Hajduci

Bilo je to 2008. godine, negde u vreme kada je Tadić u život vratio prve aktere najgore decenije ikada, kada sam diskutovao o srpskoj politici sa prijateljima iz Nemačke. Zaključak je bio da se Srbija teško  može ukalupiti u kategorije društvenog uređenja koje su uobičajne, a ja sam tada rekao da će nas to zezanje skupo koštati. Voleo bih da nisam bio u pravu. Zaista, kada se kategorizuje poredak u Srbiji ima mnogo lupetanja. Najgluplja kategorizacija je neoliberalna jer niti u Srbiji ima slobode za bavljenje biznisom, država formira pola cena, nema pravne države, nema ama baš skoro ničega što ima u SAD, na primer. Drugi kažu da je to nekakav socijalizam, ali tu nema ni "s" od solidarnosti, socijalne države, privrženosti nekakvom opštem dobru. Meni se čini da je ovo što imamo hajdučka država, kontradikacija u samom začetku, koja stvara kontradiktoran i neuspešan sistem.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje. 

Grčki epilog i švapski Veliki Satana

Posle velike drame, referenduma, spekulacija o izlasku/izbacivanju iz evrozone, epilog cele stvari sa Grčkom je da je njihov levičarski premijer prihvatio sve uslove koje je narod odbacio na referendumu koji je on sam raspisao da bi ti uslovi bili odbačeni. Takođe, prihvaćeni su još neki dodatni uslovi, koji ranije nisu spominjani, kao što je sveobuhvatna privatizacija grčkih državnih giganata i upravljanje privatizacionim fondovima od strane međunarodnih finansijskih institucija u svrhe kontrole deficita i javnog duga. Grčka je praktično stavljena pod ekonomski protektorat evropskih centralnih institucija. Svaki zakon koji se iole tiče finansija i ekonomije moraće da bude odobren od strane tih institucija.

Ja sam poslednjih nedelja pratio jedan zanimljiv fenomen: do koje mere su zapadni levičari u medijima i akademiji prepoznali i definisali grčku komunističku vladu i njen poduhvat otpora "svetskom neoliberalizmu" kao svoj moderni Španski građanski rat. Nema viđenijeg levičarskog intelektualca, ekonomiste, fiozofa, "mislioca", koji se nije oglasio podrškom Ciprasu i ostalim drugovima, od Piketija, Stiglitza, Krugmana, Habermasa, Žižeka, pape Franciska, da ne govorim o unisonom horu medija i novina, od blogera i člankopisaca Washington Posta, Njujork Tajmsa, Guardiana, Le Monda, do novinara BBC, CNN, CBC i drugih.

Cela ta ekipa doživela je rezultat ove grčke farse - u njihovoj vizuri: ritualno prihvatanje najradikalnije forme međunarodno orkestriranog "neoliberalizma" - kao potpuni poraz. I glavni krivac za sve je naravno Nemačka, a posebno njihov ministar finansija Volfgang Šojble. Pošto ne pratim nemačku politku previše, znao sam jedino da je Šojble lider radikalnijeg krila CDU, da je solidniji od ostatka stranke u ekonomskim stvarima, i zagovara federalizam i lokalizam. I da ga levičari diljem Evrope mrze.

Pre neki dan sam video njegovo predavanje na Brookings Institutu, i dobio dodatno objašnjenje zašto je tako. Na pitanje lokalnog američkog akademskog socijaliste zar nemačko "investiranje" preko države (povećana državna potrošnja, u prevodu) ne bi bilo super s obzirom na ionako nizak nemački deficit i javni dug, on je odgovorio:

monetarna i fiskalna ekspanzija nisu rešenje ni za šta. One su zapravo uzrok problema. Politika jeftinog novca poslednjih 30ak godina je donela više boom and bust ciklusa koji su započeli uveravanjem da smo na pragu večnog prosperiteta, a završili se finansijskim kolapsom sa dugotrajnim posledicama.

Ovo objašnjava mnogo toga. Šojble je zapravo solidni nemački ordoliberal koji nikad nije progutao kejnzijanstvo. On gura ekonomsku filozofiju koja prestavlja kombinaciju tržišne privrede sa ograničenom državnom intervencijim, ali - što je kljucno i nepodnošljivo jednako za "ekseprte" kao i za levičarske aktiviste i novinare - švapski zdravorazumski pristup fiskalnoj i monetarnoj politici. To manje-više znači: što manji deficit i javni dug, i što manje štampanja para, to bolje. Šojble je zapravo oličenje nekih od najboljih nemačkih tradicija, kako političkih tako i intelektualnih. Skoro pa bih mogao da kažem - bavarsko-austrijskih. Kao takav, predvidivo je Veliki Satana i za levičarske kritičare "neoliberalizma" i za tehnokrate i eksperte za koje u svetu kojim bi vladala Šojbleova ortodoksija ima mnogo manje posla, i mnogo manje počasti.

Paket mera za Grčku

Paket na koji je Grčka upravo (za sada) pristala sadrži, generalno, dve vrste zahteva.

U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.

U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.

Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.

Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.

Koliko je velika penzija?

Ako je nešto konstanta većine ljudi u Srbiji to je vera u penziju. Vera je kao i uvek zasnovana na veri, a pitanje koje je meni interesantno je koliko, ustvari, vredi pravo na penziju u Srbiji? Polazna pretpostavka nam je osoba koja ima 22 godine i dolazi na srpsko tržište rada, uplaćuje PIO do 65 godine (optimistično, biće kasnija godina penzionisanja 2058. godine), ima prosečnu platu. Očekivano trajanje života za muškarce je 72, za žene 76,5 godina. U korist ne ulaze porodične penzije jer se računa da sa 72-76.5 godina nema takvih, a zanemaruje se mogućnost supstitucije penzije za penziju preminulog supružnika/supružnice. Kao startni reper uzeta je penzija od 300 evra (da prosečna penzija u Srbiji za one koji su otišli u istu sa punim stažom nije 23.000 dinara), a planirana godišnja realna stopa rasta penzija je 2% (opet optimistično). Doduše, ovo je optimistična procena u svetu gde nema značajnih reformi. U svetu gde se Srbija brzo reformiše, na primer u onom gde DJB vodi državu, projekcije su naravno mnogo bolje.

Elem penzija za prosečnog i savesnog muškrca vredi oko 60.000 evra (naravno, bez kalkulacije vremenske vrednosti novca). Penzija za prosečne i savesne žene vredi oko 100.000 evra (pretpostavka je da žene zarađuju isto koliko i muškarci, u praksi to verovatno neće biti slučaj, pa će i ženska penzija biti niža), i jedno u drugo izraženo današnjom kupovnom snagom. Da li je to mnogo ili malo, to zna svako od nas.

Na sve ovo se dodaje korist zvana zdravstveno osiguranje. Međutim, kako je to ustavno pravo i kako ga mogu ostvariti svi na ovaj ili onaj način, a vrlo često besplatno, to nećemo dodati u analizu. Posebno imajući u vidu da se uplate zdravstvenog osiguranja najčešće "isplate" tek u poznim godinama sa hroničnim bolestima (naravno, u teoriji, praksa u Srbiji kaže drugačije, zdravstveni sistem je faktor koji smanjuje pritisak na penzioni sistem, što je još jedna od karakteristika afričkih banana država).

Da li se drugačije može osigurati bolja starost, odgovor je može. Da li se sistem može brzo promeniti, odgovor je ne može. Da li se sistem mora menjati, odgovor je, ne mora, ali bi bilo vrlo poželjno. Za to treba gledati Srbiju 40 godina unapred, a dosadašnji uobičajni horizont je uglavnom 40 meseci.

Štednja

Ovu reč treba zabraniti ili je u najmanju ruku, kao što je Šojble hteo da uradi Grčkoj, privremeno, na pet godina, izbaciti iz upotrebe.

Još od makro debata od 2009. naovamo o politikama štednje protiv politika rasta, svašta se podvodi pod "štednju". Povećanje poreza i smanjenje državne potrošnje se recimo jednako računaju kao štednja. To ima smisla samo u kejnzijanskoj, uvek kratkoročnoj i uvek makroekonomskoj matrici, koja kao glavnu polugu u ekonomiji vidi agregatnu tražnju. Pošto bilo kakvim smanjenjem budžetskog deficita -- smanjenjem državne potrošnje i povećanjem poreza jednako -- vi smanjujete ukupnu potrošnju, obe politike se rutinski podvode pod štednju.

Međutim, ako posmatrate stranu ponude, razmišljate bar malo dugoročnije i uključute podsticaje na mikro nivou, onda vidite da su povećanje poreza i smanjenje potrošnje dosta različite stvari. Povećanje poreza destimuliše ulaganja i ponudu uopšte, dok smanjenje državne potrošnje može u kontekstu atmosfere reformi i jačanja poverenja pozitivno uticati na nju. Dve politike tako imaju suprotne efekte, ali se obe nazivaju štednjom.

Male informacije sa tržišta gvožđa

Udaljimo se na trenutak od Grčke krize. Mislim da trenutni fokus u EU na Grčku skreće pogled sa druge tempirane bombe čiji je fitilj izgleda krenuo ubrzano da gori. Kineska (ne)realna ekonomija.

Poslednjih mesec dana, oko 3.500 mlrd. $ je nestalo sa berzi u Kini. Dogodio se kratkoročni, ja bih ga nazvao blup (zvuk kad voda krene da ključa pa izađe prvi veliki mehur i pukne u paru). Ok, verovatno veliku ulogu u ovom balonu ima i regulacija Narodne banke Kine, kao i smanjenje kamata i sl. Međutim, paralelno sa ovim događanjima trenutno se dešava neviđeni pad cena primarnih sirovina i proizvoda zbog drastičnog pada tražnje i viška ponude. Kinska ekonomija posustaje u proizvodnji i izvozu, nešto na čemu se bazirao Kineski rast.

Kina proizvodi preko 50% svetskog čelika. Kina troši više od 50% svetske proizvodnje rude gvožđa, kao i uglja. Kineske čeličane su u 20 godina imale neviđeni rast, međutim od septembra 2014 godine, po prvi put je došlo do značajnijeg pada iskorišćenosti kapaciteta čeličana, još od 2008 godine. Tada je pad bio kratkoročni a sada je već 10 meseci pad konstantan. U proseku on se vrti oko 70%. Došlo je do pada tražnje za čelikom zbog smanjenja gradnje i investicija u Kini. Paralelno sa tim investicije u Evropi i Aziji su takođe u padu, (govorim o investicijama u postrojenja, fabrike, puteve, stvari koje traže čelik). Posledica je da Kineska proizvodnja čelika, industrijskih mašina i građevinskih poluproizvoda morala da se preusmeri u Evropu, što je oborilo cene čelične gredice, žice, betonskog gvožđa. Cena rude gvožđa je otprilike na istorijskom minimumu, cena otpadnog gvožđa je od 09/2014 pala oko -45%, nafta je doživela sličan pad nešto ranije, cene obojenih metala su podivljale na dole na berzama. To bi generalno moglo da pomogne investicijama, da ima ko da investira i u šta. 

Ono što je najgore, na vidiku nema rasta investicione aktivnosti koja bi mogla da iskoristi višak kapaciteta i podigne cene primarnih sirovina. To je tržišni proces i nemam ništa protiv, naprotiv podržavam dinamiku, iako veoma negativno pogađa firmu u kojoj radim. Ali je važnije to, da svi signali i predviđanja pokazuju da smo verovatno na novom niskom nivou (novoj ravnoteži) u cenama primarnih industrijskih sirovina. To znači da otprilike svaka 4 ili čak svaka 3 železara u svetu mora da propadne. Isto važi i za građevinske kompanije, livnice, proizvođače mašina i sl. Sve to pogotovo mora da se dogodi u Kini koja proizvodi i troši tako mnogo. Ovo je pravo čišćenje u recesiji koje tek treba da se dogodi, a pogodiće Kinu veoma. Ne bi me čudilo da pored usporavanja rasta, viđamo i signale puta u recesiju kineske ekonomije. A to je tzunami koji će EU, SAD i ceo svet, da pogodi mnogo gore nego bilo šta što može da se dogodi sa Grčkom. 

Nisam siguran šta sve ovo znači, niti imam jasan koncept u glavi, ali evo vam tema za razmišljanje i istraživanje. Mislim da izlazak iz ove trajne stagnacije nije moguć dok se ne počisti neproduktivan kapital, investiran u zaobilaznije proizvodne procese, odnosno preinvestiran kapital u pogrešnim industrijama. Zbog trajno jeftinog kapitala, i veštačkog pumpanja potrošnje, realni sektori se i dalje nisu prilagodili ekonomskoj strukturi koja bi bila održiva. Austrijska teorija poslovnih ciklusa, all over the place. Vraćam se na čitanje teorije, pa kada složim jasniju sliku pišem ponovo.  

Grčki problem: sinteza

Grčki problem je izuzetno komplikovan jer prepliće više moralnih, ekonomskih, političkih i ideoloških pogleda, argumenata i sudova. U četvrtak je u Institutu za evropske studije u 14h jedan panel na kojem ću učestvovati pa sada pokušavam da kroz ovaj post sredim misli i sumiram celu stvar.

Moralni aspekt možda izgleda lak -- neki liberalni i konzervativni ekonomisti i misle da je lak -- ali nije. Pogled po kojem je Grčka pozajmljivala i Grčka vraća je u suštini kolektivistički. O tome sam više puta ovde pisao pa neću dužiti. Nisu svi sadašnji građani Grčke pozajmljivali, pa ih stoga ne možemo jednoznačno sve smatrati odgovornim. Program otplate traje narednih 40 godina, pa ćemo ubrzo doći u situaciju da je većina ljudi koji otplaćuju dugove nužno bila ili protivnik zaduživanja ili van glasačkog tela. Čak i za one koji su glasali za Pasok i ND pitanje odgovornosti nije lako. O Grčkoj se u kontekstu zaduženosti obično govori kao o zemlji burazerskog kapitalizma i otuđene elite. To je verovatno tačno, ali problem svaljivanja odgovornosti na poreske obveznike koji imaju takvu vlast je onda utoliko teži.

Levica, naravno, ne posmatra stvari na ovaj način. Njihovo protivljenje je takođe u osnovi kolektivističko, jedino što unutar tog kolektivističkog okvira, umesto uobčajenog zdravorazumskog argumenta da dužnik mora da vrati pozajmljeno, oni biraju ideološku pristrasnost prema navodno siromašnom i ugnjetavanom dužniku. To su, na kraju krajeva, ljudi koji ne veruju ozbiljno ni u ličnu odgovornost odraslog i svesnog dužnika prema poveriocu, a na slučaju Grčke taj ideološki poriv jednostavno podižu na nivo države.

Grčki problem dalje komplikuje činjenica da se ovde ne radi samo o moralnoj, već se može raspravljati i o intelektualnoj odgovornosti. Takva vrsta odgovornosti naravno nije pravno obavezujuća kategorija, ali je dobro imati je u vidu kada se formira stav. Evrozona, stvaranje evra kao zajedničke valute, je od početka bila politički projekat. Evropski ekonomisti su uglavnom podržali taj projekat i u tome, sada se vidi, spektakularno pogrešili. Da li su bili politički vođeni, zainteresovani za lukrativne ekspertske pozicije, za respekt unutar evropskog mejsntrima ili samo zaslepljeni evro entuzijanizmom, ne znam. Ali u ono vreme, krajem 1990-ih, nisu videli ono što su američki ekonomisti redom jasno videli. Američki ekonomisti širom ideološkog spektra -- od Miltona Friedmana na jednoj strani do Paula Krugmana na drugoj i mnogih između njih dvojice -- upozoravali su na neodrživost evra kao valute. Sve je to javno dostupno na mnogim mestima ali najveću uslugu u sumiranju argumenata učinila nam je sama Evropska komisija - nakon što je evro funkcionisao nekoliko godina ali pred sam početak krize 2010, sponzorisali su ovaj papir koji je skupio navodne bisere američkih hejtera. I to u trenutku kad je već počinjalo biti jasno da su američki evro-skeptici sve vreme bili u pravu.

Evro je samo okvir koji je prilagođavanje otežavao. Evropska i međunarnodna finansijska regulacija, dizajnirana od strane istih političkih, finansijskih i intelektualnih lidera, direktnije je pospešivala problem. Grčki dug, i uopšte dug svih zemalja evrozone, regulatorno je tretiran kao bezrizičan. Zatvoreni krug regulatora, rejting agencija i velikih banaka, odlučio je da u evrozoni rizika nema i da su sve obveznice duga jednako bezbedne. Tako je, sa uvođenjem evra, kamatna stopa na grčki dug preko noći pala na nivo nemačke kamate. Sve do negde 2009-10, finansijskim igračima je bilo svejedno šta kupuju, grčki ili nemački, portugalski ili holandski dug. Za sve su dobijali otprilike istu kamatu i svojim postupcima su tretirali sve ove obveznice kao jednako rizične, odnosno bezrizične. To je ista intelektualna greška koja je bila u osnovi američke krize, osim što se tamo radilo o dugu po osnovu stambenih kredita.

Evropska centralna banka (ECB) je na vrhuncu krize dodatno pogoršala stvari. Kad imate ekonomsku krizu, kamatne stope prirodno, same od sebe, padnu. Iako mnogi gledaju u kamatne stope centralne banke kao indikator monetarne politike, Milton Friedman je davno objasnio, ali je malo ko to upio, da su kamate varljiv i nepouzdan pokazatelj. Evrozona je 2011. imala niske kamate jer je ceo svet bio u ekonomskoj depresiji. Fed i Banka Engleske su na depresiju i deflatorna očekivanja reagovali ekspanzivnom monetarnom politikom. Bernanke je znao da niske kamate ne znače ništa - a kad je u pitanju vanredno velika recesija, jedino znače da je ekonomija u rupi. Nije Fed spustio kamate kao što mnogi misle, nego su one pale zbog recesije, a Fed je recesiju lečio štampanjem para (mislite šta hoćete o tom leku, ali je dijagnoza bila prava). ECB je pogrešila u dijagnozi. Te 2011. godine, ECB je, pod presudnim uticajem nemačkih centralnih bankara, podigla kamatne stope, uopšte ne shvatajući stvari. Takvo monetarno zatezanje usred najveće ekonomske krize i krize duga je dodatno pogoršalo situaciju. Za sve, ali naročito za zemlje dužnike, za Grčku i zemlje juga. Na intelektualne greške se, ako nije bilo loših namera, obično gleda blagonaklonije. Ali one mogu biti, i u evropskoj priči su bile, bar jednaki izvor problema koliko i grčka korupcija i potrošnja.

Da je reč o velikoj grešci ECB je sada nesumnjivo, a mnogi američki ekonomisti su i tada, od Krugmana na levoj do Scotta Sumnera na libertarijanskoj strani čupali kosu. Ubrzo nakon štete koju je napravila, ECB se dozvala pameti i vratila niže kamate, da bi tek sada u 2015. otpočela i svoju kvantitativnu ekspanziju.

Sve ovo nikako ne opravdava grčke vlasti, Pasok i ND. To su ljudi koji su u prosperitetnim godinama sklapali budžete sa 6-7% deficita u proseku. Novac se već slivao u zemlju, Grčka je bila jedna od najbrže rastućih ekonomija, a oni su uspevali da potroše sve to i da još pozajmljuju. Ali ni karakter grčkih političara ne izuzima od odgovornosti kompletnu evropsku političku, intelektualnu i finansijsku elitu za katastrofalne greške - od insistiranja na evru, do prepuštanja analize rizika, najvažnijeg bankarskog posla, državnim regulatorima i propuštanja da se uvidi bilo kakav problem sa tim konceptom.

Zatim, tu su postupci iz perioda 2010-2012. Kada je bilo jasno da je Grčka u velikom problemu, tadašnje grčke vlasti, evropske vlasti i čelnici ECB nastavili su sa, tada već mnogima očiglednim greškama. Grčka je prvi paket pomoći dobila 2010. ali izgleda da je, gledano sa evropske strane, primarni cilj tog paketa bilo sprečavanje širenja krize na druge zemlje, kroz spasavanje banaka koje su tada držale grčki dug. Da nije bilo evra i da nije bilo pomoći zemalja evrozone, Grčka bi već tada morala da bankrotira. Sada je mislim očigledo da bi to za Grke bilo puno bolje. Umesto toga, zemlje evrozone su Grčkoj pozajmile 110 milijardi evra da bi nastavila da plaća raniji dug privatnom bankarskom sektoru. Dug prema privatnom sektoru je tako polako postajao dug prema drugim državama, ali je Grčka nastavila da plaća i do tada već upala u duboku recesiju.

Ubrzo je postalo jasno da to - uprkos merama štednje koje Grčka jeste uvela - nije dovoljno. Ako ste u recesiji i BDP pada onda vam nikakva štednja ne može pomoći jer se prihodi svakako smanjuju. Zato je 2012. napravljen drugi i potpuniji sporazum kojim je privatni sektor otpisao oko polovine svojih potraživanja a države poverioci reprogramirali svoj dug, uz ulazak MMF-a sa delom novca. Čak i prilikom tog dogovora je bilo jasno da Grčka ne može, ekonomski i politički, da dugo nastavi sa programom. To su interne analize pokazivale, ali je dogovor, kao i onaj prvi, svejedno postignut. Drži vodu dok majstori odu.

Kao što mnogi grčki kritičari danas primećuju, Grčka je već dobila mnogo pomoći. To je nesporno. Stvar je u tome što bi za Grčku bilo bolje da joj tada nisu pomagali. Bilo bi im svakako teško, ali bi do danas već bili na putu oporavka.

Zašto su grčke vlasti potpisivale ovakve dogovore? To su, suštinski, bili isti oni koji su prethodno trošili,  pozajmljivali i lažirali podatke o deficitima da bi ušli u evrozonu.  Grčki interes je tada bio da ostane u evrozoni, ali ne pod onakvim uslovima. Da su pravilno sagledali situaciju, opcije na meniju 2010. i čak 2012. bile su, od najbolje do najgore: 1. ostanak u evrozoni uz veliki otpis duga i održivi program; 2. bankrot i izlazak; 3; ostanak bez održivog programa. Kad ostatak Evrope, šta god mislili o njihovim razlozima nije ponudio opciju 1, odgovorno i dalekovido bi bilo odabrati drugu najbolju opciju, bankrot i izlazak iz evrozone. Ali grčke vlasti nisu gledale to, već su ili izbegavale odgovornost i razmišljale kratkoročno politički, ili htele da ostanu deo političkog krema Evrope, ili jednostavno pogrešile. I tako je Grčka došla do godine 2015. -- dugovi su plaćani, BDP je dalje padao, nezaposlenost i siromaštvo porasli, a zemlja je i dalje pred bankrotom. Ponavljam, to nije bilo teško znati tada -- ovde sam na TR to pisao ne zato što sam video budućnost nego zato što je i tada to bilo poznato. Pisalo u novinama.

Nakon ekonomskih, došle su očekivane političke posledice. Siriza je naišla u najgorem trenutku, kada je Grčka već bila dotakla dno i krenula polako da se oporavlja, i eksploatisala akumulirano nezadovoljstvo. Grčki glasači su bili u pravu u jednom - da su ih njihove političke elite 2010. i 2012. izneverile i napustile.  EU je navikla da probleme rešava na birokratskom, tehnokratskom nivou i u Grčkoj je u jednom trenutku postavljena tehnokratska vlada. Možemo kriviti Ciprasa za ovakvo ili onakvo ponašanje, ali sam po sebi on nije uzrok bilo čega, on je politička posledica.

Sve je ovo retrospektiva i ostaje pitanje šta raditi. Ja znam da ima ljudi koji mogu da pozajme i ne vrate, ali teško mi je da poverujem da je u bilo kojoj zemlji 60% takvih. Za mene ovih 61% za NE na referendumu pokazuje da nisu u pitanju samo levičari iz Sirize, već da 61% makar instinktivno oseća da ovde nešto nije u redu. Grčka je, kolektivno gledano, platila dobru cenu. I svakako će platiti još i veću, bilo da se program nastavi ili ne.

Imajući u vidu katastrofalne greške na raznim stranama koje su do svega dovele, mislim da ljudi koji veruju u individualnu slobodu i ličnu odgovornost ne trebe da žure u osuđivanju jedino grčke strane u celoj priči. Pogledajte čak i sadašnje ponašanje nekih lidera evrozone. Pre referenduma je dogovor navodno bio blizu ali je glavna tačka neslaganja bio PDV za hotele na ostrvima -- Grčka je htela manji (13%), zemlje kreditori insistirale na većem (23%). Ovakve stvari dovode bona fides strana u sumnju -- šta je zemljama evrozone važnije, da se Grčka oporavi ili da jednokratno namire potraživanja?

Uzmite ponovo ECB. U Grčkoj je do zatvaranja banaka došlo jer je ECB stavila plafon na hitne ("ELA") zajmove grčkim bankama.  Ali veliko je pitanje da li ECB ima mandat da to radi. Posao ECB je da obezbeđuje likvidnost i neometano plaćanje, sve dok banke zadovoljavaju kriterijume solventnosti. Grčke banke, za razliku od grčke države, jesu solventne, ali im je ECB svejedno uskratila kredite za likvidnost. Razlog nije bio ni ekonomski ni pravni; ostaje jedino da je bio politički. Možda je Cipras se referendumom odigrao prljavo, ali ni potezi druge strane - od epske nekompetentnosti 2011, do upitne legalnosti mera ECB u ovom trenutku - nisu za pohvalu.

Kao što rekoh, grčki problem je komplikovan. Ja baš i ne volim srednjeputašenje, ali ovde je stvarno potrebno manje navijanja i ideološkog svrstavanja. Šta su Pasok i ND uradili uradili su, današnje linije odgovornosti nisu tako kristalno jasne. Grci moraju da shvate neke stvari, to je jasno. Ali i evrokratiji bi dobro došlo malo sumnje u sopstvenu mudrost. 

Grčka: šta sada?

Preliminarno, u ovom trenutku, NE ima 60%. Sad je na potezu Evropa. 

60% je solidna većina, više nego što bi Siriza po sebi ikad dobila. To je signal ostatku evrozone da problem nije bio samo u Ciprasu; grčka vlada je tvrdoglavošću u pregovorima zaista kanalisala svoje javno mnjenje. 

Bankrot ne znači automatski izlazak iz evozone, jer izlazak iz evrozone nikad niko nije predvidao ("Bankroti se u Evropi ne dešavaju", sada je čuvena po kratkovidosti izjava Almunje, prethodnog evropskog komesara za monetarna pitanja). Niti Grčka hoće da izađe, po svemu što su do sad govorili. To znači da Grčka iz evrozone mora biti na neki način izbačena. 

Kod izbacivanja, pošto pravnog mehanizma nema, ključna je uloga ECB. Nema ni ECB mandat da bilo koga izbacuje -- naprotiv, njena je uloga da u krizama pomaže, pa je pitanje da li je i do sada bila u okvirima svoje nadležnosti u tretmanu Grčke. Ali za početak, ako ukine kredite za likvidnost, ECB time povlači prvi potez ka izbacivanju Grčke.

Sa ovim u vidu, evo kako se meni sada čini da stoje stvari. Većina za NE je solidna, izbacivanje iz evrozone je teško. Grčki argument sada ima veću težinu. Evrozona ima veći motiv da preglog opet razmotri.  

Glavni ograničavajući faktor je domaće javno mnjenje u zemljama kreditorima. Angela Merkel je trenutno veoma popularna, a jedino je popularniji ministar finansija Šojble, još veći hardlajner. Pošto je EU jedan veliki galimatijas gde često nije jasno ko je tačno nadležan, tu prostora za tiho kolektivno popuštanje ima. 

Kad se sve sabere, očekujem malo bolju ponudu za Grke i konačno dogovor za ostanak u evrozoni. 

Referendum

Referendumi u kojima nema jasne većine, nemaju ikakvu posebnu svrhu osim preciznog brojanja koja je strana malo brojnija u raspolućenom društvu. Donošenje važnih odluka ustanovljavanjem ko je dobio hiljadu glasova više u izbornom telu od nekoliko miliona je vrhunac binarnog idoitizma. Ako danas Grci sa recimo 60-65% prihvate "Da" ili "Ne", onda je referendum uspeo, ako bilo ko pobedi sa 1-5% razlike odgovora ustvari nema. Razumni ljudi bi shvatili da postoje dva oprečna gledišta i da je jedini put rešenja vrlo bitnog pitanja da se razmisli o stavovima obe grupe u Grčkoj i da oni budu deo politike vlade. Doduše, razumni ljudi ne bi ni pravili ovakav referendum.
Druga bitna stvar je da  iznošenje na referendum pitanja koje prosečni i pogotovo ispodprosečni birači ne mogu sagledati na bilo koji način osim teškog emocionalnog loženja, predstavlja direktno šarlatansko bežanje od odgovornosti koje imaju stranke kojima su birači dali poverenje. Ako je Siriza dobila preko 35% glasova i gotovo 50% poslanika, onda ona ima mandat da vodi zemlju i odgovornost za svoje odluke. Zaklanjanje iza referenduma je manevar dostojan Miloševića koji nas je na referendumu 1998. godine uz treš muziku na treš televiziji uveo u rat u kome smo izgubili Kosovo i Metohiju. To je još samo jedan manevar.
Treće, ovaj post nema nameru da se bavi samim politikama, kako Grčke, tako i poverilaca, strategijama i operativnim potezima, kao i predviđanjem budućnosti.
Četvrto, da li će oni koji se lože da Sirizu u slušaju "pobede" "da" reći da je u Grčkoj danas bio praznik demokratije? I obrnuto, naravno.

Mit o kapitalu

Borko Stefanović je napisao Poruku kapitalu Srbije. Kapital je stara opsesija svetske levice: od Marksa nekada do Tome Piketija danas, levica nastavlja da se bavi kapitalom.

U osnovi te opsesije je mit da se novac, kada je tu, sam od sebe razmnožava. Često se misli da je ceo problem zaraditi "prvi milion", dok posle toga stvari idu glatko. To nikada nije bilo tačno -- recimo, nema pokazatelja da dobitnici lutruje taj novac ikada uvećaju; naprotiv, mnogi ga protraće. Slično je i sa naslednicima bogatstva, iako kod naslednika ulogu igraju i drugi činioci (deca Bila Gejtsa su verovatno dosta inteligentna, imaju pristup najboljem obrzazovanju, itd.) pa njihove sudbine ne daju čistu sliku.

Kapital je uvek bio manje važan nego što se mislilo, a svi su izgledi da je danas manje važan nego ikada. Što se svet više kreće prema ekonomiji znanja i ideja, to je kapital manje ograničavajući faktor. Danas milijarderi postaju dvadesetogodišnjaci iz studentskih domova i tinejdžeri koji su u dečijoj sobi osmislili novu smartfon aplikaciju. Tačno, mnogi od njih su u privilegovanom početnom položaju u odnosu na većinu nas - neki su išli u bolje škole, drugima su roditelji programeri kupili kompjuter - ali i u tom slučaju ključni faktor nije kapital nego odgoj i obrzaovanje.

Posebno u godinama nakon 2008. kapital luta po svetu u uzaludnoj potrazi za prinosom. Kamatne stope na štednju i hartije sa fiksnim prinosom -- dakle prinos na kapital kao takav, ne na rizik ili pametno ulaganje -- je poslednjih godina realno negativan. Ako imate samo kapital, on poslednjih ne samo da ne raste, nego se realno topi. I sve su veći izgledi da su niske kamatne stope deo dugoročnijeg trenda. Kapital, ako je ikada bio, danas sasvim sigurno nije glavni ograničavajući faktor -- ni u biznisu, ni na marko nivou ekonomskog razvoja zemlje. 

Primedbe o Grčkoj

Imam ih za obe strane.

1. Simpatizeri Sirize često kažu da cela intervencija postoji ne da bi se pomoglo Grčkoj već bankama, njenim poveriocima. To je kod svakog bailouta delimično tačno, ali u slučaju Grčke je bilo tačnije 2011. nego danas. U međuvremenu su najveći deo duga preuzeli ECB, MMF, evropski krizni fond (ESM) i pojedine države. I oni su naravno zainteresovani za povraćaj novca, neki manje neki više, ali je opasnost lančane reakcije mnogo manja nego 2011. Finansijska tržišta danas jedva da i reaguju na grčke vesti. 

Čisto principijelno, to da novac ide poveriocima a ne "grčkom narodu" je tačno samo ako se gleda sadašnji trenutak. Ono što se tu zaboravlja je da je Grčka prethodno potrošila novac poverilaca, pa sada to samo nadoknađuje. Da, ide poveriocima, zato što je novac tih poverilaca neko prethodno proćerdao.

2. Protivnici Sirize često umanjuju žrtvu koju je do sada Grčka podnela. Ako je i tačno da su 2000-ih živeli na visokoj nozi, od 2009. naovamo Grčka plaća ozbiljnu cenu. Javni sektor su smanjili sa 907 hiljada na 640 hiljada zaposlenih; a to što je Siriza pred kamerama vratila neke na posao je zanemarljivo u široj slici. BDP je smanjen za četvrtinu, što je pad sličan američkoj Velikoj depresiji 1930-ih i uslovno uporediv sa našom propašću 1990-ih. Budžetski deficit je i pored tog pada proizvoda i prihoda smanjen više nego bilo koji drugi u svetu. Na listi poslovnog okruženja Svetske banke Grčka je za ovih nekoliko godina skočila za 48 mesta. Priče o grčkom trošenju, lenjosti i nespremnosti na reforme su možda imale smisla 2009; sada više nije isto.

3. Obe strane prenaglašavaju moralnu dimenziju problema. Kreditorska strana kaže da je jedino ispravno i normalno da se pozajmljeno mora vratiti; grčka strana vidi nešto sasvim dručaije, vidi poverioce kao krvopije i zvaničnici Sirize od početka upadljivo nastupaju kao pravednici. 

Ali javni dug je u realnosti mnogo više stvar koristi i troškova nego pravde i principa.  Zemlje obično ne bankrotiraju jer a) bankrot nosi neke pravne posledice -- uglavnom manje, mada to zavisi od pravnog tretmana vašeg duga; b) bankrot vas na neko vreme -- opet uglavnom kratko -- udaljava sa tržišta kapitala jer poverioci sumnjaju u vas, i c) bankrot može biti haotičan i izazvati razne unutrašnje probleme (kurs, banke, finansije). Ipak, uz sve to, ako je dug preveliki i izgledi loši, u jednom trenutku vam se može isplatiti da bankrotirate. Taj trenutak je za Grčku bio 2010-11. godine. Grčka tada i jeste bankrotirala ali ne jednostrano već u sklopu dogovora sa Trojkom. Takav bankrot nije bio dovoljan i trebalo je da se otpiše više -- to je bilo jasno i tada i naročito je jasno sada. 

Do sada se računica promenila i kad su već toliko ceha platili moguće je da je Grčkoj sada bolje da izdrži. Grci, kao ni bilo koji poreski obveznici, nemaju moralni imperativ vraćanja duga. Ali ekonomski, možda im je sada bolje da nastave sa programom. Naravno, najbolje bi bilo da su još 2011. ispregovarali ozbiljniji popust pod stvarnom pretnjom bankrota ili bankrotirali. Siriza na vlasti, neko ozbilljno spreman na bankrot, im je bio potreban 2011., ne sada.