Strateško glasanje

14 dana pre kraja izborne kampanje jedna stvar je potpuno sigurna. Narednu vladu će formirati SNS i to će moći da uradi bez ijednog koalicionog partnera. Postoji i mogućnost da istraživači javnog mnenja nešto prećutkuju, da raja namerno ćuti i čeka svojih pet minuta ili da će svi neopredeljeni koji se još lome otići svugde drugde, samo ne u SNS. SNS neće sam formirati vladu nego će pozvati neku od stranaka ili više njih, da mu pravi društvo da bi mogao da popuni menadžerska mesta za koje nema ni približno dovoljno iole uračunljivih kadrova i da bi imao koga da okrivi ako stvari krenu gde ne treba (odnosno da rekonstruiše partnere). U redu stoji ponajpre Nova demokratska stranka i to je degutantno očigledno, a odmah iza nje  LDP i SPS koji se uzda u neke svoje adute. I to vam je to. Od tradicionalnih stranaka u opoziciji će ostati DSS jer se nije odrekla tekovina paljenja ambasada i kosovske politike i DS. URS će u istoriju, SRS i Dveri neće preći cenzus.

Kada je reč o novoj vladi, moje mišljenje, isključivo zasnovano na oceni onoga što smo videli u ove dve godine,  može se sažeti u sledećim rečenicama. Kada je reč o spoljnoj politici, tu neće biti gluposti i ona će, baš kao i vlada u ostavci za klasu bolje odraditi taj posao  od vlade Borisa... ops Mirka Cvetkovića. Na polju ličnih sloboda ponašaće se isto kao i do sada, dakle red blata, red skrivene cenzure, red pozitivnih podsticaja. I to je matrica koja postoji već godinama u Srbiji, nije je SNS izmislio. Kada je reč o ekonomiji, moje je mišljenje da će im efekti biti kao u prethodne dve godine, nepostojeći (sa časnim izuzetkom onoga što je radio Saša Radulović). Nažalost, politika "nećemo ništa raditi " sad će proizvoditi stagnaciju ili još verovatnije pad.

Zašto verujem u to da nećemo videti išta dobro? Od aprila počinje suočavanje sa činjenicom da će za sve što ne bude valjalo samo jedna stranka i jedan čovek biti krivi. Sada imamo obožavanje zasnovano na maestralnoj retorici i  strategiji (drugo je da li se to nekom sviđa, poenta je da je pogođena žica vox populi), ali od kasnog proleća ne može se više maštati, mora da se radi i da se radi tako da se vidi u novčanicima glasača. Sa užasno oskudnim ljudskim resursima, stvaranjem uskog grla u donošenju odluka vezanih za privredu, verovanjem u to da nekoliko velikih projekata može da pokrene Srbiju, dubokim i istinskim nastavkom Dinikićevih politika subvencionisanja svega i svačega i daljim negovanjem ambicija ljudi da ima i za njih mesta u nekom javnom sektoru, sistem će proizvesti sve ovo što je proizvodio do sada. Veliko ništa. I da me neko ne shvati pogrešno,  ja verujem da će iza ovog velikog ništa koje će se desiti, stajati najiskrenije namere da naša Srbija postane lepo mesto za život. Postoji i alternativa B da je ne shvatam najbolje i da će reforme za koje još uvek ne znamo šta sadrže preporoditi Srbiju. Alternativa B je za mene lagodna jer bi onda konačno mogao da batalim javni rad i da se posvetim isključivo radu za moje lično dobro, a ne da ubeđujem druge šta je za njih najbolje.

Ako verujete u alternativu B ne morate dalje čitati. Ako verujete u alternativu A, dolazimo do poente teksta. Nije pitanje kod glasanja za listu "Dosta je bilo" šta će se desiti 2014. godine. Isto vam se hvata osim ako se ne dvoumite između Radulovića i Vučića. Poenta je koga od sadašnjih stranaka vidite kao sposobne da odgovore na izazove koji će se desiti najkasnije do 2016. godine. Ili još više, ko ima moralno pravo da se nameće na tu poziciju. Čekači u redu koji su uz  izuzetak LDP (koji stoji u redu za sopstveno obesmišljavanje) obesmislili tranziciju, tržišnu privredu, demokratiju i sve čemu smo se nadali 2000. godine. Možda vanvremenski DSS? Ili naši nacoši? DS koji je sa 1.5 miliona glasova sebe svela na borbu za cenzus? Na ovim izborima oni koji ne veruju u sposobnost nove vlade biraju ko će biti kredibilan da pruži odgovor ako se desi alternativa A. Na ovim izborima se bira da li ćemo još jedan neuspeh platiti tako što ćemo se opredeliti za nove i sada neslućene oblike demagogije ili ćemo imati zdrave ideje u parlamentu. Zato je gotovo svaki glas osim za "Dosta je bilo" i vrlo uslovno DS, a pogotovo beli listić ili apstinencija onih koji su skeptični prema novoj vladi, put u veliku glavobolju, jer mi za dve godine možda nećemo imati ikoga ko će povesti zemlju ako reforme nove vlade ne uspeju. Ne biramo mi 16. marta šta će se desiti 17.3. to je cementirano, mi biramo da li ćemo uopšte imati ikakvog izbora za 2 godine.

Da, ali

Februar je neočekivano dobar za kampanju. 45 dana plus debeo minus tokom kampanje trebao je da stondira celu priču i da izbore pretvori u puku tehničku formalnost. Ne mogu reći da u vreme uranilog proleća gori vatra pametnih argumenata o tome kako da uredimo našu zemlju, a gotovo je izvesno da nas ništa lepo ne čeka od nove većine, kogod da je sastavi. Takav nam horoskop, nikako da se prestane kopati, a mi u rupi.. Kakogod, posle duže vremena imam opciju da budem "za", a ne beskonačno strateško glasanje protiv. Lep osećaj, posebno ako vam je vrhunska životna vrednost sloboda, a živite u Srbiji.

E to je moj subjektivni pregled stanja. "Da, ali" priča počinje u centru grada gde sam sreo starog poslovnog partnera. U pitanju je svetski čovek uspešan u svojoj profesiji, stara garda Bg, pripadnik zaista pristojnog sveta. I prva rečenica, "gledam šta radi ovaj tvoj Radulović. Sve je to super, meni se sviđa, ali ne može to da prođe kod Srba". I parafraziram, ne može sada. Kako odavno nikoga P2P ne ubeđujem da voli ili dela za ovu ili onu političku opciju, baš kao i što ne pitam ljude koje su vere, nacije ili seksualnog opredeljenja, ja mu lakonski kažem, pa radimo za 22. vek.

I nije mi jasno zašto to unapred "ne može da prođe" i pogotovo zašto bi to bilo ograničenje za individualnu odluku. Ako ima značajan broj ljudi koji su svesni da su sve veće stranke to što jesu, onda ne postoji potreba za strateškim glasanjem. Kogod da pobedi radiće isto kao što je radio stari DS, sada radi SNS, nudi se LDP, o SPS i URS da ne govrimo. Da nema novog igrača bilo bi potpuno isto glasati za SNS, DS x 2, SPS, URS ili nekog petog. Matrica je ista, ekonomska politika takođe, a spoljna politika reakcija na zavrtanje ruke. Rizično glasanje za novu opciju ne uskraćuje strateško glasanje jer njega zapravo nema. Strah od rasipanja glasova usled lansiranog  proročanstva o nedostižnosti cenzusa koje se nastoji učiniti samoispunjavajućim je irelevatno jer između takvog rasipanja, neizlaska ili crtanja na listiću nema razlike u posledicama. Jedina razlika koja može biti suštinska je ako nova opcija uđe u parlament i postane etablirani izvor potpuno drugačijih ideja o tome kako treba urediti Srbiju. I to samo zavisi od ljudi koji izlaze na izbore. I ne treba učiniti ništa više od toga, ako misliš da je dosta bilo, onda to i zaokružiš. Prosto kao pasulj.

I da se ne prođe cenzus nikakav problem. Organizacija koja trenutno postoji funkcioniše na jasnim vrednostima i novim tehnologijama komuniciranja. Nastaviće da radi i da se razvija štagod da se desi jer ima hard core fanove. Ako ne uspe u martu, uspeće za godinu, dve... Ili će dobiti jasan odgovor da ko voli slobodu može da glasa nogama ili da je traži isključivo na individualnom planu.

Dejvid Rasel je nisko pao

Nedopustivo je ostati nem pred očiglednim plagiranjem od strane gospodina Dejvida Rasela i bezočnosti Kolumbija Pikčersa koji su krenuli u distribuciju ovog filma koji ima sve osim originalnog scenarija. Poznato je da je naša otadžbina rasadnik ideja koje se retko gde drugde mogu naći. Stoga i ne čudi što se mnogi ugledaju na naše kreativne ljude, ali ovde je reč o bezočnoj krađi. Gotovo cela potka filma je bezočno prisvajanje koncepata koji su deo našeg nacionalnog i još više našeg nacionalnog ekonomskog identiteta. Iskoristiti naš najmaštovitiji koncept i pretvoriti ga u jednog solidnog kandidata za Oskara, ali ne više od toga, je atak na naš ponos. Pretvoriti naše najlepše fikcije u projekat obnove privrede Atlantik Sitija finansiran novcem fiktivnog arapskog šeika Abdulaha je uvreda za svakoga ko zna koliko je teško izmaštati velike stvari. Fiktivni Riči Dimaso, koga igra gospodin Kuper nije ni prineti originalu. U samoj ulozi gospodina Kupera se vidi želja za podmetanjem i pakost onih koji su prisvojili tuđe blago - Dimaso ne uspeva na kraju, što se ne može desiti u Srbiji. Takođe, gospodin Bejl, koji glumi čist plagijat, Irvina Rozenfelda, čoveka koji ume samo da se bavi umetninama, fiktivnim kreditima i sitnim biznisom, ne predstavlja ništa drugo nego žalosan pokušaj da se prisvoji i na plitak način obradi više od decenije najlepših bajki i takoreći otkrića alem kamena ili barem perpetum mobila.

Ne sme se ćutati na ovakve stvari, posebno kada je jasno da postoji kriza novih ideja u svetu blokbastera.

Još o Ukrajini

Nekoliko daljih misli o Ukrajini i zbivanjima.

1. Psihologija rulz. Na celom World Wide Web jedva se može naći nekoliko analitičkih komentara koji pokušavaju da sagledaju situaciju iz ptičje perspektive. Svi ostali kao da gledaju periskopom ili iz Pentagona ili iz Staljinovog bunkera ispod Moskve. Svet se podelio na rusofile i rusofobe. Kad slušam američke konzervativne komentatore, Ukrajina kao da je pod ruskom okupacijom i nikada nije imala domaće izbore nego su Rusi tako postavili ovog diktatora na vlast. Rusofili po Srbiji su tek fascinantni -- uspeva im da ubede sebe da je sve režirano, da su svi demonstranti nacisti, da Janukovičeva palata nije stvarno njegova, da je sve propaganda Zapada. Sposobnost samoobmane samo da bi se odbranila neka daleka i mutna ideja (slovenstvo, antizapadnjaštvo, ne znam šta) je zapanjujuća.

2. Poznato je da je Ukrajina užasno korumpirana, ali setio sam se sada jednog događaja od pre par godina koji to dočarava. Ubrzo nakon što sam stigao tamo načuo sam negde da je opšte poznato da se mesta u parlamentu kupuju i prodaju i da je cena oko pola miliona evra. Pitam onda jednog Ukrajinca sa kojim sam se malo pre toga upoznao da li je to tačno.  On mi odgovori: "A ne, ne, nema govora.... To je stara informacija... To ti je sada oko milion i po minimum."

E sada, u takvoj zemlji, gde se sve to dobro zna, Janukovič je uspeo da za dve godine razljuti čak i svoje bivše glasače nivoom korumpiranosti. Ako ništa drugo prizori iz njegove palate su predstavili ono o čemu sam govorio u prethodnom postu: radi se o naročito besramnom banditu.

3. Šta je smisao života ljudi kao Janukovič? Dođeš na vlast da bi krao, da bi onda skupljao oldtajmere i imao lični zoološki vrt? Stvarno, to je ono što ga čini srećnim i vredno je svega? Da ima svoje antilope i gaji svoje banane u staklenoj bašti? Da šeta po onom vrtu? Ili ja nešto ne razumem ili se radi o fantastično plitkim ljudima. Ali baš takvi su najzainteresovaniji za politiku i vlast.

4. Rusija je u svemu ovome upadljivo odsutna. Treba li podsećati: Rusija je zemlja koja je prirodno najzainteresovanija za sudbinu Ukrajine jer u Ukrajini živi veliki broj etničkih Rusa i još veći broj ljudi jako bliskih Rusiji jezički, verski i kulturno.  Možda najlepši i strateški najvažniji deo Ukrajine, poluostrvo Krim, je 1950-ih otcepljeno od Rusije i pripojeno Ukrajini u okviru SSSR. Pri raspadu SSSR Krim je ostao u Ukrajini iako većinu čine ljudi koji sebe smatraju Rusima. Svetski analitičari mesecima govore o ruskoj spoljnopolitičkoj agresivnosti, ali Rusija je događaje propratila mirno. Mislim da to, ako ste na mestu Rusije, uopšte nije lako uraditi i da to sada treba pozdraviti. Nadam se da nisam samo preuranjen i naivan, nadam se da će ostati tako.

5. Da li je moguće da niko ne govori o diplomatskoj katastrofi Evropske Unije? EU je još juče lidere opozicije naterala da potpišu sporazum sa Janukovičem koji bi njega, nakon što je predsedavao pucanjem na sopstvene građane, ostavio na mestu predsednika do kraja godine. A i bruku lidera opozicije koji su, nedorasli zadatku, to potpisali. Još im poljski ministar Sikorski objašnjava da će u suprotnom svi biti pobijeni! Na sreću, demonstranti na ulici su znali za bolje.

6. Kad imate građanski rat gde pogine preko 80 ljudi, koga očekujete da vidite u bitkama? Ono što je počelo demonstracijama studenata se sa porastom nasilja neminovno pretvorilo u borbu dobrovoljačkih trupa protiv državne sile. Sada kruže snimci nasilja od strane ovih dobrovoljaca, od kojih su mnogi neonacisti -- ali zašto bi tu nešto trebalo da nas čudi? Naravno da će kod ovakvog nasilja na ulici ostati najekstrmniji. Sigurno je tu bilo i onih koji su prebijali policajce iz čistog zadovoljstva, tako masa funkcioniše. Ali to ne govori ništa o prirodi protesta ni o profilu prosečnog civila koji podržava ili se protivi protestima. I u Beogradu su kod Skupštine 5. oktobra glavni bili navijači Zvezde i Partizana, dobrovoljci iz Čačka i slične grupe, pa nije Ivan Bogdanov postao premijer.

7. Ekstremisti na zapadu Ukrajine su stvarni. Neonacisti tamo nisu marginalci kao u Srbiji već vuku tradiciju iz događaja u vreme oko II sv. rata. Ukrajina, posebno njen zapadni deo, je stvarno loše prošla u to doba, gore neko iko drugi. Prvo, kao etnički Ukrajinci i bliži evropskoj individualističkoj kulturi, oni su teže prihvatali kolektivizaciju imanja i komunizam uopšte. Staljin ih je zbog toga sistematski izgladnjivao i u procesu ubio par miliona ljudi. Dalje, zapadna Ukrajina je deo tradicionalnih jevrejskih naseobina. Sa drugim svetskim ratom, nacionalističke ukrajinske grupe, šurovale su sa nacistima videvši u njima nadu za izbavljenje od Staljina. Antisemitizam im nije teško pao, jer je taj trend već postojao i pre nacista, još za vreme carske Rusije. Otuda imamo rast nacional-socijalizma na zapadu Ukrajine. U današnjoj verziji on je naravno reformisan, ali nije iskorenjen.

Ali opet, daleko od toga da su svi demonstranti takvi. Njihova stranka Svoboda je osvojila 10% glasova, a u zapadnim gradovima njihov udeo dostiže 20-30%. Opet ću iz lične perspektive, ja ne poznajem nikog iz tih krugova, a danas na Fejsbuku imam 30-ak, uglavnom mlađih, prijatelja koji su podržali demonstracije a pouzdano znam da nisu nikakvi fašisti. I maternji jezik im je uglavnom ruski.  Imam i neke koji su protiv; par njih, jednako dobrih i razumnih ljudi.

8. Podela zemlje ili barem federalizacija je anatema i za jedne i za druge. To samo znači da prospekte Ukrajine ne treba precenjivati na dugi rok. I jedni i drugi imaju jednako kolektivističke i centralizatorske stavove.  Ko god bio na vlasti, dok je to tako zemlja neće cvetati. 

Parazitoza u nekoliko slika

Bio sam pre nekoga vremena u jednoj firmi u restrukturiranju. Jedna od prvih slika - zalutalo čeljade na top menadžment funkciji koja je potpuno nadilazi. Ponajviše to košta građane Srbije, jer je fer vrednost firme reda veličina desetine miliona evra, a gubitak svake godine... pa, meni uvek prevelik.
Sanja ta osoba srpski san gde svako može instant biti štagod da zamisli, nezavisno od ičega, osim volje stranke. Meni degutantno slušati prenemaganja i skrivanje sopstvene nedoraslosti kroz kao pametne primedbe koje bolno ispadaju iz konteksta i svrhe sastanka. Pitam posle nekoga, ko je u poređenju s tom personom Bil Gejts, odakle se dela? Pa, kaže, poslao je je njen mentor iz jednog od regiona. A, veliki mentor mimo toga poslao još oko 100 zaposlenih  - pošteno, "da radimo da živim".
Ali, ključno je što ti puleni ne rade za 50k dinara, kao ostali radnici. Uglavnom se nekako nađe jedna jedinica ispred 50. I tako, 100 pulena po cirka 250k (bruto plata) jednako, suma sumarum, 2.6 milona evra godišnje za deluks socijalnu pomoć i stranački život samo u jednoj firmi i samo od stranačkog zapošljavanja. Dosta je bilo.

***

Bio, ima već neko vreme, sa vođom jednog sindikata u jednoj fabrici na NBG. Nije mogao taj čovek na početku da smisli našu ekipu. Bolo oči na sastancima koliko je to bio slučaj. Do januara shvatio šta hoćemo, postao pravi fan, osim što nije do kraja svario Zakon o radu. Saglasimo se tokom te posete da njegova firma ima budućnost, naravno ako se sklone paraziti kako u samoj firmi, tako još više parazitski posrednici u prodaji proizvoda. Kaže mi on: "Mi smo za ove godine, od kada smo ušli u restruktuiranje, dobili toliko novca da smo svi mogli redovno primati plate u proseku od 40k dinara, bez da smo išta proizveli. Sa partijskim parazitima koji vode firmu i prodaju, mi se ubismo pokušavajući, sve puno priča o prodorima na nova tržišta, a na kraju mi nismo primili poslednje 4 plate, staž nam nepovezan, dug firme narastao, a hala prokišnjava."
Šta reći, tada nisam mogao da preporučim da ako ne uzmu stvar u svoje ruke, neće imati gde da rade, a imaju i proizvod, i tržište, i ljude koji hoće i znaju da rade. Dobri stari savet bi bio spremite katran i perje, danas to ne ide tako. Ali, ima lakši način. Recimo, reći: "Dosta je bilo".

Ukrajinska tragedija

Videli ste i sami šta se dešava u Ukrajini. Važno je imati u vidu da su "Evromajdan" pokret u decembru i događanja u proteklih nekoliko dana različite stvari. Povod decembarskih protesta bio je Janukovičev zaokret od EU prema Rusiji i tu su uglavnom protestovali mladi ljudi iz Kijeva i sa zapada zemlje. Uzrok današnjih demonstracija je drugačiji, njih je izazvala Janukovičeva reakcija na decembarske proteste.  On je na te proteste reagovao prvo prebijanjem ljudi, a zatim uvođenjem putinovskih "zakona", koji zabranjuju demonstracije, a dobrovoljne organizacije koje primaju strane donacije označavaju kao inostrane agente u rangu izdajnika i plaćenika. Ali Ukrajina nije Rusija, prag tolerancije na ekcese vlasti je niži, ljudi nisu tako pasivni i vlast je već dva puta bila smenjivana.

S tim u vidu, mnogo je poluinformisanih komentara, u svetskim medijima takođe. Pre svega, sukob između proruske i proukrajinske strane se daleko prenaglašava. Američki konzervativni komentatori automatski nastavljaju da govore o "ruskoj čizmi", vidno ne razumejući šta se dešava. Sadašnja vlast je izabrana na slobodnim izborima, pobedivši prethodnu prozapadnu vladu. Ljudi su većinski glasali za to. Ali sadašnja vlast se isto tako pokazala kao gangsterska. Janukovič, koji je u mladosti bio osuđivan za nasilje i povezivan sa silovanjem je na proteste sada reagovao golom silom. Poslao je snajperiste na medicinske sestre. Njegovo ponašanje na vlasti je i pre toga neminovno vodilo ovakvom ishodu. Prethodno omraženu Juliju Timošenko je bespravnim tretmanom, bacenjem u zatvor kao da je ovo SSSR 1930-ih, pretvorio u heroja. Iako su svi političari u Ukrajini užasno korumpirani, Janukovič je to radio posebno besramno. Čak su mu i oligarsi okrenuli leđa. Sin mu je u roku od par godina postao jedan on najbogatijih ljudi u zemlji; to čak ni Marku Miloševiću nije uspelo. To nema veze sa geopolitičkim pričama koje ovih dana dominiraju u svetskim medijima.

Jeste, činjenica je da je Ukrajina podeljena između dve strane, proruske i prozapadne, između etnički ruskog i rusko-govorećeg stanovništva na istoku i etnički ukrajinskog i ukrajinski-govorećeg stanovništva na zapadu. Ali te dve grupe ne opredeljuju ishod u Ukrajini. Ishod opredeljuje srednja i najbrojnija grupa u centralnoj Ukrajini. Grupa kojoj je maternji jezik većinom ruski; ukrajinski zna ali ne potpuno i govori samo kad mora (iako su često i školu učili na ukrajinskom); ali koja se jedino i potpuno smatra Ukrajincima. Oni nisu nužno ludi za priključenjem EU -- jer osećaju različitost, jer znaju da je to daleka i malo realistična opcija, i jer to jednostavno nije ni tema, nije nešto o čemu se, kao u Srbiji, govori svaki dan. Ali im nije ni na kraj pameti neko pridruživanje Rusiji. Ta grupa u Ukrajini opredeljuje ishod i izbora i protesta. 

Evo vam primera: moj dugogodišnji prijatelj se zove Taras, što je tipično ukrajinsko ime. Živi u Kijevu ali je iz Zaporožja na istoku i maternji jezik mu je ruski (ali je stari kozački kraj pa imaju ukrajinska imena i identitet). Smatra se Ukrajincem i ništa mu drugo ne pada na pamet, ali ukrajinski jezik vrlo slabo zna. Poslednji put je glasao za Janukoviča, jer je druga ekipa bila korumpirana i jer ne vidi u Rusiji posebno zlo. Obrazovan je i radi za Ernst&Young. Ovih dana učestvuje u protestima i na Facebooku na čistom ruskom agituje protiv Janukoviča. On je tipičan slučaj, tiha većina, srednji glasač koji odlučuje izbore. 

To je grupa koja je na prethodnim izborima prevagnula u korist Janukoviča. To je tada imalo smisla baš kao što je sklanjanje DS imalo smisla u Srbiji. Od nominalnog zapadnjaštva se ne živi i lopove demokratija mora kazniti. Međutim, Srbija je posle prošlogodišnjih izbora dobila, u najgorem slučaju, produžetak iste politike. Ukrajina je sa Janukovičem dobila nešto mnogo gore. Ne zbog njegove proruske politike -- to se nije mnogo promenilo; Timošenko je i pre njega sklapala gasne sporazume sa Rusijom i produžila pravo Rusiji da koristi krimsku vojnu bazu još 30 godina -- već zbog njegovog neslućenog gangsteraja.

Ukrajina je etnički i jezički podeljena ali ovo nije plemensko nasilje i neće eskalirati na plemenskoj bazi. Ovo je protest protiv vlasti koja građane gađa snajperima i završiće se kada toj vlasti dođe kraj.

Dođem ti - taktika pregovora

Facebook je kupio What's App za neverovatnih $16 ili $19 milijardi. USA Today tvrdi $16 a Financial Times $19 milijardi. Zašto ovi ugledni mediji koji očigledno koriste isto saopštenje za javnost licitiraju različitim ciframa, ko je u pravu? 

Ako pogledate detalje sporazuma vidi se sledeće:

• $4 mlrd u kešu
• $12 mlrd u akcijama FB
• $3 mlrd "dođem ti"

Vested ili "dođem ti" je obećani novac koji će biti isplaćen vlasnicima i zaposlenima u What's Appu u naredne četiri godine, pod uslovom da ispune unapred dogovorene norme. U ovom konkretno slučaju to može da znači određen broj novih otvorenih naloga, intenzitet korišćenja, operativni profit i slično. 

U većini slučajeva pregovori su distributivni. Na primer, ako prodajete stan ili auto spuštanjem cene vaš gubitak postaje dobitak druge strane - odnosno igrate igru sa nultim ishodom. Ako se ne dogovorite oko cene pregovori propadaju. U integrativnim pregovorima pokušavate da identifikujete zajednički interes i pronalazite alternativna rešenja za stvari oko kojih ne možete da se dogovorite. FB i WA se očigledno nisu slagali oko cene pa su odlučili da isplate premiju pod uslovom da se ispune optimistična očekivanja WA. Da li će tih $3 mlrd WA na kraju i da dobije nije jasno. Vlasnici WA verovatno misle da hoće dok FB nije tako optimističan ali je spreman da plati ukoliko se procene ostvare. Bez "dođem ti" taktike transakcija se verovatno ne bi ni dogodila. 

Ova taktika se koristi i kod sportskih ugovora gde broj odigranih utakmica, asistencija, golova, koševa, može da utiče na iznos zarade sportiste. U političkim pregovorima takođe, gde rezultati izbora ili referendum mogu da budu preduslov rešavanju nesporazuma.  

Ponovo radi bioskop

Kao što priliči monopolistima, ove gospodnje 2014. smo otkrili Facebook i počeli redovnije da uređujemo TR prezentaciju. Kada kažem mi mislim na Filipa Radulovića, požrtvovanog proletera koji se prebacivanjem norme istakao među hiljadu omladinaca. Filip radi doktorat u Madridu na temu Veštačke inteligencije (da li se tako prevodi AI?) i ponudio se da pomogne da bi dokazao da slobodno tržište, nasuprot uvređenoj zabludi blogera TR,  pati od neefikasne alokacije sredstava i da se samo ciljanom i pravovremenom subvencijom može garantovati dostupnost TR svima kojima je potreban a koji do sada nisu bili u mogućnosti da ga priušte.

Ako niste dugo posetili TR na Facebook-u pravo je vreme da nas potražite i lajkujete stranicu. Na svakih 100 novih lajkova TR će objaviti Slavišinu sliku iz njegove malo poznate crvene faze. U prilogu je loša fotomontaža, čisto da znate šta možete da očekujete, ali objavićemo i autentične kompromitujuće fotogorafije. Trenutno imamo 544 lajka.

Slaviša Tasić

Povećanje minimalca na 230 RSD

Udruženje sindikata Sloga danas su zatražili od Vlade Srbije da poveća minimalnu neto zaradu po radnom času na 230 RSD/h (dvesta trideset dinara po radnom času). Kako je sada minimalna zarada 115 RSD/h to je dupliranje minimalne zarade odnosno povećanje od 100%. Ovo bi bio katastrofalno štetan potez ukoliko bi se na njega Vlada odlučila, koji bi u potpunosti razvalio tržište rada i prihode socijalnih fondova. Evo i zašto.

Minimalna zarada danas je, za uobičajeni radni mesec od 185 radnih sati, oko 21.275 RSD. Zaista ova cifra je izuzetno niska i svakako je veoma teško živeti sa ovako niskim dohotkom. Međutim, i danas oko 200 hiljada radnika u Srbiji radi za manje od tog iznosa a još oko 150 hiljada je na samoj granici. To su uglavnom istovremeno ljudi koji rade u sivoj zoni. Sigurno se u stotinama hiljada meri i broj onih koji su prijavljeni na minimalac a ostatak dobijaju keš na ruke. Predloženo povećanje bi minimalnu neto zaradu podiglo na 42.550 RSD (oko 370 EUR) što je veoma blizu sadašnje prosečne zarade! Nemam precizne podatke ali pretpostavljam da ispod te zarade prima oko 400 hiljada ljudi u javnom sektoru i oko 500 hiljada u privatnom sektoru.

Dodatno zbog neoporezivog dela za socijalne doprinose, nivo bruto troška poslodavca za zaposlenog na minimalcu bi skočio za 130%, sa sadašnjih oko 235 evra na 540 evra. To znači da bi legalno zapošljavanje na minimalac poskupelo više nego duplo iz ugla poslodavca.

E sad, ljudi su u stanju da dobiju posao isključivo zbog toga što za njihovim radom postoji potreba. Ovo se dešava kada poslodavac proceni da bi zapošljavanje nekog radnika moglo da doprinese ukupnoj proizvodnji dobara ili usluga, mereno u novcu, više nego što je sam trošak rada. Poslodavca mnogo više zanima koliko njega randnik košta ukupno (bruto 2) a manje kolika je neto zarada, sve dok pod datim uslovima zaposleni želi da radi.

Povećanje troška rada od 130% ne bi uticala na zaposlenost, samo ukoliko bi produktivnost radnika koji danas primaju platu ispod 370 evra neto, porasla za istih 130%. Pošto je to apsolutno nemoguće došlo bi do sledećih efekata:

1. Ogroman broj radnika, u stotinama hiljada, izgubio bi posao zato što je trošak legalnog rada toliko visok da ne opravdava njihovo zapošljavanje. Produktivnost rada ne može da isprati ovakav skok troškova. Mnogi ljudi prosto ne znače za prodaju poslodavca dovoljno da opravdaju 540 evra troška. A gde je još sav ostali operativni trošak koji je potreban da se rad zaposlenog opremi. U takvoj situaciji, softveri, mašine, ili ilegalni rad postaju mnogo povoljnija opcija.

2. Posao bi izgubili i mnogi ljudi koji deo zarade primaju na ruke, jer je poslodavcu skupo, i zbog rizika i poreskih nameta, da izvlači pare iz firme. Duplirati iznos novca koji treba da se opere ili izvuče je izuzetno teško, gotovo nemoguće, i verovatno bi mnogi poslodavci odustali od takvih pokušaja i otpustili radnike.

3. Mnogi mali preduzetnici, koji su paušalci ili imaju niske prihode iako vode knjige, morali bi da zatvore svoje preduzetničke radnje jer je nivo doprinosa koji moraju da plate previsok. Za jednog zanatliju ili agenciju, preko 20.000 RSD mesečnog troška samo za poreze i doprinose, bez ikakve trenutne koristi za poslovanje i prodaju, je prosto neizdrživo.

4. Kod poslodavaca koji pretežno zapošljavaju ljude koji primaju neto između 190 i 370 evra, a mogu da operu pare i plaćaju u kešu, zaposleni bi verovatno primali nešto malo manje, ali bi poreski prihod bio mnogo manji. Sa nerazumnim porezom, ljudi bi prosto pobegli u sivu zonu. Pretpostavljam da bi u trenutnoj situaciji konsolidovani poreski prihodi od poreza na zaradu i socijalnih doprinosa opali za 20% do 30%. To bi uništilo janve finansije i povećalo deficit potreban za finansiranje države.

5. Troškovi plata u javnom sektoru značajno bi skočili zbog toga što postoje mnogi referenti, kafe kuvarice i sekretarice koje primaju ispod 370 evra, i njihova plata bi morala da se poveća. Dakle, ne samo da bi se smanjili prihodi države, već bi se i troškovi države povećali značajno za više plate oko pola miliona radnika u javnom sektoru.

Izbori jesu politički povoljan momenat za podizanje minimalne nadnice ali ne i za samoubistvo koje predlaže sindikat Sloga. Naravno, oni to govore pre svega jer znaju da je ovakva promena nemoguća, pa pokušavaju da privole novoj koaliciji glasače koji ne razumeju kako minimalna nadnica utiče na tržište rada. Povećanje troškova rada porezima i regulaciom, uvek i svuda utiče na rast nezaposlenosti u kratkom roku - složiće se apsolutno sve ekonomske teorije i ekonomisti.

U situaciji stop nezaposlenosti od oko 25%, nezaposlenosti mladih od oko 50%, potpuno je besmisleno podizati minimalnu nadnicu i troškove poreza i doprinosa koji se plaćaju. Legalno zapošljavanje postaje toliko skupo da bi moglo da se dogodi da stotine hiljada radnika izgubi posao a da se javne finansije se uruše. Ovo je toliko besmisleno da možemo samo da nagađamo (besmisleno je računati) koliki bi deficit bio potreban da se finansira država u 2014, a realni sektor bi svakako trpeo zbog ogromnog šoka na proizvodnju i dohodak u zemlji. 

Radulović o Mercedesu i Ikarbusu

Saša Radulović je napisao veoma ospežan post koji odlično ilustruje kako se vodi "privredna politika" u Srbiji. Evo odlomka:

"Čuo sam da su neki rekli da Mercedes nikad neće doći u Srbiju. Boš je već otvorio fabriku u Pećincima, a za manje od mesec dana prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama", rekao je Vučić u obraćanju polaznicima Londonske komercijalne škole, koja danas obeležava trogodišnjicu rada u Srbiji. 

To da Mercedes neće doći u Srbiju nije čuo samo od mene, već i od direktora Mercedesa, ali taj deo je prećutao. 

"Ali pre svega njihov dolazak je važan da bi se promenila svest i odnos prema kapitalu, poslu i profitu", istakao je on. 

Onaj ko misli da je kupovina Mercedesovih šasija od strane Ikarbusa važna za promenu svesti u Srbiji, očigledno ima problem sa sopstvenom. 

Da li grad Beograd treba da kupuje ove autobuse? Da li je upravo ova šasija najbolja za grad Beograd, ili nam možda trebaju niskopodni autobusi? Da li postoji potencijal baš za ove autobuse na svetskom tržištu? To bi bila neka od važnih pitanja na koja bi menadžment i inženjeri Ikarbusa i grada Beograda trebalo da daju odgovore. Međutim, za tu analizu ostaćemo uskraćeni. Zato što nikada nije ni sačinjena. Ministarstvo privrede je tražilo od Ikarbusa ove analize, i dobili smo neke analize troškova izrade jednog ovakvog autobusa, ali ne i bilo kakvu smislenu analizu tržišta, konkurencije i potencijala ovakvog partnerstva. A i šta će nam, kada imamo kabinet PPV-a da donese sve potrebne odluke. Od Feketića do Mercedesa, Katica za sve svojeručno već rešava sve što je potrebno. U skladu sa marketinškim potrebama naravno.

Taksi u dva grada 2

Poštovani čitaoci dobro vam došao! Pošto sam više puta pisao o taksi industriji (ovde i ovde) hteo bih da se nadovežem na Slavišin prethodni tekst još jednim primerom. Start taksija u Beogradu je 170 RSD a po kilometru je 65 RSD (u I tarifi). Naravno odlazi vam i neko vreme čekanja pa taksimetar teče (750 RSD za sat čekanja) i kada auto na primer stoji na semaforu, a pojedini taksisti imaju frizirane taksimetre koji još malo dodaju, što je bez fiskalnih računa nemoguće proveriti. Tako da će vas vožnja u Beogradu od recimo 2km, što pokriva širi centar grada koštati oko 400 RSD.

U Zagrebu je pre tri godine dozvoljen ulaz nove firme Cameo, kasnije i Eco taksija. Prvi ulazak na tržište Cameo taksija je bio sa samo 80 vozila. Cene su pale između 20% i 30% tako da se danas u ZG možete voziti čak i malo jeftinije nego u Beogradu. Zavisno od dužine i sl., ne mnogo jeftinije, ali se ipak oseti. I tradicionalna taksi udruženja u Zagrebu su spustila cene tako da je ona otprilike na beogradskom nivou. Sa Cameo taksijima, za vožnju do 2 km, cena je 20 KN, što je oko 300RSD, a nakon toga se plaća 6KN po kilometru, odnosno 90 RSD. Stim što je u ZG nemoguće da vas neko prevari jer je dovoljno da vam izda račun na kojem je kilometraža, odete na Google Maps, uporedite lokacije i kilometražu i sve je transparentno.

Ima i kontra efekata, a to je da je zbog pada cene usled veće konkurencije, pao i kvalitet Cameo taksija, posebno kvalitet vozača, ali u poređenju sa nevaspitanim i bahatim taksistima u Beogradu, ovi u Zagrebu su britanske vojvode.

U prevodu, za sve vožnje do 4,5 km, što pokriva otprilike pola Zagreba, što bi relativno prema Beogradu trebalo biti i veća udaljenost, možete se voziti taksijem i za manje para od Beograda uz veću sigurnost. Iako je taksi ranije bio značajno skuplji, samo malo otvaranje tržišta, i parcijalna deregulacija omogućili su drastičan pad cena i rast sigurnosti, ako ne i kvaliteta usluge.

Cene taksi usluga na deregulisanom tržištu definisalo bi nekoliko ključnih faktora: prosečan dohodak potencijalnih taksi korisnika, stepen zagušenosti javnog saobraćaja i puteva, nivo poreza koji su vezani za uslugu (akciza i PDV) i preferencije potrošača. Naravno ima i drugih, ali su ovi čini se ključni. Svakako ponuda bi bila mnogo raznovrsnija, jer je tradicionalni taksi samo jedan od vidova transporta gde mogu postojati razne alternative. Upravo iz tih razloga, primer Zagreba pokazuje da je taksi u Beogradu loš, skup i svakako besmisleno regulisan. U gradu gde je prosečan dohodak korisnika taksija oko 50% veći nego u Beogradu, gde su preferencije vrlo slične, a ulice mnogo manje zagušene (što čini taksi još bržom alternativom) cena usluge je u najmanju ruku ista kao u Beogradu.

Takođe, primer Zagreba pokazuje kako se tržište kreće kada mu se da samo mali prostor slobode u preregulisanom okruženju što je jasna poruka za buduću gradsku vlast u Beogradu.  

Taksi u dva grada

Po razlici cena i usluga taksija između Beograda i drugih gradova Srbije trebalo bi da je jasno da je beogradska taksi regulacija klasičan reket. U gradovima poput Novog Sada, ako se nešto u međuvremenu nije promenilo, taksi je uglavnom neregulisan i posledice su upravo onakve kakve ekonomske zakonitosti predviđaju -- konkurencija je veća, cene su niže i do taksija se dolazi lakše.

U pokušajima da se regulacija taksija u Beogradu i pored toga nekako opravda, navodi se da je Beograd poseban slučaj -- grad je veliki, ima gužve, pa kao i mnogi drugi veći svetski gradovi on mora da reguliše taksi.

To što gradovi poput Njujorka regulišu taksi nikako ne znači da je politika dobra; Njujork je zabranio i gazirana pića u velikim čašama, pa ne znači da to ima nekakve veze s mozgom ili ljudskim dostojanstvom i slobodom. U Americi i EU mnoga zanimanja su opterećena ovom vrstom ograničenja. To nameću interesne grupe koje od toga imaju koristi, ali takve politike, konsenzus je ekonomista, su čist gubitak za ljude i ekonomiju.

Ipak, suprotnih primera ima. Jedan grad koji uopšte ne reguliše taksi je Kijev.  Kijev je otprilike duplo veći od Beograda po broju stanovnika, a vidno veći i po površini, mreži puteva, broju automobila i saobraćajnim gužvama. Ne znam da li možda neke formalne regulacije ima, ali u praksi i po priči mnogobrojnih taksista koje sam o tome zapitkivao, u suštini svako može biti taksista -- dovoljno je staviti znak za taksi i voziti. Taksimetar neki imaju, ali najveći broj nema. O ceni vožnje dogovarate se na licu mesta -- kažete relaciju, taksista vam predloži cenu, vi prihvatite ili predložite drugu i onda se složite ili ne složite. Kao na pijaci.  I cene su, po kilometru, verovatno najniže koje sam igde plaćao.

Štaviše, ne morate čak ni imati taksi oznaku da biste bili taksista. Uobičajena praksa je da na ulici podignete ruku i može da vam stane bilo koji auto. Rutina je ista, pitaju vas gde idete, vi pitate za cenu i to je to.  Kad se meni prvi put desilo da je neko u sasvim običnom autu bez taksi oznake stao, pitao sam o čemu se radi, da li je on taksista ili nije.  Čovek mi je odvovorio -- "A šta ti to znači 'taksista'? Mogu da stavim oznaku na krov i da budem 'taksista', ali kakva je razlika?" I stvarno, suštinske razlike nema. Žargonom beogradskih taksi regulatora, svi taksisti u Kijevu su "divlji". I to funkcioniše sjajno.

Kako onda izgleda to tržište? Eto, prvo imate ljude koji možda idu negde svojim poslom, ne stavljaju oznaku, ali ponekad nekoga prevezu za nadoknadu.  Oni naravno ne plaćaju nikakav porez, mada i ovi zvanični sa oznakama to izbegavaju. Drugo, imate taksiste sa oznakom, na kojoj jednostavno piše "taksi", ali su bez udruženja i voze individualno. Oni su najbrojniji, obično nemaju taksimetar i o ceni se dogovarate na licu mesta, pre vožnje.  Dogovori se poštuju.  Treće, imate taksi udruženja sa brendom, poput beogradskih. Oni imaju prethodno određene cene, imaju centralu i moguće je vožnju zakazivati telefonom. Već na telefonu vam, prilikom zakazivanja, odmah kažu cenu. Cene su kod svih grupa približno jednake -- i vrlo niske.

Kod udruženja postoje različiti nivoi kvaliteta.  Ako vam se ne sviđaju jedna možete zvati druga, skuplja, sa boljim automobilima.  Možete zvati Jaguar taksi.  Niko vam to ne brani i niko ih ne sprečava da postoje.

U Beogradu taksi nije toliko kriminalan kao u nekim zapadnoevropskim gradovima; iako je strogo regulisan ipak ima neke konkurencije i cene za gradsku vožnju nisu tako visoke. Ono što je kriminalno su aerodromske vožnje, gde jedna grupa taksista ima eksluzivno pravo da vozi sa aerodroma. Zbog toga imate fenomen (da li je još uvek tako?) da je cena taksija sa aerodroma tri puta veća od cene koju dobijete ako od nekog udruženja tražite taksi do aerodroma. Naravno, Beograđani znaju za trik pa aerodromski taksisti uglavnom love turiste za vožnje sa aerodroma.

U Kijevu se pre par godina, negde na polovini mog boravka tamo, dogodilo nešto slično. Grupa taksista je dobila eksluzivno pravo da vozi sa aerodroma. Pre nego što se to dogodilo, svako je mogao da pita putnike treba li im vožnja i u tom pogađanju obično se postigla cena od nekih 15 evra (za 35km do grada).  Nakon tog aerodromskog "uvođenja reda na tržište", aerodromska grupa je odjednom tražila mnogo više za vožnju do grada. Međutim, ni ostali se nisu lako dali pa su sklopili dogovor da su sada ovi "legalni" aerodromski taksisti ekskluzivni samo do jedne žute linije.  Dok je putnik sa koferom unutar prostora označenog tom linijom (krug od ne više od dvadesetak metara od zgrade terminala), ostali taksisti nemaju prava da mu prilaze. Kad izađe, imaju.

To je bio korak ka beogradizaciji aerodromskog taksi tržišta, jer turisti obično nisu znali za jadac, dok bi malo bolje informisani jednostavno nastavili da hodaju ne obraćajući pažnju na "legalne" i odlazili pravo kod "divljih" taksista za opet onu staru, duplo nižu tarifu.

To su koristi koje potrošači imaju od neregulisanog tržišta. Prvo, cene su niske i usluga brža. Drugo, neregulisano tržište nije i neuređeno. Naprotiv, tržište se vrlo lepo uredi samo od sebe tako da postoji usluga po svačijoj meri -- od individualaca na ulici, za taksi oznakom ili bez, preko udruženja sa brendom i kredibilitetom, do skupljih udruženja sa kvalitetnim automobilima. Ali potrošači nisu jedini koji dobijaju. Regulacija je obično naopaka socijalna politika. Ona, kao u slučaju beogradskih taksista, ljude koji hoće da zarađuju za život gura u ilegalu i naziva "divljacima". Dobitnici liberalizacije su zato i nezaposleni i potencijalni taksi vozači i potrošači. Potpuna liberalizacija taksi tržišta je ne samo moguća, nego i provereno efikasna i jedina pravedna politika. 

Reforma sudstva

Ne postoji mnogo problema u Srbiji koji su toliko očigledni a u isto vreme toliko ignorisani kao neefikasnost sudstva. Danas u Srbiji čami preko 3 miliona nerešenih predmeta, slučajevi se redovno rešavaju zastarevanjem, sudovi donose u najmanju ruku sumnjive presude, a u rešavanju privrednih sporova su efikasni koliko i Fond za Razvoj u stvaranju ekonomskog rasta.

Rešenja koje stranke predlažu se svode na kadrovsku politiku, uglavnom smenu korumpiranih sudija koje je postavila prethodna vlast, iako je jasno da je problem prevashodno sistemski. Kako promeniti sistem? Evo par ideja:

  

Bez dugih pauza – Ko god je bio u sudu u Srbiji zna da se ročista zakazuju 3 – 6 meseci unapred. Dovoljno je da se stranka ili advokat ne pojave ili je neko zaboravio neki papir da se dobije polugodišnje odlaganje. Predmete bi trebalo rešavati u kontinuitetu. Ako se neko ne pojavi na ročistu danas već sutra bi trebalo da bude priveden. Ako ste zaboravili dokaz, donesite ga posle pauze za ručak. Sudski procesi bi se zakazivali par meseci unapred tako da bi svi imali dovoljno vremena da se spreme. Odluka se donosi posle par dana sudjenja, ako je i toliko neophodno.

Privatni sudski pozivari – Sudjenja se često odlazu jer stranke nisu primile poziv. Zasto ne dozvoliti privatnim firmama da urucuju pozive?

Privodjenje stranaka – U slučaju da se tuženi ne odaziva na pozive private firme bi mogle da ih privode, naravno o trošku osobe koju privode.

Selektivno preispitivanje presuda  – Čak i da dobijete presudu verovatno je da će je viši sud poništiti ili vratiti na ponovno odlučivanje. Nema pravde dok se Vrhovni Sud ne izjasni o vašoj njivi. Suđenja do pravosnažnosti naravno traju godinama a neretko i decenijama kao da je poenta u procesu a ne pravdi. Trebalo bi ograničiti broj presuda koje viši sudovi mogu da pregledaju, na recimo 10 posto, što bi značajno smanjilo dužinu procesa. Viši sudovi bi onda pažljivo birali predmete a mogli bi da koriste taj sistem i za ocenjivanje kvaliteta sudija u prvostepenom postupku. 

Biranje tužilaca - Tužioci su za svoj posao u krajnjoj instanci odgovorni vladi jer ih ona postavlja. U takvoj situaciji nije realno očekivati da će se baviti politčkom korupcijom ili da će po službenoj dužnosti goniti državne službenike (lično sam se uverio u to). To naravno ne bi bio slučaj da tužioce biraju građani, o čemu sam već pisao ranije. 

Biranje sudija - Da li neko može da zamisli da bi ovaj gospodin što je juče poništio presudu za ubistvo u Novom Sadu bio ponovo izabran na tu funkciju da je odgovoran za svoj rad građanima? Nema elegantnijeg načina od rešavanja kadrovskih problema od povremenih izbora.

Privatni sudovi - Dozvoliti rad privatnim sudovima koji bi bili pogotovo korisni u privrednim sporovoima gde bi strane mogle da se obavežu da će prihvatiti presude bez prava žalbe državnim sudovima unapred. Takav sud, Rexlegis, već postoji u Hrvatskoj. 

Predlozi naravno nisu savršeni. Svaki predlog dolazi sa svojim problemima koji se uglavnom svode na činjenicu da povećavanje efikasnosti ide na uštrb pravde - ali su daleko bolja alternativa trenutnim rešenjima. 

TR 2014

Kao što čitaoci srpskih online publikacija diljem ideloškog spektra od NSPM na levoj desnoj, do Peščanika na desn levoj (ili je obrnuto?) strani dobro znaju, u sistemu podivljalog neoliberalizma kakav vlada u Srbiji monopoli su neumitna posledica. Stoga ne treba da čudi da je monopolizacija zahvatila i blogosferu -- autori bloga Club von Neumann Mihailo Gajić i Pavle Mihajlović pridružiće se Tržišnom rešenju. To bi trebalo da podmladi sajt i podigne tempo koji je ovde, priznajemo, u poslednjih godinu dana malo opao. Mihailo, Pavle, dobrodošli!

Što se tiče nas ostalih, posle VIII virtuelnog plenuma na kojem se mogla čuti izvrsna samokritika od strane nekoliko članova i članica, odlučeno je da i mi ostali probamo da se malo više angažujemo. Ako nam verujete na reč, očekujte malo češće postove od strane novih ali i starih blogera. 

Bosna

Izvanredna analiza Borislava Ristića o dešavanjima u Bosni. Evo trejlera:

"Nešto drugo ljude nagoni na pobunu i dovodi do revolucija. Prije svega, vjerujem da revolucije imaju svoj politički uzrok. Kao što je u svojoj analizi Francuske revolucije pokazao Alexis de Tocqueville, do pobune naroda i juriša na Bastillu nije došlo uslijed velike ekonomske krize, već zbog toga što je politički autoritet kralja Luja XVI bio slab. Naime, što se kralj više upinjao da reformira gospodarstvo, da izlazi u susret zahtjevima naroda, da odgovara i udovoljava njihovim žalbama, to su oni njegovu vlast više smatrali despotskom. Slično je bilo i s Američkom revolucijom. Nisu se oni bunili zbog visokih poreza, nego su htjeli političku zastupljenost, htjeli su da izvor suvereniteta bude bliži i jači. Također, Nikolaj II Romanov nije pao zato što je bio orijentalni despot, već obrnuto, zato što je bio mlitav i slab car, osoba bez ikakvog autoriteta, kome je obnašanje vlasti bilo samo teret i koji je samo tražio priliku kako bi abdicirao. Isto se to desilo i sa komunističkim tiranijama. Komunistički režim nije došao u krizu za vrijeme Staljinove ili Titove totalitarne vlasti, već kada su vlast obnašali bezlični i korumpirani birokrati, ljudi koji nisu znali čvrsto držati uzde vlasti. Revolucije su uglavnom potraga ljudi za gospodarom, za snažnijim izvorom vlasti. Režimi padaju zato što su slabi, a ne zato što su represivni."