DS naseo na propagandu

Išlo je ovako. Đilas je u najavi novog programa predložio fiksni kurs. Usledila je medijska kampanja gde su razni stručnjaci maltene ismejali ideju, objašnjavajući navodnu nemogućnost fiksnog kursa na osnovu potpuno proizvoljnih tvrdnji: da je fiksni kurs nemoguć ako imate inflaciju, da je nemoguć ako zemlja nije konkurentna, da je nemoguć ako imate budžetski deficit, da je nemoguć ako imate spoljnotrgovinski deficit ili deficit tekućeg računa platnog bilansa.

Sve je ovo, objasnili smo u manifestu, potpuno netačno. Ovakve tvrdnje odaju nerazumevanje mehanizma i svrhe fiksnog kursa u velikom delu naše stručne javnosti. Još gore, ovakve tvrdnje odaju čak i nepoznavanje ili lenjost da se provere neki osnovni podaci iz savremene ekonomske istorije, neki osnovni ekonomski pokazatelji iz bilo koje od okolnih i drugih zemalja sa klasičnim fiksnim kursom.

DS je, međutim, popustila pred kampanjom stručnjaka i medija i sada je u dužem programu svoj predlog fiksnog kursa drastično kvalifikovala -- i to tačno po osnovama pogrešnih i promašenih kritika koje je predlog u javnosti dobio.

Novi Program DS kaže ovako (str. 9):

8. Прелазак на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави.

ДС ће преузети одговорно вођење економске политике која подразумева прелазак на фиксни курс динара чиме ће омогућити привреди да ради у стабилним условима, а грађанима да имају сигурно радно место са платом која се неће мењати сваког месеца. Сви произвођачи захтевају фиксни курс јер им он омогућава конкурентнију позицију на међународном тржишту, ниже камате на динарске кредите, укидање губитака на курсним разликама и могућност дугорочног планирања и инвестирања. Оно што је још важније је да практично и сви грађани желе фиксни курс динара јер им обезбеђује да сваког месеца тачно знају колико им вреди плата, значајно смањење камата на динарске кредите, смањење инфлације, могућност реалне штедње у валути у којој примају плату, и да динар постане међународно призната валута.

Ovaj prvi deo je odličan. Ali onda sledi drugi: 

Да би се политика фиксног курса успешно спровела потребно је претходно:

 Смањити  дефицит текућег платног биланса на 3-5% БДП-а, што је додатни подстицај да се фокусирамо на раст извозно оријентисане производње чиме ћемо позитивноутицати и на раст запошљавања,

 Смањити фискални дефицит на 1-2%БДП-а, што представља још један разлог да смањимо нерационалну потрошњу у јавном сектору,

 Смањити инфлацију на ниво у оквиру евро зоне,

 Успоставити равнотежни ниво курса динара како би спољнотрговински дефицит био одржив,

 Укинути диспаритете цена.

Neeeeeeeeeeeeeee! Nije ništa potrebno prethodno sprovesti! To što hoćete prethodno sprovesti su ustvari posledice fiksnog kursa! To su ciljevi zbog kojih se fiksni kurs uvodi! Kao da kažete odlučio sam da pređem na Atkins dijetu -- ali pre nego što počnem sa dijetom potrebno je da izgubim višak kilograma. Ne, obratno je. Pobrkali ste uzrok i posledicu.

Održivost fiksnog kursa je isključivo monetarni fenomen. Ponašanje centralne banke je jedan jedini, potreban i dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Nikakvi deficiti, suficiti, konkurentnosti i bilo šta drugo.

Opet, ne morate verovati meni, Pavlu, Hankeu, Mundellu, Friedmanu, logici. Ali kako to da su podaci iz drugih zemalja uporno u suprotnosti sa onim što propovedate? Zemlje sa stabilnim fiksnim kursevima uopšte ne ispunjavaju uslove koje stručnjaci nameću i koje DS sada isto misli da je neophodno prethodno sprovesti. Evo jednog po jednog.

DS program kaže treba prethodno smanjiti fiskalni deficit na 1-2%? Ali kako su onda Livanija, Letonija i drugi sa fiksnim kursom imali fiskalne deficite i od gotovo 10% proteklih godina? A da im se fiksni kurs nije raspao? Molim za objašnjenje.

DS program kaže da prvo treba smanjiti inflaciju na nivo evrozone. Ali zemlje su fiksne kurseve uvodile upravo zato što su imale inflaciju, fiksni kurs se uvodi da bi se ona zaustavila, a ne kad se zaustavi. U trenucima uvođenja fiksnih kurseva baltičke zemlje su imale stope inflacije od preko 100%. A isto ili još mnogo gore je bilo i u Jugoslaviji i inflacija je uvek zaustavljena nakon i zbog uvođenja fiksnog kursa, ne pre toga.

DS program, opet sledeći razne stručnjake koji su ovo širili u medijima, kaže i da se prvo mora smanjiti deficit tekućeg platnog bilansa, na 3-5% BDP. Ali deficiti tekućeg računa nemaju nikakve veze sa kursom, jer su oni pokriveni suficitima na kapitalnom. Ili skraćeno -- kako su onda baltičke zemlje, Bugarska ili BiH redovno imale spoljnotrgovinske i deficite tekućih računa od preko 15-20% BDP? I to sukcesivno, u nizu godina, a da im se fiksni kurs nije raspao?

Neko, ovde, očigledno greši. Realnost zemalja sa fiksnim kursom ne uklapa se u teorije naših stručnjaka. Krajnje je vreme da neko obavesti Litvance, Letonce, Bugare i druge da su njihovi fiksni kursevi, koji im traju evo skoro dvadeset godina, sve ovo vreme ustvari bili nemogući.

Monopoli

Sve što treba da znate o monopolima i antimonopolskoj politici možete naučiti iz jednog naslova iz Guardiana 2007 godine:

Da li će MySpace ikada izgubiti monopol?

MySpace? Šta to beše? Ima monopol? Da prasneš u smeh.

Ili ovaj slučaj: Evropska unija je do skoro vodila antimonopolski postupak protiv Microsofta u vezi Internet Explorera. Blogger vodi razne statistike poseta i jedna od njih je i prema browseru -- tu mogu da vidim da je od posetilaca Tržišnog rešenja samo 12% na sajt došlo uz pomoć Explorera. Dok je komisija za konkurenciju završila postupak, monopolista je odavno prevaziđen.

Ključna greška iza opsesije monopolima je posmatranje ekonomske strukture statički umesto dinamički. Da, ako pogledate stanje u bilo kom trenutku, moguće je da postoje neke dominantne firme. Ali ako na ekonomiju gledate kao na proces, tok, ako konkurenciju posmatrate ne u ovom datom trenutku nego kroz vreme, vidite da se njena struktura neprestano menja. Ono što je juče bio monopol koji, kako izgleda Guardianu, "nikada" neće izgubiti svoju dominantnu poziciju, samo par godina kasnije može ličiti na dinosaurusa.

Jedini održivi monopol, monopol koji opstaje kroz vreme, je državni monopol: kada državna firma ima zakonski monopol ili kada država privatnoj firmi povlasticama i restrikcijama osigurava dominantnu poziciju.

Privatni tržišni monopoli su nužno privremeni. Čak i oni koji donekle potraju, to uspeju samo zato što se nisu ponašali monopolski, već su uspevali da još neko vreme budu inovativni i privlačni kupcima. Ali na još malo duži rok ih ništa ne može spasti.

Alternativa za Google Reader

Google je najavio da će od 1. jula ukinuti Google Reader. Ne znam koliko vas koristi Reader, ali je meni to ubedljivo najkorišćeniji program/app/sajt. Preko Readera pratim 50-ak sajtova/blogova dnevno preko PC-ja na poslu i kući, kao i preko iPada i Android mobilnog i stvarno mi mnogo olakšava posao. Od same pomisli da treba svakog dana da proveravam tolike sajtove i da pamtim gde sam šta pročitao mi izaziva blagu jezu.

Elem, pitanje za čitaoce bloga je sledeće - šta može da zameni Reader? Bilo bi dobro i da postoje aplikacije za Android i iOS... A super bi bilo i da je besplatno.

Mit broj 4

Širenje mitova se nastavlja. Kori Udovički piše u NIN-u:

Kao što sam naglasila u razgovoru sa novinarkom NIN-a, na koji se G. Đilas (nedovoljno precizno) poziva: paket fiskalnih rezova nikako nije dovoljan uslov za održivost fiksnog kursa. Rezovi će povećati konkurentnost privrede na neko vreme, ali promene moraju biti mnogo dublje ako želimo privredu sposobnu da potom ostane konkurentna, bez promena kursa.

Kao što smo naglasili u Fiksni kurs za dinar manifestu, održivost fiksnog kursa nije zavisna ni od fiskalne politike ni od konkurentnosti privrede.  Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda monetarni fenomen.  Ona zavisi jedino od ponašanja centralne banke.

Fiskalna politika sa tim ima veze samo utoliko šte se u fiksnom kursu ona nađe ograničenom. Ali uzročnost ide u suprotnom smeru: kad se poštuju pravila fiksnog kursa onda fiskalna politika nema gde pa mora da postane malo odgovornija.  Ne mora se i drastično promeniti, mogu se i dalje imati budžetski deficiti koji se finansiraju tržišnim zaduživanjem. Razlika je samo što se sa fiksnim kursom zna da centralna banka neće ni u slučaju nužde moći da pomogne, pa se onda ponašate malo odgovornije.

Ali da su fiskalna politika ili konkurentnost privrede nekakvi kriterijumi za održivost fiksnog kursa jednostavno nije tačno. Još jednom: Održivost fiksnog kursa je uvek i svuda isključivo monetarni fenomen.

Razbijeni prozor i pijani zidar

Mnogi sofistikovaniji protržišni ljudi koriste argument "razbijenog prozora", kad god kejnzijanci krenu da govore o neophodnosti fiskalnog stimilusa, tj državne potrošnje i zaduživanja kao leka za recesiju. Argument je jasan i efektan: vi se koncentrišete samo na vidljive efekte svojih mera na određene grupe, zanemarujući da svi resursi imaju alternativne upotrebe i da državna potrošnja na X, znači manje resursa za Y, a pošto znamo da generalno država ne može da se takmiči sa privatnim preduzetnikom u alokaciji resursa i proizvodnji, vaša cela koncepcija je neodrživa. Vi razbijate prozor i hvalite zaradu staklara koji zamenjuje novi prozor, a ne vidite krojače i pekare koji ne zarađuju ništa zbog razbijanja prozora.

Ali, kejnzijanci imaju kontraargument za ovo. On u konačnici nije zadovoljavajući, ali da bi se on pobio ljudi sa naše strane moraju da prihvate argumente koje 90% nas (tj vas :)) nisu voljni da prihvate. Kejnzijanci naime, kažu: da, generalno vaša teorija važi, u normalnin okolnostima državna potrošnja je neefikasna kao metod povećanja ekonomične proizvodnje, ali problem je što u depresiji mi nismo u normalnoj situaciji, to je situacija neobičnog i anomalijskog pesimizma investitora, presušivanja investicija i potrošnje što vodi situaciji u kojoj je veliki deo resursa, ljudskih i kapitalnih, neupošljen ("idle"). Stoga neupošljeni resursi u recesiji nemaju alternativne upotrebe, oni su neupotrebljeni i neupotrebljivi, mašine stoje, fabrike zatvorene, ljudi su nezaposleni. U takvoj situaciji, fiskalni stimulus znači samo da država omogućava da se ti resursi ponovo aktiviraju i time podigne opšti nivo društvenog blagostanja. Izbor je između recesije, neupošljenosti i upošljenosti od strane države.

Ovo rezonovanje je neutemeljeno, kao što ćemo videti, ali je istovremeno vrlo dobar argument protiv nekih, manje sofistikovanih verzija liberalnog argumenta. Osnovni problem je - zašto je došlo do toga da velika količina resursa u nekom trenutku bude neupošljena? I sledstvaeno tome, šta treba uraditi? U pogledu oba pitanja postoje dve škole mišljenja. Jednu možemo nazvati "anti-recesionom" a drugu "likvidacionističkom". Prva tvrdi da je neuposlenost resursa veliki problem, da nije važno kako je do nje došlo, nego da je problem kako da se ista prevaziđe. U tu školu spadaju i kejnzijanci i monetaristi, i novi klasičari i "tržišni" monetaristi i novi kejnzijanci. Svi se oni slažu da su cifre GDP merodavne, da država mora  da uradi nešto da poveća proizvodnju i spreči pad nacionalnog dohotka. Jedini kamen razdora među njima je šta tačno treba uraditi. Kejnzijanci tvrde da pošto je privreda u "zamci likvidnosti" tj ljudi iracionalno gomilaju keš umesto da troše i investiraju, država mora da investira kroz svoju potrošnju (argument "fiskalnog stimulusa"). Razne verzije monetarizma i čikaške teorije (koje uživaju podršku velikog broja pro-tržišno mislećih ljudi) kažu: kakva zamka likvidnosti, ako samo centralna banka mudro menadžeriše monetarnu masu (oni imaju razne i raznovrsne ideje o tome šta ovo tačno znači) recesije ili neće biti ili ćemo je ublažiti. Ali, bez obzira na ove razlike, konsenzus obe škole je da je neuposlenost resursa loša stvar i da se može prevazići državnom politikom ove ili one vrste.

Druga škole je "likvidacionistička". U nju spadaju uglavnom sledbenici "Austrijske" škole, prvenstveno Mises, Hayek, Schumpeter i Rotbard. Oni kažu, neupošljenost resursa je samo posledica dubljeg procesa pogrešnog investiranja koje je izazvano veštačkim snižavanjem kamatne stope koje zajedno efektuiraju sistem frakcionog bankarstva i centralna banka. Oni stvaraju neodrživu proizvodnu strukturu sa suviše mnogo investicija u dugoročne i "zaobilazne" projekte. Recesija je zato dobra stvar protiv koje se ne treba boriti a neupošljenost resursa samo neprijatna prolazna posledica procesa korigovanja pogrešno učinjenih investicija, proces koji košta jer nije lako preko noći prenameniti specijalizovanu kapitalnu opremu i radnu snagu namenjenu sofisticiranim dugoročnim projektima koji su sada neisplativi i moraju se prekinuti. Drugim rečima, neupošljenost resursa je deo rešenja a ne problema.

Paradigma likvidacionističke škole mišljenja je Mizesova metafora zidara. Ilustrujući fenomen poslovnog ciklusa Mizes traži od nas da zamislimo zidara koji je projektovao da izgradi određenu kuću, sa određenim brojm spratova, sa određenim arhitektonoskim rešenjima itd. Sve je bazirano na kalkulaciji količine materijala koja će mu trebati (cigle, cement, gvožđe itd). Izgradnja napreduje, i taman kad je započet poslednji, četvrti sprat, projektant shvata da neće biti dovoljno cigli da se sprat završi. Šta da se radi? On je angažovao majstore, sa odeđenim kvalifikacijama, sa određenim umećima i određenom kapitalnom opremom, i za određen broj sati. Sve ove investicije su bile bazirane na pogrešnoj proceni količine materijala koja mu stoji na raspolaganju. Očigledno, kuća ne može da se završi na način kako je planirano. Recimo, mora da se otkaže ugovor majstorima koji su trebali da završe četvrti sprat i majstorima koji su trebali da rade krov. To košta (i stvara nezaposlenost). Mora da angažuje nove majstore koji će da sruše već igrađeni deo četvrtog sprata. To košta još više. I mora da plati nove majstore koji će napraviti drugi tip krova sa potpuno drugom opremom. Gde da ih nađe u tako kratkom roku? Ako ih ne nađe pod hitno, i oni koji treba da rade na krovu će ostati bez posla. Moraće možda da sruši deo trećeg sprata da bi postavio ovaj drugi krov. Ako ne pronađe te majstore, cela stvar dodatno tone i on gubi još više novca. Noćna mora. Ali, ima li alternative?

Očigledno zanačajan deo resursa će biti uništen u ovom procesu. Mnogi majstori koji bi radili na starom grandioznom krovu će ostati bez posla. Mnogo pogrešno utrošenog materijala će biti uništeno. Ali, naš građevinar nema izbora. On mora da napravi nešto smisleno u situaciji u kojoj se našao, mora da narapvi neku funkcionalnu kuću, makar manju i skromniju, kao što i individualni potrošač koji se prezaduži mora da likvidira neko putovanje na Havaje ili novi plazma televizor. Razlika je što kod investicija to najčešće nije tako bezbolna amputacija nego podrazumeva vreme da se nađe nova upotreba resursima, i troškove koji se ogledaju u nezaposlenosti i "neupošljenosti kapaciteta". Jer u isto vreme i drugi "majstori" likvidiraju svoje spratove, prenamenjuju materijal, traže nove radnike koje nije lako naći itd.

Iz likvidacionističke perspektive, jedini smisao argumenta da treba "uposliti neupošljene resurse" je da treba sprečiti ceo ovaj proces prilagaođavanja i korigovanja investicionih grešaka počinjenih u prošlosti. Recimo, tako što ćemo drogirati ili napiti našeg glavnog zidara i ubediti ga da je sve ok, da ima dovoljno cigli, samo napred, možda treba podignuti i peti sprat.

Kao što sam ja ranije pisao, osnovna razlika između likvidacionista i antirecesionista je u tome što prvi veruju da su kapital i rad heterogena, specifična dobra čija nagla prenamena košta, i plaćanje te cene je nemoguće izbeći. Anti-recesionisti veruju da su kapital i rad homogena dobra, koja skladno fluktuiraju između različitih privrednih grana i firmi tražeći najveći prinos, kao sistem spojenih sudova. Ako ovaj mehanički sistem zariba, ako fluktuiranje prestane da bude skladno nego se pojavi nezaposlenost, onda antirecesionista u tome vidi kvar mehanizma i predlaže neko inženjersko rešenje kako da se kvar ukloni i mehanizam ponovo osposobi: kvantitativnim popuštanjem novca, fiskalnim stimulusom, snižavanjem diskontne stope, nešto se mora uraditi. Njega ne znaima šta se dešava dole, na "mikro" nivou, jer je mikro nivo irelevantan, budući da su kapital i rad homogeni (u njegovom modelu sveta) i važno je jedino šta kažu agreatne cifre zaposlenosti, inflacije, proizvodnje itd.

Stoga, da zaključim, kejnzijanci greše kad tvrde da postoji neka posebna "depresiona ekonomija" koja se karakteriše neupošljenošću resursa i za koju standardna ekonomija ne važi: Ali, greška se ne može opisati metaforom razbijenog prozora, nego pre metaforom pijanog zidara. Ali, nevolja je što u pijanog zidara veruje 95% ekonomista, ne samo kejnzijanci.

Problem sa Gini koeficijentom

Gini koeficijent (čita se Džini, ili čak Đini, jer se radi o Italijanu) je mera jednakosti raspodele dohotka. Da ne bih sada prepričavao nešto što već postoji na netu, koga detaljnije zanima šta je to i kako se meri, može da pogleda recimo ovde.

Na sledećem grafikonu su prikazane dve populacije, 1 i 2, kao i "idealna" raspodela dohotka, u kojoj svaki decil stanovništva po dohotku (što je prikazano na x-osi) ima tačno jednu desetinu dohotka (što je prikazano na y-osi). Dakle, raspodela je znatno "pravednija" u populaciji 2 (Gini koeficijent oko 40%)  nego u populaciji 1, gde je Gini oko 60% i gde prvih pet decila (polovina populacije) nema apsolutno nikakav dohodak.

Sada dolatimo do zanimljivog dela - odakle mi ovi podaci, o kojim populacijama se uopšte radi?
Populacije su potpuno izmišljene, generisane u Excelu, ali tako da, sada dobro pazite, svaki građanin ima apsolutno istu radnu istoriju!

U obe populacije mesečni dohodak zavisi isključivo od godina starosti, u skladu sa sledećom tabelom:

godine	dohodak
0	0
10	0
20	0
30	1000
40	2000
50	3000
60	2500
70	1000
80	1000
90	1000

Dakle, SVAKI stanovnik u obe zemlje ne zarađuje ništa dok ne napuni 30 godina, zatim zarađuje 1000 dok ne napuni 40, kada počinje da zarađuje 2000 i tako dalje, dok se u 70. godini ne penzioniše od kada opet zarađuje samo po 1000 - dakle postoji apsolutna JEDNAKOST svih građana u obe zemlje tokom životnog ciklusa, prosto ne može pravednije od ovoga.

Zašto sam onda dobio tako različite distribucije dohotka? Pa, samo zato što sam pretpostavio različitu starosnu strukturu. Dok je u populaciji 2 prosečna starost 40 godina, a standardna devijacija 20 godina, u populaciji 1 je prosečna starost 30 godina, a standardna devijacija je 15 godina.  Evo kako izgledaju starosne strukture u obe populacije (nakon što sam izbacio po nekoliko građana u obe zemlje koji su imali negativan broj godina) :




Razmislite o tome - pošao sam od toga da su svi građani apsolutno jednaki po dohotku tokom životnog ciklusa, odnosno da svi građani imaju apsolutno istu radnu istoriju (da apsolutno svi rade isti posao za istu platu), a došao sam do bitno različitih Gini koeficijenata za dve zemlje samo na osnovu različitih demografskih pretpostavki.

Još bitnije, populacija 1, gde je Gini koeficijent neverovatnih 0.6 (što je, mislim, nezabeleženo nejednaka raspodela dohotka u savremenom svetu) se sastoji od potpuno identičnih individua koji se razlikuju jedino po sadašnjoj starosti. To dosta govori o Gini koeficijentu kao meri.

Prosto, treba imati na umu da Gini meri jednakost raspodele dohotka samo tokom jedne godine, a jedna te ista osoba kroz svoj život prolazi kroz mnoge dohodovne decile - nekada ne zarađuje ništa, nekada zarađuje dosta dobro. Gini te varijacije ne može da "uhvati". Ja ne kažem da je Gini kao mera potpuno besmislen, nije besmislen, ali po samoj svojoj suštini on prenaglašava nejednakosti jer ne uzima u obzir životni ciklus ljudi. Gini koeficijent koji ne bi merio godišnji, već ukupni životni dohodak bi bio mnogo bolja mera, ali kako znati koliki životni dohodak će imati neko ko sada ima 30 godina?

Takođe, treba imati na umu da poređenje Gini koeficijenta u različitim zemljama, bez uzimanja u obzir demografskih karakteristika (ne samo starost, već i broj imigranata na primer) dovodi do velikih razlika koje nemaju mnogo veze sa jednakošću raspodele dohotka.

PS. Ako nekoga baš, baš zanima kako sam u Excelu generisao populacije, izračunao Gini i nacrtao grafike, mogu da objasnim u komentarima.

Koji je fakultet teži?

Ove rasprave o privatnim i državnim fakultetima skroz promašuju poentu. Privatni se navodno prelako završava, dok je državni teži -- što bi zbog nečega trebalo da znači da je i bolji.

Tako smo se i kad sam ja negde krajem 18. veka bio brucoš raspravljali da li je "teži" fakultet u Beogradu ili u Nišu ili u Novom Sadu. Negde do kraja prvog semestra sam shvatio da je to apsolutno nebitno u odnosu na glavni problem, na količinu beskorisnog absurda koju ja treba da nabubam da bi stekao diplomu. To što je fakultet bio "težak" nije mi donelo ništa dobro, samo mi je nanelo veći oportunitetni trošak. Da je bio lakši, više sam vremena mogao utrošiti na tada nova izdanja Global Booka ili Friedmana ili Galbrajta ili obilazak knjižare Nikola Pašić na istoimenom trgu gde su se mogli naći dragulji poput starih prevoda Milla ili Šumpetera ili Živojina Rakočevića u borbi protiv novog svetskog poretka. Ovako mi je to vreme mahom otišlo na memorizovanje proizvoljnih klasifikacija: vrste robnog prometa, podvrste trgovinskih objekata, odlike dobrog menadžera, sve je to moralo napamet, po knjizi. Izdeklamovati na usmenom ispitu.

Naravno, izuzetaka je bilo i na ekonomskom tada, a ima ih i sada. I situacija je sada, čini mi se, nešto bolja nego što je bila. Ali to su i dalje državni fakulteti, favorizovani od strane države, favorizovani i od strane medija i javnog mnjenja koje težinu studija izjednačava sa kvalitetom i njihovi podsticaji da se menjaju su mali. Jedino što vas može spasti je nekoliko entuzijastičnih profesora koji iskaču iz sistema.

Ako pogledate kako se rangiraju svetski univerziteti, težina ne da nije kriterijum nego je čak i obratno -- procenat diplomiranih u odnosu na upisane uzuma se kao jedan od pozitivnih indikatora. Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator slabijeg kvaliteta.

Pop ekonomija

Prva epizoda: cene. 

Snaga metodološkog pristupa

Ako se ne bavite nečim što podrazumeva egzaktnost merenja, razvoj metodologije proučavanja neke pojave je izuzetno bitan. Takođe, prikladna metodologija primenjena na pravi način može izuzetno pomoći u objašnjenju neke društvene pojave. Metodologija analitičkog recitovanja pokazuje kakvo smeće ide u etar, a tu i tamo i na takmičenja koja finansiraju poreski obeveznici. Da se odmah ogradim, ja se iskreno divim što Goran Bregović i Marina Tucaković dobijaju lepe pare za tekstove koji bi se uz dosta komplimentiranja mogli nazvati bljuvotinama bez ikakvog smisla. Ono što je bitno je da se uz neko instrumentalno pocupkivanje to pomalo zamaskira, a da analitičko recitovanja otkriva debilizam koji je srž tih kompozicija. Pravo pitanje je koje su dobre metodologije za analitičko razotkrivanje sličnih kreacija državnog intervencionizma?

Ekonomske posledice Huga Čaveza

Venecuela i okolne zemlje (indeks 1999=100).

Rast društvenog proizvoda:

Rast cena:

Grafici pozajmljeni odavde.

Istočni Timor

Proveo sam par nedelja u Istočnom Timoru i prijatno sam iznenađen situacijom u zemlji. Ostrvo Timor je dugo bio deo Holandske Istočne Indije, danas Indonezije. U 18. veku portugalci su okupirali istočni deo ostrva koja ostaje portugalska kolonija sve do 1975. Posle kratke nezavisnosti (9 dana), Indonezija okupira Istočni Timor. UN nikada nije prihvatila indonežansku okupaciju i 1999, posle referenduma, Istočni Timor postaje nezavisna država.

Istočni Timor je danas jedna od država sa najbržim ekonomskim rastom, oko 10%. Ekonomski rast je direktno povezan sa rastom budžetske potrošnje koji se u velikoj meri (92%) finansira od eksploatacije nafte u teritorijalnim vodama Istočnog Timora. Ipak, za razliku od mnogih država bogatih prirodnim resursima Istočni Timor ih pažljivo troši. Osnovali su Naftni fond koji ulaže novac u obveznice i deonice i samo 3% vrednosti fonda mogu da ulože u potrošnju. Fond trenutno ima $12 milijardi keša a vrednost fonda se procenjuje na $26 milijardi. To otprilike iznosi $25,000 uštedjevine po glavi stanovnika ili 6 puta više od GDP koji iznosi oko ($4,000 po glavi stanovnika) ili čak 30-tak puta više od BDP-a koji ne uključuje prihode od nafte ($800 per capita).

Druga pametna stvar je što nikada nisu eksperimentisali sa svojom valutom već su odmah dolarizovali ekonomiju. Ono što će verovatno obradovati kritičare dolarizacije (i fiksnog kursa) je što već par godina Istočni Timor ima prilično veliku inflaciju, oko 10%. Inflacija je u Istočom Timoru delimično fiskalni fenomen. Pre nego što Slaviša dobije napad epilepsije, odmah da kažem da se radi o povećanju novčane mase ali ne zbog rada centralne banke. Naime budžetska potrošnja iznosi oko 80% BDP-a a budžet se finansira uglavnom iz prihoda of nafte što dovodi do povećanja novčane mase. Povećanje budžeta je skoro savršeno korelisano sa inflacijom. Kada budžet prestane da bude povećavan, nestaće i inflacije. Ovo ustvari može biti opisano i kao jednokratno prilagodjavanje cena.

Što se tiče političkih reformi i tu su napravili par dobrih odluka. Imaju proporcionalni sistem, koji dobro funkcioniše kao tranziciono rešenje. Imaju fer izbore i vlade menjaju demokratskim putem. Vladavina prava je nažalost još u razvoju a delimično ograničavaju i strane investicije. Ipak, generalno sam prijatno iznenadjen. U narednih dvadesetak godina Istočni Timor ima potencijal da se razvije do nivoa južnoazijskih tigrova.

Ono što me je ustvari najviše zaintrigiralo je što skoro sve azijske zemlje vode relativno sofisticiranu ekonomsku politiku. Posle četiri godine provedenih u Africi, uspeh azijskih zemalja me još više iznenađuje. Naime, ekonomske reforme u Africi (institutcije, ekonomske slobode, štednja i slično) su gotovo nepostojeće. Zašto su zemlje u Aziji pametnije?

Zemlje poput Istočnog Timora se ugledaju na zemlje u okruženju. Kako je većina azijskih zemalja usvojila senzibilnu ekonomsku politiku tako i njima nije preostalo ništa drugo nego da kopiraju njihov uspeh. Domaći pritisak na vlast da kopira formule uspešnih zemalja verovatno postaje sveprisutan a i dovodi do stvaranja želje kod političara za postizanjem statusa lidera u regionu. U Africi, naprotiv, takvih primera gotovo i da nema. Nažalost, poput dobrih ekonomskih reformi, neuspešne se takođe preslikavaju. Domaći pritisak na vlade da se reformišu ne postoji jer ljudi, analizirajući zemelje u okruženju, jednostavno ne vide na koga mogu da se ugledaju. Ima primera kratkoročnog rasta ali ne i zemalja koje su se uspešno otrgle siromaštvu. Južna Afrika, koja u velikoj meri guši ekonomske slobode u poslenje vreme i koja zato beleži jako skromne privredne rezultate je dodatni problem. 

Africi trebaju Tajvan, Južna Koreja, Hong Kong i Singapur, zemlje koje su prešle put od siromašnih do razvijenih zemalja u relativno kratkom periodu, na čije uspehe će se polako ugledati i zemlje u okruženju.  Međunarodne organizacije bi fokusiranjem na razvoju par zemalja daleko više uradile u borbi protiv siromaštva nego što to postižu razvodnjavanjem programa. 

Fiksni kurs za dinar

Fiksni kurs za dinar.

To je manifest koji smo upravo napisali Pavle Mihajlović i ja. U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, kako ovaj režim kursa funkcioniše, koje su njegove prednosti, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu prisutne u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Zašto uvozimo pasulj?

B92 i Danas pitaju zašto Srbija uvozi pasulj iz Kine. Pasulj je, kaže se, prosta stvar, pa nema potrebe da ga uvozimo kad možemo i sami da ga pravimo.

Dragi novinari, kad sledeći put predložite da nešto prestanemo da uvozimo i počnemo sami da pravimo, kažite nam molim vas i umesto čega treba to da proizvodimo. Proizvodne mogućnosti zemlje su ograničene, u svakom trenutku one su to što jesu, pa ako kažete da Srbija treba da proizvodi pasulj, recite nam i šta treba da prestane da proizvodi da bi te resurse usmerila u proizvodnju pasulja.

Ako kažete da ne mora ništa da prestane, da treba jednostavno da proizvodi i jedno i drugo, time ste samo rekli da biste voleli da zemlja bude bogatija, da može da proizvodi duplo više stvari. To je trivijalan odovor, jer da privreda zna kako je moguće proizvoditi više od ovoga, već bi to radila. Na bilo kojem datom nivou produktivnosti, ako od privrede tražite da proizvodi više pasulja, morate joj reći i čega treba da proizvodi manje.

Drugim rečima, odgovor na vaše pitanje zašto Srbija uvozi pasulj je sledeći: zato što su srpski privrednici, u okviru datih proizvodnih mogućnosti, odlučili da proizvode nešto drugo. Na primer, softver.

Električni automobili

Nisam ranije pominjao sajt Low Tech Magazine, na kojem se može naći gomila zaista fascinantnih članaka o genijalnosti zaboravljenih tehnologija. Drugi put možda nešto više o tome napišem, a sada sam samo hteo da skrenem pažnju na članak o istoriji električnih automobila:

If today's supporters of EV's would dig into the specifications and the sales brochures of early 20th century electric "horseless carriages", their enthusiasm would quickly disappear. Fast-charged batteries (to 80% capacity in 10 minutes), automated battery swapping stations, public charging poles, load balancing, the entire business plan of Better Place, in-wheel motors, regenerative braking: it was all there in the late 1800s or the early 1900s. It did not help. Most surprisingly, however, is the seemingly non-existent progress of battery technology.

The Nissan Leaf and the Mitsubishi i-MiEV, two electric cars to be introduced on the market in 2010, have exactly the same range as the 1908 Fritchle Model A Victoria: 100 miles (160 kilometres) on a single charge. The "100-mile Fritchle" was a progressive engineering feat for its time, but it was not the only early electric that boasted a 100 mile range. I have only chosen it because its specifications are most complete, and because its range was certified.

Evo i reklame:

Ko postavlja direktora društvenog preduzeća?

U traženju odgovora na ovo pitanje otkrio sam jedan od najbizarnijih primera komplikovanosti našeg pravnog sistema.

Naime, Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine pominje društvena preduzeća samo jednom, u članu 597. koji kaže:

Danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), osim odredbe člana 456. tog zakona koja se primenjuje do okončanja privatizacije postojećih društvenih preduzeća i privrednih društava koja posluju društvenim ili državnim kapitalom. 

Onda sam pogledao član 456. starog Zakona o privrednim društvima, iz 2004. Evo šta on kaže:

Danom stupanja na snagu ovog zakona, prestaje da važi Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001i 36/2002), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421a koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrdjenih zakonom kojim se uredjuje privatizacija. 

 

I onda, kada nađete Zakon o preduzećima iz 1996. godine i kada pogledate članove koji su još uvek na snazi i pored toga što su u međuvremenu doneta dva zakona o privrednim društvima (sva sreća, na sajtu Agencije za privatizaciju su izdvojeni upravo ovi članovi), možete da vidite da direktora društvenog preduzeća bira Upravni odbor, koga bira Skupština, a koju čine predstavnici zaposlenih u preduzeću, osim ako preduzeće ima manje od 50 zaposlenih, kada svi zaposleni čine Skupštinu.

Sve u svemu, desetak članova zakona iz 1996. godine je i dalje na snazi iako su u međuvremenu doneta dva potpuno nova Zakona o privrednim društvima, a izmene i dopune su u međuvremenu usvajane jedno 15 puta.