Kafana Srbija

Prof. Danica Popović o kafani.

Dva aspekta

Broker Nenad Gujaničić pita trebaju li Srbiji državne banke:

Sa aspekta partijskih moćnika, brojnih nameštenika koji su zahvaljujući ovim prvima pronašli posao, njima povezanih lica koji na ovaj ili onaj način imaju kakve lukrativne koristi, spomenuta dilema zasigurno ne postoji. Za njih, ne samo da je poželjno postojanje ovakvih privrednih subjekata već imaju sasvim racionalne razloge za odbranu ovakvog stanja stvari. 

U praksi, pak, od ovakvih banaka obični građani teško da mogu imati ikakve koristi: ni jeftinije kredite, niti povoljnije uslove za štednju, niti privreda, generalno gledano, može od ovakvih učesnika ostvariti kakvu vajdu. Štaviše, sa aspekta korisnika usluga, gle čuda, ove banke su veoma često nekonkurentnije od svojih takmaca na tržištu. 

Dakle, državi su potrebne banke u njenom vlasništvu isto koliko i fabrika bicikala, s tim da bi u potonjem slučaju bilo samo malo više poderanih kolena usled nekvalitetnih dvotočkaša. U prvom, ovom našem otužnom slučaju, gomilaju se neefikasni projekti, finansiraju propala preduzeća što u krajnjoj liniji vodi sve većim dubiozama u džepovima građana.

Lionel Robbins o bihevioralnoj ekonomiji

Pre 80 godina, u verovatno najboljoj metodološkoj studiji o ekonomiji ikad napisanoj (čitajte ovo, prvo izdanje iz 1932, ostala su lošija). Meni zvuči kao da je danas pisano, da se odnosi na sve te beskrajne laboratorijske nalaze i kontranalaze o racionalnosti, sebičnosti, altruizmu, kognitivnim i inim "bajasima" i svim ostalim aporijama "homo economicusa" koje "dovode u pitanje ekonomsku ortodoksiju" (ako izuzmemo da bi danas bilo neozbiljno očekivati da ekonomski pisac bude ovako briljantni stilista):

In pure Economics we examine the implication of the existence of scarce means with alternative uses. The assumption of scales of relative valuation is the foundation of all subsequent complications. It is sometimes thought, even at the present day, that this notion of scales of relative valuation depends upon the validity of particular psychological doctrines. The borderlands of Economics are the happy hunting ground of the charlatan and the quack, and, in these ambiguous regions, in recent years, endless time has been devoted to the acquisition of cheap notoriety by attacks on the alleged psychological assumptions of Economic Science. Psychology, it is said, advances very rapidly. If, therefore, Economics rests upon particular psychological doctrines, there is no task more ready to hand for the intellectually sterile, than every five years or so to write sharp polemics showing that, since psychology has changed its fashion, Economics needs "rewriting from the foundations upwards". As might be expected, the opportunity has not been neglected.

Danas se ova knjiga skoro uopšte ne čita. Već i na osnovu ovog citata možete pomalo da naslutite zašto: ona definiše ekonomsku teoriju kao dedukciju iz prvih principa, kao razjašnjavanje implikacija osnovnog postulata retkosti resursa i hipoteze ljudskog delovanja kao ekonomisanja retkim resursima: Robbins otvoreno kaže da ekonomski zakoni nikada ne mogu biti dokazani ili provereni pozivanjem na empirijske podatke, koje on na tragu svog tadašnjeg uzora Mizesa posprdno naziva "istorijom", već da su oni derivacije samoočiglednih "prakseoloških" istina. I da, što je posebno važno, ekonomska racionalnost i teleologija nemaju nikakve veze sa psihološkom "racionalnošću" ili "iracionalnošću" ljudi, da ekonomija proučava odnos sredstvo-cilj, a ne moralni, psihološki ili drugi karakter ili opravdanost bilo sredstava bilo ciljeva.

Knjiga dokazuje, suprotno danas uvreženom gledištu nastalom pod uticajem Friedmanovog eseja  iz 1953, a u skladu sa starijom tradicijom klasične ekonomije, da je ekonomija grana filozofije (moralne filozofije kako bi rekao Adam Smit), a ne još jedna kvazi-prirodna nauka koja kandiduje hipoteze i drži ih se dok ne pronađe "empirijsku evidenciju" protiv njih. Stoga je u potpunom raskoraku sa svim onim što profesori ekonomije u ogromnoj većini danas definišu kao "ekonomsku nauku".

Hladni rat je bio bolji

Kaže Miroslav Lazanski.

Evo šta kažu podaci:

Mislim da slika govori više od 20 kolumni.

Cena vozačke dozvole

Novosti: Budući vozači za dozvolu i 850 evra.

Instruktori tamo objašnjavaju koliko mora da košta čas vožnje, ali najveća glupost je što uopšte postoji obaveza uzimanja časova. U pitanju je klasičan državno-privatni reket koji se toliko ustalio da se retko postavlja pitanje njegove opravdanosti.

U Americi, gde je izdavanje dozvola višestruko jeftinije nego u Srbiji čak i pre ovog poskupljenja (20-50$), ta obaveza ne postoji. Niti postoji lekarsko uverenje i slične izmišljotine. Važno je položiti testove, pismeni i praktični vozački. A kako ćete se spremiti za testove je vaša stvar -- ljude obično poduči neko iz porodice ili uzmu nekoliko časova u auto školi. A kad su časovi u auto školi stvar izbora, onda većina ljudi uzme samo koliko im treba i pametno ih upotrebi -- ne čitavih 40 kao što je obaveza u Srbiji, od kojih je veći deo čisto gubljenje novca i vremena.

I pismeni testovi su u Srbiji dosta teški. Koliko se sećam, bilo mi je potrebno neko ozbiljnije spremanje i ljudi su znali da po nekoliko puta padnu na testu, koji se svaki put plaća. Kasnije sam u SAD opet polagao pismeni i za to je bilo dovoljno malo pre testa prelistati brošuru.

Kad bi stroži režim izdavanja dozvola značio veću bezbednost onda bi se još i moglo raspravljati. Ali bezbednost u saobraćaju teško da zavisi od broja časova sa instruktorom ili od težine saobraćajnih problema na pismenim testovima. Bezbednost je stvar kulture, svesti, obzira prema drugima, zavisi i od stanja na putevima, saobraćajnih pravilia i oznaka, a ako je vozač ekonomista onda i od stope diskontovanja života (ta stopa je viša gde je očekivani životni vek kraći, kao u Africi, pa tamo vozači voze sa više rizika).

Ukinite obavezu uzimanja časova, pa neka auto štole same računaju koliko im iznose troškovi i koliko mogu naplaćivati časove. Samo nemojte nikoga primoravati da ih uzima. 

Malović©

Snežana Malović tvrdi da je zakon koji je SNS podneo u skupštini plagijat njenog zakona.

Sve građane Srbije želim da obavestim da je to zakon koje je Ministarstvo pravde 31.januaru preko vlade podnelo parlamentu na usvajanje. S obzirom na promene u vladi ovaj zakon je povučen i sada je predložen od strane jedne poslaničke grupe, a ne vlade ili ministarstva, što je pravni nonsens.

Ne razumem Snežanu. Prvo, treba da joj bude drago što nova većina ima nameru da izglasa zakon koji je prethodna vlada uradila. Nema većeg priznanja od toga da vam politički protivnici internalizuju ideje. Drugo, ja zaista ne razumem šta je ovde pravni nonsens. Najveći nonsens je činjenica da u Srbiji parlament, de facto, nije zakonodavno telo jer se usvajaju isključivo zakoni koje predlaže vlada. Činjenica da je ovaj zakon predložio SNS a ne vlada je, makar formalno, korak u dobrom pravcu. Konačno, ne sumnjam da je 99% zakona plagijat nekog ranijeg ili uvoznog rešenja. Čemu ustvari vodi ova diskusija - uvođenju autorskih prava na zakonska rešenja?

Predlažem bivšoj ministarki da ubedi DS da glasa za zakon i da se pritom zahvale SNSu na pokrenutoj inicijativi. 

Čemu služe sindikati?

Vrlo je jednostavno. Evo šta kaže sindikalac-prosvetar:

Za početak kontrole zapošljavanja u školama zaslužni su sindikati prosvete. Prve rang-liste viškova i potreba u školama nastale su u Beogradu septembra 2008, da se stane na put zapošljavanju novih kadrova, kao i da se zaštite postojeći nastavnici koji nemaju punu normu. 

Državno finansiranje klubova

Kada država i javna preduzeća finansiraju sportske klubove, onda je svaka odluka o finansiranju klubova po definiciji politička odluka. Političari mogu bukvalno da stvore i unište klubove.

Epilog svega toga je novo dno domaćeg sporta po kojem se ovih dana vuku Duško Vujošević i Nebojša Čović.

Legalizacija

Zanimljiva rasprava u Politici na temu legalizacije, u kojoj je gradonačelnik Paraćina rekao malo, ali pametno. Između ostalog:

Нема ручка за џабе.

Svetski prvaci bez penzije

Čitajući vest da je naša reprezentacija u basketu osvojila Svetsko prvenstvo, prvo sam pomislio - "Koliko će to da nas košta?" pa sam našao Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta (AKA "sportska penzija"). Izgleda da momci, iako svetski prvaci, nemaju pravo na penziju, jer basket tri na tri nije olimpijski sport (doduše, nije ni šah, pa zato svuda u uredbi moraju posebno da ga naglašavaju). Evo šta kaže Uredba, vezano za iznos:

Nacionalno sportsko priznanje dodeljuje se u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini:

1. tri prosecne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za svetski rekord u olimpijskom sportu;
2. dve i po prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
3. dve prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za srebrnu medalju u olimpijskom sportu ili za zlatnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
4. jednu i po prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu ili za srebrnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
5. jednu prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnom za poslove statistike, za bronzanu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu.

Takođe, uredba predviđa i neke fiksne nagrade odmah, a ako mene pitate, vrhunska budlaština je da se za zlatnu olimpijsku medalju u fudbalu dodeljuje veća nagrada nego za zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu (400.000 EUR vs 250.000 EUR).

Doduše, sada vidim da ova Uredba ostavlja mogućnost Vladi da podstiče i neolimpijske sportove:

Član 8.
Nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji neolimpijskog sporta i kriterijumi za njihovu dodelu urediće se posebnim aktom Vlade.

Možda ipak ima nade za basketaše.

Oliver Dulev

Pretpostavljam da se tako zove bugarski ministar poljoprivrede, jer: Bugarsko ministarstvo poljoprivrede platilo je privatnoj firmi 25.000 evra za otvaranje i vođenje Facebook i Twitter profila Ministarstva.

Evo i tenderske dokumentacije, na bugarskom.

Olakšavajuća okolnost je što su za to potrošeni fondovi Evropske unije. Olakšavajuća za Bugarsku, ne za EU.

Vera u besplatan ručak i kratice

Kaže Saša Radulović:

Mislim da je drugi suštinski problem to što ni ministar ni većina naših ekonomista ne veruju da se lokomotiva koja će nas izvući iz krize zove: preduzetni građani Srbije i njihova mala i srednja preduzeća, uspešni domaćini i njihova poljoprivredna gazdinstva. Oni veruju u strane investitore i državu, reindustrijalizaciju, strateške partnere, partijske kadrove i ostale stvari u našem iskrivljenom sistemu vrednosti. Naša vera u besplatan ručak i kratice nema granica.

Zaštita zaposlenih

Ne sme biti otpuštanja trudnica, rekao je premijer Dačić i zadužio nadležna ministarstva da problem reše.

Radno zakonodavstvo je oblast gde je možda najizraženiji nesklad između dobrih namera i neželjenih posledica. U ovom konkretnom slučaju, neki zakon ili uredba koji bi dodatno otežali otpuštanje trudnica, za posledicu bi imali još veću sumnjičavost poslodavaca prema mlađim ženama za koje se pretpostavlja da bi mogle uskoro da zatrudne. Takva mera bi pomogla samo potencijalnim trudnicama koje već jesu stalno zaposlene, ali bi odmogla svima koje traže ili koje će u narednim godinama i narednim generacijama tražiti posao. Tipična posledica takve mere je da nezaposlenost među mlađim ženama poraste, protiv njihove volje. Poslodavcima će biti bolje da zaposle muškarca kojeg, ako imaju razlog za to, mogu i da otpuste.

U Americi je 1990-ih uveden zakon koji otežava otpuštanje osoba sa invaliditetom. Dvojica poznatih ekonomista su pokušala da izmere efekte ovog zakona i zaključak je bio da je zakon upravo povećao stopu nezaposlenosti među ciljnom grupom koji je nameravao da zaštiti. Mehanizam je isti -- zašto rizikovati zapošljavanje nekoga koga kasnije nećete moći da otpustite. Opet, zakonom jeste zaštićena jedna grupa, oni  koji su već imali posao. Ali osobe sa invaliditetom u celini su, zakonom koji je nepromišljeno donesen sa namerom da im se pomogne, samo izgubile.

Tom Woods o Rothbardu

Lična beleška: taj jedini "Evropljanin" od koga je izgubio u šahu prošle godine sam bio ja. :)

Cena sujete

U interesantnom članku John Kay poredi troškove izgradnje kapitalnih projekata pre stotinak godina i danas. Daje primer mosta u Škotskoj. Prvi je izgrađen 1890 za 3 miliona, drugi most 1960ih za 20 miliona. Treći most, na istom mestu čija se izgradnja planira, se procenjuje na 1,600 miliona. Treći most otprilike kosta 10 puta vise nego trošak inflacije za proteklih pedesetak godina.

Kay navodi par razloga za značajno veće cene: više bezbednosne standarde, neznanje državnih činovnika ali ponajviše tehnološko preterivanje. Zarad marginalnih unapređenja sumnjivih praktičnih vrednosti, cene projekata se drastično povećavaju. 

Reči mudrosti

Your America is doing many things in the economic field which we found out caused us so much trouble. You are trying to control peoples' wages and prices — peoples' work. If you do that you must control peoples' lives. And no country can do that part way. I tried and it failed. Nor can any country do it all the way either. I tried that too and it failed. You are no better planners than we. I should think your economists would read what happened here.

Reichsmarschal Hermann Goering, u razgovoru sa jednim američkim novinarom. Izvor ovde.

Srbija zemlja bez korupcije

Ako je neprijavljivanje vlasništva nad jednom desetinom stana od 63m2 najveći slučaj korupcije u Srbiji, onda korupcije u Srbiji nema. Ako je neprijavljivanje sticanja imetka od cca 10.000 EUR najveće dostignuće Agencije za borbu protiv korupcije, i oni mogu na jedan duži odmor. Glupavo je jer se vrlo lako može dokazati da ovde nema nikave zle namere pošto se takav imetak može lako steći sa dve natprosečne plate (na koje su svakako plaćene sve obaveze državi) ili steći na druge legalne načine te da je u pitanju beznačjna nemarnost.

Happy hour

Ministar energetike misli da je jeftina tarifa kao neki happy hour. Ili da ona postoji da bi siromašnima, a bogami i onima koji se greju na struju (što je sa energetskog stanovišta neefikasno grejanje)troškovi korišćenja elekrične energije bili niži, a i da se ne smaraju da budu budni do kasno ili ustaju rano ujutro. Ova mera je još jedan u nizu populizama, ne zato što ja mislim da je struja u Srbiji neverovatno jeftina (nije nešto preterano kada trošite veću količinu ili kada imate veću snagu), već zbog toga što viša i niža tarifa nisu socijalne kategorije. Ako sam siguran da je EPS loše vođena firma, takoreći krava muzara na izvolite, sa elementima besplatnog doručka za male i one veće magupe, jedna od retkih odluka koje su čisto tržišne je odnos više i niže tarife. Struja se ne može skladištiti, TENT ne može da se ugasi tokom noći, tako da je za EPS prvorazredno pitanje kome da proda struju tokom perioda manje potrošnje. I on, stoga, stimuliše potrošače da troše struju noću, čak sa četiri puta nižim cenama. Tokom dana nema potrebe za tim jer nema padova potrošnje. Šta više, u vreme kada je naš elektroenergetski sistem blizu kolapasa (kao što bejaše februara prošle godine), uvođenje jeftine dnevne struje je siguran put da se kolaps desi.
Dakle, umesto nazovi socijale gde će najveće subvencije dobiti oni koji najviše troše, a to nisu socijalni slučajevi, nek izvoli njen širokogrudi kolega da uradi socijalne karte i da onda onima koji su u problemu da keš da plate tu razliku u odnosu jeftine i visoke tarife koju namerava da im pokloni kroz ta dva sata. To bi bila smešno mala svota, a posledice ovakvog širokog čašćavanja mogu da budu velike. Imali smo prilike videti i još uvek gledamo šta su posledice demagoške cene struje koje se ogledaju u neizgranji novih pogona, a u vreme 1990-ih raubovanje EPS kroz značajno umanjenje tekućeg održavanja gotovo je uništilo naš elektroenergetski sistem. Samo što nam ovaj put to neće platiti/jeftino finansirati međunarodna zajednica ako to ponovo učinimo sami sebi.
I za kraj, mnogo bi bolje bilo da se elektrodistribucijama odreše ruke u naplati, a za velike patetičare da se uvede humano isključenje (sa minimalnom snagom i tačno određenim iznosom električne energije). Mislim da bi EPS onda vrlo rado prodao gratis 300 dinara struje socijalnim slučajevima (koliko je maksimalna ušteda od ove mere domaćinstva koje je siromašno i troši u skladu sa svojim mogućnostima, jer pretpostavljam da odnos preko dana neće biti 1:4). Ja im ipak predlažem da ovu razliku plate tako što bi podigli cenu eksploatacija nafte u Srbije na nivo koji je uobičajen u uređenim državama ili barem na pola tog nivoa.

Štrajk čuvara "monetarne stabilnosti"

Zaposleni u brazilskoj centralnoj banci su u štrajku. Traže povećanje plata od 23%, da bi se kompenzovali efekti inflacije u prethodnih nekoliko godina!

Šerif od Notingema postao Robin Hud

Dnevnik 24 časa ima članak pod nazivom "Španija: Gradonačelnik "Robin Hud" organizovao krađu namirnica za siromašne".

Već sam ranije pisao na ovu temu, ali Robin Hud nije pljačkao bogate i davao siromašnima, on je pljačkao bogate sakupljače poreza i crkvu i vraćao pare siromašnim ljudima kojima su pare otete. Ja ne znam za primer da je Robin Hud opljačkao nekog gostioničara, trgovca, zanatliju ili kovača.

U pričama o Robinu Hudu njegov arhineprijatelj nije lokalni bogataš, nego lokalni šerif, čovek koji predstavlja državu (kralja) i u njeno ime sakuplja poreze, čuva divljač od lovokradica, bori se protiv razbojnika (u koje svrstava i Robina Huda) i slično. Danas bi ga verovatno nazvali "gradonačelnikom".

Legenda kaže i da svaki put kada nekog političara nazovu Robinom Hudom po jedno drvo u Šervudskoj šumi uvene.

Država protiv vrabaca

Jedan od komentatora na Krstićevo pismo Đilasu postavlja link na Youtube video o kineskoj kampanji protiv vrabaca 1957. godine.

Evo šta su tih dana pisale šangajske novine:

On the early morning of December 13, the citywide battle to destroy the sparrows began.  In large and small streets, red flags were waving.  On the buildings and in the courtyards, open spaces, roads and rural farm fields, there were numerous scarecrows, sentries, elementary and middle school students, government office employees, factory workers, farmers and People's Liberation Army shouting their war cries.  In the Xincheng district, they produced more than 80,000 scarecrows and more than 100,000 colorful flags overnight.  The residents of Xietu road, Xuhui distrct and Yangpu road Yulin district also produced a large number of motion scarecrows.  In the city and the outskirts, almost half of the labor force was mobilized into the anti-sparrow army.  Usually, the young people were responsible for trapping, poisoning and attacking the sparrows while the old people and the children kept sentry watch.  The factories in the city committed themselves into the war effort even as they guaranteed that they would maintain production levels.  In the parks, cemeteries and hot houses where there are fewer people around, 150 free-fire zones were set up for shooting the sparrows.  The Nanyang Girls Middle School rifle team received training in the techniques for shooting birds.  Thus the citizens fought a total war against the sparrows.  By 8pm tonight, it is estimated that a total of 194,432 sparrows have been killed.

Često me potpuno fascinira bizarnost totalitarnih režima.

Nevidljiva ruka uzvraća udarac. "Frackingom"

"Debata" oko globalnog zagrevanja, tj klimatskih promena, tj klimatskih poremećaja je pomalo zamrla, što pod utiskom odbijanja majke prirode da sarađuje sa katastrofičkim predviđanjima, što pod teretom skandala poput Climategatea koji su poprilično narušili kredbilitet proroka smaka sveta, što pod uticajem nezainteresovanosti javnog mnenja na Zapadu, a posebno u Americi, za dalje propovedi o bilo kakvom, a najmanje klimatskom, smaku sveta.

Ipak, meni se čini da je po dugoročne šanse zelenih da ovo pitanje vrate na dnevni red mnogo ubitačniji sledeći malo komentarisani fakat: od 2007 naovamo emisija CO2 u SAD stalno pada, i projekcije do kraja ove godine kažu da bi emisija trebalo da padne na nivo iz 1990 godine (u ovom trenutku je negde na nivou iz 1995)! Dakle, bez ikakvog regulatornog ograničenja, bez Kjotoa, bez klimatskih indulgencija i cele ostale mašinerije organizovane centralno-planske pljačke, SAD su smanjile emisiju opakog CO2 sa oko 6 miliona metričkih tona na jedva nešto više od 5 miliona metričkih tona! Praktično dostigle kvotu koja je bila propisana nesrećnim Kjoto protokolom. Obama se obavezao propalim Kopenhagen sporazumom da smanji emisiju 17% ispod nivoa 2005 do 20020. Već sad je Amerika dostigla Obaminu kvotu. Nismo videli nikakvo slavlje u Beloj kući. Zašto?

Odgovor je vrlo jasan i  glasi - ovo se desilo bez ikakve zasluge vlade, zapravo uprkos svemu što je vlada učnnila. Za ovaj veliki pad emisija CO2 odgovorna je stara dobra i ubitačna nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Razlog što se gas života sve manje emituje u SAD je što elektrane na ugalj sve više izlaze iz upotrebe, a izlaze iz upotrebe jer se prirodni gas pokazuje mnogo jeftinijim od uglja. A pokazuje se jeftinijim od uglja zbog supermoderne tehnike bušenja zvane "hidrauličko lomljenje" ili od milja "fracking", koja omogućava da se dođe do neuporedivo većih rezervi prirodnog gasa nego sa starim tehnikama bušenja. Zato ponuda prirodnog gasa dramatično raste, cena pada, i ugalj postaje sve skuplji i nerentabilniji. A pošto se pri korišćenju prirodnog gasa emituju minorne količine CO2, njegova ukupna emisija dramatično pada. I zato levičari, na čelu sa američkim predsednikom, ne vole da se o ovome priča, jer je vrlo blamantno po njihovu teoriju i praksu. Njihov cilj nikad nije ni bio da se smanji emisija CO2 nego da se ona iskoristi kao izgovor za nametanje državne kontrole proizvodnje i potrošnje energije, i time indirektno stavljanje pod državnu šapu što većeg dela ekonomije i ljudskog života. Ovaj novi razvoj pokazuje ogoljeno svu totalitarnost njihovih ambicija.

I što je najbolje i za ive krugove najnepodnošljivije, ceo ovaj urnebesni, slobodno tržišni hiper-Kjoto se dešava uz povećanje potrošnje i smanjenje cene energije, dakle bez racionisanja, bez kontrole, bez centralnog planiranja ili žrtvovanja bilo koje vrste. To je potpuno nepodnošljivo. Što je najgore,  i sve druge vodeće svetske sile (osim Evropljana koji su ionako jedna umereno- klimatska banana republika) okreću se "frackingu". Najveće rezerve prirodnog gasa osim SAD, Kanade i Rusije nalaze se u Kini. I Kinezi su maksimalno "napaljeni" na fracking, već su u toku niz projekata da se počne sa ekploatacijom na veliko. I za razliku od Zapada, kod njih nema nekih "regulatornih ograničenja". Oni se bave biznisom, ne spasavanjem planete. Projekcije (po pravilu konzervativne) kažu da će oslanjanje na ovu tehniku dobijanja prirodnog gasa znatno smanjiti njegovu cenu, i kad se Kinezi i Rusi ozbiljnije uključe verovatno u brzom roku desetkovati globalnu emisiju CO2.

Ovo bi trebalo da je odlična vest za envajornmentaliste, ne? Bez po muke se nazire rešenje "problema klimatskih promena". A, ne, ne budite naivni. Na Zapadu već postoji anti-fracking lobi. Procedura je opasna, potencijalno može da zagadi vodu, zemljište, ljudsko zdarvlje i treba je ili zabraniti ili ograničiti. Kao i svaki zaista efikasan izvor energije koji povećava standard i ljudima olakšava život i ovaj je "neprijatelj životne sredine". Nuklearna energija je najbezbedniji i najčistiji oblik dobijanja energije: upravo zato je stavljena na krst i praktično zabranjena u najvećem delu sveta. Fracking je taze proizvod koji enormno brzo napreduje: zeleni zapravo nisu ni imali vremena da shvate šta ih je snašlo jer se ceo ovaj trend o kome govorim dogodio u poslednjih 4 godine; pre toga je fracking igrao marginalnu ulogu. Samo jedan podatak će to zorno posvedočiti: 2000 godine udeo uglja u emisiji CO2 u Americi je bio 52%, da bi do 2008 pao na oko 48%. A onda je za samo tri godine do 2011 sa 48% pao na 32%, dok je prirodni gas porastao na 32%! Tako da oni nisu imali vremena da razviju dovoljno snažan anti-fracking lobi. Još uvek nisu podigli dovoljnu prašinu i paniku u javnosti oko "opasnosti" koje od njega prete. Delimično i zato što se posledice ove tehnike po smanjenje CO2 još ne naglašavaju dovoljno. Ali, nemajte sumnje, u narednim godinama kad ovo pitanje postane mnogo šire komentarisano, i kad postane jasno kakvu smrtnu pretnju po ekološko-industrijski kompleks predstavlja ova nova tehnologija, treba očekivati veliku ofanzivu protiv nje, sličnu onoj protiv nuklearne energije.

Fracking je smrtna opasnost za ekološke mračnjake, fracking znači život za najsiromašnije i bolji standard i jeftiniju energiju za sve ostale. Štaviše, posledice njegovog korišćenja još jednom demonstriraju moć nevidljive ruke i spontanog razvoja društva, kao i iluzornost, jalovost i destruktivnost socijalnog inžinejringa,  i političkog upravljanja društvom. Liberali bi trebalo od frackinga da naprave "posterchild" superiornosti kapitalizma i bankrota socijalističkog planiranja.

Vox Populi za fiksni kurs

Možda nismo ubedili eksperte u prednosti fiksnog kursa, ali komentatori su svakako prelomili. 

Spam filter

Mi sami komentare brišemo vrlo retko, ali sama Blogger platforma ima spam filter koji mi ne kontrolišemo, a koja ponekad ne propusti i po neki komentar koji nije spam. To mi vidimo tek ako pogledamo taj folder obrisanih spamova, što ne radimo često jer su tamo najčešće samo stvarni spamovi. Slično kao što radite sa svojim emailom.

Poenta je -- ako vam komentar nije objavljen a mislite da nema razloga za to, onda nemojte pretpostavljati da smo ga obrisali, jer je verovatnije da je u pitanju spam filter. Napišite bilo kome od nas email (imate ih kad kliknete na imena sa strane) i potražite da se komentar pusti.

To se desilo upravo sada pa sam otvorio spam folder i video da je bilo i dosta ranijih slučajeva kada su komentari ostajali blokirani, bez našeg znanja.

Copy/paste egocentrizam

Iskreno, leto je, malo sam se ulenjio, a kako sam prilično zadovoljan linkovanim intervjuem, ovo mu dođe kao da tvitujem o svemu i svačemu, tradicionalno šireći optimizam. Ili parafrazirajući reči naših političara, nije red da usraćujem sebe našoj slobodarskoj web zajednici.

Promišljena demokratija

Sećam se da je Vuk Drašković u jednom intervjuu na pitanje kako komentariše slabe pozicije SPOa prema istraživanju javnog mnjenja ironično pitao novinara da li je uopšte neophodno da se organizuju izbori kada je istraživanje već sve reklo. Vuk je delimično u pravu.

Volja građana se sprovodi indirektno (izbori) i direktno (referendum). James Fishkin sa Stanforda tvrdi da je donošenje odluka na osnovu istraživanja javnog mnjenja (promišljene demokratije) daleko bolja direktna opcija od organizovanja referenduma. Fishkin ne navodi samo očigledne razloge, značajno manje troškove, već tvrdi da bi i kvalitet odluka bio bolji. 

Prvo, dobar uzorak bi bio reprezentativniji od referenduma zbog male izlasnosti. Dobar uzorak predstavlja mišljenje 100% populacije sa pravom glasa dok referendum predstavlja mišljenje daleko manjeg broja glasača. 

Drugo, Fishkin tvrdi da bi za razliku od prosečnog glasača, svaki građanin koji bi bio u slučajno izabranom uzorku daleko savesnije pristupio analizi problematike jer bi njegov ili njen glas bio mnogo relevantniji čime bi bio rešen i problem racionalne nezainteresovanosti. 

Treće, Fishkin tvrdi da bi interesne grupe i novac uopšte imale daleko manji uticaj na konačni ishod odluka. 

Pogledajte ceo tekst ovde. Promišljena demokratija je moj slobodni prevod termina "Deliberative democracy".  

Pussy Riot i dosledni libertarijanci

Lew Rockwell je lider grupe američkih libertarijanaca okupljene oko Mises Instituta iz Alabame, grupe koja sebe smatra boljim, beskompromisnijim i doslednijim libertarijanaca od ovih sa Cato Instituta, Reason magazina ili George Mason univerziteta. Rockwell je osnivač Mises instituta, najbliži saradnik Murraya Rotbarda i dugogodišnji šef kabineta Rona Paula. Samo nemojte da vas ime "Mises" u institutu zavara -- ličnost koju Institut prvenstveno promoviše je Murray Rothbard.

Šta ovi dosledni, beskompromisni libertarijanci misle o slučaju Pussy Riot u Rusiji? Devojke su dobile po dve godine ruskog zatvora za protestni nastup u crkvi.

Evo šta kaže blog Lewa Rockwella: Zapadni mediji su pristrasni, naivni, ne razumeju suštinu slučaja i "pojednostavljeno misle da je Putin čudovište koje hoće da uništi svakoga ko se protivi njegovoj vlasti, samo zato što dolazi iz KGB-a". Ali ustvari, ceo slučaj nema veze sa gušenjem slobode govora i političkog izražavanja, već ruska pravna država sprovodi red i zakon. Kao dokaz da je to u redu, blog navodi neke članove nekih britanskih i poljskih zakona - mada je malo teže naći slučaj gde su britanske vlasti ili poljske vlasti posle 1989. nekoga stvarno poslale na robiju zbog ovakvog ili sličnog prekršaja.

Pisac bloga ima i druge ubistvene argumente protiv Pussy Riota:

- "One i nisu nikakva grupa jer nisu snimile ništa." To je, naravno, za zatvor.

- "Dobijale su grantove Soroša i organizacija koje finansira američka vlada." Samo što je to dozvoljeno i skroz legalno, svuda pa i u Rusiji.

- "Jesu li feministi? Imaju li filozofiju?" Sve jaki razlozi za gulag, nema sumnje.

Eto to kažu samozvani dosledni libertarijanci - i nije im prvi put. Zato što se protive američkoj spoljnoj politici, oni redovno upadaju u zamku podrške svim protivnicima američke spoljne politike, ma ko oni bili. Ako ste belosvetski diktator uvek možete računati na podršku ovog dela libertarijanaca. Iako je to ekipa iz koje i Ron Paul regrutuje kadrove, sam Paul je inteligentiji i ume jasno da razgraniči da protivnik vašeg protivnika nije uvek i prijatelj.

Ovo su, inače, isti oni od kojih mnogi libertarijanci uče ekonomiju. Ista ekipa je opsednuta idejom da je frakcionalno bankarstvo nekakva prevara (što je tvrdio Rothbard), kao i da je ono inflatorno (što je i Rothbard znao da nije tačno ali ih je nekako i u to ubedio). Naravno, čitajte Rothbarda po svaku cenu, pa i Rockwell i ostali imaju ponešto dobro da kažu (mada ih ja ne pratim redovno), ali budite oprezni i ne zaboravite da razmišljate svojom glavom kada to radite.

Rasime spasi se

Oduvek me fascinira Rasim Ljajić. On je deo gotovo svih vlada od 2000. godine, a kontinuitet je da se u javnosti ponaša kao dobroćudni NVO aktivista ili kao član nekog saveta bez jasnog mandata. I to je bolje od onih koji svu svoju energiju usmeravaju na još dublje ukopavanje u rupu, ali današnji intervju koji nije bio ništa posebno drugačiji od drugih me je nekako rastužio.
Novinari su istrgli jednu uopštenu i besmislenu rečenicu koja je lajtmotiv sadašnje vlade - bogati će sada da osete krizu. Na stranu ko je sve bogat - kada bi oni zaista osetili krizu kroz povećanje poreza, jer se to jedino najavljuje, efekat bi bio nikakav. Firme koje iskazuju profit ne bi ga iskazale, one koje neće da se služe računovodstvenim marifetlucima bi otišle iz Srbije, bogati bi dali još manje u budžet, a socijalisti bi dokazali da oni više mrze uspešne nego što brinu o siromašnima. Na nesreću, naši socijalisti su mnogo više pokvareni, pa će oni bogate da kazne tako što će tražiti načine da "pomognu privredi" kroz još više državnih linija za finansiranje, neslobodno trgovanje, dirigovanje cena, ukratko kroz socijalizaciju pogrešnih poslovnih odluka. Uzmeš im dinar, daš im 100. Ali ne svima.
Pitanje koje mi se nameće je koji će to vrhunski menadžer otići da radi u javno preduzeće za platu od 1400 evra, osim ako i dalje nema prostora da se zarade još dve-tri plate, a možda i ponešto više. Dakle, ili se i dalje može kraduckati ili će samo najgori menadžeri rešavati najveće probleme.
Hoće ministar i predvidljiv kurs, ali neće fiksni kurs, hoće ministar izvoz, ali kaže da je teško privući investicije, između ostalog jer i najavljuje da će kazniti uspešne firme. Ne ide to tako.
I kod zaštite standarda dosledno, štitićemo standard i onom ko zarađuje 10.000 evra i onome ko zarađuje 10.000 dinara, kroz kontrolu cena. Kolosalno rasipanje.
Sve u svemu, prolaze dani, a nova vlada se vuče po inerciji. Ni gora ni bolja od prethodne.

Psihopatologija sporta

Nedostatak sopstvenog uspeha gotovo uvek ostavlja tragove na ponašanje pojedinca, a forme psihopatologije mogu biti različite. Mi smo upravo svedoci da se jedan solidan uspeh mlade sportiskinje pretvara u najgoru psihopatologiju, kako političara manipulatora, tako i vox populi poderanih gaća sa fiks idejom da su Srbi (ah šta nisu sve) i da to treba da se promeni (i šta još ne sve). Ja bih krenuo od glave.
Duboko sam uveren da premijera, koji se osim japanskim biciklima i seoskim putevima, sada bavi i pojedinačnim sportistima, teško boli briga za našu uspešnu olimpijku. Da je tako već bi do sada našli načina da finansiraju taj sport koji omogućava nenadano mnogo slikanja i izliva brige u javnosti, a konsekventno i svojatanja tuđih uspeha u nedostatku sopstvenih. Kako je izvesno da premijer pripada onoj retko nepodeljenoj Srbiji gde 99% Srba pre 11.8 oko 22h nije ni znalo da postoji tekvando ili ga je 'ladno moglo pomešati sa trambolinom ili modernim petobojem, izvesno je da je ovo samo instant korišćenje tuđeg uspeha u cilju sopstvene promocije. Na prvi pogled šteta je što mu se nije kao BoTi namestilo da svojata Đokovića, ali ovo je i bolje, jer socijalno odgovorni premijer mora da podrži male. Vox populi PG, sa druge strane, sledi staru matricu ja sam bez uspeha - Milica je uspešna - Srbi su uspešni - ja sam uspešan. Platiti instant 100.000 evra cca iz budžeta za peglanje ovakvih frustracija je sitan novac. Nabaciti budućim generacijama da plaćaju cca barem 25 godina tri prosečne plate, a ostatak penzionerskog staža razliku između sportske i obične penzije je takođe sitnica, plaćaće ih oni koji se još nisu ni rodili.
Psihopatologija je još veća kada se navode razlozi, a oni su promovisanje Srbije u svetu. Sportisti su naši ambasadori. Nole privlači investicije, kada nema Noleta dobra je i Milica. Sušta istina. Svi, naravno, znamo koliko smo rado otišli u zemlju pobednice na 100 metara leptir na Svetskom prvenstvu u plivanju 2009. godine. Još mi se nisu stišali porivi da svoj novac investiram u zemlju pobednice u trostavu sa 60 metara na Olimpijskim igrama 1992. godine. Moje misli su uvek sa narodom zemlje koja je dala srebrenog na 400 metara mešovito na malim bazenima 2010. godine. Dakle, to je puko glupiranje. Mali narod, veliki kompleksi. I još jedna stvar koja izbija iz srži Srbije kao zemlje koja nije zajednica - ako se učini nešto dobro za svoju zemlju to treba da se meri u novcu, privilegijama, stanu, penziji... Ne traže to svi sportisti, jedan je Čavić, ali to podgreva stav da je značenje rodoljublja u Srbiji potpuno izvitopereno, a da činjenica da slušamo Bože pravde umesto Hej Sloveni nije mnogo promenila svest.
Ovakav sistem motivacije doveo je do toga da Nađa Higl opravdava onu Kineskinju koja je popravila svoj rezultat za 7-8 sekundi za godinu dana. Kada Nađa može toliko da ga pokvari, može i ona da ga popravi. Nije ni ona kriva, gde je njoj motivacija da se dalje bavi plivanjem. S druge strane, postoji poplava bavljenja sportovima koje niko neće da gleda, u kojima nema novca, ali ima nade da će se zablistati jednom na svetskom prvenstvu ili olimpijadi i rešiti problemi. Kakvo je to kolosalno usmeravanje ljudske energije u pogrešne namene.
I za kraj, ovim se šalje poruka da se stan i penzija ne zarađuju nego zaslužuju. Da je pitanje kako nagraditi fon Burga, a kako Mandićevu. Društvo kome nije jasno da se stan i penzija moraju zaraditi stoji na klimavima temeljima.
A meni je pomalo žao, kao da imam nešto protiv osobe koje je zaista uspešna u svom hobiju/poslu, jer nije lako biti prvi u svetu ni u ležanju u ladovini, a kamoli u sportu. Lepše bi bilo da je svoj uspeh unovčila kroz marketing umesto da se nad njenim ličnim dostignućem otimaju političari bez uspeha i isfrustrirani pojedinci.

Španske banke

Te 2008. godine, španske banke su uzimane kao dokaz neophodnosti veće regulacije. Ako se sećate prvog naleta finansijske krize, kad je 15 sekundi posle početka krize svima bilo jasno da su za sve krivi neoliberalizam i deregulacija (koje nije bilo), Španija je uzimana kao primer zemlje gde je dodatna i nešto stroža finansijska regulacija sprečavala bankarsku krizu. Ako se ne sećate, evo par nebitnih članaka o tome.

Kada sada pogledamo bilans, španske banke su ubedljivo najgore u Evropi. Druge zemlje su u većim dužničkim krizama od Španije, ali od banaka, španske su u najvećem problemu. Španija je jedina zemlja koja je iz interventnog fonda evrozone dobila novac specijalno za spasavanje banaka -- par drugih je dobilo za otplatu državnog duga. 

Da ima simetrije, sada bi u toj španskoj regulaciji možda trebalo da se traži krivac za problem. Možda je dodatna regulacija uzrok problema. Ali to je ideja prema kojoj postoji neobjašnjiv otpor. Pristalice regulacije u suštini jednostavno misle: što više, to bolje. Protivnici regulacije misle: višak regulacije je skup i nepotreban. Ali čak ni protivnici regulacije ne razmatraju mogućnost da neka regulacija ne mora da bude samo nepotrebni višak, već da možda sama po sebi izaziva problem. 

To ne bi trebalo da bude tako kontroverzna ideja -- regulacija menja ponašanje banaka i ako u regulaciji postoji greška, banke će se ponašati pogrešno. Nemam dokaz da je ovo bilo tako u slučaju španskih banaka, ali prilično sam siguran da važi kao princip.

Sportovi na budžetu

Objavio sam bio post sa tabelom u kojoj se nalaze svi sportski savezi i organizacije koje finansira Ministarstvo omladine i sporta.  Iz nekog razloga, ta ogromna tabela je pravila problem u prikazivanju celog bloga, pa sam morao da je skinem. U svakom slučaju, klikom na link možete doći do tabele. Otvorite fajl, imaćete priliku da čujete za neke nove sportove. Izvinjavam se i komentatoru  čiji sam komentar morao da obrišem. 

***

Kao dodatak na Slavišin post, evo tabele iz Rešenja o raspodeli sredstava za programe granskih sportskih saveza Srbije, Sportskog saveza Srbije i ostalih sportskih udruženja koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, koji sam našao na sajtu Ministarstva omladine i sporta, za 2011. godinu. Ukupan iznos je oko 1,26 mlrd dinara.

Razočaran sam što šahboks kod nas još ne postoji...

Means testing - za i protiv

Dušan Pavlović daje nekoliko predloga kako bi Grad Beograd mogao da uštedi novac. U suštini, Dušan smatra da Grad, ako već treba nekome da pomaže, treba da pomaže siromašnima, a da nema potrebe da dobro stojeći građani plaćaju subvencionisane cene vrtića, prevoza i slično.

U nemogućnosti da pronađem srpsku frazu za ovo o čemu Dušan piše, koristim englesku "means testing". To znači da, da bi se neko kvalifikovao za neku subvenciju/program socijalne pomoći, mora prvo da dokaže da nema dovoljno sredstava. Nekada se radi o prihodu, nekada o imovini, a nekada se oba kriterijuma uzimaju u obzir.

Koliko ja znam, na nacionalnom nivou postoje samo dva "means tested" programa socijalne pomoći - novčana socijalna pomoć (do nedavno se program zvao MOP - materijalno obezbeđenje porodice) i dečiji dodatak. Da ne ulazim u preterano objašnjenje, ali recimo da uslove za ove programe uglavnom ispunjavanju samo zaista siromašni, a da mnogi realno siromašni na selu ne mogu da ostvare pravo na ove programe jer imaju više od 0,5 hektara zemljišta i previsok "katastarski prihod" (što je posebno besmisleno, jer taj katastarski prihod nije revalorizovan jedno 20 godina, a čak ni inicijalno nije imao mnogo smisla). Na lokalnom nivou postoje i drugi programi koji su means tested - recimo većina gradova i opština ima programe jednokratne pomoći, gde se siromašnima daju pare, ili recimo drva za ogrev. Svi ostali socijalni programi u Srbiji (besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, penzije, subvencionisana struja, gas i grejanje i slično) nisu means tested i na njih ima pravo svako, bez obzira na materijalno stanje.

Means testing deluje kao očigledno dobra stvar - država može da smanji rashode (alternativno, poveća prihode) i tako smanji deficit, a vremenom i poreze. Dakle, deluje sasvim logično da država ne treba da subvencioniše one koji imaju pare.

Iako se generalno uglavnom slažem sa ovim pristupom, treba biti svestan dva velika problema sa means testingom.

1. Najveći problem je što means testing uvodi ogromne granične stope "poreza" (porez stavljam pod navodnike pošto se ne radi o pravom porezu, već o gubitku prava na subvenciju), naročito ako program nije dobro osmišljen. Evo primera iz koga će (valjda) biti jasno o čemu pričam.

Recimo da Pera zarađuje 10.000 dinara mesečno i da postoji socijalni program koji kaže "svi koji zarađuju manje od 11.000 dinara dobijaju od države još 3.000 dinara mesečno". Pera znači sada ima ukupni dohodak od 13.000 dinara. Onda Žika ponudi Peri da mu Pera okreči stan za 5.000 dinara. Ali, za Peru to nije 5.000, jer ako prihvati posao gubi pravo na one 3.000. Dakle, ako prihvati i okreči stan, imaće 15.000 dinara, što znači da je krečio za 2.000 dinara, odnosno granična poreska stopa (na tih dodatnih 5.000) je celih 60%. Da sam pretpotavio da je cena krečenja 1.500 dinara, Pera bi na tih 1.500 dinara prihoda platio 3.000 "poreza", odnosno poreska stopa bi bila 200%, što znači da ga krečenje u stvari košta.

Rekao sam i da je problem "ako program nije dobro osmišljen". Primer koji sam naveo je upravo takav primer loše osmišljenog programa, jer postoji oštra linija razgraničenja - ako zarađuješ 10.999 dinara dobiješ još 3.000, ako zarađuješ 11.001 ne dobiješ ništa. Dobar deo means tested programa u Srbiji (uključujući i "13. penziju") su upravo ovakvi. Rasponima problem može da se ublaži (da se granična poreska stopa snizi), ali ne može da se reši - neki pragovi prosto moraju da postoje


2. Drugi ozbiljan problem sa means testingom je što je on veoma administrativno zahtevan. Na primer, nema nikakvog smisla voditi program socijalne zaštite koji je usmeren na pojedince, a ne na porodice. Kakve veze ima što je neko bez posla i ima prihod nula, ako mu žena zarađuje 2.000 evra mesečno? Dakle, potrebno je imati vrlo dobre registre porodica (i, prethodno, razjasniti da li govorimo o porodici ili domaćinstvu, šta sa parovima koji žive zajedno, ali nisu venčani, šta sa parovima koji jesu venčani, ali ne žive zajedno, šta sa decom koja studiraju, jel su ona domaćinstvo za sebe, ili nisu i slično), a onda imati i registre o njihovim prihodima i imovini. Načelno posmatrano, sve je to moguće uraditi, svako od nas ima JMBG, Poreska uprava već ima podatke o prihodima i imovini.

U stvari, da li ima? Pa, u mnogim slučajevima nema. Često PIO fond ne zna da je neko inostrani penzioner, ne znaju koju imovinu imaju naši građani u inostranstvu (recimo u Bosni i Crnoj Gori), da ne govorim o prihodima iz sive ekonomije i poljoprivrede, kao i o neuknjiženim kućama, stanovima i vikendicama. Uzmimo i tipično seosko domaćinstvo koje jede svoje meso, sir, voće i povrće. Kako to uzeti u obzir? Nemam pojma. Možemo, naravno, reći da to nije bitno, ali onda prihvatamo da su porodica na selu i porodica u gradu koje imaju po 10.000 mesečno prihoda u novcu u istoj situaciji. A jasno je da nisu - porodica na selu skoro sigurno neće gladovati. Porodica u gradu lako može da gladuje.

Takođe, da li u obzir uzimamo lokalne troškove života? Jasno je da su 20.000 dinara prihoda u Surdulici i 20.000 u Beogradu različite stvari. A opet, čak i ako jeste "jasno", kako tačno to uzeti u obzir?

Takođe, da li u obzir uzimamo i starost i bolest? Neko ko ima 1.000 evra prihoda, ali zbog bolesti mora da izdvaja 900 evra za lekove nije tako bogat kao što izgleda samo na osnovu prihoda. Kako uzeti u obzi sposobnost/nesposobnost za rad? Da li uopšte neko ko je mlad, zdrav, obrazovan, a ne radi, treba da ima pravo na pomoć, iako ima prihode nula?


Međunarodna praksa je veoma različita. Recimo, veliki deo evropskih zemalja ima univerzalni sistem dečijih dodataka, gde svaka porodica sa decom dobija mesečno pare od države (u Engleskoj, za decu mlađu od 20 godina, dobija se po 80 oko funti mesečno po detetu). Kod nas se dečiji dodaci "means testiraju". 

Jasno je da svaki program socijalne zaštite (bilo da je means tested ili univerzalan) čini nerad relativno atraktivnijom opcijom u odnosu na rad, ali mislim da je nesumnjivo da je means testing (zbog već navedenih destimulativnih efekata visoke granične poreske stope) lošiji od univerzalnih programa po pitanju destimulisanja rada, a takođe je podložan laganju, manipulaciji, korupciji, a i administrativni trošak je visok. Sa druge strane, means tested programi su jeftiniji (jer se ne odnose na celu populaciju), pa su poreske stope niže. A porezi naravno takođe negativno utiču na rad.

Mislim da je konačnu ocenu veoma teško dati.

Ako vas ova tema zanima, predlažem kraću raspravu između Bryana Caplana i Davida Hendersona od pre par godina: inicijalni Bryanov post, Davidov odgovor, Bryanov odgovor, Bryanov ultimativni argument, David priznaje poraz.

Kako to?

B92/Tanjug su u pravu:

Skok vrednosti dinara proteklih nekoliko dana najvećim delom je posledica nastavka restriktivne monetarne politike NBS i povećanja referentne kamatne stope.

Ko bi rekao da je to moguće. Do pre neki dan nas je NBS uveravala da dinar nema veze sa NBS i njenom politikom, već da pada zbog nekonkurentne privrede.

Tekvondo na budžetu

I neizostavno su krenule priče o nagrađivanju sportista koji su svojim medaljama ugled Srbije vinuli u još više visine. Ovog puta, za sada, nisu sami sportisti ti koji traže novac i stanove, kao što je Milorad Čavić besramno radio, već to za njih traži javnost.

Javnost ako hoće, može vrlo lako da potkrepi priču delima. Neka otvore žiro račune i neka uplate kome koliko misle da treba.

Tu inicijativu može da pokrene i Olimpijski komitet Srbije i imaju odličan primer na koji se mogu ugledati: Olimpijski komitet SAD je nevladina organizacija koja ne dobija ništa iz budžeta. I gle, protivno zakonima logike, opet su osvojili najviše medalja. 

Američki olimpijski tim, uključujući i troškove priprema i putovanja, finansira se isključivo privatnim donacijama. To se sve lepo vidi na sajtu, tamo ćete naći i tačnu strukturu prihoda i troškova. Kad se kaže da američki sportisti dobiju toliko i toliko za osvojenu medalju, to daje Olimpijski komitet koji je novac sakupio dobrovoljnim privatnim donacijama. 

To je bolje za budžet, ali je pre svega zdravije za društvo. Javnost tako nema šta da traži i zahteva, već može da uštedi reči i pređe na dela.

Našla vreća zakrpu

Romney je objavio juče da će Paul Ryan da bude njegov kandidat za potpredsednika. Konzervativci su oduševljeni jer smatraju da je Ryan "fiskalni jastreb" koji će da dovede stvari u red, dok levičari već kreću sa kampanjom protiv Ryana kao uništitelja Medicarea i bezdušnog privatizatora svega i svačega.

Naravno, obe percepcije su jednako pogrešne, i stvorene su za propagandne potrebe oba štaba: Romneyu koji ima toliko putera na glavi treba neki lažni, plastični "fiskalni konzervativac" koga će da baci kao kosku Tea Partyju i motiviše ih da glasaju za njega. Obami treba isto tako fiktivni  "tržišni fundamentalista" kao strašilo.

Niko, naravno, ne veruje ozbiljno u te bajke o Ryanu. Ryan je tipičan establišment političar koji poslušno sledi naloge vrha stranke i nikad ne izleće: njegov čuveni plan fiskalne konsolidacije koji je uključivao reformu Medicarea (tzv means testing) je bio zapravo probni balon republikanaca, koji se pokazao loše i od tada je stavljen ad acta.I čak i taj plan je podrazumevao veći nivo poreza i potrošnje nego za vreme Bill Clintona i GW Busha, i (kobajagi) balansiranje budžeta 2040!.

Na sreću, osim propagande raznih zainteresovanih strana, mi imamo i druge, pouzdanije metode utvrđivanja koliko je neko zaista solidan kao "fiskalni konzervativac", a posebno ukoliko je taj 10 ili više godina u Kongresu, kao što je to slučaj sa Ryanom. A to je - kako je on glasao do sada? Da li njegovo ranije ponašanje opravdava reputaciju koju propagandisti pokušavaju da mu stvore danas.

Evo kratkog rezimea. Kad pogledate Ryanovo glasanje u Kongresu od 2001 naovamo jasno se vidi da je on vrlo daleko od bilo kakvog fiskalnog konzervativca. Evo spiska samo nekih stvari za koje je on glasao do sada.

- No Child Left Behind 2001 (nacionalizacija obrazovanja)
- Medicare Part D 2003 (najveće proširenje države blagostanja od Lindona Džonsona koje dodaje trilione i trilione novih obaveza u narednim decenijama za koje nema ko da plati)
- Subvencije za "affordable housing" 2006.
- Prvi ekonomski stimulus GW Busha 2008 (oko 100 milijardi dolara ukupno )
- Bailout automobilske industrije 2008.
- TARP bailout banaka 2008 (700 milijardi)
- Obamina druga runda stimulusa (192 milijarde dolara).
- Glasao svaki put za Obamino podizanje plafona za zaduživanje 2010 i 2011 (cena se meri opet u trilionima).

Čovek se ovde prosto pita: ima li bilo kakve big government nepodopštine koje su Bush i Obama smislili u poslednjih 10 godina a da Ryan nije glasao za nju? I to je uzdanica konzervativaca koji će da zavede fiskalni red?

Evo vam jedne deguntante ilustracije ko je i kakav je taj Paul Ryan. Ispod je jedan od najhisteričnijih govora u prilog TARP-u koji je iko održao u Kongresu, u kome Ryan bukvalno preklinje kongresmene da glasaju za bailout, inače će svet propasti:




 
Prijatno.

P.S. I naravno, ako ste pobojali da će vašingtonski "libertarijanci" možda propustiti da podrže ovog heroja slobodnog tržišta, nema razloga za brigu.