeg budžeta".

Da li imam neki dokaz da se ovakve stvari dešavaju? Pa, dokaz baš i nemam (u smislu da nisam nikada prisluškivao sastanke između predsednika opština i zaposlenih u centrima za socijalni rad), ali sam video neke podatke koji bude sumnju. Izvor podataka je baza koja se može skinuti sa sajta ministarstva, a koja se zove Socijalni profil opština u Republici Srbiji. Ako skinete i otvorite Access bazu sa podacima za 2012. godinu, pa kliknete na "Indikatori", pa na "Opadajući redosled opština prema broju korisnika dečjeg dodatka u odnosu na stanovništvo opštine starosti do 18 godina, videćete da su opštine u kojima je najveći procenat korisnika sledeće: Tutin (90,2%), Sjenica (71,6%), Novi Pazar (67,49%), Bojnik (58,87%), Babušnica (58,42%), dok su na dnu lestvice Boljevac (9,91%), Kučevo (8,01%), Koceljevo (5,36%), Malo Crniće (2,09%) i Petrovac na Mlavi (1,98%).

Ako vi uspete da primetite da je prvih pet opština u proseku siromašnije od poslednjih pet, svaka vam čast.

Cela poenta je sledeća - ja ne znam koliko ima siromašne dece u Srbiji, ali podatak koji je zasnovan na korisnicima dečjeg dodatka svakako nije preterano relevantan.

Kaniš li pobijediti ne smiješ izgubiti

Nepravda po ko zna koji put, čak i Nataša Kandić tako misli. I zaista, teško je naći logiku u tome da za progon Srba iz Hrvatske niko nije krivično odgovoran. Međutim, nije to ključna tema ovog posta. Ono što mene fascinira je da postoji jedno kolektivno slepilo na jednu bitnu činjenicu vezanu za devedesete. Ona najegzaktnije glasi da mi plaćamo cenu, sada doduše sve manju, prostoj činjenicu da je Srbija izgubila dva rata, jedan u kojem "nije učestvovala" i koji se završio Bljeskom i Olujom i drugi u kojem je itekako učestvovala i u kojem je Republika Srbija proterana sa Kosova i Metohije. I treći rat bi Srbija izgubila da upravo "mrski" Zapad nije izračunao da potpuna repriza Oluje u Bosni nije pametno rešenje. To su činjenice, bez ulaska u pravdu, motive, šta bi bilo da je bilo, međunarodno pravo, zavere i sve ostalo što prati novu istoriju. Dakle, svidelo se nekome ili ne, Hrvati su pobedili u ratu, mi smo izgubili. Sve ostalo je sekundarno. Isto je i na Kosovu, mi smo izgubili, nismo pobedili, što bi rekao Grunf, pre tog rata nije nam trebala ikakva rezolucija UN. Kada se rat izgubi nikada ne prođe bez posledica, obično baš loših za poraženu stranu. Posledice su najgore ako se iz toga ništa ne nauči, ako se prenebregavaju činjenice ili proglašava pobeda.

Ako neko misli da su devedesete nešto što je atipično za Srbiju, bilo je toga i ranije, na primer rat potisnut na margine sećanja u kome je Bugarska potukla do nogu Srbiju, osamdesetih, ali 19. veka. I tada smo slično prenebregavali i čekali da sve to narod pozlati, ali smo imali saveznika koji je sprečio da gubitak u ratu platimo teritorijom. I to je razlika u odnosu na devedesete jer tada nismo imali nijednog saveznika, što je vrlo bitno kada vam krene loše na bojnom polju.

Dakle, to nam je što nam je, najgore je ako se ništa ne nauči ili ako se negiraju činjenice, one najprostije.

Pametno i uobičajeno

Miroslav Mičić je moj dobitnik tri Bambija za danas. U moru politika koji od radno sposobnog sveta prave parazite i profesionalne socijalne slučajeve, porodilje, penzionere i druge kategorije koji bi da se nakače na grbaču poštenog radnog sveta, a koje se obilato promovišu kao vrhunske mudrosti domaćih mudrosera, ovo je redak glas razuma. Socijalna pomoć mora da se zaradi!!! Mera je izvrsna jer će u startu značajno smanjiti broj korisnika, a veliki deo njih će morati da nešto uradi od svog života, pa makar to bilo odlepljivanje žvaka sa pločnika. Ovakav princip treba upotrebiti i kod prekršaja.

Premijer standardan, ne znam šta mi je strašnije (1) ako veruje u to što govori (2) ako zaista ne zna kako se dolazi do visokih plata i dobrog standarda ili (3) ako je toliki demagog.

Aluministička teorija inflacije

Poznata je stvar da je centralna banka nemoćna da se izbori sa inflacijom i da inflacija u Srbiji ima mnoštvo uzroka koji ni na koji način nisu u sferi rada centralne banke. Mnoga poznata imena domaće ekonomske scene su razvila značajan broj teorija inflacije, a neke od najpoznatijih su teorija monopola, teorija suše, teorija državne potrošnje, teorija budžetskog deficita, teorija platno-bilansnog deficita, a mnogi od njih su kombinovali ove faktore u svojim OEA. Dalje, vrlo često je isticano da ono što je visoka inflacija u svetu ili Evropi nije i u Srbiji, ali o tome u nekom drugom postu. Ovu harmoniju jedino bi povremeno kvario kolega Tasić nekakvim teorijama po kojima centralna banka može da utiče na inflaciju, što je s gnušanjem odbačeno u našim monetarnim krugovima i kuloarima.
Međutim, danas smo videli kako ne postoje samo teorije koje objašnjavaju inflaciju, nego i teorije koje objašnjavaju kako se preventivno odbraniti od inflacije. Aluministička teorija nam objašnjava da inflacije vrlo lako mogu da se dese ako stanovništvo percepira da su najniži apoeni kovanog novca napravljeni od nezadovoljavajućih metala. Da bi se Srbija odbranila od ove potencijalne pošasti žute kovanice će ostati takve, a ni slučajno neće poprimiti bakarnu boju ili postati lagani kao pero ako se naprave od aluminijuma. Ovo je tako vispreno i proaktivno dejstvo, jer se i sam sećam da je hiperinflacija počela kada je drastično opao kvalitet sitnih apoena i da hiperinflacija po pravilu počinje nekontrolisanom emisijom najmanjih apoena. Sada je već izvesno da je koren slabosti evro zone upravo u novčićima od 1, 2 i 5 evro centi koji nemaju odgovarajući kvalitet i ruše poverenje u evro. Na svu sreću Bugari još ne znaju šta im se sprema sa njihovim nekvalitetnim stotinkama, ali spasa im nema, basš kao ni Bosancima i Hercegovcima sa njihovim grotesknim pfeninzima.

Haški tribunal

Šta bi bio liberalni stav o Haškom tribunalu?

Ozbiljna država, u meri u kojoj tako nešto postoji, bi sama optužila, uhvatila i osudila svoje ratne zločince. Nije pitanje da li je haški tribunal fer ili nije, već to što klasični liberalizam uopšte nema razumevanja za postojanje međunarodnih sudova. Klasični liberalizam nema sluha ni za postojanje ad hoc tribunala ili sudova kod kojih je teško uočiti razliku između tužilaštva i sudija. Nacionalni sudovi vuku legitimitet iz ustavnog poretka i podele vlasti unutar njega. Međunarodno pravo se navodno legitimiše međunarodnim ugovorima, ali to je još jedan stepen dalje od demokratskog legitimiteta. Kao i bilo šta međunarodno osim trgovine, takvi sudovi su ekskluzivno levičarska ideja. Konzervativne stranke se ovakvim pojavama protive i po tome su bliže načelima klasičnog liberalizma.

Stranke koje se danas zovu liberalnim podržavaju nadnacionalnu pravdu, ali tu je u pitanju stari problem značenja termina liberalizam. U Americi je termin poptuno izokrenut, pa sada liberal bukvalno znači socijal-demokrata. U Evropi je u neku ruku i gore, jer se više ne zna šta liberal može da znači -- negde ima obrisa klasičnog liberalizma, dok ponekad ima američko, levičarsko značenje. Zato današnji stranački liberalizam, kod ovog i mnogih drugih pitanja, u praksi daleko odstupa od klasičnog liberalizma.

Posebno u Srbiji se pod liberalizmom, valjda zbog LDP-a, najveće stranke koja sebe zove liberalnom, uglavnom misli na modernizam. Ali modernizam je nešto potpuno drugačije. Iako površinski može da zaliči na liberalizam on je ustvari njegov antipod. Pravi liberalizam se zasniva na vladavini prava i slobodi pojedinca od državne prinude. Modernizam je, sa druge strane, uvek spreman da ova načela žrtvuje radi uterivanja privida modernosti. Modernisti nisu u tradiciji Loka i Smita, nego ruskog cara Petra Velikog. Petar Veliki je iskreno želeo da Rusiju uvede u Evropu, ali je tragično promašio poentu. Da bi zemlju napravio nalik Zapadu terao je ljude da briju brade i oblače se u evropskom stilu, ali nije shvatao da je tadašnju Evropu suštinski definisalo nešto drugo i dublje -- zaštita ličnih sloboda, individualizam, slobodno tržište i vladavina prava. Sprovodio je modernizaciju na štetu liberalizma, povećanjem svoje moći i daljem gušenjem sloboda. Tako je i u Srbiji najveći deo proevropske struje u prethodnih deset godina pokazao malo razumevanja za suštinu liberalne demokratije. Najviše razumevanja, možda ne u praksi ali barem teorijskog i retoričkog, ustvari je pokazao rani Koštunica.

Čak i ako ste liberal, samo malo pragmatičniji, Haški sud je moguće braniti kao manje zlo ili drugo najbolje rešenje. Srpski sudovi su užasni, da Srbija nije sarađivala sa Hagom možda bi danas zločinci poput Ratka Mladića i dalje bili na slobodi. Međutim, sudovi su jednako loši za sve. Zbog čega bi prioritet bio suđenje ratnim zločincima u odnosu na ostale zločince, od kojih su mnogi na slobodi? Možda bi trebalo da bude obrnuto, možda bi potreba za rešavanjem ovih slučajeva bila inicijalna kapisla za reformu sudstva ili čak, možda i važnije, za malo samorefleksije u javnom mnjenju. Danas je javnost ogorčena jer percipira nepravdu u haškom tribunalu (ne pratim slučajeve niti znam detalje, ali da, statistika osuda po nacionalnosti stvarno izgleda čudno, dok je Šešeljevo držanje u pritvoru za verbalni delikt skandal za sebe) -- ali da saradnje nije bilo možda bi javnost bila ogorčena što se kriminalci poput Mladića šetaju slobodno gradom i možda bi on i slični bili uhapšeni onako kako treba da budu uhapšeni, na osnovu ustava i zakona jedne zemlje. Ovako smo, što bi kolega Stevanović rekao, od retarda napravili heroje i mučenike.

Zašto rastu cene?

B92 i analitičari opet brkaju vrednost funkcije sa prvim izvodom:

Cene u Srbiji rastu zbog prekomerne javne potrošnje i monopolskog položaja određenih privatnih i javnih preduzeća.

Zar ti monopolisti nisu već bili podigli cene do maksimuma? Kako ih onda sada ponovo povećavaju?

Monopoli možda imaju visoke cene, ali ne mogu stalno da ih povećavaju. Ako su problem visoke cene, vidite to sa monopolima. Ali ako govorite o rastu cena, obratite se Narodnoj banci.

Neformalna tržišta i formalne zablude

Pišem već par godina za Blic Novac, ali kako već neko vreme (1) nema istog u Internet izdanju Blica i kako je to oduvek (2) volonterski posao i (3) uglavnom uradim copy/paste sa Tr mojih postova, a ovaj put to nije slučaj, nije red da sebe uskraćujem meni sličnima koji ne kupuju štampanu štampu.


Tržišta postoje, tamo i gde ljudi to ne primete ili ne mogu da pojme. Tržište slobodnih momaka i devojaka na primer. Tržište religije. Sva ta implicitna tržišta funkcionišu na sličan način kao i manje egzotična tržišta roba i usluga, uz neke specifičnosti. Na primer, na tržištu religije teško ide prelazak od jednog do drugog provajdera, ali neretko se dešava da ljudi smanje tražnju. Na tržištu momaka i devojaka postoje modni trendovi, a neke stvari će biti bitnije u bogatim nego u siromašnim zemljama, mada će siromah u oba slučaja biti lošiji tržišni igrač. Postoje i tržišta koja država toleriše, iako nisu legalna, kao što su siva tržišta roba i usluga, odnosno tržišta koje države ne tolerišu, poput crnih tržišta gde se može kupiti droga, oružje, ubistva, robovi i slično. Siva i crna tržišta sa mnogo nijansi između njih nam pružaju dragocene informacije. Kako?

Već dugo vremena prisutna je mantra kako su zaposleni na budžetu, ako izuzmemo "zle političare" i "još gore" menadžere javnih preduzeća plaćeni prosečno ili slabo. Tradicionalni štrajkovi prosvetara, državnih činovnika i svekolikih drugih grupa koje primaju platu s budžeta bi trebali da nas učvrste u tom uverenju. Ja ostavljam na stranu kvalitet njihovog rada, odnosno strukturu zarade, koja po pravilu ne uključuje samo osnovnu platu. Ovde govorimo o neformalnom tržištu, kao i ponašanju na formalnom tržištu. Uzmimo prosvetu. Moja teza je da su zaposleni u prosveti u proseku preplaćeni, tako da su najgori ekstremno preplaćeni, a najbolji primaju manje nego što daju vrednosti za svoje usluge. Ako je danas gotovo nemoguće naći radno mesto u prosveti, ako nema odliva kadrova i ako je neformalna visina mita za ulazak u ovu delatnost nekoliko hiljada evra sve nam govori da je to dobro plaćena delatnost. (Ne dobro plaćena u odnosu na neke imaginarne standarde dobrog života ili plate koje se dobijaju za sličan posao u zemljama koje ni po čemu nisu nalik Srbiji, već dobro plaćena u odnosu na slične poslove ljudi koji svoj novac zarađuju kroz dobrovoljne transakcije na konkurentnom tržištu, u privatnim firmama.) Tek kada u prosveti ne bude bilo moguće popuniti radna mesta, kada se bude moralo vući za rukav da neko dođe da radi oni će biti potplaćeni. Slično je u zdravstvu, samo je neformalni čip za ulazak u igru značajno veći nego u prosveti. Dakle, zarade su značajno veće u odnosu na sličan rad, pa stoga nije ni čudno što privatne klinike ne mogu naći specijaliste za plate od kojih se običnim smrtnicima zavrti u glavi. Konačno, srpski san se završava radom u opštini ili javnom preduzeću (ako se izuzme san o penziji i stanu koji dodeljuje država). Možda se ovde ponekad ulazi i bez čipa, ali ako ste spremni da godinama odvajate svoje vreme u nadi da će te tako biti plaćeni za svoj rad u stranci, sve vam se svodi na isto. Spremni ste da platite da bi mogli da radite. Vaistinu, ne beše opšte bežanije iz javnog sektora u vreme zamrzavanja plata. Još jedan indikator da je javni sektor preplaćen je poplava štancanja diploma. Diplome koje nemaju suštinski, već formalni sadržaj, vrede samo u javnom sektoru, kod privatnog poslodavca je bitno šta zaposleni zna.

S druge strane, ako smanjite plate menadžerima na 160.000 dinara mesečno nijedan menadžer koji je iole dobar neće hteti da radi za tu platu jer u privatnom sektoru dobija više. Ne kažem da sada u javnom sektoru rade bog-zna-koliko kvalitetni menadžeri u većini javnih preduzeća, ali sada će ih biti još manje. Tako je to kada se udvara predrasudama, a ne činjenicama.

Sve u svemu, podela na prvosrbijance i drugosrbijance danas ponovo postoji, a linija razdvajanja je ponešto normalnija nego 1990-ih, ali je i dalje loša po budućnost Srbije. Dok god zaposleni u privatnom sektoru i "privatnici" budu percipirani kao građani drugog reda, Srbija neće izaći iz gliba nadripolitikanstva i nadrilekarstva u vođenju ekonomskih politika. Ako je za utehu nismo jedini u svetu koji to vole, ali je to lakše progutati ako ste država 10-ak puta bogatija od Srbije.

Andy McCarthy o izborima

Andy McCarthy je jedini autor koga ja čitam na National Review, konzervativnom američkom časopisu koji se poslednjih godina pretvorio u propagandni megafon republikanske partijske vrhuške iz Vašingotna. Ovde je najbolja analiza skorašnjih izbora koju sam imao prilike da čitam. Evo karakterističnog izvoda:

Somehow, Romney managed to pull nearly 2 million fewer votes than John McCain, one of the weakest Republican nominees ever, and one who ran in a cycle when the party had sunk to historic depths of unpopularity. How to explain that?

The brute fact is: There are many people in the country who believe it makes no difference which party wins these elections. Obama Democrats are the hard Left, but Washington’s Republican establishment is progressive, not conservative. This has solidified statism as the bipartisan mainstream. Republicans may want to run Leviathan — many are actually perfectly happy in the minority — but they have no real interest in dismantling Leviathan. They are simply not about transferring power out of Washington, not in a material way.

As the 2012 campaign elucidated, the GOP wants to be seen as the party of preserving the unsustainable welfare state. When it comes to defense spending, they are just as irresponsible as Democrats in eschewing adult choices. Yes, Democrats are reckless in refusing to acknowledge the suicidal costs of their cradle-to-grave nanny state, but the Republican campaign called for enlarging a military our current spending on which dwarfs the combined defense budgets of the next several highest-spending nations. When was the last time you heard a Republican explain what departments and entitlements he’d slash to pay for that? In fact, when did the GOP last explain how a country that is in a $16 trillion debt hole could afford to enlarge anything besides its loan payments?

Još jedna posledica američkih izbora

U prethodnom postu Marko govori o odlukama nekoliko država da legalizuju marihuanu. To praktično znači da su pomenute države nulifikovale federalni zakon koji kriminalizuje marihuanu. Međutim, desilo se još nešto što mediji manje spominju jer nije tako šik i seksi, a to je nulifikacija Obamacarea u Alabami, Montani i Vajomingu.

Otvoreno pitanje je do koje mere će političke elite u tim državama pokušati da ignorišu ili izvrnu ove odluke. Ja se bojim da ni od legalizacije marihuane ni Obamacarea neće biti ništa, jer će odluke biti minirane od strane demokrata i republikanaca koji se neće usuditi da dovedu u pitanje princip federalne suprematije. John Beohner, šef republikanaca u Kongresu je već poslušno izjavio da je Obamacare "law of the land" i da je to završena priča. Do sada je jedino guverner Alabame najavio da bi mogao da ozbiljno primeni rezultate referenduma o Obamacareu, ali nisam mnogo siguran da će to biti njegova trajna pozicija.

Ovo je jedina stvar vredna pomena i vredna navijanja za u Americi: pokret na lokalnom nivou za nulifikaciju federalnih zakona. Zabava za mase zvana predsednički izbori je samo to: zabava za mase.

Šta sve možeš u Denveru...

Sad možeš još jednu stvar.

Naime, u utorak je, pored izbora, u Americi održana i gomila referenduma. Verovatno najzanimljiviji rezultat je legalizacija marihuane (ne samo u medicinske svrhe) u Koloradu i državi Vašington. Evo šta na tu temu kaže Radley Balko (čiji blog treba da prati svako koga imalo zanima američko krivično pravo):

Whether or not Obama respects the wishes of voters in Washington and Colorado is really only relevant in the short term. I’m now convinced that we are finally winning the long game. I mean Jesus, medical marijuana just barely lost in Arkansas. I guess what I’m getting at here is that spending the last several months reading and writing about just how insane things were at the height of the drug war made me particularly aware of just how magnificent Tuesday night was. The tide is turning. It isn’t often easy to find reasons for optimism when you cover these issues day in and day out. Seeing outright legalization pass in two fairly large states—there’s no other way to interpret that as a sign that we are slowly returning to sanity. This would have been unthinkable 10 or 15 or 20 or 25 years ago.

Dečija zakletva

Da li možete da zamislite nešto toliko pokvareno kao što je primoravanje sedmogodišnje dece da polažu ideološko - patriotsku zakletvu?

Nema šta da zamišljate, dobar deo nas ju je položio (a onda prekršio i skroz zaboravio). Evo kako je glasila Pionirska zakletva:

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
I biti dobar drug;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
I ideje za koje se borio Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

Smejemo se Severnim Korejancima, ali ovo bi ladno mogla da bude slika iz mog detinjstva:

 

Tabloidi

Nisam siguran da razumem šta Tijanić u većem delu svog obraćanja studentima novinarstva pokušava da kaže, ali ovaj deo mi se jako dopada:

Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su "uplaćene", "tipovane" i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji.

EU u zoni sumraka

Jednom davno, davno, u pradavna vremena teorija da je cilj evropskih integracija stvaranje evropske super-države smatrana je zanimacijom "teoretičara zavere" i nerespektabilnih tipova. Da stvar bude zanimljivija, smatra se i danas, ukoliko osoba koja izriče ovu tvrdnju istovremeno ne odobrava proces. Međutim, u međuvremenu je zavera postala javna stvar; evropska superdržava je oficijelni politički program vodećih zapadnih političara. I kada ga oni danas najavljuju, nema nikakvog prigovora, objavljivanje ove istine je sporno samo ako se ne slažeš. Evo najnovijeg primera iz takozvanog "Evropskog Parlamenta":

Zastupnici Europskog parlamenta "rešetali" su danas pitanjima njemačku kancelarku Angelu Merkel koja se prvi put od 2007. pojavila pred njima i debatirala o budućnosti EU.Možda najžešći bio je Guy Verhofstadt, predsjednik Kluba liberala i demokrata koji ju je upozorio da "euro može uskoro nestati ako ne izgradimo europsku državu, s pravom vladom i ministarstvom financija". Europska komisija će zaista jednog dana postati nadnacionalna vlada, odgovorila mu je Merkel, ali korak po korak: prvo što Merkel želi učiniti je na summitu EU u prosincu donijeti ključne odluke koji stvaraju jaču monetarnu i ekonomsku uniju.

Ovo su kancelarka najmoćnije evropske zemlje i šef moćne ideološke alijanse "liberalnih" partija u Evropi (za čijeg potpredsednika se inače kandiduje Čedomir Jovanović, šef srpske članice pomenute alijanse). Bilo bi interesantno da čujemo da li se g. Jovanović slaže sa idejom da Srbija treba da prestane da bude nezavisna država i da njeno ministarstvo finansija bude u Briselu? Štaviše, zamiljivo bi bilo isto pitanje postaviti i ostalim šefovima stranaka? Podozrevam da bi jedino DSS imao nešto protiv, ali sa obrazloženjem da je to zbog Kosova, a inače nema problema, oni bi prvi prihvatili (sećamo se zlatnog doba ljubavi sa "gospodinom Solanom" 2005 i 2006 kad su zajedno pokušavali da miniraju Đukanovića).

(HT: Brut)

Lideri u Evropi

Video koji je Marko linkovao ispod pominje kontraceptivne pilule kao jedan od važnih izuma koji je uticao na smanjenje stope rasta svetske populacije. To me je podsetilo na UN studiju o kontracepciji koju sam skoro video i gde je Srbija pri samom dnu po pitanju korišćenja kontracepcije. Tabela ispod to lepo prikazuje.

A karta još lepše.

Logične posledice ovako malog korišćenja kontracepcije su veći broj neplaniranih trudnoća. Nažalost, nisam uspeo da pronađem link za studiju o neplaniranim trudnoćama ali čini mi se da sam negde pročitao da je skoro 50% trudnoća u Srbiji neplanirano. Ta cifra mi zvuči uverljivo pogotovo što sam našao podatke da se skoro 25% trudnoća u Srbiji završava abortusom. Sasvim je moguće da i dodatnih 25% nije bilo planirano. Ako neko ima tačne podatke molim vas ostavite link u komentarima. Takođe bi bilo korisno da uporedimo podatke sa drugim zemljama.

Razlozi za slabo korišćenje kontracepcije po UN-u su nedovljna informisanost, odnosno pogrešno mišljenje o posledicama korišćenja pilula (hormonali poremećaji, rast dlaka, i slično). Dok je u nekim zemljama u regionu (Bugarska) dostupnost problem, u Srbiji to nije slučaj. Da li je moguće da je nedovoljna informisanost jedini razlog slabog korišćenja kontracepcije u Srbiji? Koji drugi razlozi bi mogli da objasne činjenicu da smo bar po strahu od pilula evropski lideri odnosno na nivou proseka podsaharske afrike?

Kako tehnologija pokreće društvo

Lepo je na dan američkih izbora pogledati ovaj video u kojem Danac Lasse Birk Olesen daje primer tri tehnologije koje mogu više da promene svet nego bilo koji političar - Seasteding, Bitcoin i 3D printing.

Amerika bira 4

U međuvremenu i naši mediji su počeli da daju i poneki smislen članak o izborima za predsednika SAD, koji je i v.d. predsednika sveta. Za danas je ostalo da se malo više kaže o prognozama. Krajnji zaključak nakon kampanje je da je teško dati decidnu prognozu, ali ako je verovati anketama i analizama neke stvari su sigurne:

- Razlika u broju glasova između dva kandidata biće mala, možda i manja nego što je bila 2000. godine. Dobijanje većine glasova ne mora nužno da znači i pobedu, ali su mnogo veće šanse da Obama sa manje glasova dobije elektorsku većinu, nego da se to desi Romniju.
- Za sada je izvesno da demokrate imaju sigurnih 201 elektorskih glasova, a republikanci 191. Od preostalih 146 glasova demokrate se nadaju Pensilvaniji koja nosi 20 (mada republikanci tu ne odustaju, naprotiv) i Mičigenu koji nosi 16 glasova. Republikanci su kaparisali Severnu Karolinu koja ima 15 glasova. Time dolazimo do odnosa 237:206. U osam država niko nije odmakao više od nivoa dve statističke greške, pa je samim time sve u domenu greške u uzorkovanju. U domenu +/- 4,5% Obama ima bolje rezultate u proseku.
- Da bi Romni pobedio na izborima o preostalih osam država mora u svakom slučaju, osim krajnje teorijskom, da dobije Floridu (29) (za šta ima dobre šanse) i da namakne preko toga još 34 elektorska glasa, a to je moguće na dva načina Preko Ohaja (18) i Virdžinije (13) ili preko Viskonskina (10) i Virdžinije. Teško je verovati u treću opciju Ohajo i Viskonsin. U prvom slučaju potrebno je da pobedi u još jednoj državi, u drugom slučaju u još barem dve. Ako dobije samo u Ohaju, potrebno je da pobedi u barem tri preostale države, ako pobedi samo u Virdžiniji mora da pobedi takođe u tri, ali u da Nju Hempšir nije jedna od njih, a ako pobedi samo u Viskonsinu mora pobediti u sve preostale četiri države. ("preostale države" su Kolorado (9), Ajova (6), Nju Hempšir (4) i Nevada (6).
- Ankete tvrde da se nijedan od ovih scenarija neće dogoditi i da će Obama pobediti, naravno u domenu greške u uzorkovanju.
- Kada je reč o uzorkovanju postoje indicije da uzorci imaju određenu dozu greške jer je u među vremenu porastao broj registrovanih republikanaca. Smanjena je izlaznost i prevremeno glasanje i prednost koju imaju registrovani birači demokrata nad registrovanim biračima republikanaca u preliminarnom glasanju u poređenju sa izborima 2008. godine. Drugim rečima, izbori 2012. godine po strukturi izlaznosti će više ličiti na izbore 2004. i 2000. godine, nego na izbore 2008. godine. Ali to ne menja zaključak da je trka u najboljem slučaju neizvesna, a verovatno sa Obamom koji ima malo veće šanse.
- Ankete pokazuju da je Sendi pozitivno uticala na Obamin rejting i da je on definitivno miljenik (ne)sreće, koja mu je ovaj put dala ipak mnogo manje vetra u leđa nego ekonomski krah u oktobru 2008. godine.
- Dakle, predsednika SAD ćemo možda znati već jedan sat posle zatvaranja birališta, a možda ćemo čekati i mnogo duže nego što je uobičajeno jer ako se u ključnim državama rezultati budu lomili u promilima brojanje će potrajati. U istoriji SAD bilo je i neizvesnijih izbora po državama od onih na Floridi 2000. godine.
- Kada je reč o Senatu gotovo da nema dileme da će demokrate zadržati tesnu većinu, jer je daroviti kandidat republikanaca za senatora iz Indijane uspeo u rekordnom roku da rastera umerene birače idiotskom izjavom o začeću tokom silovanja kao božijoj volji. Bez Indijane gotovo je nemoguće da se promeni većina. Tako su se republikanci dva puta spotakli na isti kamen, prvo u Misuriju, a potom u u Indijani gde nije trebalo biti neizvesne trke.
- Kada je reč o predstavničkom domu, repulikanci će zadržati većinu, ali nešto "utanjenu".
Sve u svemu, sutra od 1h počinje duga, ili možda i kratka izborna noć, a ja mislim da za R&R vredi navijati, doduše ne kao za Zvezdu 1991. godine, svim srcem.

Narodna skupština

Ima ljudi koji veruju da je srpski parlament najgori na svetu. Naravno, to nije tačno, parlamenti su retko gde simbol poštenja, razuma i dostojanstva. Evo, na primer, Indija:


Utilizing data on criminal charges lodged against candidates to the Fourteenth and Fifteenth Lok Sabha, India’s lower house of representatives, we study the conditions that resulted in approximately a quarter of members of parliament elected in 2004 and in 2009 facing or having previously faced criminal charges.