Paket na koji je Grčka upravo (za sada) pristala sadrži, generalno, dve vrste zahteva.
U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.
U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.
Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.
Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.
U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.
U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.
Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.
Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.
15 comments:
Visina javnog duga danas u Grčkoj je 180%,a na kraju 2008.godine 107% procenata BDP-a.
Još su im 2012.g oprostili 105 milijardi evra. BDP im je pao 30%-35% u odnosu na 2007.godinu, potrošnja opala za trećinu, stopa nezaposlenosti eksplodirala. Nema teorije da posle novih mera privatizuj-dereguliraj-liberalizuj dodje do ekonomskog rasta,samo će da uvećavaju svoj ukupan dug.
Kreditori ne bi trebalo da daju nikakve kredite koji idu u javni sektor.
Samo na ozbiljne strateške projekte od kojih možeš da zaradiš, javni sektor je rupa bez dna.
Tu se vidi zelenaška politika tih kreditora, krivi su Grci što su trošili te pare a krivi su i oni koji su ih kljukali kreditima, taj novac koji je dobijala Grčka je naštampan novac tzv. "out of thin air", sad kad dobiju aerodrome, telekom, luke, i grčka ostrva to su opipljiva dobra. Navukli ih na rudu. Stamparije rade punom parom ECB štampa pare kao na traci, 9. marta ove godine ECB započela je program štampanja para nazvan "kvantitativno labavljenje" obim novčane emisije je 1.100 milijardi evra, mesečno ubacuju 60 milijardi evra? To su sve stimulansi za raspalu EU ekonomiju
Jel se to meni cini ili si i ti u prvom pasusu povecanje poreza nazvao stednjom? :)
Dok zabrana jos nije stupila na snagu.
Ono kad drzava hoce da uradi sve samo da bi im pale kamate na drzavne obveznice. Ja mislim da sve na sta drzavni posao paraziti prisaju nema veze sa vezom, oni ce i manju regulaciju da smandrljaju, i u realnosti nece nista binije da se promeni, razni drzavni inspektori ce i dalje da reketiraju privatne biznise (na Balkanu je to otvoreni reket, po zapadu je suptilniji i formalniji).
Ja mislim da je najveći nauk poslednjih deceniju i po, posle raznih Grčki, Portugalija, Španija, Iraka ili Avganistana vrlo jednostavan: culture matters. Što ne znači da tu kulturu i mentalitet, istorijski date, nije moguće promeniti, prilagoditi savremenim trendovima, urazumiti i otrezniti, ali za to vam treba ili jako puno vremena, koga u dobu ubrzanih tehnoloških i ekonomskih promena uopšte nema, ili jako puno para u kombinaciji sa dosta brutalnosti i represije, samo šargarepa ne funkcioniše, jer niko nema baš toliko para, nužan je i štap. A najjeftinija i najzdravija varijanta, ako vam nije bitna cena koju će populacija platiti (a zašto bi vam bila, nikakvog moralnog razloga za uviđavnost prema njima nema, jer su u potpunosti sami krivi za sve što ih je zadesilo, i što će ih zadesiti, dakle ne radi se o zloj sreći, već o kolektivnoj gluposti, obesti i bahatosti), jeste samo veliki štap, sa šargarepom koja mora da se dugo i mukotrpno zaradi razmišljanjem, učenjem i surovim grbačenjem pod pretnjom bukvalne gladi i smrtno ozbiljne smrti, dakle, u slučaju Grčke, najbolje za tu zemlju bi bilo ostaviti je da se totalno sroza, i to još malo pogurati, što bi bio vrlo lak zadatak, pošto po prirodi stvari sve čine da do toga dođe, a onda te ljude tretirati kao komunističko-fašistički ološ kakav barem dve trećine do tri četvrtine jesu, i pustiti da se iz totalne bede, dižu prirodnim putem, korak po tržišni korak, i da plate punu cenu toga. Kada bi jedno desetak procenata bukvalno umrlo od gladi (što bi se u tako neplodnoj i prirodnim resursima siromašnoj zemlji vrlo lako moglo da desi), a ostatak decenijama radio za dolar-dva dnevno, to bi bila lekcija koju nikada ne bi zaboravili, i vrlo je verovatno da bi posle toga postali jedna normalna, radna i odgovorna država i narod (veliki delovi Azije su dobar primer za efikasnost gladi u svojstvu učitelja radinosti, praktičnosti i odgvornosti). Jedini, ne mnogo komplikovan trik bi bio podesiti stvari tako da na vlast tamo dođe neki Pinoče, a ne neki Pol Pot, što su takođe sasvim zaslužili, ali ovde želimo da budemo konstruktivni, a ne destruktivni :)) Levičarske i pseudohumanističke priče o "pomoći" i "solidarnosti" za neradnike i mufljuze samo produžavaju agoniju jedne zemlje koja je u svakom slučaju osuđena na propast jer u njoj ogromna većina ljudi naprosto ne uviđa vezu između pameti, truda, preduzimljivosti, znanja i odgovornosti s jedne strane, i novca s druge strane, i potpuno neosnovano misle da im samo zato što su se rodili nešto u životu pripada, uključujući i taj goli život, ili, takođe, da je neko lepo ili korisno parče ove planete njihovo prosto zato što su se tu zatekli, bez obzira kako se ponašaju i da li su u stanju da ga odbrane ako nekom drugom ko je više razmišljao, planirao i radio od njih, pa ima s čime da im radi sve što poželi, slučajno padne na pamet da mu se dopada :) Na ljutu ranu, ljuta trava, što kaže naš narod, a sve što sam napisao za Grčku, važi ne samo za njenu siromašniju sestru Srbiju, već i za veći deo Evrope :)
Ирак, баш као и Либија (и Сирија) су били по свему пријатнија мета за живот пре САД/ЕУ инвазија. Авганистан такође пре СССР/САД прокси рата.
А у Грчкој су Велике силе присутне од независности (коју су издејствовале), најпре Енглези+Руси+Французи а после 1944. Американци и Британци који су пуковничку хунту (кад се већ призива Пиноче) најпре довели на власт али затим срушили када је почела да даје резултате (углавном због Кипра колико знамо).
Пре бих рекао да стање ствари треба бити „stay out of big power politics" него „culture matters" мада капирам како је ово Спикеру још једна прилика да бљује свој куктур-фашизам/расизам како би се искењао по Православљу.
Док је НАТО (Вашингтон) у потпуности подржавао ауторитарне режиме Салазара и Франкоа премда не видим где су то криви португалски а посебно шпански политичари у макроекономској политици за кризу коју проживљавају? Једноставно су постали колатерална штета балона званог европројекат иза кога, сваким даном то постаје све јасније, стоје немачки геополитички циљеви без покрића.
Irak, Libija i Sirija su pre raznoraznih intervencija bile najodvratnije moguce diktature. I Hitlerova Nemacka je pre rata bila prijatnije mesto za zivot nego posle rata. Autoritarni rezimi Salazara i Franka su bili jedno 5 puta manje totalitarniji od pomenutih Sirija i Libija.
Irak, Libija i Sirija su pre raznoraznih intervencija bile najodvratnije moguce diktature.
Не бих знао нити бих Вам могао касти искрено али знам само да Сирија није била место поласка неколико милиона избеглица према Анатолији и Европи (мора се одати признање труду екипи која натера толики број људи да пођу пешке на 00/000 км), да су се разноразна племена Либије такмичила у тркама камила уместо у међусобном убијању, разарању имовине и корупционашком расипању. Ирак је зато у арапском свету и БИ водио у готово свим људског развоја, док нису почели да се троше у америчком прокси рату против Ирана 80-их и све што прати бивше америчке савезнике 90-их.
I Hitlerova Nemacka je pre rata bila prijatnije mesto za zivot nego posle rata.
Апсолутно, стога је и Хитлер уживао толику подршку од Британије до Америке, мислим на јавно мњење, занемарујем (не)званичну помоћ Волстрита. Кључна ствар је у томе што је Трећи рајх разорен јер је увео свет у рат док Гадафи није никоме претио (напротив, вратио се у светски мејнстрим као што је Кастро коме никако не призивам ништа слично), Асадови су били регионални играчи мира и стабилности (одлични односи са Техераном, Багдадом, Анкаром и Аманом, замрзнути конфликт с Израелом, фактор мирне коегзистенције у Либану) док је Садам Хусеин већ од 1990. ограничен у својој моћи да ствара икакву нестабилност.
Autoritarni rezimi Salazara i Franka su bili jedno 5 puta manje totalitarniji od pomenutih Sirija i Libija.
Не могу се поредити бабе и жабе, исламски и иберијски свет. Та двојица "фалангиста" су представљали мекши облик тоталитаризма који је уз помоћ НАТО ушао у Хладни рат као закржљали облик романо-европског фашизма, на страну то што се може све замерити опозиционим републиканцима, анархистима и комунистима пре свега.
Надам се да не правдате америчке интервенције, не зато што су неодбрањиве, него зато што по правилу увек праве више штете него користи поред тога што стварају већу нестабилност у међународним односима јер нарушавају и стидљиво успостављена правила игре.
Сирија, Украјина, Либија, само да наведемо три најсвежија примера из вести, јасно говоре о људској трагедији у коју се претворио Хегемон који не само да више не штити никакве принципе нити своје виталне геостратешке интересе већ само пали комшијске атаре јер му је једино преостало да своју (над)моћ показује способношћу да буде главна и једина претња по светски мир.
https://www.youtube.com/watch?v=UeO44STvnJw
Ne branim americke intervencije, pre svega jer je cilj istih placanje americkih drzavnih parazita i otimanje para od americkih poreskih obveznika, a ne zato sto ostavljaju nekakve lose posledice po lokalno stanovnistvo. Samo kazem da mi je malo nelogicno da se podrzava rat protiv Hitlera, a kritikuje rat protiv Sadama. Malo mi je nelogicno da se npr. u americkoj javnosti, rat protiv Sadama dozivljava kao nesto najgore, a rat protiv Slobe im je skroz OK, iako je Sadam bio 10 puta gori diktator i ubica od Slobe. To je npr. potpuna besmislica mejnstrim demokratskih medija u Americi npr.
Dalje, meni suverenitet drzave nije nikakva moralna vrednst pa da predstavlja bilo kakav validan argument za bilo sta. Moralna vrednost su stavovi o diktaturama, a ne stavovi o suverenosti drzave, ja mislim da to barem liberali mogu da razumeju, jer je to u potpunosti liberalni moralni stav. I ne vidim kako suverenitet drzave moze da bude argument za bilo sta bilo kom libertarijancu. Suverenitet drzava je jedan od najvecih izgovora za ratno trosenje. Mislim, kakav je to sustinski argument gde drzavi paraziti jedne drzave napadnu drugu drzavu, pa su oni zato losi, pa treba da branimo drzavne parazite napadnute drzave, jer ce oni kao manje da otimaju domicilnom narodu, sta li. Ne, oni su losi zato sto su drzavni paraziti. Treba se boriti protiv nekog drustva zato sto je to duboko neslobodno drustvo, a ne zato sto tamo neki njihov diktator napada druge drzave. Inace, i Gadafi je mnogo ranije narusio suverenitet Chada, ali ne smatram da je to krunski dokaz protiv njega, cak je i nebitan. Hitler nije zlo zato sto je napao Poljsku, Hitler je zlo jer je nacista. Sto se tice americkih, i generalno stranih intervencija i toga da su ostavile vise stete nego koristi posle, pa to sve zavisi kako se uzme. Npr. ja bas mislim da su Nemacka i Japan bolja drustva posle stranih intervencija. Srbija je bolje drustvo posle strane intervencije (ove poslednje, ne one u WW2), itd. U svakom slucaju, argument da je dobro ostaviti diktatora na vlast jer ako ga Amerika smakne sledi haos nije nikakav argument. Protiv diktatora se uvek mora boriti. Uvek, pa makar posle njega i gledovali. Zamisli argument u posleratnom zapadnom Berlinu koga su Rusi ostavili da umre od gladi, koji bi glasio 'Eto, za vreme Hitlera smo makar imali hranu, a sada umiremo od gladi, i to je dokaz da je strana intervencija protiv Hitlera losa stvar'. Besmisleno.
Dalje, ne shvatam po kojoj to logici neki libertarijanci misle da je diktatura bolja od anarhije, pa je kao zato rat protiv Sadama i Gadafija nesto lose??? Isto tako, mislim da je nemesanje u unutrasnje poslove neke drzave najveca glupost koju se drze neki libertarijanci, jer ona sustinski nema nikakve veze sa osnovom liberalizma. To nije mesanje u licne zivote gradjana te drzave, to je mesanje u otimacinu drzavnih parazita od gradjana druge drzave. I opet, ti ratovi mogu da budu losi samo i jedino jer se trose pare americkih poreskih obveznika, a ne zato sto ostavljaju 'pustos'. Sto se tice finansiranja Hitlera od strane nekih krupnih kapitalista, mislim da im je to preselo posle, zbog drzavnog reketa koji je morala da placa svaka privatna firma u nacistickoj Nemackoj, koji je cak bio jos gori od drzavnog reketa u Srbiji danas.
@Milan Stefanović
Odličan komentar, gospodine Stefanoviću, potpisujem ga 99% :)
Imenjače,
Ništa lično ali poslednji komentar zapravo vrvi od nelogičnosti. Najpre ja sam mislio da je svaka agresija odvratna libertarijancima a kamoli rat(eventualno odbrambeni),a ti ne samo da pravdaš rat protiv Gadafija il Sadama nego ti zapravo ne predstavlja nikakav problem što pomenute persone ne samo da nisu nikakvu agresiju ispoljili prema onima koji su ih pregazili nego bili i sjajni prijatelji sa njima. Drugo ako ti država sama po sebi nije nikakav ideal koji treba čuvati onda bi trebalo imati razumevanje prema teroristima koji žele da prenesu haos na tlo USA i UK npr. Ili bi ipak da te države ostanu netaknute liberterijanske nauke radi...Treće komentar počinješ tipičnom opravdavajućom rečenicom(ne branim ja USA...) . Četvrto ako ćemo pravo intervenciju u Japanu i Nemačkoj su izveli i Sovjeti i Englezi isto koliko i USA,ali one su se poboljšale jer su se uključile u trgovinske tokove u svetu,a moralnu podlogu za samospoznaju svojih grešaka nisu mi poslali Ameri u paketu da je pojedu.
Ono što je meni upadljivo jeste potpuna degeneracija libertarijanske misli u poslednjih 10 godina. Sad su u modi nekakvi agresivni libertarijanci(nešto poput demokratskih fašista mi to izgleda) koji su toliko ogrezli u svoje predrasude i ne žele da ih promene da im mozak hoće eksplodirati kad Rusi napadnu Ruse na Krimu,pri tom zaklinjući se da im država nije nikakav ideal al eto oni su protiv Rusije a za Ukrajinu(niti ikakav problem imaju što je de facto u Ukrajini vojna hunta na vlasti). Niko ni da spomene demokratičnost izbora npr u USA(gde vlada dvostranačje a uskoro i dvoporodičje),niti npr da KGBovi vlastodršci imaju svoj pandan u CIAovim direktorima koji su birani za predsednike. Sve u svemu sve je to toliko ljigavo i licemerno da nije ni čudno što ama baš ništa u svetu ne funkcioniše njihovim ,,argumentima".
Evo jednog tipičnog primera koliku ti ,,argumenti" zapravo snagu imaju...Kad je krenuo rat u Libiji nekoliko komentatora TR je postovalo kako zapravo nisu interesi ti koji su NATO oterali u Libiju nego ideje(Željka i Slaviša,Marko je tvrdio da ni interesi ni ideje nisu presudni) želeći da razbiju kafanske priče iz Srbije kako je sve to ,,zbog nafte". Pre neki dan,nedelju ne znam tačno kad se u Politici pojavio tekst koji najdirektnije demantuje ovakvo viđenje da ideje imaju ikakve veze sa ovim ratom u Libiji. Članak je govorio o nekom Hilarinom savetniku koji je presudno izlobirao da se krene u rat protiv Gadafija sve svojih nekih sitnih frustracija radi(on je Libijac i Gadafi mu je nešto nažao učinio ne sećam se šta).
Toliko o argumentima u stvarnom životu.
Natrag na temu Šojblea,besmisleno je ubeđivati kejnzijance i ostale mejnstrim ekonomiste kako je Šojble Spasilac lično kad on radi direktno protiv onog što važi validnim u ekonomskoj nauci. Ne bi tu bilo ništa sporno,da on ima neke rezultate,ali njegovi rezultat su očajni(da se ne vraćam kako je izveo prisjedinjenje dve Nemačke i koliko je to koštalo i kakav efekat imalo). Evropske berze su smešnije nego ikada,nezaposlenost na periferiji Evrope je vatra koja se samo raspiruje,Nemci oterali privatne kreditore od Grčke a njihove dugove natakli ostalim EU državama(kakav sjajan libertarijanski potez jel da) itd,itd.
@Milan Stefanovic
Ne branim americke intervencije, pre svega jer je cilj istih placanje americkih drzavnih parazita i otimanje para od americkih poreskih obveznika, a ne zato sto ostavljaju nekakve lose posledice po lokalno stanovnistvo.
И једно и друго су аргументи за критику, посебно за широкогруде либертаријанце, грађане света, незаинтересоване за моралну вредност суверенитета који су подозриви према влади, зар не?
Samo kazem da mi je malo nelogicno da se podrzava rat protiv Hitlera, a kritikuje rat protiv Sadama.
Не памтим да сам се вредносно изјаснио за или против истог, само да сам правио разлику између претње коју је представљао с једне стране Хитлер а с друге Гадафи или Хусеин. Два неупоредива концепта мада је поређење с Хитлером (и Стаљином у случају С. Хусеина) обилато коришћено ради моралног оправдања рата/интервенције.
Malo mi je nelogicno da se npr. u americkoj javnosti, rat protiv Sadama dozivljava kao nesto najgore, a rat protiv Slobe im je skroz OK, iako je Sadam bio 10 puta gori diktator i ubica od Slobe. To je npr. potpuna besmislica mejnstrim demokratskih medija u Americi npr.
Слажем се, резултат већег броја симпатизера СХ од СМ у САД, више арабофила него србофила али и већих импликација Ирака од Србије на геостратешкој табли.
Dalje, meni suverenitet drzave nije nikakva moralna vrednst pa da predstavlja bilo kakav validan argument za bilo sta.
Видите мени баш представља, то је нешто попут устава који, макар провербијално, штити грађанина од сопствене власти. Ово је заштита грађана државе X од интервенције локалног табаџије односно владе државе Y.
Moralna vrednost su stavovi o diktaturama, a ne stavovi o suverenosti drzave, ja mislim da to barem liberali mogu da razumeju, jer je to u potpunosti liberalni moralni stav. I ne vidim kako suverenitet drzave moze da bude argument za bilo sta bilo kom libertarijancu.
Може јер је појам диктатуре релативан, варира од државе до државе, Сингапур је можда за мене и Вас диктатура али очито није за Сингапурце, макар тако делује пошто их не видим да се буне, или се тако тешимо пошто тамо нико ни не помишља regime change, нека тако и остане. Представа коју ми имамо о томе шта је нужни минимум права и шта је максимум ограничења владе није универзалан, зависи од културе, демократске, правне и државне традиције и низа других фактора. Није либертаријански одредити некоме шта му треба бити политички идеал у животу, или Ви пак сматрате да јесте? Да државе са врха Ease of Doing Business имају право да бомбардују државе које су рангиране испод њих?
Уосталом, ако је највећи страх либерала од сопствене владе, која од њега донекле зависи и донекле може стрепити од њега (због могуће смене и контроле) које право има тај исти либерал да грађане туђе земље подвргава моћи свог министарства одбране и спољних послова (традиционално два најмање транспарентна ресора из разлога "националних интереса и безбедности државе" који најмање одговарају јавности и подлежу јавности рада) над којима они тек немају никакву контролу? Дакле либертаријанац из Њујорка тражи да NSA престане да га шпијунира, да му нико не ограничава право на поседовање марихуане и наоружања, да му се држава не завирује у спаваћу собу али је за то да најмрачнији делови те исте владе бомбардују туђу државу, смењују тамошњу власт и уређују живот тамошњих грађана. Није ли то
Suverenitet drzava je jedan od najvecih izgovora za ratno trosenje.
У скоријој прошлости су ратови демоде - сада се та потрошња правда хуманитарним и другим интервенцијама, обезбеђењем људских права, nation building, regime change, peacemaking + peacekeeping аnd the works. Безбедњаци су смислили нове форе, а грађани Америке, не добијају ништа, дапаче само им се погоршава стање сужавањем грађанских права, милитаризацијом (и брутализацијом) полиције, јачањем опсега шпијунске полицијске државе, све под изговором борбе против нових безбедносних изазова.
Treba se boriti protiv nekog drustva zato sto je to duboko neslobodno drustvo, a ne zato sto tamo neki njihov diktator napada druge drzave.
1) Ко одређује шта је (дубоко) (не)слободно друштво?
2) Ко се бори за кога, од чијих пара?
3) Ко покреће целу ствар и командује у борби?
Овде сте већ изашли из оквира (класичног) либерала и либертаријанца и зашли у забран Вудроа Вилсона, позног Џона Стјуарта Мила, Била Клинтона, Мадленке Олбрајт и других неимара светске државе-дадиље, узгред буди речено ако Вас уопште то занима?
Inace, i Gadafi je mnogo ranije narusio suverenitet Chada
Contained proxy Cold War conflict 78-87. До 2011. je постао истински фактор мира и стабилности у региону, чак се искупио и за Локерби (обештећење, суђење кривцима) и отворио тржиште западним нафташким фирмама. Хитлер је нарушио целокупни поредак у Европи...
Hitler nije zlo zato sto je napao Poljsku, Hitler je zlo jer je nacista.
Кога је финансирао Волстрит, GE, ITT, Standard Oil...
https://www.voltairenet.org/IMG/pdf/Sutton_Wall_Street_and_Hitler.pdf
Да не причамо о врху америчког и британског друштва - па забога изишле су слике младе Елизабете II како уз остале чланове породице диже руку у HH, стриц јој се лично састајао с њим. Олако падате у замку ревизије историје након 1945. која намеће наратив о томе да се свет дигао против нацизма. Једна од најјачих антиратних организација у историји САД је била она која се противила учешћу САД у том рату. https://en.wikipedia.org/wiki/America_First_Committee
Sto se tice americkih, i generalno stranih intervencija i toga da su ostavile vise stete nego koristi posle, pa to sve zavisi kako se uzme. Npr. ja bas mislim da su Nemacka i Japan bolja drustva posle stranih intervencija. Srbija je bolje drustvo posle strane intervencije (ove poslednje, ne one u WW2), itd.
Други светски рат се не може подвести под (америчку) интервенцију, не само да сведочи о непознавању историје и основних појмова (рат, интервенција) већ и омаложава учешће осталих савезничких војски, је ли. Нисам приметио да је Србија у јуну 1999. била боље друштво од Србије у марту 1999. али нека Вам буде, утисци су субјективни.
Dalje, ne shvatam po kojoj to logici neki libertarijanci misle da je diktatura bolja od anarhije, pa je kao zato rat protiv Sadama i Gadafija nesto lose???
Ирак и Либија данас нису само у анархичном државном стању већ и усред грађанског рата (са више страна), разорени, са више мањих диктатура које су, зависно од случаја, приближно или чак горе од претходних. Уосталом ако ми не верујете слободни сте да одете у било коју од те две "земље". Уколико бисте се усудили да направите мали албум утисака са терена врло радо бих допустио да грешим. Мислим да обојица знамо да Вам не би падало на памет да идете тамо. Узалуд позитивним искуствима многих наших земљака који су живели, радили и зарађивали као гастоси (не мислим на плаћенике и друге "безбедњаке") у време Хусеина и Гадафија. Толико.
Sto se tice finansiranja Hitlera od strane nekih krupnih kapitalista, mislim da im je to preselo posle, zbog drzavnog reketa koji je morala da placa svaka privatna firma u nacistickoj Nemackoj, koji je cak bio jos gori od drzavnog reketa u Srbiji danas.
Чика Сатон каже да грешите али није ни битно. Мислим да је свако јасно изнео свој став. Препустимо дискусију оригиналној теми - Шојблеу.
Post a Comment