Istočni Timor

Proveo sam par nedelja u Istočnom Timoru i prijatno sam iznenađen situacijom u zemlji. Ostrvo Timor je dugo bio deo Holandske Istočne Indije, danas Indonezije. U 18. veku portugalci su okupirali istočni deo ostrva koja ostaje portugalska kolonija sve do 1975. Posle kratke nezavisnosti (9 dana), Indonezija okupira Istočni Timor. UN nikada nije prihvatila indonežansku okupaciju i 1999, posle referenduma, Istočni Timor postaje nezavisna država.

Istočni Timor je danas jedna od država sa najbržim ekonomskim rastom, oko 10%. Ekonomski rast je direktno povezan sa rastom budžetske potrošnje koji se u velikoj meri (92%) finansira od eksploatacije nafte u teritorijalnim vodama Istočnog Timora. Ipak, za razliku od mnogih država bogatih prirodnim resursima Istočni Timor ih pažljivo troši. Osnovali su Naftni fond koji ulaže novac u obveznice i deonice i samo 3% vrednosti fonda mogu da ulože u potrošnju. Fond trenutno ima $12 milijardi keša a vrednost fonda se procenjuje na $26 milijardi. To otprilike iznosi $25,000 uštedjevine po glavi stanovnika ili 6 puta više od GDP koji iznosi oko ($4,000 po glavi stanovnika) ili čak 30-tak puta više od BDP-a koji ne uključuje prihode od nafte ($800 per capita).

Druga pametna stvar je što nikada nisu eksperimentisali sa svojom valutom već su odmah dolarizovali ekonomiju. Ono što će verovatno obradovati kritičare dolarizacije (i fiksnog kursa) je što već par godina Istočni Timor ima prilično veliku inflaciju, oko 10%. Inflacija je u Istočom Timoru delimično fiskalni fenomen. Pre nego što Slaviša dobije napad epilepsije, odmah da kažem da se radi o povećanju novčane mase ali ne zbog rada centralne banke. Naime budžetska potrošnja iznosi oko 80% BDP-a a budžet se finansira uglavnom iz prihoda of nafte što dovodi do povećanja novčane mase. Povećanje budžeta je skoro savršeno korelisano sa inflacijom. Kada budžet prestane da bude povećavan, nestaće i inflacije. Ovo ustvari može biti opisano i kao jednokratno prilagodjavanje cena.

Što se tiče političkih reformi i tu su napravili par dobrih odluka. Imaju proporcionalni sistem, koji dobro funkcioniše kao tranziciono rešenje. Imaju fer izbore i vlade menjaju demokratskim putem. Vladavina prava je nažalost još u razvoju a delimično ograničavaju i strane investicije. Ipak, generalno sam prijatno iznenadjen. U narednih dvadesetak godina Istočni Timor ima potencijal da se razvije do nivoa južnoazijskih tigrova.

Ono što me je ustvari najviše zaintrigiralo je što skoro sve azijske zemlje vode relativno sofisticiranu ekonomsku politiku. Posle četiri godine provedenih u Africi, uspeh azijskih zemalja me još više iznenađuje. Naime, ekonomske reforme u Africi (institutcije, ekonomske slobode, štednja i slično) su gotovo nepostojeće. Zašto su zemlje u Aziji pametnije?

Zemlje poput Istočnog Timora se ugledaju na zemlje u okruženju. Kako je većina azijskih zemalja usvojila senzibilnu ekonomsku politiku tako i njima nije preostalo ništa drugo nego da kopiraju njihov uspeh. Domaći pritisak na vlast da kopira formule uspešnih zemalja verovatno postaje sveprisutan a i dovodi do stvaranja želje kod političara za postizanjem statusa lidera u regionu. U Africi, naprotiv, takvih primera gotovo i da nema. Nažalost, poput dobrih ekonomskih reformi, neuspešne se takođe preslikavaju. Domaći pritisak na vlade da se reformišu ne postoji jer ljudi, analizirajući zemelje u okruženju, jednostavno ne vide na koga mogu da se ugledaju. Ima primera kratkoročnog rasta ali ne i zemalja koje su se uspešno otrgle siromaštvu. Južna Afrika, koja u velikoj meri guši ekonomske slobode u poslenje vreme i koja zato beleži jako skromne privredne rezultate je dodatni problem. 

Africi trebaju Tajvan, Južna Koreja, Hong Kong i Singapur, zemlje koje su prešle put od siromašnih do razvijenih zemalja u relativno kratkom periodu, na čije uspehe će se polako ugledati i zemlje u okruženju.  Međunarodne organizacije bi fokusiranjem na razvoju par zemalja daleko više uradile u borbi protiv siromaštva nego što to postižu razvodnjavanjem programa.