Sve nam je ukrao

Jednom davno, još tokom 1990ih, Vojislav Koštunica se žalio u nekom intervjuu kako su srpski komunisti preuzeli sve programske ideje od njih, "autentičnih"nacionalista. Novinar s kojim je razgovarao, naslovio je intervju frazom koja će postati u narednim godinama u kuloarima nas, odnarođenih NATO špijuna i mundijalista, omiljena krilatica za srpadanje sa "nacošima" i njihovim nevoljama i duševnim patnjama: "Sve su nam ukrali". Jadni Koštunica i Čavoški, Sloba im opljačkao "intelektualni kapital". Ideje Jugoslavije kao "tamnice Srba", avnojevskih granica kao komunističke anti-srpske zavere, Tito ustaša, "pobednici u ratu gubitnici u miru" - kakav je to način da jedan običan komunistički aparatčik bez pedigrea u krugovima oko Dobrice Ćosića, Francuske 7 i Simine 9a, koji nas je, štaviše, do pre koju godinu proganjao zbog ovakvih ideja, sada preuzme svu tu dubinsku mudrost i izgradi svoju karijeru na njoj?

Ovaj proces prestrojavanja bivših komunista ka etno-nacionalizmu, čiji je balkanski paragon bio Milošević, mogao se još tada, tokom 1990ih, videti u celoj istočnoj Evropi, premda je bio mnogo manje dramatičan nego danas. Poljski filozof i vodeći disident Adam Mihnjik napisao je još tada stvar koju sam ja oduvek smatrao najboljim mogućim opisom istočnoevropskog nacionalizma i ksenofobije: "nacionalizam je poslednji stadijum komunizma". Posmatrajući poljske ekvivalente Koštunice i Čavoškog, on je zaključio da nacionalistička halabuka predstavlja samo poslednju malignu transformaciju komunističkog kolektivizma, poslednju farsičnu iteraciju Hajekove spoznaje da je "fašizam stadijum u koji društvo stigne kad se pokaže da je socijalizam bio iluzija". Iz tog razloga mi se oduvek činila površnom i kontraproduktivnom borba mnogih ljudi iz "građanske opcije" u Srbiji, protiv Miloševića i njegovog režima kao "nacionalističkih". Prosto, bila je reč o starom komunističkom režimu koji je u novim uslovima samo morao da promeni svoju legitimacijsku osnovu. Kao što je Staljin učinio u jesen 1941 kada je Hitler stigao na 100 km od Moskve...

U međuvremenu, ironija istorije nam je priredila još jedno blisko sučeljavanje nacionalizma i socijalizma na Zapadu, samo što se to sučeljavanje i "uzajamno artikulisanje" tamo, izgleda, odvija u suprotnom smeru od istočnoevropskog: svedočimo, naime, upečatljivom usponu takozvnaih "ektremno desnih" stranaka i pokreta, koji izgleda da "kradu" ideologiju od levičara, a ne obrnuto: od gospođe Le Pen u Francuskoj, Nigela Faragea u Britaniji, AfD u Nemačkoj, Hofera u Austriji, onog klovna-pevača (ili šta li je već) u Italiji pa sve do novog američkog predsednika, Donalda Trumpa, nova internacionala post-modernog etno-fašizma se formira, koja kombinuje anti-imigrantski i ksenofobični impuls sa ekonomskim etatizmom starih levičara. Umesto socijalne države blagostanja iz prošlosti, nazočimo sada vaspostavljanju "nacionalne" zaštitničke države blagostanja, u korist "starosedelaca", a protiv imigranta i manjinaca.

Prošlog meseca u britanskom Guardianu sam pročitao članak koji je se bavio ovom neobičnom transformacijom. Članak je bio nešto najbliže mom starom, kultnom Koštuničinom "Sve su nam ukrali" intervjuu iz 1990-ih, samo sa obrunutim ulogama: engleski levičari se ovde žale upravo na to da su ekstremni nacionalisti "ukrali" (doslovce) socijalni program stare levice, i rebrendirali ga kao nacionalistički, te preotimaju time glasače od starih socijal-demokratskih stranaka. Podnaslov članka je bio: "Širom kontinenta, desničarski populisti su preuzeli kontrolu političkog dijaloga. Kako su uspeli to da urade? Tako štu su ukrali jezik, teme i glasače stare levice".

Donald Trump je možda najdramatičnija ilustracija sveprisutnosti ovog trenda, upravo zato što dolazi iz zemlje za koju su mnogi (uključujući i mene) verovali da je znatno imunija na ove trendove fašizacije nego Evropa. Time je njegov "blend" postideološkog "populizma" i ksenofobije sa oslanjanjem na jaku državu zanimljiviji za proučavanje.

Trump je klasični predstavnik nove ksenofobične "desnice" i kao takav vodeći i do sada najuticajniji promoter fatalne evropeizacije američke politike. Bilo je i ranije u američkoj politici populističkih demagoga evropskog tipa koji su kombinovali etnički nacionalizam sa zaklinjanjem u jaku državu blagostanja (primeri Ross Perrota i Pata Buchanana) ali ni jedan od njih nije došao ni blizu mesta predsednika. Trump oličava sve karakteristične crte evropskog populizma: ksenofobija, retorika protiv imigranata, pizma na slobodnu trgovinu i zagovaranje protekcionizma i poništavanja međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini (u Trumpovom slučaju NAFTAe i TPPa), i agresivno obnavljanje kompromitovane kejnzijanske "industrijske politike" koju su čak i levičari napustili; a na drugoj strani, tu su obećanja darežljive države blagostanja "za nas domaće", protivljenje bilo kakvim reformama državnog penzionog i zdravstvenog sistema (Trumpova stalna obećanja da on neće dozvoliti smanjenje penzionih beneficija, kao i da će obezbediti da država plati da svako ima zdravstveno osiguranje). Još jedna karakteristika ovog novog populizma, vrlo naglašena kod Trumpa, je poza "pragmatizma" i kritika "ideologa" - vrlo poznata fašistička ideološka žvaka, još od Musolinija: fašista nije dosadni ideolog koji se raspravlja u parlamentarnim brbljaonicama sa buržoaskim ideolozima nego praktičan čovek jake volje koji preuzima stvar u svoje ruke i "rešava probleme" (vozovi uvek "idu na vreme" u fašističkoj utopiji).

U Trumpoovom slučaju ova fašistička "pragmatička" ideologema je upotpunjena, i amplifikovana činjenicom da je on potpuni ignoramus, čovek koji bukvalno nema pojma ni o čemu: on misli da sudije u Americi "potpisuju zakone" ("sign bills"), ne zna šta je nuklearna trijada, zaklinje se da će da štiti član 12 Ustava (Ustav ima 7 članova)  itd. Naizgled paradokaslno, ovaj intelektualni primitivizam je deo Trumpove atraktivnosti za jedan deo birača, na sličan način na koji je cirkuzantski nastup Bogoljub Karića, sa njegovim nekoherentnim mumlanjem, namerno naglašenim "južnim akcentom", salatama i sličnom ikonografijom bio popularan kod jednog dela srpskih birača. Trump koji je je "otvoren" i koji "kaže kako jeste" je u neku ruku američki Bogoljub Karić,

Ali ima kod Trumpa još jedan mračniji element za koji takođe imamo presedan u Srbiji: njegova gotovo opscena vulgarnost, kao i odsustvo bazičnih ljudskih i džentlmenskih manira (podsmevanje hendikepiranim osobama, sirovi seksizam, rasistički ispadi, podržavanje nasilja na mitinzima, besprizorni cinizam i otvoreno laganje "bez blama") čine ga vrlo sličnim Vojislavu Šešelju, samo bez Šešeljevih retoričkih veština i "intelektualne" ambicije: svojim skučenim vokabularom i konceptualnim aparatom (neke analize su pokazale da Trump ne koristi mnogo više od 500 reči), odustvom sposobnosti da sastavi jednu koherentnu rečenicu na engleskom jeziku, kao i svojim muljatorskim talentom i vulgarnim odsustvom stila (pogledajte njegova zlatna kupatila dostojna balkanskih "bizmismena"), Trump zaista najviše liči na Bogoljuba Karića, uz dodatak Šešeljeve kriminogene i siledžijske malignosti.

No ova, kako bi Putin rekao, "živopisna" crta Trumpove ličnosti nije najvažnija. Fascinirani Trumpovom upečatljivom spoljašnjom stranom, kritičari gube iz vida glavnu stvar, a to je njegov autoritarni politički instinkt. Trump u svemu vidi zaveru neprijatelja Amerike koju oni sprovode slobodnom trgovinom i "otimanjem naših radnih mesta" čemu se ima stati na kraju "čvrstom rukom" kući. Fascinacija čvrstom rukom, snagom i moći, i autoritarnom politikom je konstanta koju kod njega možete pratiti od 1980ih naovamo. Još 1988 on je zakupio celu stranu u New York Timesu da bi se žalio na "slabo liderstvo" Ronalda Reagana koji dozvoljava da Japanci otimaju naša radna mesta i uništavaju američku automobilsku industriju. Već decenijama, kao pokvarena ploča, on ponavlja istu tu priču, samo se predsednici i spoljni neprijatelji menjaju, ali zavera poganih stranaca i saučestvovanje američkih vlasti ostaju konstanti. Zamislite psihologiju čoveka kome je Ronald Reagan bio "slab lider".

Evo još detalja. U jednom intervjuu iz 1980ih Trump je kritikovao Gorbačova što previše povlađuje tim svojim robovima, umesto da zavede "čvrstu ruku" i prekine anarhiju koja vlada u zemlji. Dakle, sve što je Trump video u SSSR u drugoj polovini 1980ih bio je haos i odsustvo reda i discipline - ne podrivanje komunizma i šansu za oslobađanje ruskog i ostalih istočnoevropskih naroda od komunističke diktature. Razmislite o tome. U jednom drugom intervju iz ranih 1990ih, na pitanje šta misli o protestima na Tjenanmenu koje su kineski komunisti ugušili masovno izgazivši demonstrante tenkovima, Trump je rekao da su crveni drugovi "umalo upropastili stvar" (" almost screwed everything up") ali da su se onda prizvali pameti i zaveli red. Imate tako američkog predsednika koji u Tjenanmen protestima kineskih studenata za slobodu i demokratiju vidi samo "nerede" (riots), i podržava akciju kriminalne, diktatorske vlasti da tenkovima uguši te "nerede". Treba li ikoga da čudi Trumpovo divljenje za Vladimira Putina, koga on naziva "velikim liderom"? Putin je sve ono što bi Trump želeo da bude, ali što, kako zbog svoje lične nekompetencije tako i zbog i ograničenja koja takvoj ambiciji postavlja američki ustavni sistem, nikada (nadati se!) neće biti u stanju da sprovede: da kontroliše "čvrstom rukom" celu ekonomiju, konfiskuje i otima privatnu imovinu političkih neposlušnika, zatvara (ili likvidira) novinare koji ga "kleveću" itd. Na pitanje jednog novinara kako može da podržava Putina kada ovaj ubija političke protivnike, recimo Litvninenka i Njemcova, on je odovorio da i Obama "ubija dosta naokolo". Suočeni smo tako sa američkim predsednikom koji ne vidi moralnu razliku između ubijanja terorista dronovima u ratu i trovanja političkih protivnika radioaktivnim polonijumom.

Ovo sam sve napisao iz prostog razloga što postoji jedna pobožna nada, jedno očekivanje kod ljudi na američkoj desnici koji nemaju nikakvih iluzija o Trumpu, ali veruju da će on makar svojim agresivnim, autokratskim stilom "prodrmati Vašington" i razmontirati etabliranu administrativnu državu. U prilog ovakvoj nadi idu neka od imenovanja koja je Trump napravio u svom kabinetu: bivši guverner Teskasa Rick Perry postavljen je za sekretara za energiju. čovek kji se zalaže za ukidanje ovog ministarstva (!), zagovara slobodno tržište i čak je napisao knjigu o federalizmu sa tipične teksaške i južnjačke tačke gledišta. Sekretari za obrazovanje i zdravstvo su isto tako odlični i obećavaju da će sprovesti proram vaučera u školstvu, kao i ukinuti Obamacare i zameniti ga više pro-tržišnom alternativom. Direktor EPA je političar iz Oklahome koji je proveo poslednjih pet godina tužeći EPA (!) i glavni cilj mu je eliminisanje Obaminih klimatskih inicijativa i smanjenje moći EPA. Sekretar za rad je milijarder koji je proveo karijeru tukući se sa sindikatima i jedini program mu je kako da im stane na rep. Koliko god bio svestan opasnosti koju po američku demokratiju ali i po konzervatvno-libertarijansku političku ideju u Americi predstavlja Trump i njegov pokret, ne mogu da ne budem makar malo zadovoljan kad vidim totalnu paniku među američkim levičarima da će Trump da napravi "reakcionarnu kontrarevoluciju", da poništi sve što su oni napravili od NjuDila, Velikog društva do Obamacarea, i vaspostavi 19-vekovnu verziju divljeg laissez-faire.

Upravo zato mislim da ne postoji veća greška od potpirivanja ovakvih iluzija od strane ljudi na desnici. Trump je autoritarac, populistički demagog evropskog stila zaljubljen u moć i državu, a ne američki konzervativni borac poput estalbišmenta poput Reagana ili Goldwatera. On ne veruje u američki ustavni poredak, slobodno tržište ni dobre tradicije slobode - on veruje samo u sebe i svoju neograničenu moć. Ako nas istorijski iskustvo u ovom domenu išta uči onda je to da populistički demagozi tog tipa nikada nisu slobodno-tržišni reformatori.

Tačno je da su kadrovi važni, ali je još važnije kakav je predsednik i kakva je njegova agenda. Bilo kakva, i najmanje radikalna, akcija smanjenja državne moću u Vašingtonu će biti nepopularna, i zahtevati od predsednika i njegovog tima da plate veliki politički trošak za bilo šta što preduzmu, a što remeti postojeću raspodelu resursa i šećerlema. Predsednik mora da se izloži riziku da izgubi sledeće izbore, a u najmanju ruku midterm izbore 2018 godine u Kongresu (kao što je Obama svesno preuzeo rizik 2009 sa Obamacareom i neslavno izgubio 2010 i bio okrivljen za taj poraz). Da li vam Trump liči na čoveka koji bi bio u stanju da založi svoj politički kapital za bilo šta što će ga makar kratkoročno učiniti vrlo nepopularnim kod birača? On bio morao da veruje u nešto da bi tako šta uradio. Ali, Trump je "pragmatista" koji ne veruje ni u šta (što njegove pristalice ponosno ističu kao "vrlinu"), i koji ima instinkt da je država uvek rešenje svakog problema. Koji motiv on može da ima da podržava stvari koje će ga sigurno učiniti nepopularnim?

Ništa od ovoga nije teorija nego realnost. Pogledajte samo Trumpova predizborna obećanja i retoriku, i pogledajte njegovo ponašanje od kad je izabran i sve je jasno. Njegove glavne teme u kampanji su bile izgradnja fizičkog zida prema Meksiku da sreči tamošnje "silovatelje i ubice" da preplave Ameriku, i uspostava protekcionističkog ekonomskog zida prema spoljnjem svetu da spreči strane ekonomske agresore i silovatelje (prevashodno Kineze) da otimaju američka "radna mesta". Prvog dana u ofisu obećao je da će poništiti TPP, ugovor o slobodnoj trgovini sa zemljama pacifičkog regiona. Zatim, jedno od glavnih obećanja je projekat "ulaganja u infrastrukturu" težak trilion dolara (1 000 milijardi), koji je klasična demokratska šema kreiranja "prosperiteta" otvaranjem fiktivnih radnih mesta o trošku poreskog obveznika. Trumpov doglavnik Steve Banon se hvali kako će to da bude novi New Deal koji će da raskrsti sa konzervativnom ortodoksijom kontrole budžeta i potrošnje. Po novim izveštajima medija, Trump je već u dosluhu sa demokratima u Senatu, i njihovim novim vođom Chuckom Schumerom, koji još nisu videli program državne potrošnje koji im se nije svideo, i koji će skoro sigurno glasati za ovu Trumpovu sumanutu inicijativu. Od bilo kakvih reformi programa socijalnog osiguranja nema ništa; štaviše Trump je vodio kampanju na očuvanju Social security i Medicare ovakvim kakvi jesu i čak predlagao (pod uticajem svoje socijalističke ćerke Ivanke) novu redsitribuciju za childcare. I tako dalje i tako dalje.

Mislim da je potpuno jasno da oni se koji veruju da će Trump voditi konzervativnu ekonomsku politiku zanose vrlo smešnim iluzijama. Trump će uraditi samo ono što njemu lično donosi popularnost, i ništa više. U ovom trenutku još nije rekao šta će uraditi po pitanju Obaminih incijativa u domenu "klimatskih promena" ali ne sumnjajte da ako ga neko ubedi da će izgledati kao faca i da će ga svi voleti i aplaudirati mu ako pokaže "liderstvo u toj oblasti", da će svi ovi desničari koje se sada kao muve okupljaju oko njegove administracije u sekundi biti pušteni niz vodu bez trunke oklevanja. Njegova pomenuta ćerka je veliki fanatik Al Goreove "vizije" i planira da svoju povlašćenu poziciju koristi da gura ovu inicijativu. Da li kukavni klimatski skeptici koji sada aplaudiraju Trumpu zausta veruju da će on, apsolutni cinik i ignoramus, biti odan njihovim "idejama" više nego svojoj popularnosti i nagovorima svoje ćerke?

Trump nema nikakve ideje, ali ima istinkte autoritarca. Stoga je on mnogo bliži demokratima nego konzervativcima, jer su demokrati stranka autoritarizma i državnog inžinjeringa. Nije slučajno da je glasač Bernie Sandersa ekonomski vrlo blizak glasaču Donalda Trumpa, skoro u svakom detalju, od protekcionizma, preko države blagostanja, do subvencija. Trump je verovatno jedna od najboljih ilustracija procesa koji novinari Guardiana žale pod imenom "krađe" levičarskih ideja od strane ekstremne desnice. Za godinu ili dve, možda i pre, videćete među američkim levičarima verovatno kombinaciju pohvala Trumpu što je odstupio od "konzervativne ortodoksije" i prihvatio etatizam, i očajnih žalbi ala Guardian ili Koštunica: "Sve nam je ukrao".oliti

Gojaznost i džank fud

Novi nalazi:

The new study published in journal Sociology of Education was produced from a review of data from the Early Childhood Longitudinal Study by Jennifer Van Hook, professor of sociology and demography at Pennsylvania State University, and her colleague Claire Altman. Van Hook and Altman found that in the subsample of 19,450 children grades fifth through eight, more than 59 percent of fifth graders and 86.3 percent of eighth graders attended schools where junk food was sold. According to the press release, while there was a significant percentage of students attending schools where junk food was sold, there was not a disproportionate number of students considered obese or overweight in these schools compared to institutions where junk food was absent.

“There has been a great deal of focus in the media on how schools make a lot of money from the sale of junk food to students, and on how schools have the ability to help reduce childhood obesity,” Van Hook said in the release. “In that light, we expected to find a definitive connection between the sale of junk food in middle schools and weight gain among children between fifth and eighth grades. But, our study suggests that — when it comes to weight issues — we need to be looking far beyond schools and, more specifically, junk food sales in schools, to make a difference.”

Takođe, obratite pažnju na ovo:

Van Hook said that the findings surprised the researchers so much that they held off publishing for nearly two years “because we kept looking for a connection that just wasn’t there.”

Konzervativci ne daju državu blagostanja

Iz rubrike 'sačuvaj me Bože ovakvih prijatelja". Jim Manzi u National Review:

It is possible, of course, that the development of the modern welfare state has been the result of a terrible wrong turn. Had it not reached full flower in Europe as various Marxian and other collectivist ideologies were being promulgated, or had the United States somehow avoided the “contamination” of the New Deal, perhaps the welfare state as we know it would never have come into being. Alternatively, one might argue that the welfare system was useful or necessary in years gone by, but that today’s higher level of absolute wealth, technological achievement, and social evolution has made it obsolete. But it would be foolhardy, from a conservative perspective, to eliminate a system so central to day-to-day life and long-term planning — and especially to do so all at once, acting on an unproved theory.

"Nedokazana teorija" ovde bi bio free market liberalizam. Ako ste mislili da ne može gore, ima i to:

We want a welfare system as one part of a political economy that manages the conflict between capitalism and human nature in a fashion that achieves our shared goals, while putting a minimum of drag on market productivity and growth.

Kao što vidite, kapitalizam je protivan ljudskoj prirodi, te država blagostanja treba da ga humanizuje. Ono što Manzi ovde misli, ali ne ume najbolje da objasni je da je civilizacija kao takva suprotstavljena ljudskoj prirodi, tj animalnim instinktima: poštovanje svojine, ugovora, nenasilje, restrikcije tradicionalnog morala, sve su to protivprirodne ustanove koje je još Ruso kritikovao kao "ugrožavanje slobode" i koje su direktno suprotne instinktivnoj prirodi čoveka (Frojd je govorio o "Nelagodnosti u kulturi"). Manzi zapravo hoće da kaže da je država blagostanja institucionalni način da se da oduška ljudskoj agresiji, životinsjkim instinktima i nasilju. Da se smanji frojdovska nelagodnost u kulturi plemenitog divljaka i napravi neki ambijent koji bi ga više podsećao na paleolitsku hordu iz koje je potekao. On čak i ne pokušava da brani državu blagostanja kao pomoć siromašnima, već isključivo kao institucionalnu štaku za nasilne instinkte i zavist.

Dno dna: "konzervativac" daje "filozofsko obrazloženje" kolektivizma, primitivizma i divljaštva, na naslovnoj strani National Review!

LDP i New Deal

Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.

Rekla je svojevremeno Eleanor Roosevelt, supruga Franklin Delano Roosevelta. Ovu deliričnu kolektivističku mantru, koju bi svaki koljač od Lenjina, Hitlera do Pol Pota mogao da mirne duše potpiše (ko od njih nije verovao u "lepotu svojih snova" do zadnje kapi tuđe krvi), ne bih ovde citirao da je "liberali" sa LDP nisu stavili kao moto na svoj vebsajt.

Nažalost, mislim da ovo čak nije ni naznaka neke ideološke "devijacije" s njihove strane, nego pre neobrazovanja. Rekao bih da oni baš i ne razlikuju evropski od američkog liberalizma, a i ako razlikuju, mislim da nisu sasvim načisto koji od ta dva im je bliži i što je to uopšte važno.

New Deal u praksi

Fantastičan članak Georga Willa počinje ovako:

The crime scene at 138 Griffith St. has changed in 76 years. Today it is a barber shop. In 1934, it was a tailoring and cleaning establishment owned and run by Jacob Maged, 49.

With his responsibilities as a father of four, Maged should have shunned a life of crime. Instead, he advertised his criminal activity with a placard in his shop window, promising to press men's suits for 35 cents. This he did, even though President Franklin Roosevelt's New Dealers, who knew an amazing number of things -- his economic aides were not called a "Brains Trust" for nothing -- knew that the proper price for pressing a man's suit was 40 cents.

Neke Ruzveltove politike danas deluju suludo bez obzira na vaše ideološko opredeljenje -- namerna kartelizacija ekonomije, naredbe o obaveznom podizanju cena ili pokolj svinja radi podizanja cene mesa (mada ovo poslednje liči na Obamin cash-for-clunkers program) -- ali i dalje se perpetuira mit o New Dealu i njemu kao spasiocu ekonomije. To je čovek kome je Kejns, današnji simbol intervencionizma, pisao pisma da mu kaže da prestane da se meša u ekonomiju i ostavi biznis na miru. Ovaj članak je o jednom tipičnom slučaju iz tog vremena, krojaču koji je završio u zatvoru jer je jeftino peglao odela.

Libertarijanizam 2

Lazar je linkovao ka jednoj mogućoj verziji libertarijanizma. Rekao bih da ona dominira na američkoj Istočnoj Obali, u njujorškim salonima, i think tankovima u Vašingotnu. Fini, politički korektni, umiveni libertarijanizam, koji može da bude "respektovan" čak i u Njujork Tajmsu, čije su glavne teme legalizacija droge, gej brakovi i protivljenje ratu (svaki mladi komunista ili anarhista bi bio barem potencijalni "libertarijanac" u ovoj verziji, svakako mnogo pre od bilo kog "konzervativca"), ali koji takođe često veruje da je država blagostanja u redu i da je čak glavni zadatak libertarijanizma da se sa tim pomiri i to prihvati kao sopstvenu doktrinu (kao korifeji ove struje, Tajler Koen i liber(al)tarijanci koji dominiraju na Catou. Miron je bolji, on je ekonomski lbiertarijaniac, ali msilim da je doktrinarno loš, tj upada u zamku pravljenja šire koalicije sa "liberalima").

Ali, naporedo sa ovim finim libertarijanizmom iz Njujork Tajmsa, Catoa, Reasona, u Americi džiklja jedan nekontrolisani, grubi, seljački libertarijanizam malog čoveka koji sebe i dalje nesofistikovano zove "američkim patriotom" i koji se poziva na tradiciju "čajanki" iz 18 veka, iz vremena revolucionarnog rata: on ne miriše na viski i kavijar sa prestoničkih koktela, on ne daje mnogo na "šik" teme kulturne dece 1968-e tipa gej brakovi ili legalizacija marihuane. On je okrenut pitanjima para i državne kontrole njegovog života. On je najčešće "socijalno konzervativan" i sebe posnosno naziva desničarom. Evo daška tog libertarijanizma koji barem meni u odnosu na sve to politički korektno smeće iz Vašingotna i Njujorka, zvuči ne samo kao izraz boljeg ukusa i jačeg karaktera, nego i kao izraz izvorne filozofije Jeffersona i Madisona, Calhouna. Reeč je o najboljem programu tog libertarijanizma koji je napisao Murray Rothbard vodeći predstavnik Austrijske škole ekonomije u drugoj polivini 20 veka i paleo-libertarijanac. Sledeći citati su iz knjige Rothbard-Rockwell Report, pisane početkom 1990-ih, a objavljene kasnije pod nazivom "Irrepresible Rothbard". Jedino što ja mogu da dodam je - kao da je pisano danas.

Social democracy is still here in all its variants, defining our entire respectable political spectrum, from advanced victimology and feminism on the left over to neoconservatism on the right. We are now trapped, in America, inside a Menshevik fantasy, with the narrow bounds of respectable debate set for us by various brands of Marxists. It is now our task, the task of the resurgent right, of the paleo movement, to break those bonds, to finish the job, to finish off Marxism forever.

One of the authors of the Daniel Bell volume says, in horror and astonishment, that the radical right intends to repeal the twentieth century. Heaven forfend! Who would want to repeal the twentieth century, the century of horror, the century of collectivism, the century of mass destruction and genocide, who would want to repeal that! Well, we propose to do just that.

With the inspiration of the death of the Soviet Union before us, we now know that it can be done. We shall break the clock of social democracy. We shall break the clock of the Great Society. We shall break the clock of the welfare state. We shall break the clock of the New Deal. We shall break the clock of Woodrow Wilson's New Freedom and perpetual war. We shall repeal the twentieth century.

One of the most inspiring and wonderful sights of our time was to see the peoples of the Soviet Union rising up, last year, to tear down in their fury the statues of Lenin, to obliterate the Leninist legacy. We, too, shall tear down all the statues of Franklin D. Roosevelt, of Harry Truman, of Woodrow Wilson, melt them down and beat them into plowshares and pruninghooks, and usher in a twenty-first century of peace, freedom and prosperity.

Zapazićete da bi ovakvo šta jednako osudili kao ekstremizam i ljudi sa Catoa i Reasona kao i (neo)konzervativci sa National Review. I jednima i drugima je paleolibertarijanizam najveći naprijatelj. A ko su prijatelji i neprijatelji libertarijanizma po Rothbardu? Evo odgovora:

Most libertarians think of Christian conservatives in the same lurid terms as the leftist media, if not more so: that their aim is to impose a Christian theocracy, to outlaw liquor and other means of hedonic enjoyment, and to break down bedroom doors to enforce a Morality Police upon the country. Nothing could be further from the truth: Christian conservatives are trying to fight back against a left-liberal elite that used government to assault and virtually destroy Christian values, principles, and culture.

In sum, the task of paleolibertarians is to break out of the sectarian libertarian hole, and to forge alliances with cultural and social, as well as politico-economic, "reactionaries." The end of the Cold War, as well as the rise of "political correctness," has made totally obsolete the standard libertarian view that libertarians are either half-way between, or "above," both right and left. Once again, as before the late 1950s, libertarians should consider themselves people of the right.

Ne sumnjajte da bi danas Rothbard smatrao da nisu Sarah Palin i Mike Huckaby najveći naprijatelji libertarijanizma u Americi, nego Beltway korumpirani insajderski lobiji, predvođeni think-tankovima i politički korektnim medijima koji pokušavaju da pripitome i otupe oštricu populističkog gneva protiv Vašingtona. Kao što je mislio početkom 1990-ih.

Ne-libertenskim, desničarskim libertarijancima: kad vas sledeći put napadnu da ste protiv slobode pojedinca zato što ne želite da ratujete na strani levičara u njihovom kulturnom ratu, možete odgovoriti da verujete da je Murray Rothbard bio ipak nešto značajniji i dosledniji lbiertarijanac od Tylera Cowena i Brinka Lindsaya.

Sonja Sotomajor

Sonja Sotomajor je upravo postala prva latino žena sudija Vrhovnog suda SAD. Evo zašto je to važno. Da naziv nekoga ne zavara, Vrhovni sud SAD je i vrhovni i ustavni sud u jednom. Pored toga, nigde na svetu ni vrhovni ni ustavni sud, ni oba zajedno, nisu približno tako važni kao u SAD. U suštini Vrhovni sud SAD ima moć da ukine bilo koji važeći zakon, i naravno uredbu, regulaciju i sve druge akte. To u praksi dolazi sa mnogo ograda, zakoni se ne ukidaju svaki dan, ali Vrhovni sud po važećem ustavu može to da uradi i ponekad i radi. U nekim od ključnih slučajeva ukinuo je glavninu Ruzveltovog New Deal programa (pa se kasnije predomislio), ukinuo je rasnu segregaciju i zabranio državama da zabranjuju abortus.

Vrhovni sud može da ukine bilo koji federalni ili zakon bilo koje savezne države, tako se najkraće može opisati moć ove institucije. To ne piše u pisanom delu Ustava, nego je sud sam sebi dao to pravo odmah po donošenju Ustava i postavio se kao njegov tumač. Zato je tih devet ljudi koji sede u Vrhovnom sudu, doživotno imenovanih i nesmenjivih, toliko važno.

Zašto izbor same Sonje Sotomajor i nije baš toliko politički važan u ovom trenutku, je što ona samo menja jednog sličnog njoj, liberalnog, demokratama naklonjenog sudiju koji se povukao. Iako je bilo novih imenovanja, struktura suda je već nekoliko godina ista, u njemu su 4 konzervativca, 4 liberala i jedan, Anthony Kennedy, u sredini. Kada je odluka tesna i ideološki podeljena, onda ishod sticajem tih okolnosti najviše zavisi od neodlučnog Kennedyja. To će za sada ostati tako. Ali nasuprot slici koja je popularna u javnosti, najveći broj odluka ne prati tu ideološku podelu, jer sudije imaju svoje različite pravne rezone van ovih podela. U tom smislu Sotomajor će sigurno ostaviti nekakav pečat. I ako je služi prosečan životni vek, da to uradi će imati na raspolaganju narednih tridesetak godina.

Očekivanja

Sudeći po Obaminom pobedničkom govoru gde se poziva na iskustva najstarijeg glasača - ponajviše kolektivizam:

When there was despair in the dust bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs, a new sense of common purpose. Yes we can.

Ipak, biće dosta vremena za kritiku Obamine politike. Danas mu pre svega treba čestitati na pobedi.

Zeleni New Deal

Moja pozicija u vezi globalnog zagrevanja jeste da je reč o političkoj prevari čiji je pravi cilj proširenje državne kontrole nad ekonomijom, neka vrsta socijalizma pod novim "ekološkim" izgovorom (u tome sam blizak Vaclavu Klausu), u čemu posebno neslavnu ulogu igra "zeleni" biznis" koji želi da stekne ogormne profite uvođenjem ograničenja emisija CO2. Ove napore predvodi vrlo široka politička koalicija bivših radikalnih levičara razočaranih slomom komunizma, ekoloških fanatika (ove dve grupe je ponekad teško razlikovati), biznismena, te političara u Evropi i Americi koji žele da sačuvaju bankrotirani welfare state sistem od pretnje tom sistemu koji nosi globalizacija tako što će itnenzivirati "globalno upravljanje", ili prostije i tačnije rečeno, napraviti svetsku vladu. Ja ih nazivam eko-industrijskim kompleksom. Bivši francuski predsednik Žak Širak uopšte nije krio da on shvata Kjoto protokol samo kao koristan trik koji će olakšati da se na globalnom nivou instalira svetska vlada ("Kjoto je prvi korak ka globalnom upravljanju i treba ga primeniti čak i da ne postoji naučna osnova za to").

Eko-industrijski kompleks se poslednjih desetak godina nalazi u velikom problemu. Od 1998 godine globalna temperatura stagnira, a ako pođemo od 2001 ili 2002 već drastično opada. Veliko je pitanje koliko se otvorenim laganjem i propagandom smaka sveta (što su do sada jedino i radili) može ubediti javnost u neophodnost desetkovanja industrijske civilizacije da bi se "spasila" planeta. Na prvi pogled, tekuća finansijska kriza dodatno otežava njihove "napore": ljudi, koji su generalno sumnjičavi prema priči o klimatskoj kataklizmi, tek sada će biti sumnjičavi. A teško je očekivati da će političari biti spremni da mnogo paradiraju sa ekološkim porezima i dodatnim politički korektnim lišavanjima, kad lišavanje, iz drugih, sasvim konvencionalnih razloga, ionako sledi.

Ali, kriza istovremeno uvek godi naporima za širenje državne kontrole. Etatisti prosto obožavaju krize. I eko-industrijski kompleks se snašao u njoj i shvatio da je kriza zapravo nova šansa. Našli su novu "tržišnu" nišu. Pošto su u ovoj eri nesuvislog lupetanja o kraju kapitalizma, oživele i aveti prošlosti poput New Deala, i ideja da se ulaganjima države u infrastrukturu i socijalu može popraviti stvar, eko-industrijski kompleks je smislio genijalnu stvar - Zeleni New Deal. Dakle, pošto država ionako mora da povećava poreze i potrošnju da bi izvukla svet iz krize, zašto ne bi dala pare nama, tj državnim i nadnacionalnim agencijama, NGOima i "zelenim" firmama da mi gradimo "ekološku infrastrukturu". Agencija za životnu sredinu UN već sebe vidi kao zametak nekog globalnog ministarstva za Zeleni New Deal. Kažu, ovo je istorijska šansa. Nema sumnje da je za njih to istorijska šansa, samo je za svet, a posebno siromašne u njemu, na koje bi oni primenili svoje mere, dosta velika pretnja. Ako ste do juče slušali da se mora napraviti svetska vlada da bi smo izašli na kraj sa klimatskim promenama, budite ubeđeni da ćete narednih meseci (zapravo, već je počelo) slušati gomilu zapenušanih propovedi o tome da ovaj put finansijska nestabilnost zahteva globalni odgovor i uspostavu globalnih političkih institucija koje će kontrolisati svetsko tržište. Recimo ovako: "The creation of a global governance system which reflects the new economic and demographic realities and responds effectively to new global challenges of the 21st century is urgently needed to help avoid crises and create a better future.” Aleluja.

A zeleni žele da se ugrade u tu "bolju budućnost" preko globalnog (ili niza lokalnih, za početak) New Deala kao "rešenja" za finansijsku krizu. Klimatskih promena ionako nema, ali, što reče, Širak, to nije razlog da se ne borimo protiv njih, stotinama milijardi poreskih para u džepovima multinacioanlnih korporacija, i stotinama novih lukrativnih i prestižnih "projekata" i globalnih regulativa u "portfoliju" birokratije UN, MMF, WB, NGO-a i nacionalnih vlada.

Mit o Ruzveltu

Par komentatora je primetilo da je Ruzveltov New Deal spasao američku privredu iz depresije koja je počela 1929. To je mit. Više odgovara istini da su Ruzveltove politike, kao i ništa manje njegovog prethodnika Herberta Huvera, od obične berzanske krize iz oktobra 1929. napravile nešto što je u istoriji ostalo poznato kao Velika depresija. Ruzveltovi sledbenici, progresivisti i socijalisti, su čak uspeli da nametnu sopstvenu ideju trajanja Velike depresije (1929 - 1933). Danas je uobičajeno da se depresija pamti pod tim datumima, tako da ispada da se ona završila baš nekako kad je Ruzvelt postao predsednik. Ali nikakvi stvarni podaci ne pokazuju da se Velika depresija ikada završila. Pravi oporavak je došao tek posle II svetskog rata.

U tabeli su stope nezaposlenosti pre i posle depresije. Sa 3%, praktično bez nezaposlenosti, nezaposlenost je tokom depresije skočila na 20-ak i nikada se nije značajnije smanjila. Danas je nezaposlenost u SAD oko 5%, koliko je bila i na samom početku Depresije. Za vreme Ruzvelta ona je stalno bila na 15-20%.

Druga kolona pokazuje Dow Jones indeks. Ni berza se za vreme Ruzvelta nikada nije oporavila: 1940. bila je na istom nivou kao i 13 godina ranije.

Date	Jobless Rate	Dow Jones
January 1927	3.3 pct	155
July 1927	3.3 pct	168
October 1929	5 pct	343
September 1931	17.4 pct	140
October 1933	22.9 pct	93
November 1933	23.2 pct	90
January 1934	21.2 pct	100
November 1934	23.2 pct	93
July 1935	21.3 pct	119
December 1936	15.3 pct	182
January 1937	15.1 pct	179
August 1937	13.5 pct	187
January 1938	17.4 pct	121
January 1940	14.6 pct	151

(Podaci su odavde.)

A ovde su istorijski indeksi cena SAD od 1921. do danas. Tu možete videti da se ni cene u tom periodu nisu oporavile nego uglavnom nastavile lagani pad. Nijedan od faktora depresije nije završen sa Ruzveltom. Sve se promenilo tek posle II svetskog rata.

To su podaci. Ceo New Deal sa povećanjem državne intervencije, državne potrošnje i javnih radova je bila pogubna ideja i podaci o tome govore dovoljno. To nije čudo, imajući u vidu Ruzveltovu agresivnu socijalističku retoriku kojom je plašio investitore. Ruzvelt se danas smatra velikim liderom zato što je vodio zemlju u vreme kad je bilo teško. Ustvari, on je bio samo vatreni govornik. I danas će vam stanovnici Rusije ili Venecuele reći da su Putin i Čavez veliki lideri. Ali veliki lider nije isto što i dobar predsednik.

Ekonomska politika nije najveći Ruzveltov greh. Ruzvelt je često kršio ustav. Vrhovni sud, najvažnija institucija u common law sistemu kakav su SAD je stalno opovrgavao njegove predloge jer su bili u suprotnosti sa slobodama garantovanim Ustavom. Na kraju je Ruzveltu to dosadilo, pa je rešio da se obračuna i sa sudom -- predložio je zakon koji omogućava njemu, predsedniku, da imenuje dodatne sudije Vrhovnog suda koje bi mu donele većinu. (U Ustavu ne piše koliko sudija Vrhovnog suda treba da ima, ali je to tradicionalno devet.) Taj zakon je sprečen u poslednjem trenutku. Danas, kada Mušaraf u Pakistanu pokušava da smeni predsednika Vrhovnog suda da bi imenovao svoje ljude, organizacije za ljudska prava protestuju. Ali malo ko pominje da je Ruzvelt zamalo uspeo to da uradi.

Ruzvelt je bio jako željan vlasti. SAD nisu od svog osnivanja imale ustavno ograničenje na dva predsednička mandata. Ali to je bilo nepisano pravilo koje je ustanovio prvi predsednik George Washington. Mogao je i on da se kandiduje još par puta, ali nije hteo. Kao i niko posle njega. Sve do Ruzvelta, koji je hteo da bude doživotni predsednik. Zato je odmah posle Ruzvelta ustav promenjen, da se to više ne bi događalo.

New Deal

Čitam "Anđele i demone" Dan Brown-a. Hteo sam da sačuvam za leto, za plažu, ali izgleda da neću na more, pa rekoh, ajde da pročitam sada. I tako, na jednoj strani se pominje New Deal, a u fusnoti otprilike piše: "ekonomski program koji je sproveo predsednik Ruzvelt i koji je izvukao Ameriku iz depresije (prim.prev.)". I tu shvatim koliko je ozbiljan problem sa kojim se liberali danas susreću (kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama). Sve dok obrazovani i pametni ljudi (kao što je nesumnjivo ovaj prevodilac) budu verovali u takve mitove, biće jako teško ubediti ljude da je NIP loš i da je državno vlasništvo nad firmama još lošije (vidi slučaj PKB-a).

Siguran sam da ima političara koji NIP vide kao priliku da uzmu provizije kod javnih nabavki. Ali, isto sam tako siguran da takvih nema više od 2-3. Ubedljiva većina njih iskreno veruje da radi nešto korisno. Pitanje je samo kakva će fusnota biti uz NIP u udžbeniku iz istorije za sto godina, u lekciji "Rani 21. vek u Srbiji".

Zanimljiv tekst o američkom New Dealu se može naći ovde.