Predlog odluke o uvođenju jedinstvene cene krompira

Gradonačelniku Beograda,


Uvažavajući izuzetne zasluge na uvođenju reda u sferi taksi službe u Beogradu, kao i u sferi borbe protiv toksikomanije mladih, ovim javnim dopisom Vam dajemo predlog još jedne odluke koja je potpuno neustavna, ali koja će uvesti red na tržištu krompira u glavnom gradu.

Već duže vremena je prisutna pojava da u Beogradu imamo broj prodavaca krompira koji je potpuno neodgovarajući potrebama dvomilionskog grada i gde pored onih koji godinama prodaju krompire postoji jedan broj divljih prodavaca kojima to nije primarno zanimanje. Višegodišnjim stručnim analizama eksperata za poljoprivredu utvrđeno je da je optimalan broj prodavaca krompira u Beogradu 1872 i da se treba početi sa izdavanjem licenci za prodaju krompira. Dalje, pored javašluka sa neadekvatnim brojem prodavaca krompira primećeno je veliko šarenilo cena, čime se kupci dovode u zabludu jer neki kupuju na Zelenjaku krompir za 100 dinara, dok se sličan krompir prodaje na Cvetkovoj pijaci za 90 dinara. Dalje, mnogi prodavci nude popust na količinu čime nelojalno konkurišu onima koji imaju jedinstvenu cenu krompira koji se ne prodaje na džakove. Da bi se stalo u kraj ovakvim praksama potrebno je utvrditi minimalnu cenu krompira koja bi iznosila 90 dinara po kilogramu i propisati kazne od 50.000 dinara za fizička, odnosno 15 miliona dinara za pravna lica koja daju popuste na količinu ili prodaju krompir jeftinije, posebno na kraju dana.

Konačno, imajući u vidu da osnovci i srednjoškolci često konzumiraju sirov krompir da bi sebi podigli telesnu temperaturu i time neopravdano odsustvovali iz škole, naš predlog je da se svim građanima Beograda zabrani kupovina krompira u periodima u periodima 6-8h, odnosno 11-14h jer je tada najveća verovatnoća zloupotrebe krompira od strane mladih.

U Beogradu, 4. juna

U ime Tržišnog rešenja
Aleksandar Stevanović

Hvala B92 što se uključio u borbu za zaustavljanje krompirske anarhije.

Povećanje minimalne zarade

Izgleda gotovo sigurno da je odlučeno povećanje minimalne zarade u Srbiji. Minimalna zarada po radnom času neto iznosi trenutno 115 dinara po satu, tako da se njen mesečni iznos razlikuje od meseca do meseca, u skladu sa brojem radnih dana. U proseku, jedan mesec ima 174 radna sata i neto minimalna zarada iznosi 20 010 dinara.

Podsetimo se da je minimalna zarada zakonski najniži iznos zarade koji se može isplatiti zaposlenom. Minimalna zarada se uglavnom smatra jednim od instrumenata socijalne politike, pošto bi njen iznos garantovao neki određeni životni standard. Ovo je zapravo jedini agrument u prilog minimalnoj zaradi koji se poteže (neki raniji argumenti su, na primer, njena funkcija kao automatskog stabilizatora ili minimalac kao zaštita položaja radnika u slučaju monopola nad kupovinom rada tj monopsona, u slučaju lokalnoj tržišta radne snage).  

U debati oko minimalne cene rada u Srbiji se često zaboravljaju neke osnovne bazične stvari:

1. Zaboravlja je kakve efekte može imati regulacija cena. Kontrola cena može biti relevantna i nerelevantna. Nerelevantna kontrola cena je ona kada regulacija ne dovodi do posledica na tržištu - cena krompira je 17 dinara/kg, i ukoliko bi se uvela direktiva po kojoj krompir ne sme da se prodaje skuplje od 25 dinara ne bi došlo ni do kakvog poremećaja na tržištu: ukupna količina ponuđenog i kupljenog krompira će ostati ista kao da do ove uredbe nije ni bilo. Isti slučaj bi bio i ako bi se uvela minimalna cena od 10 dinara. Međutim, šta bi se desilo ako bi kontrola cena bila relevantna - na primer, minimalna cena od 20 dinara za kilogram? U tom slučaju bi došlo do poremećaja: ljudi bi sadili i prodavali više krompira, ali manje ljudi bi želelo da ga kupi, i kao rezultat će se javiti višak krompira na tržištu. Verovatno bi se posle nekog vremena javilo i crno tržište krompira gde bi neki ljudi pokušavali da prodaju svoj krompir po nižoj ceni od propisane.

Minimalna nadnica je samo regulacija cene rada. Dakle, samo zamenite višak ponude krompira u ovom primeru sa viškom ponude rada, i manjak tražnje za krompirom sa smanjenjem tražnje za radom. Rezultat je, naravno, povećanje stope nezaposlenosti.

2. Povećanje stope nezaposlenosti sa jedne dolazi od ljudi koji su izgubili posao, većeg ulaska na tržište rada (viša relativna vrednost rada u odnosu na dokolicu)  ali i zato što neka nova radna mesta nisu otvorena jer je to postalo previše skupo. Već su postali klasični primeri Mekdonaldsa u Francuskoj koji je uveo mašine koje rade kao automatske kase umesto kasira - jedan od razloga za to je sigurno i jako visoka minimalna nadnica. Ako ekonomiju ne posmatrate kao statičku nego kao dinamičku varijablu, shvatate da je ponuda poslova tj radnih mesta nije stabilna, već da varira ne samo zbog trenutne tačke u ekonomskom ciklusu nego i zbog niza drugih faktora te da se nikako ne može uzimati kao jedan isti ''pool''. Preduzeća stalno nastaju i nestaju, a sa njima i radna mesta, ona takođe i menjaju delatnost (Nokia je prvo bila veliki proizvođač drvne građe i papira, potom telefonskih kablova i na kraju mobilnih telefona; najveći izvozni proizvod Honk Konga nekada su bile igračke a sada finansijske usluge).

3. Visina zarada direktno je povezana sa produktivnošću rada. Ovo je glavni razlog zašto krojači ili prodavačice u pekari imaju niže plate od advokata ili programera. Ako je problem koji treba da se reši minimalcem nizak nivo zarada koji rezultira u niskom nivou životnog standarda, to je moglo da se reši velikim brojem drugih mera koje bi bile usmerene na podizanje produktivnosti rada.

Zagovornici minimalne zarade se u našoj javnosti dele u dve grupe: prvi koji negira povezanost između minimalne zarade i nezaposlenosti, i drugi, koji ga ne negira ali smatra da on nije odlučujući te da zato neće imati velike efekte. Ovi prvi ili dolaze iz udobnih sinekura pa namerno iskrivljuju stvarnost ili su jednostavno laici pa shodno tome ne znaju baš o čemu pričaju. Da bi ovaj njihov stav mogao da se prihvati, morali bi da daju prilično čvrste dokaze o tome da je tražnja za radom izuzetno neelastična tj da kriva tražnje za radom nema opadajući karakter. Ukoliko bi to uspeli da dokažu, verovatno to bi privuklo veliku pažnju stručne javnosti, a možda i neku nagradu Švedske akademije nauka. Druga grupa uglavnom nastupa sa utilitarističkih stanovišta: da, to će povećati nezaposlenost, ali broj ljudi koji će izgubiti posao će biti relativno mali, a koristi ovih kojima će se povećati zarada će direktno u zbiru biti veće od gubitka onih koji su izgubili posao. 

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je jako visoka, a istovremeno je prisutna i visoka stopa rada na crno. Jedan od razloga za to je i relativno visoko poresko opterećenje rada (ovo poresko uključuje i socijalne doprinose jer sam porez na zarade nije posebno visok). Na primer, na prosečnu zaradu poresko opterećenje u Srbiji iznosu 38,9% - ako je poslodavac za platu zaposlenog namenio 100 evra, gotovo 40 evra će otići na poreze i doprinose, a ne radniku. Ovo je inače blizu proseka Evrope i tačno u proseku zemalja SEE po nivou poreskog opterećenja rada, međutim u našem regionu Makedonija, Bugarska i Albanija imaju značajno niže stope (oko 33% i čak 28%). Među drugim razlozima su sigurno i minimalna osnovica socijalnih doprinosa (koji su posredno povezani sa minimalcem) i relativno visoka minimalna zarada. Minimalna osnovica čini da ljudi koji rade sa cenom radnog časa koja je oko minimalne zarade (ili čak viša) ali ne rade puno već skraćeno radno vreme plaćaju znatno više stope doprinosa, zbog čega je njihovo poresko opterećenje i znatno više, što čini još jedan podsticaj za beg u sivu zonu. Ovi minimalni socijalni doprinosi zvanično nisu povezani sa iznosom minimalne zarade, ali faktični su joj jako blizu (čine 35% prosečne osnovice) pa se može pretpostaviti da će se i oni povećati usled povećanja minimalca. 

Pored ovih konceptualnih, bitno je osvrnuti se i na neke tehničke stvari oko minimalne zarade u Srbiji. 

1. Zbog distorzija koje nastaju na tržištu rada, jedno rešenje je uvođenje granskih minimalnih zarada. Ovim rešenjem koje je do skoro bilo aktuelno u Nemačkoj, ali napuštenom zbog koalicionog sporazuma CDU i CSU, postoji više minimalnih zarada, svaka za pojedinačnu industriju ili čak zanimanje. Ovako se smanjuje nivo distrozija jer se jasnije uviđa veza između minimalne zarade i nivoa produktivnosti. Ovo još uvek važi u Italiji i Austriji. U Srbiji, međutim, postoji samo opšta minimalna cena rada, što dovodi do toga da su njeni negativni efekti naglašeniji.

2. Od iznosa minimalne zarade zavisi do koliko distorzija će doći na tržištu rada. Na primer, neki standard je da minimalac bude 35-45% prosečne zarade. Minimalna zarada u Srbiji je na znatno višem nivou, i često dostiže 50% u pojedinim mesecima. Pored toga, treba imati u vidu i varijacije u zaradama u odnosu na geografski položaj i kupovnu moć: u velikom broju opština nivo minimalne zarade prelazi 60% prosečne zarade u datoj opštini. Minimalac je možda nizak u Beogradu, ali u Prokuplju sigurno nije. Ovakvo centralizovano određivanje minimalca najteže pogađa opštine u unutrašnjosti, gde je stopa rada na crno i nezaposlenosti i inače viša od proseka. 

3. Ne postoje javni podaci o tome koliki broj zaposlenih prima minimalnu zaradu. Okviran broj koji se spominje u javnosti je oko 300 000. Međutim, veliki broj ovih ljudi zapravo nisu zaposleni, već samozaposleni preduzetnici ili članovi njihovih porodica. Oni iskaču iz generalizovane dihotomije ''zli kapitalisti'' i ''ugnjetavani radnici''. Preduzetnicima se isplati da sebe prijave na minimalac, a da na ostalo plate porez na dobit. Pri tome, kako su u najvećem broju slučajeva zaposleni oni lično i članovi njihovih porodica, oni ''ne izrabljuju'' nikoga već samo koriste legalne mere da bi smanjili svoje poresko opterećenje. 

4. Država, koja prema zakonu propisuje nivo minimalne zarade ukoliko do njenog nivoa ne može da se dođe putem socijalnog dijaloga, je jedan poslodavaca koji direktno krši zakon o minimalnoj zaradi, a treba da se stara o njegovoj primeni. Prema broju koeficijenata i vrednosti koeficijenta za rad u državnim organima, postoji određeni broj zaposlenih kojima je puna zarada niža od minimalca. Na primer, higijeničarke u domovima zdravlja imaju niže plate od zagarantovanog minimalca.

5. Ako se poveća nivo minimlane zarade sa 115 na 123 dinara, što pretpostavljam da je u igri (jer je nezvanično pravilo bilo da neto radni sat bude jedan evro), neto iznos minimalne zarade će se povećati za oko 1500 dinara po radniku mesečno. Međutim, ne treba zaboraviti da to znači i još 1000 dinara mesečno novih prihoda za državu po radniku.

Dakle, treba sve ovo imati u vidu kada se priča o minimalnoj zaradi. Kada ekonomisti pričaju o tome da je minimalna zarada štetna, oni misle na to da će neki ljudi izgubiti posao ili morati da rade na crno jer njihova produktivnost nije dovoljno visoka da bi opravdali svoju zaradu. Ovo zagovornici minimalne zarade stalno zanemaruju ili previđaju, da će mera za koju se zalažu imati negativne efekte baš na ljude kojima žele da pomognu. 

Šta bi država trebalo da uradi? Najlakši odgovor je da ukine ograničavanje cene rada. To je, međutim, politički veoma nepopularna odluka i stoga verovatno teško sprovodiva. Međutim, redefinisanje minimalne cene rada je nešto mnogo izvodljivije - ukidanje opšte, i uvođenje granskih minimalnih zarada čiji iznos bi se određivao u socijalnom dijalogu bi svakako bio korak napred. Moguće je uvođenje i nekog geografskog parametra koji bi u obzir uzeo i paritet kupovne moći - na primer, ako je nivo cena u potrošačkoj korpi u Braničevu 80% nacionalnog proseka, stoga minimalna zarada u tom okrugu treba da bude 80% nacionalne minimalne zarade. Nivo najnižih zarada se dugoročno povećava jedino povećanjem produktivnosti i smanjenjem stope nezaposlenosti: a tu je posao države veoma značajan - standardno poboljšnje privrednog ambijenta, pre svega uvođenje vladavine prava, arbitražnog ponašanja državnih službenika, smanjenje birokratije, rasterećenje poreskog opterećenja rada u odnosu na trenutni nivo itd. Sve ono što zapravo država sada ne radi.    

O uvozu

Uvozimo sve:

Samo smo za prva četiri meseca 2010, uvezili oko 9.500 tona krompira, 4.300 tona paradajza, 1.000 tona paprike, više od 18.000 tona jabuka i 800 tona jagoda.

Kad se ovako nešto pročita, pada na pamet da zemlja nema dovoljno ovih proizvoda pa ih zato uvozi. U stvarnosti, većinu ovih proizvoda Srbija takođe i izvozi.

Na pojavu da se ista roba uvozi i izvozi su u jednom trenutku ekonomisti gledali kao anomaliju - zašto bi zemlja to radila? Ali pošto je svaki napredak ekonomije napredak u subjektivizmu, shvatili su da to itekako ima smisla ako se posmatraju želje pojedinaca, kupaca. Između zemalja redovno postoji uvoz i izvoz istih proizvoda jer ljudi vole širi izbor iste robe. Kad se i obična voda za piće masovno izvozi i uvozi, onda to govori da je sama različitost izbora, čak i kod tako jednostavnih proizvoda kao što je voda, neto vrednost.

Zato Srbija uvozi i izvozi jedne iste proizvode. Kada uvozi krompir to nije zato što ga ne proizvodi dovoljno, nego zato što potrošači, domaći i strani, iz nekog razloga jako cene različitost krompira.

Ako je Srbija neto izvoznik hrane da li to znači da je u proizvodnji hrane bolja od drugih zemalja? Ne, to znači da je u proizvodnji hrane bolja nego u proizvodnji drugih stvari. Čak i ako je dosta loša u proizvodnji hrane u odnosu na druge zemlje, može biti njen neto izvoznik u druge zemlje. Nivo konkurentnosti ne određuje vašu poziciju u izvozu ili uvozu.

To objašnjava postojeću situaciju: Srbija je manje konkurentna u proizvodnji hrane od zemalja EU, ali je neto izvoznik hrane, uključujući i u zemlje EU. I to je ekonomski sasvim normalna situacija.

Što ne znači da nivo konkurentnosti (što je ustvari samo produktivnost), nije važan. Naprotiv, vrlo je važan jer on određuje nivo životnog standarda u zemlji - ali to nema nikakve veze sa izvoznim suficitom ili deficitom.

Šukalo od palube

Nagledali smo se u naslušali (a nažalost i dalje slušamo) kandidata za alhemičare, metamenadžere i nadrilekare. Bilo ih je i ima ih među pretendentima na sve pozicije, a zajedničko je što su njihovi nalazi i konsekventni predlozi vredni kao hrpa lanjskog snega, čak i ako zanemarimo sušu kao elementarnu nepogodu u zemlji koja leži na dve velike reke i sistemu kanala. Današnji laureat ne puca visoko kada je reč o svojoj poziciji, a moje ključno pitanje je koji nivo ekonomskog neznanja mora da ima urednik ekonomsko/poslovne rublike najčitanijeg veb sajta u Srbiji, odnosno kogod iz Vampirske telegrafske agencije, pa da prenese šuketanje sekretara Odbora za građevinarstvo PKS, štagod se krilo iza ove pozicije na vizit karti. Čovek je rekao da je vrednost državne imovine Srbije cirka 182 milijarde evra i da za 30% nje postoje zainteresovani strani investitori.
Meni je iz ove izjave jasno zašto su se mnoge firme u Srbiji borile da ne moraju da plaćaju članstvo u instituciji koja ima ovakve analitičare i glasnogovornike. Ja neću da se bavim popisivaštvom jer je naš rad na blogu volonterski, a popis je jedna ozbiljna aktivnost, ali moram da iznesem nekoliko logičkih argumenata.
1. Ako je zainteresovanost na 30%, a imovina vredi 182 milijarde, to znači da se neko interesuje da investira 54,6 milijardi. Ja sam imao mnogo primedbi na to kako je DS vodila zemlju, ali nikada nisam ni pomislio da bi bili toliko nesposobni da izgube izbore, a da im toliko novca leži na dohvatu ruke. I sa 10% tog "interesovanja" oni bi sada bili vlast i to bez neželjenih partnera, a BoTa predsednik. Dakle, nema ovo veze sa životom.
2. Ako procenitelj kaže da je vrednost imovine 182 milijarde, a u nekoj od narednih rečenica da državna imovina nije popisana, kakva je to procena? Evo ja kažem da državna imovina vredi 1.000 milijardi evra. Ili možda 50 evra?
3.Da li je moguće da bi MMF prevideo takav divan izvor za uravnoteženje budžeta?
4. Koja je to uopšte imovina? Mi za 100% jedne od dve top kompanije u državnom vlasništvu možemo dobiti maksimum 2 milijarde i to da pevamo od sreće, a pre će biti da ne možemo ni 1,5 milijardi. Evo dodajem tu EPS i šta ćemo dalje. Raspale kasarne koje nisu sve u centrima prosperitetnih gradova, državna zemlja, neprivatizovane firme, šume i livade vrede oko 175 milijardi. Ma da, dođi juče, ulagač bi na tome trebao da ima čist prinos od 17,5 milijardi evra godišnje i mnogo mazohizma pa da to kupi.
5. Ono što je zaista tačno je da treba popisati državnu imovinu jer se njome loše upravlja, a svaki dinar je dragocen. I odmah potom je treba privatizovati ili rentirati. Tako se najbolje stavlja u funkciju razvoja.
6. To što se neko interesuje ništa ne znači. Moja sfere interesovanja su takođe velike, ali to ne znači da ću se baviti intermodalnim saobraćajem u milijardama evra ili proizvodnjom krompira za Mek.
Laureat ni kriv ni dužan dobi više pažnje od ostale gospode iz Kluba multiplikatora, zašto ne znam ni sam.

Strategija povećanja nezaposlenosti

Rasim Ljajić je potpisao opšti kolektivni ugovor koji predviđa da svi poslodavci moraju da isplaćuju topli obrok (relikt koji je Đelić 2002. pametno ukinuo) zaposlenima u iznosu od skoro 7,000 dinara mesečno. Ali ne brinite se, kako kaže sindikalac Ljubisav Orbović to neće biti problem ozbiljnim poslodavcima: Predviđena finansijska izdvajanja ne predstavljaju veliko opterećenje za poslodavce i reč je o "demagoškoj priči".

Ako 7,000 neće uticati na poslodavce zašto se topli obrok ne poveća na 20,000? Zašto poslodavci ne bi delili svinjske polutke i džakove krompira jednom mesečno i tako ne samo poboljšali ishranu radnika već i pomogli posrnuloj poljoprivredi? Zato što nije u pitanju demagogija već jednostavna logika. Što je rad skuplji to je manje radnika.

Ozbiljni poslodavci sa kojima smo razgovarali gotovo da nisu imali primedbe na ovu odluku, već male firme i gazde-štetočine. Oni "poslodavci" koji nikada i nisu pošteno radili, već ispod žita, na crno, sada se najviše bune.

Gazde su štetočine a poslodavci su pod navodnicima u "ozbiljnom" listu kao što je Politika. Naravno da Telekom, NIS i EPS nemaju primedbe na ovu odluku pošto ionako ne rade sa svojim novcem. Moj prijatelj, štetočina, koji ima trafiku i plaća zaposlene 15,000 dinara (bez poreza) neće moći da priušti dodatnih 50% nameta na neto platu. Jedan od njegova dva zaposlena će dobiti otkaz. Naravno nije on jedini liferant u Srbiji, otpuštaće i drugi. Drugim rečima kada imamo ovakvu vizionarsku vladu svetska finansijska kriza uopšte ne mora da nas brine. Povećaćemo nezaposlenost sami. Više o tome ovde.

Rebrasti za robne rezerve

Kao što je Marko već pomenuo u postu "Vruć krompir", znanje je kada proizvedeš nešto što niko neće da kupi pa ga onda prodaš državi. Odbor za krompir je uspeo da ubedi vladu da otkupi 7,000 tona krompira koji će se koristiti izmedju ostalog i za čips u robnim rezervama, za otprilike 525 hiljada evra. Nije mnogo za strateški proizvod.

Gladovanje u Srbiji

Da nije bilo Pressa i nekoliko eksperata za socijalnu politiku ne bih znao da je gladovanje tako masovna pojava u Srbiji. Naravno, pravo svakoga je da stvarnost slika tamnim bojama, ali meni se tu nešto ne uklapa.

Da zanemarimo činjenicu da je poslednja glad u Srbiji zabeležena pre skoro dva veka, podatak da neko ima registrovana primanja koja su ispod neke granice ne znači ama baš ništa u Srbiji. Zvanična statistika ne registruje neke vrlo značajne izvore prihoda "socijalnih slučajeva":

- Rad u sivom sektoru
- Naturalna poljoprivredna proizvodnja
- Sredstva od doznaka
- Sredstva koja neka lica dobijaju od familije i prijatelja, bilo kao milosrđe bilo kroz neke komercijalnije sheme.
- Sezonski rad u inostranstvu
- Sitan kriminal, koji je kod nas tolerisan, da ne kažem i nešto grublje
- Prihodi od imovine (jer valjda samo kod nas socijalni slučajevi mogu biti osobe sa solidnom inovinom)

Sve u svemu problem je da naš sistem socijalne zaštite daje pogodnosti ljudima koji bez mnogo muke netačno prikazuju svoje prihode i imovinsko stanje, a zauzvrat mali broj ljudi na marginama nije nikome interesantan. Nema čak ni želje da se ukrste javno dostupni podaci o stilu života sa podnesenim podacima, a kamoli da se na terenu utvrdi da li neko ima neprijavljene izvore prihoda.

Slučajevi iz srpske prakse govore da gladi nema ili da je toliko uznapredovala da potencijalni izgledneli aplikatni za posao nisu u stanju da stignu do poslodavaca usled onemoćalosti. Na primer, pre dve godine u Gornjem Milanovcu su traženi sezonski radnici za vađenje krompira. Broj interesenata se mogao prebrojati na prste jedne ruke radnika u pilani. Slično su prošli javni radovi u Zrenjaninu.

Moje mišljenje je da nema toliko rasprostranjenog ekstremnog siromaštva kao što se prikazuje, ali da ima mnogo nepotrebnih socijalnih transfera ljudima koji žive sasvim pristojno. Rezultat je neefikasan i nepravedan sistem socijalne zaštite koji ohrabruje fabrikovanje lažnih socijalnih slučajeva.

Presuda je doneta: Pringles je čips!

Već nekoliko godina se u Engleskoj razvlači suđenje čija je osnovna svrha odgovor na pitanje - da li je Pringles čips ili ne.

 

Naime, u Engleskoj je većina hrane oslobođena plaćanja PDV-a, ali čips nije. Proizvođač (Procter and Gamble) je tvrdio da Pringles nije čips (jer ima samo 40% krompira) i da se zato na njega ne treba obračunavati PDV. Međtuim, sada je konačno presuđeno da Pringles jeste čips i da zato P&G duguje engleskom budžetu 140 miliona evra.

Moja presuda je sledeća - stopa PDV treba da bude jedinstvena za sve proizvode.

Vruć krompir

Olsonova teorija o kolektivnoj akciji se iz dana u dan pokazuje ispravnom. Današnji tekst u Novostima:

"Zajednica za voće i povrće Srbije i Odbor za krompir uputili su predlog Direkciji za robne rezerve, ministarstvima za poljoprivredu i trgovinu da se otkupi 10.000 tona merkantilnog krompira, kako ne bi završio u jarugama." Sledi i nastavak: "Trošak za državu na ime otkupa bio bi neznatan, oko milion evra, ali izuzetno finansijski značajan za proizvođače, navode u Odboru za krompir".

Mogli bi i meni da daju milion evra. To država ne bi ni osetila, a meni bi bilo izuzetno značajno. Ili ipak treba prvo da proizvedem nešto što niko neće da kupi, da bih ostvario pravo na to?