Ove rasprave o privatnim i državnim fakultetima skroz promašuju poentu. Privatni se navodno prelako završava, dok je državni teži -- što bi zbog nečega trebalo da znači da je i bolji.
Tako smo se i kad sam ja negde krajem 18. veka bio brucoš raspravljali da li je "teži" fakultet u Beogradu ili u Nišu ili u Novom Sadu. Negde do kraja prvog semestra sam shvatio da je to apsolutno nebitno u odnosu na glavni problem, na količinu beskorisnog absurda koju ja treba da nabubam da bi stekao diplomu. To što je fakultet bio "težak" nije mi donelo ništa dobro, samo mi je nanelo veći oportunitetni trošak. Da je bio lakši, više sam vremena mogao utrošiti na tada nova izdanja Global Booka ili Friedmana ili Galbrajta ili obilazak knjižare Nikola Pašić na istoimenom trgu gde su se mogli naći dragulji poput starih prevoda Milla ili Šumpetera ili Živojina Rakočevića u borbi protiv novog svetskog poretka. Ovako mi je to vreme mahom otišlo na memorizovanje proizvoljnih klasifikacija: vrste robnog prometa, podvrste trgovinskih objekata, odlike dobrog menadžera, sve je to moralo napamet, po knjizi. Izdeklamovati na usmenom ispitu.
Naravno, izuzetaka je bilo i na ekonomskom tada, a ima ih i sada. I situacija je sada, čini mi se, nešto bolja nego što je bila. Ali to su i dalje državni fakulteti, favorizovani od strane države, favorizovani i od strane medija i javnog mnjenja koje težinu studija izjednačava sa kvalitetom i njihovi podsticaji da se menjaju su mali. Jedino što vas može spasti je nekoliko entuzijastičnih profesora koji iskaču iz sistema.
Ako pogledate kako se rangiraju svetski univerziteti, težina ne da nije kriterijum nego je čak i obratno -- procenat diplomiranih u odnosu na upisane uzuma se kao jedan od pozitivnih indikatora. Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator slabijeg kvaliteta.
Tako smo se i kad sam ja negde krajem 18. veka bio brucoš raspravljali da li je "teži" fakultet u Beogradu ili u Nišu ili u Novom Sadu. Negde do kraja prvog semestra sam shvatio da je to apsolutno nebitno u odnosu na glavni problem, na količinu beskorisnog absurda koju ja treba da nabubam da bi stekao diplomu. To što je fakultet bio "težak" nije mi donelo ništa dobro, samo mi je nanelo veći oportunitetni trošak. Da je bio lakši, više sam vremena mogao utrošiti na tada nova izdanja Global Booka ili Friedmana ili Galbrajta ili obilazak knjižare Nikola Pašić na istoimenom trgu gde su se mogli naći dragulji poput starih prevoda Milla ili Šumpetera ili Živojina Rakočevića u borbi protiv novog svetskog poretka. Ovako mi je to vreme mahom otišlo na memorizovanje proizvoljnih klasifikacija: vrste robnog prometa, podvrste trgovinskih objekata, odlike dobrog menadžera, sve je to moralo napamet, po knjizi. Izdeklamovati na usmenom ispitu.
Naravno, izuzetaka je bilo i na ekonomskom tada, a ima ih i sada. I situacija je sada, čini mi se, nešto bolja nego što je bila. Ali to su i dalje državni fakulteti, favorizovani od strane države, favorizovani i od strane medija i javnog mnjenja koje težinu studija izjednačava sa kvalitetom i njihovi podsticaji da se menjaju su mali. Jedino što vas može spasti je nekoliko entuzijastičnih profesora koji iskaču iz sistema.
Ako pogledate kako se rangiraju svetski univerziteti, težina ne da nije kriterijum nego je čak i obratno -- procenat diplomiranih u odnosu na upisane uzuma se kao jedan od pozitivnih indikatora. Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator slabijeg kvaliteta.
15 comments:
Davno mi je, sada već pokojni profesor jednog elitnog državnog fakulteta, rekao kako je plan i program tog fakulteta staljinistički. Mislim da nema bolje definicije naših državnih fakulteta. Nesposobnost, nekompetentnost, netržišnost.
Da bi privatni fakulteti bili dobri, neophodno je da postoje profesori koji mogu da stvar povuku, i studenti koji bi to sve mogli da isprate. Budući da smo mi u Srbiji po svim pitanjima u kurcu, ni privatni univerziteti nisu ništa bolji od državnog smeća.
Skolstvo (ukupno, od osnovne do univerziteta) je po nacinu i stepenu promene najretrogradniji oblik poslovanja.
Bilo kojeg studenta danas da nekom masinom za putovanje kroz vreme prebacite u Sorbonu 14og veka, ili cak u Platonovu Akademiju, brzo bi se navikao/ prilagodio nacinu sticanja znanja(ako zanemarimo jezicke barijere naravno). Isto vazi i za obratnu radnju (nekog iz proslosti u sadasnjost). Verovatno bi bilo lakse navici se na ucenje u bilo kojem drugom dobu nego na, ne znam, nacin na koji se ide u klonju ili kuva rucak.
Sam sistem/nacin se veoma tesko menja, i u ovim hipotetickim ogromnim periodima, i jos teze u manjim periodima u kojima se prostire jedan covekov zivot.
Napomena: Ja dolazim iz drustvenih nauka, pa je moje vidjenje verovatno obojeno i ekstremizovano mojim iskustvom.
Ovo nije opravdanje situacije, vec samo nesto sto treba uzeti u obzir. Sve skolske ustanove su mastodonti, neki su malko agilniji, neki jos tromiji. Razlog ovoj tromosti je, izmedju ostalog i u tome sto je znanje uvek bilo shvatano kao nesto uzviseno i velicanstveno - sto ono i jeste u mnogim svojim aspektima. Ali nikako ne cvim, i ono nije samo to. Zanemarivan, ili potcenjivan, je zato onaj aspekt znanja koji ima trzisnu vrednost... Samo obratite paznju na jadikovke studenata beogradskog univerziteta i na njihovu omiljenu parolu "Znanje nije roba!" Dok oni sami ne shvate da je upravo obratna stvar ona koja bi ima dala najjasnije orudje (da ne kazem oruzje) da se izbore za bolji univerzitet, profesori, mistartsvto prosvete i ostale institucije obrazovanja ce i dalje moci da im prodaju jedno veliko Nista za ogromne pare.
Ja bih samo da istaknem cudno vreme studiranja kolege Tasica, pa nek ispravi to.
Uvek je važilo pravilo da fakultet završava uporan a ne pametan.
@ Aleksandar
Možda je Slaviša vampir :))
Ja kada sam zavrskio drzavni fax u NS imao sam dve opcije tada ili da polozim 4 ispita i dobijem master ili da odem na UDG studiram 2 godine i platim skolarinu 2x2000eura. Izabrao sam ovu drugu varijantu, naravno. Ne moze da se poredi drzavani fakultet sa ovim privatnim, na drzavnom sam uvek kupovao knjige koje sam morao da nastrebam, a na privatnom su mi predavanja drzala Vukotic, Prokopijevic, Kavaric i Ivanovic (dok nisu bili ministri) i arimija drugih, slicnih. Na drzavnom mi ni jedan profesor nije znao ime.
Moj jedan drugar mi je objasnio zašto su državni fakulteti bolji od privatnih: kaže da na privatnim fakultetima studenti treba da nauče 50 do 100 stranica za jedan ispit, dok studenti na državnim fakultetima treba da nauče 300 do 500 stranica za jedan ispit :-)
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-drzavnu-sluzbu-samo-sa-diplomom-drzavnog-fakulteta.lt.html
" procenat
diplomiranih u odnosu na upisane uzuma
se kao jedan od pozitivnih indikatora.
Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator
slabijeg kvaliteta"
Taj kolicnik nije indikator tezine. Ako upisni kriterijum bira ljude poput Stivena Hokinga onda svi diplomiraju nezavisno od tezine fakulteta.
U suprotnom, po tezini mogli bismo izjednaciti Harvard i Megatrend..
To nema veze, jer se prolaznost boduje bez obzira na to koga fakultet upisuje. I Harvard i Megatrend jednako dobijaju poene za vecu prolaznost.
Slazem se da se boduje isto ali tezina fakulteta nije ista, te ocito indikator prolaznosti nije merilo tezine, pa ne mozemo reci: " težina fakulteta ...
indikator
slabijeg kvaliteta".
Zato u rečenici stoji kvalifikacija "u tom smislu", koju su ispusito. Uz jednake ostale uslove, slabija prolaznost se boduje negativno u oceni kvaliteta škole. Naravno da "što lakši to kvalitetniji" ne može da važi u opštem slučaju.
Mislim da je iskustvo g. Tasica mozda obojeno cinjenicom da studirao ekonomiju, u Srbiji, i to u odredjenom periodu kada se (narocito teoretsko) gradivo na tom fakultetu skoro pa uopste nije poklapalo sa njegovim preferencijama; da je isao na fakultet gde je studirao "gulio" vise Mil ili Sumpeter, mozda bi imao drugacije misljenje i smatrao da je ta tezina studiranja bila opravdana :)
No i pored toga, jednostavna je cinjenica da u 90% slucajeva u Srbiji, drzavni fakultet, los, prevazidjen, i ogranicen kakav jeste, dosta bolji i kvalitetniji od privatnog. Zasto? Zato sto su privatni fakulteti u Srbiji u 90% slucajeva servisi za kupovinu diplome. I to ne samo diplome (tipa svako ko plati ima bar 6), nego i ocena (svako ko plati ima bar 8).
Ja sam u Srbiji, izmedju ostalog i poslodavac, koji trazi kvalitet, i zbog toga bi skoro pa uvek izabrao diplomca drzavnog fakulteta umesto diplomca privatnog, jer znam pouzdano - da privatnim fakultetima se u vecini slucajeva nista ne radi. Nije cak ni problem u tome da kvalitetno gradivo nije dostupno; u mnogim slucajevima dostupno je i kvalitetno gradivo i kvalitetan nastavni kadar - no kriterijum je problem. Neko ko ima prosek 9 na drzavnom fakultetu, za njega bar znam da je morao da RADI i da se TRUDI. Cak i da je 80% svog vremena potrosio na bubanje za posao koji mu dajem beskorisnog gradiva, bar znam da je morao da se izbori sa velikim i cesto nerazumnim zahtevima srpskih drzavnih profesora, dakle da ima, cak i da nema nikakvo korisno znanje, bar radnu etiku i radne navike. S druge strane, neko ko ima prosek 9 sa, recimo, Singidunuma, je mozda neko ko zaista i zna nesto, a mozda je neko ko nema pojma. Jer na Singidunumu izadjete na ispit "Nemacki II" bez da znate da spojite dve prosto-prosirene recenice na nemackom i dobijete 8, a ispit iz programiranja polozite tako sto vam vas drugar koji studira ETF ustvari to polozi umesto vas, putem SMSa, u roku od 15 minuta (ovo su sve primeri za koje licno znam). Na privatnim fakultetima bar 80% studenata cine mamina i tatina deca koja nece da se "cimaju" sa nekim zapravo, ucenjem, pa ocekuju da mama i tata plate i da diploma stigne posle 4 godina odlaska na svako drugo predavanje.
Nekada je ucenje na fakultetu samo dril, ali i to je korisno. Uostalom postoji razlog zasto na Zapadu firme za korporativni konsalting (Deloitte, McKinsey) zaposljavaju doktore biologije, hemije, i tehnike - ne zato sto im trebaju strucnjaci iz tih oblasti vec zato sto su ti doktorati signal da su ti ljudi nadprosecno inteligentni, vredni, te da imaju sistematski i metodoloski pristup svom radu. Drzavna vs. privatna diploma u Srbiji je slican pokazatelj, samo naravno na mnogo bazicnijem nivou.
Na kraju, nisu privatni fakulteti u Srbiji "krivi" sto su "fabrike diploma", krivo je trziste rada - dobar deo trzista rada uopste ne vrednuje kvalitet radnika, vec iskljucivo preporuku tj. vezu - ljudima koji se zaposljavaju preko "veze" (mamini & tatini sinovi, stranacki sinekurci) ne treba "prava" diploma, vec samo "papir" da bi ispunili papiroloski uslov za neku poziciju koju ce preko veze dobiti. A trziste obrazovanja, takvo kakvo je, odgovara na njihovu potrebu.
Imao sam prilike da čujem mišljenje poslodavaca iz moje branše (informacione tehnologije), komentari su da današnji državi fakulteti nisu isto što su to bili pre 10-20 godina (to je vreme kada su ti današni poslodavci bili studenti), oni kažu da su danas državni fakulteti dosta bolji nego što su bili pre 10-20 godina, naravno još uvek su daleko od savršenstva, ima tu još puno prostora za poboljšanje kvaliteta studijskog programa, recimo mogu da pođem od svog slučaja: mi informatičari na svakom smerskom predmetu odrađujemo po jedan ili dva projekta, seminarski ili studiju slučaja a što je baš korisno i lepo, takođe teorija koju treba naučiti obično ne prelazi 100-150 stranica i na sajtu oceniprofesora.com profesori i asistenti koji drže smerske predmete na mom fakultetu imaju prosečnu ocenu 4 što i nije tako loše, tu su samo jedan do dva profesora koji drže smerske predmete i kvare smerski prosek i još jedno 4-5 profesora koji nisu predavači na mom smeru već drže predmete koji su zajednički za sve smerove i zaista su katastrofa i drastično obaraju prosek - to su oni profesori koji ne govore engleski jezik, ne traže nikakve projekte i sl. već samo traže bubanje teorije iz knjižurdi sa 300 do 500 stranica prepunih kojekakvih definicija i nabrajanja i umeju da obore i po 80% studenata na ispitu.
Sjajna ideja taj sajt oceniprofesora.com, ja sam odusevljen.
Post a Comment