Kako se štedi presipanjem iz šupljeg u prazno?

Skupština ovih dana raspravlja o zakonu kojim će se smanjiti stopa zdravstvenog doprinosa za 2 procentna poena i povećati stopa doprinosa za PIO za ista 2 procentna poena. Slična stvar je urađena prošle godine, kada je porez na zaradu smanjen za 2 pp, a PIO doprinos povećan za 2 pp.

Deluje kao presipanje iz šupljeg u prazno, zar ne?

Da, zaista tako deluje, ali nije, ovim merama se u stvari smanjuju javna potrošnja i budžetski deficit. Kako je to uopšte moguće? Kako možeš da štediš prebacivanjem para iz levi u desni džep? Objašnjenje je jednostavno i očigledno, ukoliko shvatite veliku asimetriju između PIO fonda sa jedne i RFZO i lokalnog nivoa, sa druge strane:

1. lokalne samouprave i RFZO ne mogu da potroše pare koje nemaju
2. PIO fond će potrošiti 500 mlrd koliki god da su im prihodi od doprinosa jer im razliku uplaćuje budžet

Evo numeričkog primera. Pretpostavimo da je ukupna osnovica za porez na rad i doprinose 1000 mlrd dinara. Stope su inicijalno iznosile 12% (porez na dohodak), 22% (PIO doprinos) i 12% (zdravstveni doprinos), a troškovi penzija 500 mlrd dinara. Budući da 80% od poreza na zaradu ide lokalnim samoupravama, raspodela prihoda je bila ovakva (ignorišem sve ostale aspekte javnih finansija, pošto se tamo ništa ne menja):

Lokal: 80% od 120 mlrd - 96 mlrd
Budžet: 20% od 120 mlrd - 24 mlrd
RFZO: 120 mlrd
PIO fond: 220 mlrd
Transfer PIO fondu: 280 mlrd (500-220)
Javna potrošnja: 740 mlrd (96+34+120+220+280)
Budžetski deficit: 256 mlrd (280-24)

Zatim je porez na zarade smanjen na 10%, RFZO doprinos na 10%, a PIO doprinos povećan na 26%. Kakva je sada situacija?

Lokal: 80% od 100 mlrd - 80 mlrd
Budžet: 20% od 100 mlrd - 20 mlrd
RFZO: 100 mlrd
PIO fond: 260 mlrd
Transfer PIO fondu: 240 mlrd (500-260)
Javna potrošnja: 700 mlrd (80+20+100+260+240)
Budžetski deficit: 220 mlrd (240-20)

Kako se deficit smanjio za 36 mlrd? Tako što su lokal i RFZO primorani da štede tako što su im smanjeni prihodi.

U izvesnom smislu, radi se o "starve the beast" strategiji. Evo šta je rekao Ronald Regan:

Well, if you've got a kid that's extravagant, you can lecture him all you want to about his extravagance. Or you can cut his allowance and achieve the same end much quicker

Dakle, u situaciji u kojoj republička vlast ne može direktno da kontroliše trošenje para na drugim nivoima vlasti, umesto pravih reformi rashodne strane, primenjuje se sledeća strategija - ukoliko nemaju para, moraće sami da nađu prostora za uštedu.

Takođe, treba imati na umu da je vlada već najavila da će im taj prostor za uštedu stvoriti smanjenjem plata. Bez smanjenja RFZO doprinosa, vlada prosto ne bi imala načina da uštedu po osnovu nižih plata "prelije" u smanjenje budžetskog deficita (na lokalu je to lakše, jer vlada može da smanji transfer opštinama).

Da li će sve to baš tako biti, ostaje da vidimo. Već se nekoliko puta desilo da državne institucije na smanjenje prihoda ne reaguju smanjenjem rashoda, već neredovnim plaćanjem dobavljačima. 

Treba li država da nadoknadi štetu od poplava?

Neko od nas je na Twitteru napisao da ne treba, neko drugi uticajni tviteraši su odgovorili da treba; ali ni jedan ni drugi odgovor nisu očigledni.

Kad bi ovde, kao na primer u Americi, postojao jasan princip da je osiguranje imovine lična stvar i da država nije nadležna za nadoknadu štete, odgovor bi bilo lak. Kad bi ovo bila potpuno socijalistička država odgovor bi bio suprotan i takođe lak.

Ali u Srbiji danas vlada jedan dosta nejasni društveni ugovor. Vlasnici kuća su plaćali poreze i mogli su osnovano pretpostaviti da je država nadležna za gradnju nasipa i stručne procene o rizicima i šteti. Većina ljudi nema imovinsko osiguranje ne zato što su uradili procenu rizika i troškova i odlučili da uštede neuplatom osiguranja, već zato što im nikada nije ni palo na pamet da je osiguranje nešto za šta su lično odgovorni. Recite ako mislite drugčaije, ali meni se čini da je to bilo tako.

U nekim pravnim sistemima i obećanje može da bude dovoljan razlog za isplatu; pogotovo ako je to obećanje promenilo naše ponašanje i navelo nas da nešto uradimo ili ne uradimo. Ako biste mogli da pokažete da je neko iz Obrenovca osnovano računao na državu za zaštitu od poplava, ili razumno očekivao da u slučaju nesreće država nadoknadi štetu i na osnovu toga doneo odluku o gradnji kuće na tom mestu, država bi mogla biti i pravno odgovorna za isplatu štete. Ovde nije bilo obećanja ali očekivanja -- ukoliko su razumna, ukoliko za njih imate solidan razlog, ukoliko se veliki broj ljudi, a ne samo poneki ekscentrik, ponaša na taj način -- igraju sličnu ulogu.  A očekivanja od države, za zaštitu od štete i možda čak nadoknadu, je bar donekle bilo.

Problem je što će sada, ako država nadoknadi štetu, to ovakva implicitna očekivanja još i ojačati, stvoriti moralni hazard i dodatne probleme u budućnosti. Ako Srbija hoće da se pomeri sa mesta ona takvim očekivanjima i uopšte takvom mekom i rastegljivom društvenom ugovoru mora stati na kraj. Ljudi moraju prestati da računaju na državu, baš kao što su prestali u onih nekoliko dana usred i nakon poplava i to je funkcionisalo bolje nego u danima pre poplave kad su bili oslonjeni na nju. Međutim, tako kako je danas, nije baš očigledno da su pojedinci proteklih godina i decenija bili odgovorni za sopstveno osiguranje. Možda su mislili da imaju nekakav dogovor o zaštiti, a potencijalno i o delimičnom osiguranju od poplava. Da ste mesec dana pre poplave pitali ljude šta misle o rizicima, verovatno bi vam rekli da je njihovo da plaćaju porez, a da neko iz vlade već brine o tome. Imamo opštinu, grad, državu -- njihov je posao da grade nasipe.

Recimo, ovde se legitimno traži restitucija i obeštećenje za nacionaliziju jer je jedna dobro organizovana banda po dolasku na vlast nekima otela imovinu. Od revolucije takođe niko nije bio osiguran, a naročito država nije dala nikakvo osiguranje za to. Ako neko danas od države traži obeštećenje za komunističku nacionalizaciju, teško je videti zašto su potraživanja oštećenih u poplavi išta manje opravdana.

Ako ne znate, ja sam i protiv obeštećenja za komunističku nacionalizaciju, pa i na pitanje iz naslova nemam konačan odgovor. Znam samo da odgovor nije tako jednostavan kao što bismo mi tržišni liberali u prvi mah mogli pomisliti; i još bolje znam da se moramo udaljavati od ovog društvenog ugovora u kojem država ima meku, nedefinisanu i arbitrarnu odgovornost za sve što se dešava. 

Izbori u Ukrajini i EU

Juče su završeni i jedni i drugi, sa zanimljivim rezultatima. Kao što se i očekivalo, Porošenko je pobedio u prvom krugu, i time naneo težak udarac Putinovoj politici u Ukrajini. Ceo plan da se ta zemlja destabilizuje pretvaranjem njene istočne polovine u neku vrstu Republike Srpske koja će da ima pravo veta na bilo kakvu važnu spoljnopolitičku odluku u zemlji je potpuno propao. Porošenko je pobedio u celoj Ukrajini, i odziv je bio visok i u istočnim provincijama, osim Luhanska i Donjecka gde su teroristi blokirali glasanje u velikom broju izbornih jedinica.

Umesto podele Ukrajine 50:50 dobili smo praktično celu zemlju koja glasa protiv Putina, kandidata Jannukovičeve stranke koji je osvojio 5% glasova, i raštrkane bande naoružanih "oslobodilaca" koji kontrolišu između 20% i 30% teritorije u samo dve provincije (od ukupno osam) u istočnoj Ukrajini, i koji se i tamo nalaze pod opsadom ukrajinske vojske, dok ih je i njihov sopstveni šef iz Kremlja pustio niz vodu, priznajući rezultate ukrajinskih izbora i odbijajući da prizna njihov "referendum" o priključenjuu Rusiji. Prva mera koju je novi predsedenik Porošenko najavio već danas bilo je intenziviranje vojne kampanje protiv terorista, sa kojima neće biti nikakvog razgovora, što vam svedoči da on nastupa sa pozicija moći, pošto je osvojio ubedljivu većinu u celoj zemlji. Ruska okupacija Krima i izazivanje problema u istočnoj Ukrajini imali su efekat suprotan intendiranom: da ujedine Ukrajince, okrenu i ogroman broj Janukovičevih glasača protiv Putina i praktično unište jedinu ozbiljnu pro-rusku stranku u zemlji. Kao što sam ja i prognozirao pre nekoliko nedelja.

Evropski izbori su komplikovanija stvar. Glavna posledica je ta da su anti-sistemske stranke trijumfovale i imaće značajno veće prisustvo u Evropskom Parlamentu nego pre. Međutim, to društvo je vrlo šareno: najbolja vest je da nemačka AfD dobila preko 6% glasova, i da je UKIP pobedio u Britaniji. Ostala ekipa je vrlo sumnjiva, i pitanje je šta njihovo prisustvo može da doprinese osim da kompromituje stvar: tu mislim na Lepenovu iz Francuske, grčku Zlatnu Zoru, Jobika u Mađarskoj ili Hajderovu stranku u Austriji.

Dosta se s razlogom priča o UKIP-u, jer ukoliko oni uspeju da se nametnu kao treća stranka, što u ovom trenutku izgleda realno, Britanija bi mogla da izađe iz EU u narednih nekoliko godina, što bi imalo vrlo pozitivne posledice. Ipak, moja omiljena evroskeptička partija je nemačka Alternative fur Deutchland, koja je elitistička stranka obrazovanih slojeva (to je uvek sumnjivo, ali ovde izgleda da funkcioniše:) ), koju predvode libertarijanski orijentisani profesori ekonomije i razočarani radikalniji članovi CDU i CSU. Oni nisu za potpuni izlazak iz EU, ali jesu za izlazak iz euro-zone što je za nemačke uslove možda i radikalnija i hrabrija pozicija od zalaganja za izlazak iz EU u Britaniji. Ako se oni etabliraju kao važna stranka u Nemačkoj, to za Evropu može da bude jednako važno kao i proboj UKIPa u Britaniji.

Zabluda potopljenog prozora

Ovo je link za tekst u novosadskom Dnevniku u kojem su segmenti intervjua koji sam dao vezano za moguće efekte poplava na ekonomiju Srbije i staru zabludu da su katastrofe dobre za ekonomiju jer podstiču investicionu potrošnju i rast. 

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava goloj sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Lista potpisnika

Piketty

Nikako da ovde pomenemo Thomasa Pikettyja i njegovu knjigu Kapital u 21. veku koja je posle prevođenja na engleski u poslednjih par meseci privukla mnogo pažnje i bila u centru debate o ključnim ekonomskim i ideološkim pitanjima. Ja knjigu nisam čitao i čak mi za sada i nije na listi prioriteta iz ratloga koji se svi mogu podvesti pod oportuniteti troškak. Ali sam čitao njegove radove o istim stvarima i mada knjiga ima obuhvatnije podatke i dalekosežnije zaključke, znam o čemu se tu radi. Takođe, u poslednjih par meseci pročitao sam veliki broj prikaza. Ne sećam se da je neka knjiga izazvala toliki broj kvalitetnih - pozitivnih i negativnih - prikaza, a znam da je još nekoliko na putu. Usudiću se zato da dam par komentara na osnovu onoga što znam.

Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.

Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.

Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.

David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji.  Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.

Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.

A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.

Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova.  Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.

I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.

Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa,  Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online. 

Punk Euronomics

Odličan video na Punk Economics kanalu na YouTube koji ilustruje ukratko izuzetno zanimljiva pitanja. Ne znam da li su postavljena najbolja pitanja i da li je odgovor dobar ali sam skeptičan da je budućnost EU upravo ovakva kakvom je predstavlja video. Inače, ilustrovani videji, kratka forma, zanimljive ilustracije ili scene su najbolji način da se ljudi zainteresuju za važna ekonomska pitanja. Tu se u Srbiji škripi, pa evo neka nekome ovaj video posluži kao inspiracija. 

Šta se desilo nakon poplava 1926. godine?

Piše Politika, od 16. jula 1926. godine (2. strana):

Na jučerašnjoj sednici Ministarski Savet je raspravljao o načinu na koji bi se najlakše prikupila potrebna suma da obezbedi izdatke učinjene za pomoć poplavljenima. Vlada je na prvom mestu našla da treba pristupiti što većoj štednji. U tu svrhu, u prvom redu pristupiće se reduciranju dodataka državnim službenicima. Redukcija će obuhvatiti i ministre i narodne poslanike i sve državne službenike. Za koliki će se procenat smanjiti dosadašnji činovnički dodatci na jučerašnjoj sednici vlade nije rešeno. Ostavljeno je ministru finansija dr. Ninku Periću da izradi predlog i da ga podnese Ministarskom Savetu danas.

Malo dalje piše:

Na jučerašnjoj sednici vlade bilo je još reči i o potrebi da se preduzmu naročite mere da se smanji privredna kriza. Stalo se na gledište da ministru trgovine treba staviti u dužnost da nađe niz mera kojima će se smanjiti privredna kriza, koja će se naročito pojačati zbog poplava. O ovom pitanju dr. Krajač će spremiti za nekoliko dana predlog ministarskom savetu.

Među merama koje su se već juče pominjale nalazi se i mera da se interes svede na racionalniju meru i da se onemogući da kapitali stoje neiskorišćeni. Zna se da će mnoge mere biti jako nepopularne ali će se ipak morati doneti, jer se neće moći da nađe drugi izlaz iz situacije. A to zahtevaju i interesi zemlje.

Par dana kasnije (21. jula), stiže i komentar Politike:

Neuviđavna i nesposobna da poplave suzbije, vlada se pokazala prava šeprtlja kada je nastala potreba da se pomažu žrtve katastrofe. Potrebno je, na primer, obnoviti proizvođačku sposobnost poplavom satrvenih; vlada im, međutim, pruža prosjačku pomoć. Pa još, što je najžalosnije, tu tričavu pomoć hoće da oduzme od plata činovničkih, ponavljajući, na taj način, žalosnu uspomenu od 1876. god. kad se od činovničkih plata činili odbitci za vođenje rata, kad se videlo da taj pokušaj ne donosi nikakve koristi, već samo štete...

Interesna je ova sitnoburžoaska šeprtljancija, koja preti gladovanjem jednoga dela i strašnom korupcijom drugoga dela stanovništva. Jer su plate, u većini slučajeva, i sad nedovoljne; kad se one reduciraju (i ako agrarije usled poplava poskupe) one će biti još nedovoljnije.

I bez obzira na poplave koje su se desile, broj ministarstava, broj odeljenja i broj činovnika je trebalo vrlo osetno reducirati, pa onome činovništvu koje je zadržavno - plate povisiti. Reducirati činovničke plate za račun poplavljenij - prava je sitnoburžoaska šeprtljancija, koja u glad svlači gotovor svo činovništvo, a poplavljenima nikakve koristi ne doprinosi. Poplavom ruinisana gazdinstva treba treba oporaviti i za dalju proizvodnju osposobiti opštim sredstva, što bi ih stavila na raspoloženje državna zajednica, a ne sredstvima što bi ih pružio samo jedan red, koji i sam nije dobro nagrađen.

Evo šta su rekle Demokrate (tada opozicija), Politika, 22. juli, 2. strana:

Vlada je objavila da priprema smanjenje činovničkih dodataka, da bi na taj način pomogla poplavljenim krajevima. Ulažemo protest protiv te namere, iz razloga što smatramo da je nepravično da taj teret padne samo na državne službenike, koji su već po sadašnjim prihodima nedovoljno nagrađeni za svoj rad. G. Predsednik Vlade uzviknuo je pred novinarima "Kad hleb bude 15 dinara, mi ćemo povisiti činovničke plate, a sad je hleb 5 dinara." Sad hleb jeste 5 dinara, ali je pre rata bio 0.20 para dinarskih; prema tome je hleb danas 25 puta skuplji, a činovničke prinadležnosti danas su samo 6-8 puta veće no pre rata.

Za teško stanje naših finansijra nisu krivi činovnici nego Vlada koja je, rasipajući državni novas, doterala budžeta rashoda na visinu od 13 milijardi. Vlada je ta koja je u državnu službu uvukla 270.000 službenika, od kojih je jedna polovina nepotrebnih, koja je stvorila čitav niz visokih, skupo plaćenih i beskorisnih zvanja, koja je davala ogromne dijurne svojim protekcionašima u inostranstvu. Ušteda se može postići samo jednom razumnom reformom celokupne administracije, smanjenje ministarskih resora i odeljenja, ukidanjem suvišnih nadleštava i tačnim utvrđivanjem broja zvanja i činovničkih mesta.

Oduzimanje činovničkih prinadležnosti stvoriće još veći nered i sabotažu u našoj haotičnoj administraciji, povećaće korupciju i oduzeti volju za rad ispravnim službenicima, tako da će šteta biti i za zemlju i za javnu upravu daleko veća no ušteda koja bi se postigla.

Vlada je ipak smanjila činovničke dodatke (23. juli)

 

Priveli smo do kraja pitanje činovničkih dodataka na skupoću. Ostalo nam je da još sutra izradimo stilizaciju rešenja. Shvatili smo da između odgovornog upravljanja državom i demagoškog postupanja postoji velika razlika. U poslu smo i teško nam je da ulazimo u polemiku sa svima predlozima pa čak i sa onim predlozima koji su činjeni dobronamerno, a koji kad se uzmu u pretres vidi se da vode u apsurd. Tako na primer imamo predlog da se dodatci ne reduciraju, ali da im se da šestomesečna plata. A otkuda pare? Ko zna koliko bi to iznelo. Međutim, reč je o tome, da mi danas nemamo onoliko koliko nam treba. U tu svrhu da bi se dobile uštede na redu je rad na redukciji materijalnih izdataka. Ono što ste već čuli od ministra finansija da je uputio apel svima ministrima da izbrišu sve izdatke koji nisu apsolutno potrebni i bez kojih se može, pa da se sve to odloži za idući budžet.

 

Plus ça change...

Poplave 1926. godine

Mоžda je ova aktuelna poplava "hiljadugodišnja", ali velika poplava se desila i jula 1926. godine. Izlili su se Dunav, Sava, Tisa, Vardar, Morava, praktično cela Kraljevina SHS je bila poplavljena, bili su poplavljeni i Ljubljana i Zagreb i Beograd. Koga zanimaju detaljni izveštaji, može da pročita Politiku, od 2. jula pa na dalje, na sajtu Narodne biblioteke Srbije. Meni je ovo zapalo za oko (priča ministar saobraćaja, Vasa Jovanović):

Prema izveštajima koji nam stižu poslednjih dana, a naročito prema vestima koje su danas javljene, stanje u ugroženim krajevima u Bačkoj i Baranji tako je teško da se najhitnije mora pribeći merama spasavanja tamošnjeg življa. Situacija je, prema dobivenim obaveštenjima, takva da je katastrofa na pragu. Kao što vam je poznato, prvi je bio Kralj koji je obišao poplavljene krajeve. Zatim jeivlada bila odredila svoje članove. Bili smo g. Marko Trifković i ja na terenu. Obišli smo poplavljene predele i mesta u kojima se organizuje odbrana od vode. Primerno je držanje naših seljaka. Došli smo u dodir sa onima koji brane zemlju i bili smo dirnuti njihovom srčanošću i gotovošću da se žrtvuju da se samo pobedi voda i spase plodna njiva. Nailazili smo na dirljive scene. Videli smo seljake koji su žrtvovali svoje njive, svoje vinograde, svoje kuće, da spasu ostale. Bilo je slučajeva gde se sami sopstvenici prvi zabadali ašove u svoje divne vinograde, jer je to nužnost odbrane zahtevala. Nisu žalili ni njive pune žita u kritičnim situacijama, onda kada se osećala potreba da se ma otkud zemlja donese i ojača nasip pored pomamne vode. Jer su svesni da čine žrtvu u interesu celine i da je to dužnost njihova prema bližnjima, prema otadžbini svojoj.

Ne uvodi se kapitalizam državnim dekretima

Strašan intervju Stiva Pejovića podgoričkoj Pobjedi:

"Ono što mene posebno zbunjuje je kada čitam u novinama i ovdje u Crnoj Gori, ali još više u Srbiji, da eto, kapitalizam nije uspio i treba da tražimo nešto drugo i nešto novo. To je, oprostite na izrazu, čist idiotizam. Kako je moguće da nešto nije uspjelo, a da to nešto nisi ni pokušao da napraviš. Nikada ni Crna Gora, ni Srbija nisu imali liberalnu kapitalističku ekonomiju, a onda se nađe neko da kaže kako to ovdje „ne radi”…"

Bolje pročitajte sve. 

Politika kažnjavanja u vanrednim okolnostima

Ovaj post se nekako nadovezuje na prethodni. Hteo bih da zapodenem raspravu, jer nemam konačni odgovor na ovo pitanje: Da li je potrebno u vanrednom stanju (kao što su ovakve poplave, na primer) uvesti drugačije kaznene mere nego što je to uobičajeno? Znam da je to uobičajeno prilikom ratnog stanja i da su tada kazne drakonski strožije, ali ne znam za ovakve prilike. Ilustrovao bih svoju dilemu primerima, koji su se verovatno desili u zadnjih par dana negde u Srbiji.

1) Voda nadolazi i potrebno je podići nasipe da ne bi poplavila selo. Jedan komšija odlazi na obalu i ređa džakove sa peskom a kuću ostavlja praznu. Drugi koristi tu priliku, obija kuću i krade dragocenosti.

2) Selo je odečeno od sveta zbog poplava. Putevi su razrušeni, nema telefonskog signala. Jedina prodavnica u selu je zatvorena jer vlasnik nije iz sela i nije uspeo da dođe da je otvori. Ljudima nedostaje vode za piće jer su bunari kontaminirani vodom iz poplave. Neko obija prodavnicu i uzima potrebne namirnice.

Nekako prirodno mi deluje da počinilac iz prvog slučaja bude strožije kažnjen nego u uobičajenim okolnostima. Sa druge strane, u drugom slučaju mi deluje baš obrnuto. Problematično je i to kako imati kriterijume po tome kako prekršioce kazniti - znam da je na sudijama u našem sistemu ostavljeno diskreciono pravo da tumače olakšavajuće i otežavajuće okolnosti prilikom izvršenja krivičnog dela, i da su ona nabrojana u samom zakonu. Međutim, problematično je da li je zakon uspeo da predvidi život tj koje sve mogućnosti se mogu desiti. Da li je bolje rešenje u ovom slučaju anglosaksonsko pravo jer je fleksibilnije? 

Šta vi mislite? 

Ekonomske zakonitosti

Elementarne nepogode koje pokušavaju da podave ovaj deo sveta su nas podsetile na par stvari: da je Srbija zemlja bez institucija i da će političari sve iskoristiti da dobiju malo popularnosti, kao i to da ekonomske zakonitosti uvek deluju. Vidim da na TW pršti od osuda toga što je u pojedinim gradovima poskupela neka roba u prodavnicama (spominju se flaširana voda i gumene čizme, što mi deluje potpuno logično). Ukoliko se vratimo na AS AD grafikon koji pokazuje videćemo da to nije ništa neočekivano. Šta se desilo? Poplave su delovale kako na tražnju, tako i na ponudu. Tražnja za flaširanom vodom i gumenim čizmama se povećala, a ponuda se smanjila ili ostala konstantna (ko ne veruje, neka proveri da li lokalna prodavnica u Osečini može da naruči da joj donesu novu količinu vode kada rasproda zalihe). Samim tim, nova ravnoteža (u smislu ovog teorijskog modela) mora da se nađe na mestu veće cene datih proizvoda i veće količine koja je prodata. Jednostavno, više cene nam daju informaciju da je flaširana voda za piće sada više tražena od strane potrošača nego ranije. Stoga predlažem svima koji iznose mišljenje da je to nemoralno ili pljačka da kupe cisternu vode i odvezu je u poplavljena područja i tamo prodaju - više vode ponuđene za prodaju će oboriti cenu pa će ne samo oni zaraditi nego će i potrošači platiti nižu cenu. Problem je u tome što je to izuzetno teško zbog otežanih pa i skroz prekinutih komunikacija. Zato lokalni trgovci koji imaju već robu na terenu mogu da iskoriste situaciju i malo više zarade prodajući ljudima ono što im je potrebno. Kada se situacija bude stabilizovala cene će padati dok se na kraju ne vrate u normalu. Ovaj je klasičan primer kratkotrajnog šoka tražnje.

O sudstvu, vlasničkim pravima, subvencijama

A izgleda i o novinarstvu:

Jovica Aleksić, osnivač, vlasnik i statutarni zastupnik firme doo „Brojler“, Donje Sinkovce, Leskovac, kome država Srbija duguje oko 217 miliona dinara i njegov punomoćnik advokat Miodrag Živković uzalud su doputovali u Beograd na Konferenciju za javnost, koja je uredno zakazana još protekle nedelje, jer novinara u Medija centru - nije bilo.
...
"Nažalost, firma ne radi od 1997. godine jer mi država Srbija duguje 217 miliona dinara, kako su izračunali ekonomski eksperti primenom komforne metode u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava suda u Strazburu od 26. novemra 2013. godine. Rok za uplatu novca je bio 26. februar 2014. godine.

Mesečna izgubljena dobit doo „Brojler“ iznosi oko 3 miliona dinara.

Pitam se: Ako država daje novac stranim investitorima (protiv čega nemam ama baš ništa) zašto mi ne isplati moje potraživanje da pokrenem proizvodnju i uposlim najmanje 70 radnika?"

Link za vest nemam, sve ovo je iz jednog email saopštenja. Zahvaljujem se izvoru. 

Američki izolacionizam ili libertarijanci za Putina

Ovih dana svedočimo jednom vrlo čudnom fenomenu: zagovornici libertarijanizma u Americi, neki od njih čak i doktrinarni "anarhisti", podržavaju svesrdno Vladimira Putina i njegovu okupaciju i destabilizaciju delova Ukrajine, posle uklanjanja njegovog čoveka Janukoviča sa vlasti. Predvodnici ovog neobičnog trenda su ljudi sa novoosnovanog Ron Paulovog spoljnopolitičkog instituta, i drugi libertarijanci okupljeni oko sajtova lewrockwell.com i antiwar.com. Oni ne prestaju sa propagandom čija suština se bez mnogo preterivanja može opisati kao držanje kremaljske "linije" u svakom detalju. Ako pogledate njihov vebsajt, videćete odmah da skoro ničeg nema osim pohvala Putinu i njegovom mirotvorstvu (kombinovano na bizaran način sa oduševljenjem njegovim vojnim i strateškim podvizima u podvaljivanju i napakošćavanju Zapadu), napada na američki imperijalizam i ukrajinske "naciste", te oda divnim hipijevksim cvetićima, ruskim pobunjenicima na istoku Ukrajine, koji se nalaze pred istrebljenjem u novom Holokaustu od strane nacističke hunte u Kijevu. Ipak, kad se ocenjuju Putinove akcije mirotvorstvo ustupa mesto nekoj vrsti ubilačke nekromanije: jedan od Ronovih miniona preti kako će kad Putin završi sa Ukrajinom od nje ostati samo "raspadnuti leš", drugi je u potpunoj panici posle pregovora u Ženevi kad je izgledalo da je Putin pristao na razoružavanje "oslobodilaca" u Donjecku: to je propaganda, zašto bi on to uradio, on to nikad neće uraditi, to se Zapad zavarava, Putin ima vojnih resursa da izgazi celu Ukrajinu itd itd. Potpuno nadrealno. Uz sve to, Ron Paul i šef samog instituta Daniel McAdams u česti gosti na Putinovom propagandnom servisu Russia Today, a McAdams i "stalni saradnik", mnogi od njegovih ljudi isto gostuju na Glasu Rusije. Kao što ćemo videti, ovo je tek vrh ledenog brega, pošto oni i drugi Ronovi saradnici imaju i druge institucionalne veze sa raznim drugim pro-kremaljskim grupama.

Najčešća paralela koja se u kontekstu američkog "izolacionizma" povlači je ona između sledbenika Ron Paula danas i američkih "izolacionista" iz vremena II svetskog rata. I  sami često to potežu: mi samo nastavljamo američke svetle tradicije ne-intervencionizma. Ali, ova paralela je pogrešna. Osnovna razlika sastoji se u sledećem: Robert Taft, Herbert Hoover ili Howard Buffet jesu bili protiv američkog učešća u II svetskom ratu, ili u Koreji, ali nisu hvalili Hitlera, Staljina ili Maoa kao uzorne lidere koji se hrabro protive američkom imperijalizmu niti branili njihove zločine kao razumljivu, iako možda za nijansu preteranu, reakciju na američki imperijalizam (kao što Ron Paul i njegovi minioni redovno i rutinski pravdaju ne samo likove poput Putina, Asada, Miloševića nego i teror Al Kaide). Praktično sve vođe američke "stare desnice" su bili ogorčeni antikomunisti i američki patrioti. Tokom ere Mekartija podržavali su ga, i ako išta, bili još radikalniji od njega u zalaganju za ćišćenje federalne vlade od komunista. Jedan od najznačajnijih predstavnika stare desnice John T. Flynn napisao je nekoliko dobro dokumentovanih knjiga o zaverama komunističkih infiltratora u federalnoj vladi, prevashodno o njihovoj ulozi u okretanju Trumanove administracije od podrške Čangu ka podršci Maou u Kini. Svi ovi ljudi su bili protiv vojnog angažovanja u drugom svetskom ratu ne zbog ljubavi prema Hitleru nego zbog svog antikomunizma i ideje (ispravne, kako se pokazalo) da će ulaskom Amerike u rat Staljin dobiti šansu da osvoji značajan deo Evrope i uvede komunizam tamo.

Novi "izolacionisti" su vrlo različita sorta. Oni hvale diktatore u principu i smatraju američku vladu izvorom sveg zla u svetu. Pogledaje družinu oko Ron Paula koja je okosnica te grupe. Ronov drugi čovek, izvršni direktor njegovog instituta je Daniel McAdams. O njemu se u biogarfskoj crtici između ostalog kaže: "he worked as a journalist based in Budapest, Hungary, and traveled through the former communist bloc as a human rights monitor and election observer." Ono što se u toj "crtici" ne kaže je da je on bio posmatrač na izborima za Britanski Helsinški odbor, (nema veze sa normalnim Helsinškim odborom), organizaciju koju je verovatno najbolje opisati kao megafon istočnoevropskih diktatora. Svaki lažirani ili kontrolisani izbori u istočnoj Evropi su bili ocenjeni od strane ove grupe kao uzorno demokratski, od Miloševića u Srbiji 2000 (gde je opozicija zapravo pravila probleme), Janukovića u Ukrajini 2004, Lukašenka 2006, a svaki izbori koji nisu po volji Kremlju a po volji su Zapadu, kao lažirani. Za nas je možda najzabavnije da je ova organizacija objavila izveštaj o izborima u Srbiji 2000 u kome su promenu vlasti opisali kao ilegalni puč neonacista i "crnokošuljaša" predvođenih američkim pionima Đinđićem i Koštunicom, a protiv demokratskog i popularnog lidera Miloševića koji se hrabro protivio američkom imperijalizmu. Đinđićevi crnokšuljaši terorišu masovno jadne slobiste i prete da će pobiti sve novinare koji nisu poslušni. I sami izbori - ako mi ne verujete, pročitajte - su bili izmanipulisani od strane opozicije! Rezultat?

Following the violent events in Belgrade on 5th October, especially the ransacking of the federal parliament and the seizure by force of the main state television station, the man who had dominated Yugoslav politics for a decade, Slobodan Milosevic, conceded defeat to Dr. Vojislav Kostunica, leader of the Democratic Opposition of Serbia. If Milosevic had not been forced from power in this way, his term would have ended in June 2001 even if he had lost the elections. This disruption of the constitutional order in Yugoslavia was to be only the first in a series of semi – or unconstitutional steps, by means of which the new regime in Belgrade has consolidated its power over all aspects of Serbia’s political and economic life. 

Dakle, to što je Koštunica pobedio a Milošević pokušao ponovo da pokrade izbore (sećate se "drugog kruga") je irelevantno, trebalo ga je pustiti da ostane na vlasti još godinu dana, u međuvremenu bi se popravio!

Following the violent events in Belgrade on 5th October, especially the ransacking of the federal parliament and the seizure by force of the main state television station, the man who had dominated Yugoslav politics for a decade, Slobodan Milosevic, conceded defeat to Dr. Vojislav Kostunica, leader of the Democratic Opposition of Serbia. If Milosevic had not been forced from power in this way, his term would have ended in June 2001 even if he had lost the elections. This disruption of the constitutional order in Yugoslavia was to be only the first in a series of semi – or unconstitutional steps, by means of which the new regime in Belgrade has consolidated its power over all aspects of Serbia’s political and economic life. - See more at: http://tomgpalmer.com/2004/12/11/something-is-rotting-at-the-periphery-of-the-libertarian-movement/#sthash.dEFQ3qPW.dpuf

Izveštaji o Belorusiji, Ukrajini i drugim zemljama su u istom fazonu: besomučna i frenetična podrška diktatorima i blaćenje svih opozicionih pokreta kao američkih špijuna i marioneta. Lukašenko je po McAdamsu heroj koji je zaustavio pogubni marš Novog svetskog poretka po Evropi koji je "osiromašio" (!) i unštio tamošnja društva (njima je valjda bilo super pod komunizmom). McAdmas je isto i ljubitelj druga Čaveza, ako ste sumnjali, i dobija napad histerije od same mogućnosti da sudije koje u Rusiji šalju ljude (i žene) u zatvor zbog delikta mišljenja budu izloženi nekim američkim sankcijama.Bizarno?

Čekajte tek da vidite ostale članove vesele družine. U "akademskom odboru" instituta nalaze se McAdamsovi drugari iz "Helsinškog" komiteta,  John Laughland i Mark Almod. Laughland je višegodišnji Putinov lobista koji je ušao u Ron Paulov institut po pozivu McAdamsa. Pre toga, on je bio (i sada je) viđeni član i direktor za istraživanja  "Instituta za demokratiju i saradnju"; Putinove propagandne front-grupe osnovane sa ciljem da se "popravi imidž" Rusije na Zapadu. Institut je pokrenula i osnovala 2007 ruska vlada, uz učešće lično Putina, i finansije, po dokumentima koje imamo, uglavnom dolaze od grantova vlade, iako oni danas tvrde da su finansijeri nedidentifikovani "ruski pojedinci". Iz nekih Wikileaks dokumentata je jasno da je ovaj institut običan front Kremlja:

The GOR (ruska vlada, IJ) has decided to establish an Institute for Democracy and Cooperation, which will be headquartered in Moscow with branch offices in New York and Paris. The Institute is intended to end what the GOR sees as the western "monopoly" on defining and reporting human rights abuses and will reportedly seek to discuss human rights in a context detached from cultural influences. It will also endeavor to improve Russia's image in the West. In a February 4 meeting, the designated director of the New York office offered us a general description of the Institute's goals and possible future direction.

ili ovde, gde američki diplomati prepričavaju sastanak sa šefom tog instituta:

He laid out the organization's structural priorities, defended the organization's independence from the GOR, and explained the source of funding (mostly government grants). In a subsequent press conference, Kucherena introduced well-known analyst Andranik Migranyan, as head of the New York office, and pro-Kremlin NGO leader Nataliya Narochnitskaya, as head of the Paris office. The Institute's priorities not surprisingly echo Putin's efforts to project resurgent Russia's increasing "soft power" abroad.

John Laughland je dakle jedan od (viđenijih i važnijih) ruskih "aseta" ili "agenata uticaja" čiji zadatak dobijen od Putina i Dimitrija Rogozina je bio da unaprede imidž ruske vlasti...I sada je Ron Paulov bliski savetnik, . A u Ronov tim, kao pouzdanog čoveka, pozvao ga je Ronov prvi saradnik McAdams, takođe pouzdan Putinov "aset"...Išta čudno ovde?

Mark Almond je još jedan od veterana Britanskog Helsinškog odbora, i još jedan od zaljubljenika u sve moguće diktatore u istočnoj Evropi, a posebno Lukašenka, hrabrog borca protiv tržišnog fundamentalizma i Novog Svetskog poretka:

Across the old communist bloc "shock therapy" enriched a few dozen oligarchs and their foreign economic advisers, but the mass unemployment it caused and the collapse of public spending it demanded smashed the foundations of the civil society emerging under Gorbachev. By protecting Belarus from the ravages of free-market fundamentalists and delivering economic growth and prosperity for the mass of Belarussians, Lukashenko has sown the seeds of a pluralistic society far better than by handing the state's assets over to half a dozen cronies of western advisers.That is why Lukashenko inspires fear and loathing in the think tanks and foreign ministries of the west. By saving Belarus from mass unemployment he set a terrible example. What if the neighbours tried to copy it?

Shvatate? Zapadnim "tržišnim fundametalistima" se tresu gaće od straha da ostali narodi u istočnoj Evropi ne uzmu slučajno da kopiraju Lukašenkov uspešni demokratski socijalizam. I zato satanizuju jadnog beloruskog demokratu. Kao što su i Slobu pre toga, još jednog šampiona socijalizma sa humanim licem. Pitate se možda šta će takav jedan kripto-komunistički frik u Ron Paulovom spoljnopolitičkom štabu? I ja se pitam. Kao što se pitam šta će još jedan komunista, Denis Kučinić, tamo? Almond je takođe - verovatno je suvišno i da naglašavam - neumorni sikofant Putina i ruskog režima.

Nema razloga da u analizu uključujem druge članove družine, poput Erica Margolisa ili Butlera Shaffera, poznatih kao vrlo zagriženi 9-11 "truteri" (ljudi koji veruju da nije al Kaida izvršila napad 11 septembra nego američka vlada). Jedina žalosna okolnost je da su unutra dvojica ljudi za koje znam da su čisti, Walter Block i Bob Higgs. Ali, ne bi bilo prvi put da dobri ljudi, sticaijem nesrećnih okolnosti budu iskoriščeni kao zaklon za nepodopštine negativaca.

U ovom trenutku je jedino pitanje: koliko Ron zna? Jer on i većina njegovih pristalica mogu biti samo kremaljski korisni idioti, ali McAdams, Laughland i Almod definitivno nisu, u to možete biti sigurni. To su ljudi profesionalci koji rade svoj posao. A njihov posao je jednostavan: PR Vladimira Putina i njegovog režima. I ovo uopšte nije neki novi i radikalan pristup: to je bukvalno sve iz priručnika KGBa. Koliko stotina i hiljada fantomskih ili stvarnih zapadnih organizacija za "mir u svetu", "borbu protiv fašizma", "nuklearno razoružanje" i gomilu sličnih je KGB finansirao i pomagao sve do 1990e? Gorbačov lično je odobrio značajnu sumu za engleske rudare koji su protestovali protiv Tačerke. Mislite da Putin ne radi to isto danas? On nije više doktrinarni komunista u ideološkom smislu, ali bogami jeste do daske u organizacionom i mentalitetskom smislu. On veruje da je agitacija i propaganda na Zapadu od vitalne važnosti- u Nemačkoj već ostvaruje enorman uticaj, bukvalno kontrolišući i korumpirajući novine, političare, čak i čitave stranke. To nije ništa novo, to je sve KGB radio pre pada Zida. U Americi je taj uticaj mnogo ograničeniji, ali da li biste se zakleli da značajne pare nisu završile u Ron Polovom "institutu za mir". Mislim da treba biti vrlo naivan pa isključiti takvu mogućnost, kad vidite šta taj institut radi, i ko su ljudi koji tamo vode glavnu reč.

Umro je Geri Beker

Pre par dana je umro Geri Beker, svakako jedan od najvećih i najuticajnijih modernih ekonomista. Po čemu će Beker ostati upamćen? Verovatno po tome što je on ekonomiju posmatrao kao metod analize, a ne kao nauku koja proučava samo određene fenomene. On bi prosto pretpostavio da se ljudi racionalno ponašaju, i gledao gde ga takva pretpostavka vodi. Obično su zaključci bili veoma kontraverzni, što ne znači da nisu bili tačni.

Evo nekih primera:

1. On je verovatno prvi ekonomista koji je tvrdio da je diskriminacija manjina potpuno iracionalna i da bi na slobodnom tržištu mogla da opstane samo pod vrlo specifičnim uslovima. Konkretno, poslodavac koji ne želi da angažuje Crnca ili ženu, koji  su kompetentni koliko i beli muškarac, a spremni su da rade za manje para, propušta priliku da zaradi pare. To je Bekeru bio znak da ili 1) prave diskriminacije u stvari nema (niže plate su recimo rezultat nižeg obrazovanja ili sposobnosti), ili 2) da je diskriminacija realan problem praktično samo u situaciji u kojoj je diskriminacija zakonom obavezna (poput sistema aparthejda u Južnoj Africi, ili stanja na američkom Jugu do ukidanja tzv. Jim Crow zakona).

2. Njegova pretpostavka da se i kriminalci uglavnom racionalno ponašaju je dovela do promene pogleda na pitanje zločina i kazne. Po Bekeru, kriminalci procenjuju dve stvari na osnovu koje donose odluku da li da počine neko krivično delo: očekivanu dobit i očekivani trošak (verovatnoća da će da budu osuđeni puta oštrina kazne). Dakle, povećanje verovatnoće da će neko biti uhapšen i osuđen, ali i pooštravanje kazne, ceteris paribus nužno dovode do smanjenja kriminala. Ovo možda deluje očigledno, ali u vreme kada je on o ovome pisao (60-ih godina), dominantan je bio stav da su kriminalci u stvari žrtve sistema i da akcenat treba da bude na rehabilitaciji, ne na kažnjavanju. Zanimljiva je i njegova analiza marginalne kazne. Recimo, često se može čuti tvrdnja da kazna za, recimo, silovanje treba da bude doživotna robija. Ne! - rekao bi Beker. Ako je kazna za silovanje maksimalna, onda se silovatelju bukvalno isplati da ubije žrtvu, jer je granična kazna za ubistvo nula, a smanjuje se verovatnoća da će biti otkriven.

3. Beker je praktično sam izmislio koncept ljudskog kapitala. Pre Bekera su postojala tri faktora proizvodnje - rad, kapital i zemlja. Rad je posmatran kao homogeni faktor proizvodnje, a razlike u zaradama su uglavnom tumačene različitom kapitalnom opremljenošću radnog mesta. Danas je jasno da je takva analiza netačna, ali Beker je imao dosta problema da ubedi ljude da posmatrati ljude kao stokove kapitala ima smisla i da vredi baviti se stvarima kao što su ekonomija obrazovanja ili ekonomija zdravlja. Prosto, za Bekera, odluka individue da li će nastaviti sa obrazovanjem ili će naći posao je investiciona, ekonomska odluka, kao i svaka druga, i doneće se na osnovu očekivanih troškova i koristi.

4. Bekerov rad na strukturi porodice je takođe bio veoma zanimljiv i revolucionaran. Tu se bavio stvarima poput determinanti fertiliteta, razvoda, nasledstva i slično. Između ostalog, ponudio je objašnjenje za opadajući fertilitet i rastuću stopu razvoda braka. Za mene je jedna od najupečatljivijih tvrdnji (možda i nije Bekerova, već nekog ekonomiste koji je nastavio njegov rad) bila da je monogamija, u poređenju sa poligamijom, u stvari na štetu žena (u suštini, na monogamiju se može gledati kao na kartelski sporazum muškaraca o podeli tržišta).

5. Beker se bavio i teorijom javnog izbora, granom ekonomije koja se bavi donošenjem političkih odluka. Njegov članak o uticaju interesnih grupa iz 1983. je verovatno jedan od značajnijih u ovoj oblasti (članak je preveden i na srpski, verovali ili ne).

Očigledno, sve ove teme su bile (a neke su i dalje) veoma kontraverzne i osetljive. Nije lako, čak ni u naučnoj zajednici, opravdati teoriju koja na dete gleda kao na "trajno potrošno dobro" i analizira odluku para da ima još jedno dete istim analitičkim mehanizmom kojim se analizira kupovina dodatnog automobila ili frižidera.

Ali, suština je da, iako je sam Beker ponudio mnoge zanimljive teorije i rešenja nekih paradoksa, njegov glavni doprinos, po meni, nije prvenstveno u tome što je sam napisao, već u tome što je sve ove teme učinio naučno legitimnim predmetom analize za ekonomiste. Na primer, bez Bekerovog istraživanja, Levitt i Dubner verovatno ne bi objavili Freakonomics, a Caplan ne bi objavljivao knjige sa naslovima "Selfish reasons to have more kids" i "The case against education". Što reče Walter Block, povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bekeru:

"almost no scholar is safe in the fields of history, law, sociology, psychology, criminology, political science, or philosophy while Gary Becker's word processor is turned on".

Ideološki, Beker je bio libertarijanac, što nije ni čudo, budući da mu je Fridman bio mentor, a i praktično celu akademsku karijeru je proveo u Čikagu.

Dobio je Nobelovu nagradu 1992. godine, uz vrlo zanimljivo obrazloženje "for having extended the domain of microeconomic analysis to a wide range of human behavior, including nonmarket behavior".

Beker je bio i naš kolega bloger. Poslednjih devet i po godina je delio blog sa čuvenim sudijom Posnerom. U poslednjem postu se založio za ukidanje američkih sankcija prema Kubi.

Evo nekoliko članaka povodom njegove smrti:

1. Pete Boettke
2. Russ Roberts
3. Mario Rizzo
4. New York Times
5. Steven Levitt
6. Bryan Caplan
7. Justin Wolfers

Odličan prikaz sveukupnog rada Gerija Bekera, pa još na srpskom, možete naći u članku Borisa Begovića od pre desetak godina "Gary S. Becker - ekonomski imperijalista".

Sukobi u Odesi

Sve što je pogrešno u konceptu nacionalnih država može da stane u kratku istoriju Odese.

Grad je osnovala Katarina Velika, na tlu gde su nekada živeil stari Grci i čiji su se potomci do tadašnjih dana nalazili tu. Otuda grčki naziv grada, poput Hersona i nekih drugih u toj regiji. Od osnivanja je grad funkcionisao kao slobodna luka i uopšte slobodni grad sa sopstvenom administracijom i sopstvenim pravilima. Ruski car bi imenovao lokalnog guvernera i to je tradicionalno bio stranac. 

Španac De Ribas i Francuz Rišelje (ne čuveni kardinal već njegov potomak) su bili neki od prvih guvernera. Grad koji se već nalazio na raskršću raznih etničkih grupa i teritorija bio je otvoren za svakog i kako to biva sa slobodnim lukama, grad je privlačio sve vrste trgovaca. Tu su, pored Grka, Rusa i Ukrajinaca, živeli Turci, Jermeni, Jevreji, Italijani, poneki Francuz, Nemac, Arap i ko zna ko drugi. 

Do današnjeg dana Odesa je zadržala nazive ulica koje čuvaju tu istoriju. Centralne ulice, iscrtane modernistički pravougano se nižu redom: Francuska, Grčka, Jevrejska, Arnautska, Jermenska. Glavna ulica, ona na kojoj su danas izbili sukobi je Deribaskaja - po guverneru De Ribasu. Tu su i spomenici De Ribasu, Rišeljeu, njihove rezidencije, zgrada opere koju su sagradili italijanski arhitekti, stepenice ovekovečene u ranom sovjetskom filmu Oklopnjača Potemkin (i stepenice i isečke iz filma najbolje je videti iz ovog spota Arcade Fire).

U gradu se i dan danas nalaze džamije, sinagoge i crkve jedna do druge. Takve stvari uvek koegzistiraju u trgovačkim gradovima, gde sitna buržoazija gleda svoja posla, ne piše memorandume i ne bavi se velikim idejama. Lingua franca u ovom gradu ruskih careva nije bio ruski već grčki i italijanski -- a govorili su se još i ruski, jidiš, ukrajinski i štošta drugo. 

Do početka 20. veka grad je cvetao, ne samo materijalno već i kulturno, kao što se u slobodnim i prosperitetnim mestima uvek događa. Opera je bila glavno mesto okupljanja, osnivali su se saloni za književne i intelektualne diskusije. Veliki broj ruskih pisaca je iz Odese ili je neko vreme proveo u Odesi, od Iljifa i Petrova preko Puškina do Babela; izdaje me sećanje ali spisak je poduži. 

Onda se početkom 20. veka nešto promenilo. Za razliku od ostatka Rusije koju je dokrajčila nekompetentna i nefleksibilna carska politika, događaji u Odesi su posledica nacionalnog osvešćivanja, što je u politici pretočeno u impulse ka pojednostavljenjiu, centralizaciji i unitarizaciji. Jevreji su prvi platili cenu, Odesa je postala poprište redovnih pogroma. Ostali su se ili utopili u većinu ili otišli. Status slobodnog grada je nestao i Odesa je inkororporisana u nacionalnu državu. Od tada do danas menjale su se države -- ruska, nakratko rumunska, sovjetska, ukrajinska -- ali to je manje bitno u poređenju sa ključnom promenom u konceptu grada i nacionalne države do koje je već bilo došlo. 

I evo danas, u istoj ulici u kojoj su nekada Grk, Turčin i Jevrejin trgovali na italijanskom a zatim odlazili svako u svoju crkvu, džamiju i sinagogu i na kraju opet sastajali u operi, tuku se lokalni Ukrajinci i Rusi. Oko "zvaničnog" jezika, himne i zastave. A libertarijanci zauzimaju strane.