Pages

22 August 2016

Povećanje minimalne zarade

Izgleda gotovo sigurno da je odlučeno povećanje minimalne zarade u Srbiji. Minimalna zarada po radnom času neto iznosi trenutno 115 dinara po satu, tako da se njen mesečni iznos razlikuje od meseca do meseca, u skladu sa brojem radnih dana. U proseku, jedan mesec ima 174 radna sata i neto minimalna zarada iznosi 20 010 dinara.

Podsetimo se da je minimalna zarada zakonski najniži iznos zarade koji se može isplatiti zaposlenom. Minimalna zarada se uglavnom smatra jednim od instrumenata socijalne politike, pošto bi njen iznos garantovao neki određeni životni standard. Ovo je zapravo jedini agrument u prilog minimalnoj zaradi koji se poteže (neki raniji argumenti su, na primer, njena funkcija kao automatskog stabilizatora ili minimalac kao zaštita položaja radnika u slučaju monopola nad kupovinom rada tj monopsona, u slučaju lokalnoj tržišta radne snage).  

U debati oko minimalne cene rada u Srbiji se često zaboravljaju neke osnovne bazične stvari:

1. Zaboravlja je kakve efekte može imati regulacija cena. Kontrola cena može biti relevantna i nerelevantna. Nerelevantna kontrola cena je ona kada regulacija ne dovodi do posledica na tržištu - cena krompira je 17 dinara/kg, i ukoliko bi se uvela direktiva po kojoj krompir ne sme da se prodaje skuplje od 25 dinara ne bi došlo ni do kakvog poremećaja na tržištu: ukupna količina ponuđenog i kupljenog krompira će ostati ista kao da do ove uredbe nije ni bilo. Isti slučaj bi bio i ako bi se uvela minimalna cena od 10 dinara. Međutim, šta bi se desilo ako bi kontrola cena bila relevantna - na primer, minimalna cena od 20 dinara za kilogram? U tom slučaju bi došlo do poremećaja: ljudi bi sadili i prodavali više krompira, ali manje ljudi bi želelo da ga kupi, i kao rezultat će se javiti višak krompira na tržištu. Verovatno bi se posle nekog vremena javilo i crno tržište krompira gde bi neki ljudi pokušavali da prodaju svoj krompir po nižoj ceni od propisane.

Minimalna nadnica je samo regulacija cene rada. Dakle, samo zamenite višak ponude krompira u ovom primeru sa viškom ponude rada, i manjak tražnje za krompirom sa smanjenjem tražnje za radom. Rezultat je, naravno, povećanje stope nezaposlenosti.

2. Povećanje stope nezaposlenosti sa jedne dolazi od ljudi koji su izgubili posao, većeg ulaska na tržište rada (viša relativna vrednost rada u odnosu na dokolicu)  ali i zato što neka nova radna mesta nisu otvorena jer je to postalo previše skupo. Već su postali klasični primeri Mekdonaldsa u Francuskoj koji je uveo mašine koje rade kao automatske kase umesto kasira - jedan od razloga za to je sigurno i jako visoka minimalna nadnica. Ako ekonomiju ne posmatrate kao statičku nego kao dinamičku varijablu, shvatate da je ponuda poslova tj radnih mesta nije stabilna, već da varira ne samo zbog trenutne tačke u ekonomskom ciklusu nego i zbog niza drugih faktora te da se nikako ne može uzimati kao jedan isti ''pool''. Preduzeća stalno nastaju i nestaju, a sa njima i radna mesta, ona takođe i menjaju delatnost (Nokia je prvo bila veliki proizvođač drvne građe i papira, potom telefonskih kablova i na kraju mobilnih telefona; najveći izvozni proizvod Honk Konga nekada su bile igračke a sada finansijske usluge).

3. Visina zarada direktno je povezana sa produktivnošću rada. Ovo je glavni razlog zašto krojači ili prodavačice u pekari imaju niže plate od advokata ili programera. Ako je problem koji treba da se reši minimalcem nizak nivo zarada koji rezultira u niskom nivou životnog standarda, to je moglo da se reši velikim brojem drugih mera koje bi bile usmerene na podizanje produktivnosti rada.

Zagovornici minimalne zarade se u našoj javnosti dele u dve grupe: prvi koji negira povezanost između minimalne zarade i nezaposlenosti, i drugi, koji ga ne negira ali smatra da on nije odlučujući te da zato neće imati velike efekte. Ovi prvi ili dolaze iz udobnih sinekura pa namerno iskrivljuju stvarnost ili su jednostavno laici pa shodno tome ne znaju baš o čemu pričaju. Da bi ovaj njihov stav mogao da se prihvati, morali bi da daju prilično čvrste dokaze o tome da je tražnja za radom izuzetno neelastična tj da kriva tražnje za radom nema opadajući karakter. Ukoliko bi to uspeli da dokažu, verovatno to bi privuklo veliku pažnju stručne javnosti, a možda i neku nagradu Švedske akademije nauka. Druga grupa uglavnom nastupa sa utilitarističkih stanovišta: da, to će povećati nezaposlenost, ali broj ljudi koji će izgubiti posao će biti relativno mali, a koristi ovih kojima će se povećati zarada će direktno u zbiru biti veće od gubitka onih koji su izgubili posao. 

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je jako visoka, a istovremeno je prisutna i visoka stopa rada na crno. Jedan od razloga za to je i relativno visoko poresko opterećenje rada (ovo poresko uključuje i socijalne doprinose jer sam porez na zarade nije posebno visok). Na primer, na prosečnu zaradu poresko opterećenje u Srbiji iznosu 38,9% - ako je poslodavac za platu zaposlenog namenio 100 evra, gotovo 40 evra će otići na poreze i doprinose, a ne radniku. Ovo je inače blizu proseka Evrope i tačno u proseku zemalja SEE po nivou poreskog opterećenja rada, međutim u našem regionu Makedonija, Bugarska i Albanija imaju značajno niže stope (oko 33% i čak 28%). Među drugim razlozima su sigurno i minimalna osnovica socijalnih doprinosa (koji su posredno povezani sa minimalcem) i relativno visoka minimalna zarada. Minimalna osnovica čini da ljudi koji rade sa cenom radnog časa koja je oko minimalne zarade (ili čak viša) ali ne rade puno već skraćeno radno vreme plaćaju znatno više stope doprinosa, zbog čega je njihovo poresko opterećenje i znatno više, što čini još jedan podsticaj za beg u sivu zonu. Ovi minimalni socijalni doprinosi zvanično nisu povezani sa iznosom minimalne zarade, ali faktični su joj jako blizu (čine 35% prosečne osnovice) pa se može pretpostaviti da će se i oni povećati usled povećanja minimalca. 

Pored ovih konceptualnih, bitno je osvrnuti se i na neke tehničke stvari oko minimalne zarade u Srbiji. 

1. Zbog distorzija koje nastaju na tržištu rada, jedno rešenje je uvođenje granskih minimalnih zarada. Ovim rešenjem koje je do skoro bilo aktuelno u Nemačkoj, ali napuštenom zbog koalicionog sporazuma CDU i CSU, postoji više minimalnih zarada, svaka za pojedinačnu industriju ili čak zanimanje. Ovako se smanjuje nivo distrozija jer se jasnije uviđa veza između minimalne zarade i nivoa produktivnosti. Ovo još uvek važi u Italiji i Austriji. U Srbiji, međutim, postoji samo opšta minimalna cena rada, što dovodi do toga da su njeni negativni efekti naglašeniji.

2. Od iznosa minimalne zarade zavisi do koliko distorzija će doći na tržištu rada. Na primer, neki standard je da minimalac bude 35-45% prosečne zarade. Minimalna zarada u Srbiji je na znatno višem nivou, i često dostiže 50% u pojedinim mesecima. Pored toga, treba imati u vidu i varijacije u zaradama u odnosu na geografski položaj i kupovnu moć: u velikom broju opština nivo minimalne zarade prelazi 60% prosečne zarade u datoj opštini. Minimalac je možda nizak u Beogradu, ali u Prokuplju sigurno nije. Ovakvo centralizovano određivanje minimalca najteže pogađa opštine u unutrašnjosti, gde je stopa rada na crno i nezaposlenosti i inače viša od proseka. 

3. Ne postoje javni podaci o tome koliki broj zaposlenih prima minimalnu zaradu. Okviran broj koji se spominje u javnosti je oko 300 000. Međutim, veliki broj ovih ljudi zapravo nisu zaposleni, već samozaposleni preduzetnici ili članovi njihovih porodica. Oni iskaču iz generalizovane dihotomije ''zli kapitalisti'' i ''ugnjetavani radnici''. Preduzetnicima se isplati da sebe prijave na minimalac, a da na ostalo plate porez na dobit. Pri tome, kako su u najvećem broju slučajeva zaposleni oni lično i članovi njihovih porodica, oni ''ne izrabljuju'' nikoga već samo koriste legalne mere da bi smanjili svoje poresko opterećenje. 

4. Država, koja prema zakonu propisuje nivo minimalne zarade ukoliko do njenog nivoa ne može da se dođe putem socijalnog dijaloga, je jedan poslodavaca koji direktno krši zakon o minimalnoj zaradi, a treba da se stara o njegovoj primeni. Prema broju koeficijenata i vrednosti koeficijenta za rad u državnim organima, postoji određeni broj zaposlenih kojima je puna zarada niža od minimalca. Na primer, higijeničarke u domovima zdravlja imaju niže plate od zagarantovanog minimalca.

5. Ako se poveća nivo minimlane zarade sa 115 na 123 dinara, što pretpostavljam da je u igri (jer je nezvanično pravilo bilo da neto radni sat bude jedan evro), neto iznos minimalne zarade će se povećati za oko 1500 dinara po radniku mesečno. Međutim, ne treba zaboraviti da to znači i još 1000 dinara mesečno novih prihoda za državu po radniku.

Dakle, treba sve ovo imati u vidu kada se priča o minimalnoj zaradi. Kada ekonomisti pričaju o tome da je minimalna zarada štetna, oni misle na to da će neki ljudi izgubiti posao ili morati da rade na crno jer njihova produktivnost nije dovoljno visoka da bi opravdali svoju zaradu. Ovo zagovornici minimalne zarade stalno zanemaruju ili previđaju, da će mera za koju se zalažu imati negativne efekte baš na ljude kojima žele da pomognu. 

Šta bi država trebalo da uradi? Najlakši odgovor je da ukine ograničavanje cene rada. To je, međutim, politički veoma nepopularna odluka i stoga verovatno teško sprovodiva. Međutim, redefinisanje minimalne cene rada je nešto mnogo izvodljivije - ukidanje opšte, i uvođenje granskih minimalnih zarada čiji iznos bi se određivao u socijalnom dijalogu bi svakako bio korak napred. Moguće je uvođenje i nekog geografskog parametra koji bi u obzir uzeo i paritet kupovne moći - na primer, ako je nivo cena u potrošačkoj korpi u Braničevu 80% nacionalnog proseka, stoga minimalna zarada u tom okrugu treba da bude 80% nacionalne minimalne zarade. Nivo najnižih zarada se dugoročno povećava jedino povećanjem produktivnosti i smanjenjem stope nezaposlenosti: a tu je posao države veoma značajan - standardno poboljšnje privrednog ambijenta, pre svega uvođenje vladavine prava, arbitražnog ponašanja državnih službenika, smanjenje birokratije, rasterećenje poreskog opterećenja rada u odnosu na trenutni nivo itd. Sve ono što zapravo država sada ne radi.    


10 comments:

Marko Paunović said...

Koliko ja znam, minimalna zarada je sada 121 dinar (povecana sa 115 jos pre dve godine), a prica se o novom iznosu od oko 125-130 dinara.

Bolja mera od odnosa minimalne i prosecne zarade je odnos minimalne i medijalne (srednje) zarade. Pouzdani javno dostupni podaci o medijani ne postoje, ali sam dosao do nekih podataka na osnovu kojih sam izracunao da je medijalna zarada (u nekom normalnom mesecu, poput novembra) oko 32 -33 hiljade dinara. To znaci da je odnos minimalne i medijalne zarade izmedju 65% i 70%, sto je mnogo. Ima OECD podatke o ovom odnosu i jedino su Turska i (cini mi se) Slovenija iznad toga.

Marko Paunović said...

Samo jos da dodam jos jednu mogucnost za diferenciranje minimalne zarade - po godinama. Mislim da bi imalo smisla uvesti posebnu (nizu) minimalnu zaradu (ili je potpuno ukinuti ako je moguce) za recimo mladje od 25, ili 20 godina. Stopa nezaposlenosti medju mladima je tako visoka delom i zbog veoma visoke minimalne zarade u odnosu na njihovu produktivnost.

Navuhodonosor said...

Problem je što ljudi nisu isto što i krompir. I ako je za neku firmu trošak od 200 evra neto (300 bruto) za 176 sati rada previsok i nerentabilan, onda to može samo da znači da u poslovnoj koncepciji te firme postoji nešto što je fundamentalno pogrešno (marketing miks ili nešto drugo) i zato takva firma ne zaslužuje da postoji, i treba da nestane.

Lighthouse said...

Ljudi u smislu radne snage u suštini jesu isto što i krompir. Ako firmama u Srbiji nametnete trošak koji je previsok i nerentabilan, mnoge će propasti. Nametnite još malo, još više će propasti. U nekom trenutku, koji nije daleko, skoro sve će propasti. I, onda? Operacija uspela, "socijalna pravda" cveta, kabinetski humanisti prezadovoljni, a pacijent (privreda) umro?

epistemologija said...

Занимљиво је са којом лакоћом и генерализацијама економисти воле да говоре о продуктивности рада, која зависи од сложених и многобројних техничких, организационих, кадровских, научних и технолошких фактора, од бранше до бранше, од региона до региона и од предузећа до предузећа.

Што се конкретно Србије тиче, којим методима утврђујете да је нечија плата изнад или испод неког замишљеног нивоа продуктивности (на страну што утврђивање тог нивоа са своје стране јесте мукотрпан задатак)!?

Mihailo Gajić said...

@Navuhodonosor A zasto samo da firma propadne, hajde da i vlasnike i menadzere obesimo na Terazijama. :)

@ epistemologija: Definicija produktivnost je vrednost proizvedenih dobara i usluga po jedinici vremena. Metod kojim se utvrdjuje da li je produktivnost nekog radnika ispod ili iznad nekog nivoa se odredjuje trzisno. Ako niko nije spreman da plati krojaca 1000 evra, onda je prilicno siguran dokaz da produktivnost u krojackoj industriji nije toliko visoka. opPoslodavci kupuju rad tj zaposljavaju radnike sve dok se marginalna korist ne izjednaci sa marginalnim troskom.

@Marko: U pravu si, iynos minimalne zarade je povecan na 121 dinar neto po radnom casu. Meni je paragraf izbacio ove vrednosti pa sam ih pogresno preneo. Mislim da je uvodjenje medijalne zarade umesto prosecne dobra ideja, jer je vrlo moguce da je prosecna zarada 'sarma', koju podizu javna uprava i pojedini sektori, npr banke, rudarstvo itd. U nekim zemljama postoji subminimum wage za odredjena zaposlenja, narocito ona u ugostiteljstvu gde se ocekuji prihodi iz baksisa tj da oni nisu vezani samo za prijavljenu platu. Odredjivanje minimalca prema broju godina starosti je ok opcija za mladje radnike, ali mi se cini da je najveci broj radnika koji rade na minimalcu (za ovo nemam zvanicne podatke, nego je samo moje misljenje) se nalayi u kategoriji starijih od 30.

epistemologija said...

@Mihailo Gajić: То је само један метод мерења и истраживања продуктивности. Много сигурнији јесте да се прати количина произведених роба по радник-часу.

Елем, ако ћемо по уџбеничкој дефиницији, тражња за радом је заправо изведена тражња, предузетник ће запослити онолико радника за колико се гранични производ помножен ценом дате робе изједначи са граничним приходом. Тада се добија маскимални могући профит. Таква поставка је дело чувеног економисте Џон Бејтса Кларка, још од давне 1900. године. Према томе, цену рада не одређује само продуктивност него сложена мрежа фактора који утичу на тржишну цену робе, која је изражена кроз понуду и потражњу за том робом плус понуда рада која пресеца изведену тражњу у некој тачки.

Тиме се поприлично усложњава прича о томе, ко колику плату прима, а посебно шта би значила минимална цена рада. Велики сам присталица подизања продуктивности рада наше привреде али ту има много проблема. Гледајући податке о малим и средњим предузећима, њима су последњих десет година инвестиције у основна средтства падала по стопи -0,3 % (ако је веровати нашим званичним статистикама), па им је следствено томе падала и продуктивност. На пример, БДВ по запосленом 2013.-те је мањи за 6,9 % од 2012. године. Постоји велики број предузетника и микро предузећа, који су се концентрисали по таквим браншама, у којима не могу осетније да дижу продуктивност, на страну што немају ни иновациони, ни технолошки, ни финансијски ниво за даљи развој.

Без развојне индустријске политике, укрупњивања тржишних структура, повезивања академских институција и истраживачких центара са привредом, нема напретка а приче о минималној плати биће приче о изнуђеној оскудици.

Milan Ćirković said...

Odlican tekst. Samo jedno malo pitanje: "Minimalac je možda nizak u Beogradu, ali u Prokuplju sigurno nije. Ovakvo centralizovano određivanje minimalca najteže pogađa opštine u unutrašnjosti, gde je stopa rada na crno i nezaposlenosti i inače viša od proseka." Ovo mi ne deluje sasvim logicno. Zasto ta mera ne bi dovela do migracije radne snage, pa i onih preduzeca koja ne angazuju suvise kvalifikovanu radnu snage iz Beograda ka unutrasnjosti? Jer, ako preduzetnik radi u Prokuplju, a prodaje robu u Beogradu ili cak izvozi, on razliku nece osetiti (odnosno, efekat ce biti daleko manji od benefita koji ima zato sto daleko manje placa zakupnine, itd. u odnosu na analogni biznis u Beogradu), a radniku sa minimalcem ce biti povoljnije da ode iz Kaludjerice, Borce Grede ili Zeleznika u Prokuplje i zivi daleko bolje sa istim minimalcem. U cemu gresim?

Mile said...

Pa ima ih koji su iz Beograda i otišli u Prokuplje... Njih nekolicina. Ali život u Beogradu svakako pruža više mogućnosti od života u manjim sredinama. Minimalac u Beogradu kratkoročno donosi manje od minimalca u Prokuplju, ali šansa da se u Beogradu nađe nešto plaćenije od minimalca je dugoročno mnogo veća.

DekorSerb said...

Ne mora uvek da produktivnost prati rast zarada. U Srbiji većina privrednika gleda da to radnika što imaju maksimalno preopterete, udžbenički, oni bi trebalo da zaposle još ljudi. Ide im u prilog ogromna ponuda rada(nezaposlenost) od 20% i mogu da rade šta hoće. Mnogi misle da takvo ponašanje ugrožava njihov biznis ali u praksi ljudi ćute i rade. Tako imamo da vozač kamiona koji radi za neki trgovinski lanac i vozi i istovara robu i to do kasno u noć kad treba. Radnica u pekari, 12h smena peče peciva i radi na kasi(skroz dobra pekara), tako je svuda u privatnom sektoru, posao za dvoje radi jedan jer im se može. Poslodavac uvek gleda da manje plati, po onim magacinima sportske opreme 80% radne snage studenti preko omladinske, ili prijave na minimalac, ili i ne prijave radnike(ugostiteljstvo, gradjevina). Nama je potrebno EU tržište rada, koje kad se otvori Srbiju će zadesiti veliki egzodus radne snage...



I u SAD produktivost raste a zarade stagniraju od 1980-ih

http://www.epi.org/productivity-pay-gap/

Ta priča o produktivnosti je nekad smešna, vozač autobusa u Bangladešu je verovatno produktivniji i bolji vozač od nekog Danca koji vozi po pistama, ali gle razlika u plati ovog produktivnijeg je 30x manja. Produktivnost u jednom društvu je uvek kolektivna a ne individualna. U najsiromašnijim zemljama 90% stanovništva radi za sebe svi su neki sitni preduzetnici i zašto nisu bogati? Generalno za uspeh u životu 80% igra zemlja u kojoj si rodjen, sposobnosti i porodica 20%. Da se Stiv Džobs rodio u nekoj afričkoj zabiti bio bi sirotinja gola bosa...
Tako i Srbi uspevaju na Zapadu, a ovde ih nazivaju džabolebarošima, sve se svodi na dobar sistem.