Smrt nije olakšanje (NIN)

Novi predlog Gradjanskog zakona uvodi eutanaziju.  Eutanazija je zakonom dozvoljena samo u malom broju zemalja u svetu  a nije dozvoljena u npr. Sloveniji i Hrvatskoj. Zbog čega onda mi istrčavamo u prve redove?

Svakako da treba učiniti sve da se umirućima olakšaju poslednji dani - tome i služe moderna medicina i farmakologija. I, idealno, zdravo društvo i jaka porodica koja će im pružiti utehu. Ni u jednoj varijanti tri nepoznata ‘izvršitelja’ sa injekcijama, koje zakon predvidja, nisu dostojanstveniji od normalne medicinske nege i podrške najbližih.

Iako je predlog zakona dobar utoliko što uslove postavlja visoko i sa mnogobrojnim birokratskim ograničenjima, već ima nekoliko primera u svetu gde je naizgled usko definisan okvir ogromnom brzinom mutirao uz veliki broj šokantnih skandala.

U Kanadi je eutanazija na smrt bolesih legalizovana pre samo tri godine a sada se već uveliko razmatra eutanazija dece. U Holandiji se redovno eutaniziraju dementni, psihijatrijski bolesnici, invalidi, deca i parovi koji bi da zajedno preminu, sa krajnjim ishodom da je u 2016. već 4% svih smrti bio rezultat eutanazije – četiri puta više nego u 2003.  Mladima od 17 godina je dozvoljeno da se eutanaziraju bez saglanosti roditelja. Dakle u kritičnom i konfuznim periodu kada se mladi mozak po prvi put susreće sa raznim radikalnim idejama, njemu se opcija samoubistva predstavlja kao racionalna, zakonom razrađena varijanta.

U medicinskoj literaturi je već zabeleženo nekoliko desetina slučajeva eutanazije kombinovane sa donacijom organa, dok autori u vodećim medicinskim i bioetičkim časopisima predlažu da se, zarad efikasosti, kandidati za eutanaziju ne ubijaju odmah, već da se samo uspavaju dok im se, uz još kucajuće srce ne povade organi. Oduzimanjem srca na kraju procedure bi se kompletirala eutanazija.

U Belgiji je eutanazirana 38-godišnja žena sa istorijom psihičkih problema koju je posle duže veze napustio partner. Žena je na dan eutanazije zvala sestru da joj kaže da nema snage za proceduru, ali je na kraju procedura ipak realizovana. Lekar koji je izvršio eutanaziju je porodici objasnio da bi “i kućnog ljubimca oslobodili bola” a od roditelja je tražio da pridržavaju smrtonosnu injekciju i stetoskopom provere da li je srce njihove ćerke prestalo da kuca.

Ishod eutanazije je uvek fatalan a institucionalni kontekst koji je okružuje odustajanje čini gotovo nemogućim. Koliko njih bi imalo snage da pogleda tri izvršitelja u oči i kaže – vratite se kući, predomislio sam se? Mnogim ljudima tokom života padaju na pamet suicidalne misli, ali samo vrlo mali broj pokuša da se ubije, a onda još mnogo manji u tome uspeva. Kada bi se samoubistvo zakazivalo uz obimnu papirologiju i učešće nekoliko ljudi, koga ne bi bilo blam da se na kraju i ne ubije? Šta će ljudi misliti! Pogotovo ako ste to prethodno najavili na Instagramu uz veliki broj čestitki na hrabrosti i izuzetnosti.  

Život se bazira na navici i instintku. Ljudi ne žive zato što misle da je njihov život posebno vredan, ili koristan po društvo, ili ih čini srećnijim nego što bi bili da se nisu rodili. A politika legalne eutanazije poziva bolesne, slabe, zbunjene i nemoćne da razmisle o životu baš iz tog drugog ugla – da se zapitaju koliko njihov život zaista vredi, da li su teret drugima, i koliko je dostojanstveno biti bolestan. I što čovek više o tome misli, to lakše  dolazi do zaključka da je jeftiniji mrtav nego živ, da je nemoć isto što i gubitak dostojanstva; da nije vredan ako nije od koristi drugima.

Legalizacijom eutanazije mi njima poručujemo da su takve misli validne. A upravo je čoveku u bezizlanoj situaciji potrebnije nego svima da ga ubedimo da je njegov život jednako vredan kao i naš; da ga njegova bolest ili njegovi problemi ne čine ništa manje dostojanstvenim, i da takav, izmučen, skup i beskoristan nama i dalje znači beskonačno puta više od bilo kakvog “elegantnog” oproštaja. Samo postojanje eutanazije kao zvaničnog pa makar i hipotetičkog izbora je u suprotnosti sa životom i humanošću. Ovo naizgled praktično i saosećajno a zapravo surovo i nihilističko rešenje stvara paniku i podstiče crne misli kod najosetljivijih sugrađana. Na nama je da stanemo uz njih.

(Objavljeno u NIN-u 27.06.2019) 

Povećanje minimalne zarade

Izgleda gotovo sigurno da je odlučeno povećanje minimalne zarade u Srbiji. Minimalna zarada po radnom času neto iznosi trenutno 115 dinara po satu, tako da se njen mesečni iznos razlikuje od meseca do meseca, u skladu sa brojem radnih dana. U proseku, jedan mesec ima 174 radna sata i neto minimalna zarada iznosi 20 010 dinara.

Podsetimo se da je minimalna zarada zakonski najniži iznos zarade koji se može isplatiti zaposlenom. Minimalna zarada se uglavnom smatra jednim od instrumenata socijalne politike, pošto bi njen iznos garantovao neki određeni životni standard. Ovo je zapravo jedini agrument u prilog minimalnoj zaradi koji se poteže (neki raniji argumenti su, na primer, njena funkcija kao automatskog stabilizatora ili minimalac kao zaštita položaja radnika u slučaju monopola nad kupovinom rada tj monopsona, u slučaju lokalnoj tržišta radne snage).  

U debati oko minimalne cene rada u Srbiji se često zaboravljaju neke osnovne bazične stvari:

1. Zaboravlja je kakve efekte može imati regulacija cena. Kontrola cena može biti relevantna i nerelevantna. Nerelevantna kontrola cena je ona kada regulacija ne dovodi do posledica na tržištu - cena krompira je 17 dinara/kg, i ukoliko bi se uvela direktiva po kojoj krompir ne sme da se prodaje skuplje od 25 dinara ne bi došlo ni do kakvog poremećaja na tržištu: ukupna količina ponuđenog i kupljenog krompira će ostati ista kao da do ove uredbe nije ni bilo. Isti slučaj bi bio i ako bi se uvela minimalna cena od 10 dinara. Međutim, šta bi se desilo ako bi kontrola cena bila relevantna - na primer, minimalna cena od 20 dinara za kilogram? U tom slučaju bi došlo do poremećaja: ljudi bi sadili i prodavali više krompira, ali manje ljudi bi želelo da ga kupi, i kao rezultat će se javiti višak krompira na tržištu. Verovatno bi se posle nekog vremena javilo i crno tržište krompira gde bi neki ljudi pokušavali da prodaju svoj krompir po nižoj ceni od propisane.

Minimalna nadnica je samo regulacija cene rada. Dakle, samo zamenite višak ponude krompira u ovom primeru sa viškom ponude rada, i manjak tražnje za krompirom sa smanjenjem tražnje za radom. Rezultat je, naravno, povećanje stope nezaposlenosti.

2. Povećanje stope nezaposlenosti sa jedne dolazi od ljudi koji su izgubili posao, većeg ulaska na tržište rada (viša relativna vrednost rada u odnosu na dokolicu)  ali i zato što neka nova radna mesta nisu otvorena jer je to postalo previše skupo. Već su postali klasični primeri Mekdonaldsa u Francuskoj koji je uveo mašine koje rade kao automatske kase umesto kasira - jedan od razloga za to je sigurno i jako visoka minimalna nadnica. Ako ekonomiju ne posmatrate kao statičku nego kao dinamičku varijablu, shvatate da je ponuda poslova tj radnih mesta nije stabilna, već da varira ne samo zbog trenutne tačke u ekonomskom ciklusu nego i zbog niza drugih faktora te da se nikako ne može uzimati kao jedan isti ''pool''. Preduzeća stalno nastaju i nestaju, a sa njima i radna mesta, ona takođe i menjaju delatnost (Nokia je prvo bila veliki proizvođač drvne građe i papira, potom telefonskih kablova i na kraju mobilnih telefona; najveći izvozni proizvod Honk Konga nekada su bile igračke a sada finansijske usluge).

3. Visina zarada direktno je povezana sa produktivnošću rada. Ovo je glavni razlog zašto krojači ili prodavačice u pekari imaju niže plate od advokata ili programera. Ako je problem koji treba da se reši minimalcem nizak nivo zarada koji rezultira u niskom nivou životnog standarda, to je moglo da se reši velikim brojem drugih mera koje bi bile usmerene na podizanje produktivnosti rada.

Zagovornici minimalne zarade se u našoj javnosti dele u dve grupe: prvi koji negira povezanost između minimalne zarade i nezaposlenosti, i drugi, koji ga ne negira ali smatra da on nije odlučujući te da zato neće imati velike efekte. Ovi prvi ili dolaze iz udobnih sinekura pa namerno iskrivljuju stvarnost ili su jednostavno laici pa shodno tome ne znaju baš o čemu pričaju. Da bi ovaj njihov stav mogao da se prihvati, morali bi da daju prilično čvrste dokaze o tome da je tražnja za radom izuzetno neelastična tj da kriva tražnje za radom nema opadajući karakter. Ukoliko bi to uspeli da dokažu, verovatno to bi privuklo veliku pažnju stručne javnosti, a možda i neku nagradu Švedske akademije nauka. Druga grupa uglavnom nastupa sa utilitarističkih stanovišta: da, to će povećati nezaposlenost, ali broj ljudi koji će izgubiti posao će biti relativno mali, a koristi ovih kojima će se povećati zarada će direktno u zbiru biti veće od gubitka onih koji su izgubili posao. 

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je jako visoka, a istovremeno je prisutna i visoka stopa rada na crno. Jedan od razloga za to je i relativno visoko poresko opterećenje rada (ovo poresko uključuje i socijalne doprinose jer sam porez na zarade nije posebno visok). Na primer, na prosečnu zaradu poresko opterećenje u Srbiji iznosu 38,9% - ako je poslodavac za platu zaposlenog namenio 100 evra, gotovo 40 evra će otići na poreze i doprinose, a ne radniku. Ovo je inače blizu proseka Evrope i tačno u proseku zemalja SEE po nivou poreskog opterećenja rada, međutim u našem regionu Makedonija, Bugarska i Albanija imaju značajno niže stope (oko 33% i čak 28%). Među drugim razlozima su sigurno i minimalna osnovica socijalnih doprinosa (koji su posredno povezani sa minimalcem) i relativno visoka minimalna zarada. Minimalna osnovica čini da ljudi koji rade sa cenom radnog časa koja je oko minimalne zarade (ili čak viša) ali ne rade puno već skraćeno radno vreme plaćaju znatno više stope doprinosa, zbog čega je njihovo poresko opterećenje i znatno više, što čini još jedan podsticaj za beg u sivu zonu. Ovi minimalni socijalni doprinosi zvanično nisu povezani sa iznosom minimalne zarade, ali faktični su joj jako blizu (čine 35% prosečne osnovice) pa se može pretpostaviti da će se i oni povećati usled povećanja minimalca. 

Pored ovih konceptualnih, bitno je osvrnuti se i na neke tehničke stvari oko minimalne zarade u Srbiji. 

1. Zbog distorzija koje nastaju na tržištu rada, jedno rešenje je uvođenje granskih minimalnih zarada. Ovim rešenjem koje je do skoro bilo aktuelno u Nemačkoj, ali napuštenom zbog koalicionog sporazuma CDU i CSU, postoji više minimalnih zarada, svaka za pojedinačnu industriju ili čak zanimanje. Ovako se smanjuje nivo distrozija jer se jasnije uviđa veza između minimalne zarade i nivoa produktivnosti. Ovo još uvek važi u Italiji i Austriji. U Srbiji, međutim, postoji samo opšta minimalna cena rada, što dovodi do toga da su njeni negativni efekti naglašeniji.

2. Od iznosa minimalne zarade zavisi do koliko distorzija će doći na tržištu rada. Na primer, neki standard je da minimalac bude 35-45% prosečne zarade. Minimalna zarada u Srbiji je na znatno višem nivou, i često dostiže 50% u pojedinim mesecima. Pored toga, treba imati u vidu i varijacije u zaradama u odnosu na geografski položaj i kupovnu moć: u velikom broju opština nivo minimalne zarade prelazi 60% prosečne zarade u datoj opštini. Minimalac je možda nizak u Beogradu, ali u Prokuplju sigurno nije. Ovakvo centralizovano određivanje minimalca najteže pogađa opštine u unutrašnjosti, gde je stopa rada na crno i nezaposlenosti i inače viša od proseka. 

3. Ne postoje javni podaci o tome koliki broj zaposlenih prima minimalnu zaradu. Okviran broj koji se spominje u javnosti je oko 300 000. Međutim, veliki broj ovih ljudi zapravo nisu zaposleni, već samozaposleni preduzetnici ili članovi njihovih porodica. Oni iskaču iz generalizovane dihotomije ''zli kapitalisti'' i ''ugnjetavani radnici''. Preduzetnicima se isplati da sebe prijave na minimalac, a da na ostalo plate porez na dobit. Pri tome, kako su u najvećem broju slučajeva zaposleni oni lično i članovi njihovih porodica, oni ''ne izrabljuju'' nikoga već samo koriste legalne mere da bi smanjili svoje poresko opterećenje. 

4. Država, koja prema zakonu propisuje nivo minimalne zarade ukoliko do njenog nivoa ne može da se dođe putem socijalnog dijaloga, je jedan poslodavaca koji direktno krši zakon o minimalnoj zaradi, a treba da se stara o njegovoj primeni. Prema broju koeficijenata i vrednosti koeficijenta za rad u državnim organima, postoji određeni broj zaposlenih kojima je puna zarada niža od minimalca. Na primer, higijeničarke u domovima zdravlja imaju niže plate od zagarantovanog minimalca.

5. Ako se poveća nivo minimlane zarade sa 115 na 123 dinara, što pretpostavljam da je u igri (jer je nezvanično pravilo bilo da neto radni sat bude jedan evro), neto iznos minimalne zarade će se povećati za oko 1500 dinara po radniku mesečno. Međutim, ne treba zaboraviti da to znači i još 1000 dinara mesečno novih prihoda za državu po radniku.

Dakle, treba sve ovo imati u vidu kada se priča o minimalnoj zaradi. Kada ekonomisti pričaju o tome da je minimalna zarada štetna, oni misle na to da će neki ljudi izgubiti posao ili morati da rade na crno jer njihova produktivnost nije dovoljno visoka da bi opravdali svoju zaradu. Ovo zagovornici minimalne zarade stalno zanemaruju ili previđaju, da će mera za koju se zalažu imati negativne efekte baš na ljude kojima žele da pomognu. 

Šta bi država trebalo da uradi? Najlakši odgovor je da ukine ograničavanje cene rada. To je, međutim, politički veoma nepopularna odluka i stoga verovatno teško sprovodiva. Međutim, redefinisanje minimalne cene rada je nešto mnogo izvodljivije - ukidanje opšte, i uvođenje granskih minimalnih zarada čiji iznos bi se određivao u socijalnom dijalogu bi svakako bio korak napred. Moguće je uvođenje i nekog geografskog parametra koji bi u obzir uzeo i paritet kupovne moći - na primer, ako je nivo cena u potrošačkoj korpi u Braničevu 80% nacionalnog proseka, stoga minimalna zarada u tom okrugu treba da bude 80% nacionalne minimalne zarade. Nivo najnižih zarada se dugoročno povećava jedino povećanjem produktivnosti i smanjenjem stope nezaposlenosti: a tu je posao države veoma značajan - standardno poboljšnje privrednog ambijenta, pre svega uvođenje vladavine prava, arbitražnog ponašanja državnih službenika, smanjenje birokratije, rasterećenje poreskog opterećenja rada u odnosu na trenutni nivo itd. Sve ono što zapravo država sada ne radi.    

Geox u Vranju

Juče je objavljena realizacija investicije u fabriku obuće Geox u Vranju. Pored mnoštva lirskih momenata u vestima koje prate ovakve događaje, potkrao se i jedan kvantitativan podatak koji govori o ceni koja je plaćena da se taj događaj (i prateći foto-sešn) uopšte i desi, a to je iznos od 11,25 miliona evra u vidu subvencije (9.000 evra po radnom mestu, kojih je u ovom slučaju 1.250).

Kompanija Geox je u svom finansijskom izveštaju za 2014. godinu (strana 19) navela podatak u vezi sa ovom investicijom:

The project involves hiring 1,250 people, for a total investment of nearly Euro 16 million co-financed by the Republic of Serbia.

Zavisno društvo Geox-a u Srbiji koje je vlasnik fabrike je Technic Development d.o.o. Vranje (prema istom dokumentu). Prema podacima APR-a, vlasnik 100% kapitala je Geox S.p.A. iz Italije, a upisani i uplaćeni novčani kapital u firmi u Srbiji iznosi 802,5 miliona dinara (odnosno 6.763.805 evra, obračunato prema danima uplate). Dinamika investiranja je bila sledeća:

	Geox S.P.A.	R. Srbija
2012	250,882
2013	247,036
2014	1,750,000
2015	4,515,887	11,250,000
Ukupno	6,763,805	11,250,000
u %	38%	62%

Izvor: APR (za Geox), sajt Vlade (za R. Srbiju, pretpostavka da je subvencija uplaćena u 2015.)

Dakle, za ukupnu investiciju u vrednosti od 18.013.805 evra, vrednost date subvencije premašuje vrednost kapitala vlasnika. Da se radi o zajedničkom ulaganju dve privatne firme, vlasnička struktura bi bila 38% : 62% (a ne 100% kod jednog partnera, kao ovde). Međutim, to se dešava u iracionalnim situacijama kada lice upravlja sopstvenim novcem, pa mu je bitno da kad ga daje za nešto, dobije odgovarajuću protivvrednost. Kad se radi o situaciji da novcem upravlja lice koje nije njegov vlasnik (kao npr. državna administracija koja upravlja državnim budžetom), onda stvari mogu da izgledaju i drugačije.

 

Ono što je interesantno jeste da prema podacima iz prezentacije rezultata za 9 meseci 2015. godine (strana 8), italijanska firma uopšte nije zadužena (neto dug u iznosu od 71,6 miliona evra od 30.9.2014. je potpuno isplaćen, i firma je godinu dana kasnije, tj. na 30.9.2015. godine imala gotovinu od 1,4 miliona evra na računu, bez kredita). To govori da samostalno finansiranje izgradnje jedne ovakve fabrike ne bi predstavljalo nikakav problem za njih (da je naravno postojao prethodni poslovni interes da do takve avanture i dođe).

Marš poreskih obveznika vol III

Prekosutra, u subotu 26.09. Libertarijanski klub organizuje III Marš poreskih obveznika. Cilj je da se jasno iskaže nezadovoljstvo trenutnim ekonomskim sistemom i visokom i neracionalnom javnom potrošnjom, kao iprethodnih godina, te da se zahtevaju niži porezi. Ove godine je zahtev konkretizovan, time što se traži smanjenje opterećenja rada tako što bi se smanjili doprinosi koje plaća poslodavac za PIO sa 12 na 6pp. Ova mera bi smanjila poreski klin sa 38,9 na 36% (poreski klin ovde izračunat kao procenat od ukupnih troškova rada koji uzima država). Time bi se troškovi rada smanjili, a neto iznosi zarada bi ostali isti, da bi se ohrabrila nova zapošljavanja i formalizacija zaposlenih u neformalnoj ekonomiji. Rupa koja bi se pojavila u već praznom PIO fondu bi bila oko 78 milijardi dinara, što bi trebalo nadoknaditi većim transferima iz budžeta, a ta sredstva bi se oslobodila nizom ušteda i reformi, pre svega smanjenjem subvencija i reformom finansiranja lokalne samouprave. Detaljniji plan se može videti na sajtu Libeka.

Kampanja za ovaj Marš se vodi ozbiljno online, te na Facebook stranici Libeka možete videti zanimljive ilustracije i vizuale.

Dođite u neograničenom broju, da zahtevamo niže poreze i odgovorniju državu! Park Manjež, u 12h. Protestna šetnja će ići Reesavksom i Masarikovom, potom Ulicom kneza Miloša do Ministarstva finansija.

Kraj Železare

Mijat Lakićević i Miša Brkić u Peščaniku o krahu pregovora o prodaji Železare i budućnosti.
Topla preporuka. 

Fiskalna pravila u Srbiji

Fiskalna pravila u Srbiji su ustanovljena Zakonom o budžetskom sistemu iz 2011, u članu 27e. Ona se tiču pravila pod kojima se mora voditi fiskalna politika - predviđa ograničavajući faktor za visinu javnog duga i visinu budžetskog deficita. Prema njima, ukupan javni dug ne može da bude viši od 45% BDP-a, ne računajući troškove nastavle po osnovu restitucije, a fiskalnu politiku treba voditi tako da na srednji rok fiskalni deficit iznosi najviše 1% BDP-a.

Kakvi su rezultati ovih ograničenja? Blago rečeno, nikakvi. Javni dug je krajem novembra prema metodologiji Ministarstva finansija činio 69,2% BDP-a. Sa obzirom na određene manjkavosti ove metodologije koja potcenjuje visinu javnog duga i na dodatno zaduživanje u međuvremenu, ova cifra je trenutno sigurno veća. Ali šta je sa visinom deficita? Donja tabela pokazuje iznos stvarnog deficita  u % BDP-a (podaci NBS) za prethodne godine sa maksimalnim deficitom republičkog budžeta izračunatog na osnovu formule iz Zakona o budžetskom sistemu. 

Godina	Stvarni deficit	Dozvoljeni deficit
2011	-3.9	-1.0
2012	-5.4	-0.4
2013	-4.5	-2.9
2014	-5.1*	-0.5

                                     *za prva 3 kvartala

U Srbiji uopšte nije problem doneti zakone, jer uopšte nije neophodno poštovati ih. Vladavina prava je još uvek misaona imenica. Naročito je lako kršiti konstantno zakone za čije sprovođenje i nadgledanje niko nije nadležan ili nema efektivnu moć da to uradi (Fiskalni savet koji je ustanovljen istim ovim zakonom nema mogućnosti da utiče značajno na fiskalnu politiku izvršne vlasti, osim da organizuje konferencije za štampu ili da neformalnim kanalima pokuša da nametne svoje viđenje koje, naravno, ne mora uvek biti tačno ili svrsishodno). 

Ono što bi moglo da malo olakša ovaj problem u budućnosti je unošenje fiskalnih pravila u Ustav i davanje veće nadležnosti Ustavnom sudu - ukoliko budžetski deficit dostigne određeni nivo (na primer, kada se približi zadatoj granici ali pre nego što je pređe) da se automatski daje upozorenje koje bi nateralo Vladu da smanji deficit dok bi u slučaju iznosa deficita većeg od predviđenog bilo automatski pokrenuto izjašnjenje o poverenju vladi u parlamentu. U slučaju da vlada dobije poverenje i ne smanji deficit na granicu dozvoljenog, da predsednik Ustavnog ima obavezu da raspiše prevremene parlamentarne izbore. 

Ovo rešenje naravno nije savršeno, ali bi verovatno dalo bolje rezultate nego sadašnje. Međutim, u Srbiji se niko ni Ustava ne drži kao pijan plota, jer je kosovski dodatak na plate još 2010. proglašen neustavnim ali se i dalje primenjuje. Dakle, ni ovo nije nikakva garancija, ali je političarima ustav mnogo teže kršiti nego običan zakon jer su političke posledice često teže.

Ctrl+P = +∆RSD/EUR

Primetili ste da je ovih dana kurs evra značajno ojačao i pored intervencija NBS na međubankarskom tržištu. Juče sam zbog toga što evro skače otišao da pokupim keš sa bankomata pa do menjačnice. Imao sam šta da vidim. Set novih, novcatih novčanica, još su mirisale na farbu, crvenih Vajferta. Kuriozitet je da su novčanice bile poređanje po rednom serijskom broju AD 0626411, AD 0626412, AD 0626413 i tako dalje. Zanimljivo je i to da su, barem kako piše na novčanici, printane za vreme guvernera Šoškića 2011 godine.

Da li su te novčanice sada printane po ranije rezervisanim serijskim brojevima, pa su stajale u sefu NBS ili sefu moje banke ne znam. Naravno uvek postoji ona zastrašujuća mogućnost da se neko u NBS i Vladi setio starog recepta oporezivanja građana kroz printanje para, a da se kroz manipulisanje serijskim brojevima to prikrije. Ne verujem da je to slučaj al ko zna.

Nakon kratke razmene na twitteru došao sam do info da nisam jedini koji je uhvatio nove novčanice koje su poređane po serijskim brojevima. Da ne bude da baronišem vidite sliku:

Ovo može da bude alarmantni signal a može da bude i slučajnost. U svakom slučaju, treba pogledati i šta se dešava sa monetarnim bilansom zemlje. Da, postoji kriza i počinje nova recesija u EU i raste neizvesnost. Visok nam je dug, plaćamo kredite i to su sve kapitalni odlivi a investicija nema pa se istorijski visok suficit istopio. Ostao nam je samo, nešto manji nego ranije, ali i dalje značajan, deficit tekućeg računa. Sve u svemu, uz štampanje para i plitko tržište, visoku evroizaciju, sjajni poligon za slabljenje domaće valute.

A NBS je svakako bila aktivna poslednjih 6 meseci. Do sada je od početka godine intervenisala na međubankarskom tržištu mnogo puta i preko milijardu era prodatih ako me matematika dobro služi. Takođe došlo je i do štampanja para i to je neupitno. Dinarski primarni novac je u periodu mart-septembar porastao 10,9%, a keš novac u opticaiju 11,2% prema podacima NBS. Jeste to manje nego što je taj rast umeo biti prethodnih godina, ali sa rekordno niskom inflaciom, i domaćom u dinarima i stranom u evrima, sa padom ekonomske aktivnosti, tempo rasta novčane mase je brži relativno prema nominalnom BDP nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim periodima. Ovo je verovatno prvo i osnovno objašnjenje trenda pada vrednosti dinara u 2014 godini (izvor, kamatica.com).

Ovaj trend se odlično poklapa sa trendom porasta novčane mase, (rastom keš novca u opticaju i smanjenju dinarskih rezervi banaka kod NBS). Dakle, ako vam je novčanik nešto tanji ovih dana zbog jačanja evra, ako vam novčanice u rukama ne šuškaju već su glatke i mirišu na sveži print, javite se G. Jorgovanki Tabaković. Nadam se da joj se neće ukočiti prsti od kuckanja Ctrl+P. Ako NBS krene ozbiljnije u štampanje para, kukala nam majka.

Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):

Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.

Indeks fragilnosti i Srbija

Indeks fragilnosti meri ranjivost države na raspad ili konflikt. Ukratko, on predstavlja ponder od 12 indikatora od koji svaki nosi po 10 bodova, tako da je masimalan skor 120. Pošto je podešen tako da meri nestabilnost, što neka zemlja ima više bodova, to je nestabilnija. Više o metodologiji ovde.

Ovaj indeks ne objašnjava previše i ponekada može dosta da pogreši. Na primer, u 2011. Sirija se za svoje uslove dosta dobro kotirala na ovom indeksu sa 85,9 bodova a onda je došlo do građanskog rata koji još uvek traje. Takođe, Severna Koreja je tradicionalno jako loše ocenjena a u meni je i pored svih njenih problema teško da zamislim njen raspad ili značajniji unutrašnji konflikt.

Srbija se nalazi negde u sredini (skor za 2014. je 72 što nas stavlja na 100. mesto) i uglavnom beleži blago poboljšanje, što je irazumljivo jer se indeks računa od 2005. Međutim, mislim da metodologija koja se koristi za računanje indeksa precenjuje neke od rizika u Srbiji dok druge potcenjuje, pa zato ovaj indeks za Srbiju nije reprezentativan. Krenimo redom:

Raseljena lica - ovaj podindeks meri ukupan broj izbeglih i raseljenih, njihov odnos u osnosu na domaću populaciju, mogućnost uključivanja u društvo, broj kolektivnih centara itd. Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih izneglica (iz Hrvatske i Bosne najviše) a i sa velikim brojem interno raseljenih lica (sa Kosova). To daje veliki skor za indeks, ali je to neopravdano - najveći broj izbeglica se integrisao u društvo, vratio u zemlju porekla ili odselio preko. Njihova integracija je posebno lakša jer izmeđju njih i najvećeg broja građana Srbije nema jezičkih ili etničkih barijera. Neki manji problemi se pojavljuju (incidenti između doseljenika i Mađara u Temerinu ili odijum prema ljudima sa Kosova u Smederevu) ali je ovaj skor prenaduvan.

Grupne tenzije - ima ih u Srbiji, ali je skor previše visok jer se odnosi samo na one unutar granica (dakle, ne na tenzije sa država ili etničkim grupama izvan granica).

Bezbednosni aparat - sa obzirom da meri to da li država ima monopol sile ili postoje grupe koje se sa njom nadmeću, ovde je isto preveliki broj poena. Problemi sa kriminalnim grupama ili navijačima  koji stalno sprečavaju Prajd jesu veliki ali mislim da nisu toliki.

Spoljna intervencija - ovde Srbija ima isto visok broj poena, a meri se npr prisustvo mirovnih misija UN, mirovnih snaga, stranih trupa, međunarodne sankcije.

Sa druge strane, podindeks o siromaštvu i ekonomskom opadanju je potcenjen. On meri nivo javnog duga, visinu budžetskog deficita, stopu nezaposlenosti, rast BDP-a: upravo sve one varijable koje u Srbiji stoje lako loše i pogoršavaju se. Indeks o legitimnosti države (nivo korupcije, efektivnost javnog sektora, siva ekonomija itd) je precenjen imajući u vidu vrednosti za Srbiju. Još jedan problematičan podindeks je onaj o ljudskim pravima i vladavini prava jer meri pogrešne stvari: slobodu medija, građanske i političke slobode, političko proganjanje, mučenje itd ali ne i nezavisnost i efikasnost pravosuđa. Zbog toga mislim da ovaj indeks nije reprezentativan za Srbiju, a verovatno i za ostale zemlje Zapadnog Balkana.  
     

Uspešne državne investicije

Još jedna uspešna i strateška investicija države, koja se može staviti u rubriku ''Verovali ili ne'' - Srbijagas gasifikuje sela po opštini Rekovac gde niko ne želi da uvede gas. Cela opština inače ima ispod 11 000 stanovnika, a Rekovac ispod 1700. Šlag na torti je to što niko od meštana ne želi da se priključi na gas, ali se mreža uredno gradi. Ako se podsetimo insistiranja Pavla Petrovića iz Fiskalnog saveta da nema nikakve fiskalne konsolidacije (a ionako je odložena za jesen, prema rečima premijera, ukoliko je uopšte bude, u šta sve više sumnjam) ukoliko se u red ne dovedu javna preduzeća, među kojima je najveći problem upravo Srbijagas, ovo postaje groteskno. U međuvremenu, gasifikacija se nastavlja i punom parom idemo u svetlu budućnost.   

Ubistvo preduzetnika s predumišljajem

Dok je država planirala sprovođenje mera za oporavak privrede, uključujući sistem podsticaja za zapošljavanje ljudi koji bi podrazumevao oprost 65% do 75% poreza i doprinosa, istovremeno je Poreska uprava počela da šalje poreska rešenja preduzetničkim radnjama koja su enormno podigla paušalne poreze. U odnosu na paušalni porez iz 2013, poresko rešenje paušalaca je uvećano od 50% do 300% po mojim saznanjima. Najače su pogođeni advokati i ostale stručne usluge i visokokvalifikovani poslovi.

Prema saznanjima koja sam prikupio, hipoteza je da je Ministarstvo finansija donelo odluku da optereti preduzetnike koji plaćaju poreze paušalno kako bi smanjilo utaju poreza. Ovakvo povećanje poreza usmereno je na tri stvari:

1. Skok rešenja za paušal nateraće mnoge preduzetnike da počnu da vode knjige i da plaćaju porez na profit od 10% za novac koji žele da izvuku iz firme. U ovoj varijanti logično je da vlasnici sebe prijave na minimalac ukoliko im je preduzetnička radnja pretežna delatnost, a da na ostali iznos plate porez na profit. Ovo će biti veći trošak nego ranije paušalni porezi ali i dalje ušteda u odnosu na nova rešenja;

2. Mnogi preduzetnici će prestati da izvlače pare iz drugih firmi, jer ta opcija sada postaje preskupa. Ako je skok poreskog rešenja veći od 100% što je i u velikom broju i slučaj, onda se porez na profit više isplati od paušalnih poreza. A u tom slučaju firme i ne moraju preko agencija da peru novac pa se time gubi potreba za agnecijama. Tako će se zatvoriti mnoge agencije koje su služile za poresku evaziju;

3. Ljudi koji imaju jedan pretežni posao i još nekoliko manjih poslova, otvarali su preduzetničke radnje da ne bi imali mnoštvo ugovora o delu sa izuzetno visokim porezima. Sa podizanjem paušala, ti ljudi će se sada prebaciti ili na jedan osnovni ugovor o radu i niz ugovora o delu ili krenuti da vode knjige u firmama i plaćaju porez na profit. Obrni, okreni, ko je radio više paralelnih projekata i legalno plaćao poreze kroz preduzetničku radnju sada to više ne može i ne gine mu veći porez za koju god opciju se odluči;

Efekti su prilično jasni koja god kategorija preduzetnika je u pitanju. Broj aktivnih preduzetničkih radnji/agencija će se značajno smanjiti, svi će plaćati viši porez šta god da odluče, mnogi će odlučiti da zatvore radnje, prestanu da rade, a veliki broj preduzetnika će se odlučiti da odustane od brojnih projekata koji pri značajno višim porezima nisu primamljivi.

Veliko je pitanje da li će ovo povećati poreske prihode i doprine koje uplaćuju preduzetnici i firme koje sa njima rade? Moje mišljenje da će se poreski prihodi od preduzetnika smanjiti i pored povećanja paušalnih rešenja. Par desetina hiljada ljudi postati neaktivno, nezaposleno ili će preći u sivu zonu što je jedan značajan gubitak javnih prihoda. Drugi značajan gubitak prihoda je odustajanje mnogih od dodatnih projekata, poslova ili pranja para, koji su, i pored toga što su bili malo oporezovani, doprinosili GDP, potrošnji i investicijama posredno. A sada PDV i drugih prihoda od toga nema.

U trenutku kada je cilj politike Vlade, barem proklamovano, povećanje zaposlenosti, ova mera je nebuloza. Prvo će se za novozaposlene oprostiti 65% do 75% poreza i doprinosa, i ako tu bude premeštanja ili supstitucije ovo bi moglo da ima i negativan i pozitivan efekat po prihode a nešto pozitivan po zaposlenost. A povećanje paušala imaće, mislim, znatno negativne efekte po zaposlenost i blago negativne po prihode. Pored 10.000 više zatvorenih preduzetničkih radnji nego otvorenih u 2013 godini, značajnog skoka poreza na imovinu koji mnoge firme opterećuje, svakako nam nije potrebno da se zbog novih poreza zatvori još 20 ili 50 hiljada do kraja godine!

Zabluda potopljenog prozora

Ovo je link za tekst u novosadskom Dnevniku u kojem su segmenti intervjua koji sam dao vezano za moguće efekte poplava na ekonomiju Srbije i staru zabludu da su katastrofe dobre za ekonomiju jer podstiču investicionu potrošnju i rast. 

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava goloj sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Lista potpisnika

Politika kažnjavanja u vanrednim okolnostima

Ovaj post se nekako nadovezuje na prethodni. Hteo bih da zapodenem raspravu, jer nemam konačni odgovor na ovo pitanje: Da li je potrebno u vanrednom stanju (kao što su ovakve poplave, na primer) uvesti drugačije kaznene mere nego što je to uobičajeno? Znam da je to uobičajeno prilikom ratnog stanja i da su tada kazne drakonski strožije, ali ne znam za ovakve prilike. Ilustrovao bih svoju dilemu primerima, koji su se verovatno desili u zadnjih par dana negde u Srbiji.

1) Voda nadolazi i potrebno je podići nasipe da ne bi poplavila selo. Jedan komšija odlazi na obalu i ređa džakove sa peskom a kuću ostavlja praznu. Drugi koristi tu priliku, obija kuću i krade dragocenosti.

2) Selo je odečeno od sveta zbog poplava. Putevi su razrušeni, nema telefonskog signala. Jedina prodavnica u selu je zatvorena jer vlasnik nije iz sela i nije uspeo da dođe da je otvori. Ljudima nedostaje vode za piće jer su bunari kontaminirani vodom iz poplave. Neko obija prodavnicu i uzima potrebne namirnice.

Nekako prirodno mi deluje da počinilac iz prvog slučaja bude strožije kažnjen nego u uobičajenim okolnostima. Sa druge strane, u drugom slučaju mi deluje baš obrnuto. Problematično je i to kako imati kriterijume po tome kako prekršioce kazniti - znam da je na sudijama u našem sistemu ostavljeno diskreciono pravo da tumače olakšavajuće i otežavajuće okolnosti prilikom izvršenja krivičnog dela, i da su ona nabrojana u samom zakonu. Međutim, problematično je da li je zakon uspeo da predvidi život tj koje sve mogućnosti se mogu desiti. Da li je bolje rešenje u ovom slučaju anglosaksonsko pravo jer je fleksibilnije? 

Šta vi mislite? 

Loše stanje javnih finansija

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, za Peščanik govori o trenutnom stanju javnih finansija. Izuzetno poštujem profesora, bio je sjajan predavač, vrlo otvoren u komunikaciji i raspravi te stoga uvek s pažnjom pratim njegove izjave i izveštaje Fiskalnog saveta. Situacija je svakako alarmantna ali i tužna.

Tužno je to koliko se para razbacuje na razne gluposti u javnom sektoru. Topla preporuka da odslušate svih 42 minuta.