Panika

Kriza zbog zapostavljanja 0.03% najpovlašćenijih je dobila takve razmere da se može rešiti samo TV duelom. Ni Super Hik se ne bi toliko uzbudio. Prvi među jednakima je B92:
Neki od građana koji su se javili B92 imaju male bebe, a prodali su automobile za učešće.

Hoće li neko da ih obavesti da ti krediti ne valjaju? Da nema besplatnog ručka? Da država ništa ne može da stvori, nego samo presipa od jednih ka drugima -- ovog puta prema bogatijima? Da rizik ne nestaje nego se preraspodeljuje? Da su zbog jeftinih kredita mlađima od X godina, venčanim parovima itd. svi ostali krediti skuplji?

Ne političare, njih razumem (mada verujem da ni oni ne kapiraju), nego medije.

Podrška iz budžeta za 1000 najboljih biznis ideja

Ovo je moj favorit.

Hong Kong

Ni Sir Cowperthwaite nije odoleo stambenim subvencijama.

Pitanje

Subvencionisane kredite za stanove do sada je uzelo dve i po hiljade građana. Od osam miliona. Pitanje za domaći zadatak kritičarima neoliberalnog fundamentalizma i zagovornicima socijalne opcije, koji su ovoj inicijativi aplaudirali:

Šta mislite, da li ovih 2.5 hiljade ili 0.03% građana pripada najsiromašnijem ili najbogatijem sloju?

Izdvajamo

Vladimir Gligorov:
Kada je reč o kandidatu Vojislavu Koštunici, malo se zna o njegovom ekonomskom programu. U novinama se mogla zapaziti izjava u vezi sa finansiranjem javne potrošnje, koja se svodi na: "Naći će se rešenje". Sve ostale izjave se odnose na Kosovo, gde se strategija svodi na to da propadne plan Martija Ahtisarija. Posle ćemo da tražimo rešenje. Kandidat Božidar Đelić kaže da ima već hiljadu strana o tome šta će da čini njegova vlada. To znači da nema program.

Ko je najgori svetski diktator u 2007?

Glasajte ovde.

CEFTA i duvan

Polt:
Filip Moris, s pravom, očekuje da srpska vlada ispoštuje ranije preuzete obaveze i da nađe neko rešenje. Ukoliko se to ne desi, onda se šalje poruka nepredvidljivosti za strane investitore. Ovo je važan test za srpsku vladu da pokaže da su ovde uslovi poslovanja predvidljivi, jer ako se to desilo Filip Morisu šta onda može da očekuje neka manja kompanija.

Treba li država da poštuje ranije preuzete obaveze? Ako se obaveze odnose na ograničenje tržišta -- ne. Signal koji se šalje budućim investitorima bi bio da ne sklapaju monopolske dogovore sa državom, jer mogu biti izigrani. Odlično. Monopolski ugovori sa državom i treba da budu ništavni.

Ako Srbija garantuje monopol kompaniji i onda zbog toga dobije veću cenu, dobitak je samo prividan, zemlja je na neto gubitku. Ako je DIN prodat po ceni većoj za 60 miliona nego što bi vredeo bez monopola, to je zato što je Filip Moris od monopolizacije očekivao dodatnu dobit od 100 miliona. Ko onda plaća tu razliku od 40 miliona? Povećana dobit od prodaje je vidljiva za budžet, dobit od monopolizacije je vidljiva za Filip Moris, a trošak nevidljiv jer je raspoređen na potrošače. Štaviše, ovaj ukupan trošak građana je po pravilu veći od tih 40 miliona razlike. Cela transakcija je neto gubitak.

Prema tome, optimalna politika prema Filip Morisu je -- žao nam je, država Srbija monopolske ugovore neće sprovoditi. Budući investitori neka ulažu samo ako hoće da se takmiče na fer tržištu.

Dvogled

Desno je izraelski ministar odbrane. Kažu da je potvrdno klimao glavom i u potpunosti složio sa generalom oko viđenog.

Hiršhofera za guvernera

Harald Hiršhofer iz MMF-a već po običaju pozitivan.

Međutim, za razliku od njega ja ne mislim da je budžetski deficit makroekonomski problem -- mislim da je on sada u Srbiji razvojni problem. Smanjenje javne potrošnje je potrebno pre svega da bi privatna ulaganja imala više prostora, a ne zato što utiče na dug, kurs, platni bilans i sve ostalo. Bar je u ovom trenutku tako, jer je priliv kapitala koji imamo dovoljan da finansira sve deficite i još ostane za rast deviznih rezervi.

U tom smislu nije ni budžetski deficit po sebi problem, nego nivo javne potrošnje i prihoda. Pre bih imao deficit na 35%GDP javne potrošnje nego uravnotežen budžet na 45% GDP potrošnje.

Kragujevac

Zanimljivo pitanje kod ove kupoprodaje diploma je zašto ih kupuju. Po količini novca o kojem se govori očigledno je da je tražnja velika.

Cela poenta obrazovanja je da je to ulaganje u učenje nečega korisnog, što kasnije treba da se isplati. Diploma je samo sertifikat da su određeni standardi zadovoljeni. Ali u slučaju kao ovaj izgleda da se to ulaganje isplati zbog same diplome. Diploma je svrha, a učenje sredstvo. Nema veze ako se upotrebi alternativno sredstvo kao što je novac, diploma opet jednako vredi.

Ovo je moguće samo ako zaposlenje ne zavisi od veština ili znanja koje nas čine korisnim, nego od nečega drugog. Korupcije ima najviše na fakultetima kao što su pravni ili medicinski, zato što je većina pozicija sa ovim diplomama u državnoj službi. Ima mnogo manje smisla kupiti diplomu informatičara ili inženjera, jer je tu državna ponuda posla mnogo manja, a u privatnoj firmi vam nikakva diploma ne pomaže ako ništa ne znate. (Kupovina pojedinačnih ispita ima smisla i na ovim fakultetima ako je ispit bezvredan i ne utiče na praktičnu primenu znanja -- ali i ovo je problem državnih fakulteta jer samo oni imaju takvu vrstu ispita. Prvi primer je Ekonomski u Beogradu.)

Šta su onda poruke ovog incidenta? Da treba juriti profesore i slati još policajaca? Propovedati moral? Ili da nešto fundamentalno ne valja sa državnim fakultetima i državnim zapošljavanjem.

Korupcija na fakultetima se smanjuje:
-- Privatizacijom fakulteta;
-- Zakonskim regulisanjem prijema u državnu službu na osnovu testova, a ne konkursa;

A fakulteti će tako u isto vreme postati i korisniji i lakši.

Polt

Ne propustite intervju ambasadora SAD Michaela Polta. Da je srpski ekonomista, do sada bi već bio proglašen za tržišnog ekstremistu, talibana, neoliberalnog fundamentalistu. On je međutim državni službenik SAD -- kada su im birokrate ovakve kakvi su im onda ekonomisti?

Levičari u Kini protiv privatizacije

Da, dočekali smo i to. Gnevna skupina ekonomista, javnih radnika i zabrinutih građana, pokrenula je peticiju kojom traže zaustavljanje ubrazane privatizacije državnih preduzeća u Kini. Kažu ljudi da to stvara strašne socijalne razlike i kineske resurse prenosi u ruke stranaca.

Kako sa Iranom?

Ted Carpenter, spoljno-politički ekspert Cato instituta ima rešenje:

Washington should offer to normalize diplomatic and economic relations with Iran, and pledge to refrain from efforts at forcible regime change. In exchange, Tehran would be expected to open its nuclear program to rigorous, on-demand international inspections to guarantee that no nuclear material was diverted from peaceful purposes.

Lenjin je ljude koji ovako razmišljaju o komunizmu nazvao vrlo slikovitim imenom: korisni idioti. Ova ideja o diplomatskom ubeđivanju Teherana da odustane od atomske bombe je manifest korisnog idiotizma u pogledu islamske teokratije u Iranu.

A ako diplomatsko ubeđivanje mula ne uspe, Carpenter ima rešenje i za tu situaciju. Treba prihvatiti Iran kao nuklearnu silu; If all else fails, the choice remains to accept reluctantly Iran as a member of the global nuclear weapons club and rely on the deterrent power of America's vast nuclear arsenal. While that strategy is not without risk, the United States has successfully deterred other volatile and unsavory regimes, most notably Maoist China during the Cultural Revolution. That course, however, could not prevent the proliferation of nuclear weapons throughout the Middle East. Iran's neighbors would seek to counter Tehran's new capability in kind, and Washington would clearly like to avoid that outcome. Prvo, nije jasno šta znači ovo if all else fails, budući da u celom tekstu nema ničeg drugog osim predlaganja ustupaka Iranu i napadanja bilo kakve ideje konfrontiranja s njim. Carpenter ne samo da odbacuje vojnu intervenciju bilo koje vrste i u bilo kom trenutku, već i finansijsku pomoć iranskim disidentima!!! Kaže da im to stvorilo loš imidž i onemogućilo da "jednom" pobede! Na kraju, Bože moj, iransko nuklearno oružje će voditi do trke u naoružanju na Bliskom Istoku, ali šta da se radi...

Osim toga, Carpenter nam preti da ako bude neke intervencije protiv Irana, to bi moglo da stvori sukob civilizacija i da navede Iran da se osveti terorističkim napadima. Ima li igde dna? Pa danas u gradu Bagdadu teroristi koje obučava i naoružava Iran ubijaju po 30-40 ljudi dnevno. Šta je to, terorizam ili igranje kriketa? Al Sadr je sada u Iranu. Pohvatano je više njihovih oficira koji su obučavali kamikaze u Iraku. Sve njihovo oružje je iz Irana. Zamislite cinični osmeh Ahmedinedžada kome se ponudi bezuslovna normalizacija odnosa i da mu se dodatno šest meseci (kako Carpenter inače predlaže!) da dovrši atomsku bombu. Šta bi čovek mogao da zaključi o Amerikancima iz toga, osim da je reč o potpunim idiotima?

Kant

Odličan tekst B. Ristića o Kantu na Katalaksiji.

Vukadinović o antisrpskim zaverama

Rečeni gospodin je izgleda prevazišao sam sebe. U skorašnjem tekstu kaže da je super stvar taj patriotski konsenzus koji je postignut oko Kosova i da se samo treba nadati da se više nikad u opoziciji neće pojaviti izdajnici koji će rasprodavati zemlju i tvrditi kako granice nisu važne. Ipse dixit:

"...kako odgovoriti na sledeća pitanja koja, u ovoj ili sličnoj formi, vrzmaju u glavi prosečnog Srbina: Kako to da granice medjunarodno priznate SFRJ nisu bile svetinja, već je, odlukama Badinterove komisije, prednost data pravu naroda na samoopredeljenje? No, ako je to već prihvaćeno kao princip, kako to da se u slučaju Bosne i Hercegovine taj princip menja, njene granice postaju nedodirljive, a volja apsolutne većine srpskog stanovništva u BiH grubo ignoriše? I kako se taj princip nepovredivosti republičkih/državnih granica opet relativizuje i napušta u trenutku kada je reč o granicama Republike Srbije? I kako to da se, sada, na kraju balade, principima kontakt-grupe i poslednjim izjavama generalnog sekretara NATO-a, princip nepovredivosti granica ponovo afirmiše kada je reč o budućim granicama nastajuće kosovske države? Dakle, teritorijalni integritet velike i male Jugoslavije, kao i Republike Srbije, međunarodno priznatih članica Ujedinjenih Nacija, tretiraju se kao alajbegova slama, a za razliku od nedodirljivih granica «multietničke» Bosne i «multikulturalnog» Kosova? Previše je to obrta i previše nelogičnosti da bi se čak i lakovernim Srbima moglo predstaviti kao puki slučaj i sticaj nesrećnih okolnosti.

Voljom svetskih moćnika i odnosom snaga na terenu, Kosovo možda može postati nezavisno, ali to više niko u Srbiji – pa čak ni većina od onih koji glasaju za Jovanovića i njegovu koaliciju – neće smatrati pravednim ishodom i zasluženom kaznom za Miloševićeve, što stvarne, što izmišljene grehe. I to je uglavnom nepovratna, a možda i najvrednija stvar koju će Srbija izvući iz ove kosovske nesreće. Možda DS neće izdržati na ovom «patriotskom kursu», možda se zainteresovane stran(k)e neće dogovoriti oko podele resora i možda projektovane vlade na kraju neće ni biti. Ali je važno da više nikada u vladi – po mogućstvu, ni u opoziciji – ne bude stranke čiji će čelnici govoriti kako granice nisu važne i prema sudbinskim državnim pitanjima se odnositi kao prema dobijenoj ili izgubljenoj partiji basketa. A u tom slučaju, onda više zaista i neće biti toliko važno – sem naravno akterima, članovima njihovih familija i najbližim saradnicima – ko je u vladi, a ko u opoziciji.

Dakle, tu su kao u dobra starta vremena i domaći izdajnici i svetski moćnici. Samo fale nepravedne i ničim izazvane sankcije i vatikansko kominternovska zavera. Pitam se, pa majku mu, šta je falilo tom Miloševiću, kad je tranzicija po Vukadinoviću ionako pljačka i zastranjivanje, a vidimo da je politika Zapada oduvek bila jedna antisrpska zavera - gde je Sloba onda pogrešio, osim što možda nije pobio dovoljno Balija u Srebrenici ili što je uveo "sramnu blokadu na Drini"?

Deficit i dug

Redovni kolumnista Politike Nebojša Katić pokazuje zavidno nerazumevanje ekonomije:

Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.

Na prvi pogled možda izgleda razumno, ali ako izučavanje ekonomije nečemu služi, to je da bi se došlo do protivintuitivnih zaključaka. Jedan njih je da trgovinskih deficit nema nikakve veze sa konkurentošću. Tokovi kapitala su nezavisna promenljiva, suficit-deficit je zavisna. Koliki priliv kapitala toliki deficit, bili konkurentni ili ne.

Ovo brkanje uzroka sa posledicama vodi Katića u naredni pogrešni zaključak:

Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит.

Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. Da li su izgledi da će priliv biti takav i u budućnosti je drugo pitanje. Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti. Dinar će oslabiti jer plivajući kurs tome i služi.

Sve to ne bi bilo strašno da Katić u celom tekstu ne kritikuje ekonomiste "koji smatraju da su devizni dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka samo njihova briga" (jer državni dug inače opada). On očigledno misli da su privatni dugovi briga države. A onda, kada počne i o tome da brine NBS valjda može da zabrani i privatno zaduživanje, jer to je, zaboga, mera Nj. V. Monetarne Politike.

Francusko zdravstvo

Institut Molinari o stanju u francuskom sistemu zdravstvene zaštite. Slika izgleda malo drugačije nego što rekoše Health Consumer Powerhouse i Svetska zdravstvena organizacija

(Pre)vaspitačica

Francuska država je pokazala kako socijalno inženjerstvo ume da bude višeslojno i nadasve pravedno. Kao što znamo, uvedena je fašistoidna totalna zabrana pušenja na javnim mestima (prelazni period do 2008). Država se, kao dobra majka, odlučila da kompenzuje eventualne gubitke lokalima tako što će smanjiti poreze na flipere i slične sprave (umesto 92 biće 5 evra po aparatu). Planira se i podsticanje zapošljavanja u ovom sektoru. Draga mama, i dalje dozvoljava dečici da budu zavisnici! Nema veze što postoje mnogo jači naučni dokazi o aktivno/pasivnoj štetnosti poker-aparata, flipera, igrica i sl. nego od pušenja. Ali, kao što znamo, socijalni inženjering nema veze sa naukom, samo se tako češlja. Retorte su političko sredstvo, ništa više...

Marx

U raspravi o nacionalnim sportskim penzijama smo logično došli do neizbežnog pitanja treba li ulica Karla Marksa u Potsdamu da promeni ime.

Marks je najuticajniji pojedinačni autor svih vremena. Konkurent mu je jedino Muhamed, ali i to nije sigurno jer je Koran u potpunosti sastavljen tek posle njegove smrti. (To doduše važi i za Marksov Kapital). Posledice znamo, Marks je kriv za ubistvo nekoliko desetina miliona ljudi, ali samo iz nehata. Od Lenjina naovamo komunistički intelektualci su krivi i za saučesništvo. Ali pre 1917. komunizam je bio intelektualni pokret i Marx nije znao šta će se iz toga izroditi.

Da li je mogao znati? Mogao je, ali mogao je još mnogo toga znati pa je pogrešio. Često se čuje kako je Marx i pored svega bio veliki intelektualac. To je tačno u smislu da je mnogo znao i samo u Kapitalu citirao 3,000 knjiga na tri jezika. Ali je došao do nekih, čak i za to vreme očigledno pogrešnih zaključaka, i to uglavnom zbog zaslepljenosti emocijama. Njegova glavna teza je bila da kapitalistički intelektualci zbog klasnih interesa ne vide istinu -- ali ironično upravo je on bio taj koji je bio zaslepljen. Video je da radnici i njihova deca rade po 16 sati dnevno dok se kapitalisti bogate, ali mu nije palo na pamet da radnici u fabrikama ipak žive bolje od kmetova u feudalizmu i sami prelaze sa sela u gradove, a da kapitalisti za razliku feudalaca nešto i rizikuju. Sve osim svoje teorije je proglasio "nenaučnim" i zato nije mogao ni da diskutuje sa ostalima ili shvati argumente drugih ekonomista. Kada bi nailazio na njih kritikovao bi u efektnom novinarskom stilu, duhovito i emotivno, ali ne analitički.

Jedna stvar koju bi bilo interesantno znati je da li je Marks pročitao Mengera, Valrasa i Jevonsa -- trojicu koji su izneli marginalistočku revoluciju i time okrenuli klasičnu ekonomiju naglavačke. Marginalistička revolucija je Kopernikanski obrt u ekonomiji -- objasnila je da je vrednost subjektivna i to je ostao stub ekonomske nauke do današnjeg dana. Kada se to prihvati, cela Marksova ekonomska teorija, oslonjena na radnu teoriju vrednosti pada u vodu. Sva trojica su objavili knjige tokom 1870-ih. Kapital I je objavljen 1867, a Marks je umro 1883. Između marginalne revolucije i Marksove smrti ima nekoliko godina u kojima on ima rukopise za Kapital II i III, ali njih objavljuje tek Engels posle Marksove smrti. Marks se nikada nije izjasnio o marginalnoj revoluciji, a morao je znati za nju. Da li se predomislio? Nije mogao da reši problem i zato nije objavljivao Kapital II i III? Ne znam da li je ovo ikada utvrđeno.

Da li zaslužuje ulicu? Ne, zato što to ima simbolički značaj. Teško je priznati Marksa a ne priznati marksizam i na kraju Pola Pota i Staljina.

Nacionalne sportske penzije

To je logički samoporažavajuća politika. Ako sportista vredi, onda je zaradio dovoljno novca da mu ova penzija ne treba. Ako nije zaradio tokom karijere znači da njegov doprinos nije veliki, što znači da penziju ne zaslužuje. U sportu su zasluge jasne, jer se kvalitet proceni lakše nego u drugim zanimanjima, a tržište je slobodno i to na globalnom nivou.

Sada neko može reći "Ali šta je sa malim sportovima koji nisu plaćeni kao fudbal ili košarka?" Ti sportovi su plaćeni baš koliko treba da budu. Koliko ljudi prati boćanje toliko je boćanje plaćeno. To se onda prenosi i na težinu uspevanja u nekom sportu. Lakše je biti prvak sveta u streljaštvu ili osvojiti olimpijsku medalju u veslanju nego postati fudbaler nekog srpskog prvoligaša ili evropskog drugoligaša. Kako znam? Tako što ovi drugi zarađuju više. Ovi koji ne veruju u mudrost tržišta ili misle da se kvalitet ne pretoči uvek u materijalno mogu da se uvere u ovo pešice, ako uporede koliko dece pokuša da igra fudbal a koliko streljaštvo. A onda, koliko ovi izabrani, najtalentovaniji i najsrećniji budući fudbaleri ili košarkaši treba da rade da bi došli do nivoa za drugu ligu.

Uvek se slatko nasmejem kada čujem da je recimo avio-modelar Ivan Kolić proglašen za najboljieg sportistu Srbije, dok je Dejan Stanković na nekom osmom mestu. Jer Kolić je prvak sveta, a Stanković samo jedan od fudbalera Intera. Isto je i sa doprinosima ugledu zemlje (čak iako prihvatimo da to treba nekako preko sporta promovisati). Ko je u svetu ikada čuo za Jasnu Šekarić, bez obzira na sve njene medalje? Nisam bio lenj pa sam na Google fightu za primer uporedio svetskog prvaka Jasnu Šekarić i Marka Pantelića, fudbalera berlinske Herte, koji nikada neće dobiti nacionalnu penziju. Rezultat govori.

Optimizam i posledice

Još jedan dokument koji pokazuje koliko pogrešno je vlada SAD predvidela razvoj događaja u Iraku. Ništa se nije promenilo još od Kube i Zaliva Svinja kada je Kenedi mislio da može sa dve jedinice da svrgne režim a da će im se oduševljeni Kubanci pridružiti. U stvari su pogrešili ne samo u proceni Kastrove popularnosti nego i u geografskoj veličini ostrva.

Public choice još nije stigao u međunarodne odnose. Još uvek vlada zabluda da države znaju šta rade i imaju neke smislene državne interese. Ali istina je da su odluke zasnovane na ličnim amaterskim procenama političara, pomešanim sa uticajem lobista. A kada SAD mogu redovno da upadaju u ovakve mega zablude šta onda reći o ostalima.

Nije reč o opravdanosti rata u Iraku, nego u pogrešnim procenama koje su dovele do odluka da se a) raspusti vojska, b) nastavi direktno upravljati zemljom još godinu dana pre predavanja vlasti Iračanima. Nikako da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Bili su zahvalni prvih mesec dana zbog svrgavanja Sadama, onda su počeli da napadaju vojnike, pa strance uopšte, i na kraju jedni druge. Do danas je 2.3 miliona ili 10% stanovništva napustilo zemlju i još 1.5 milion je interno raseljen.

Libertarijanci i njihovi saveznici

Ja sam ranije komentarisao previranja među libertarijancima u Americi. Posebno sam kritikovao ideju nekih ljudi sa Cato da se pravi strateški savez sa demokrattima, odnosno "liberalima". To mi se činilo kao kratkovida i samoubilačka strategija koja, ako se primeni, može samo pretvoriti libertarijance u prirepak levičara, jer među njima nema skoro nikakve dodirne tačke.

Ovde je analiza koja se slaže da su konzervativci mnogo bliži libertarijancima i da se treba potruditi da ta alijansa bude obnovljena.

Foss i Klein

Pominjali smo ranije neke zanimljive ekonomske blogove.

Ovde je još jedan, koji vode ekonomisti Nikolai Foss i Peter Klein. Oni su ekonomisti koji se bave industrijskom organizacijom i pokušavaju da povežu teoriju austrijske škole sa ortodoksnom teorijom firme.

NBS

B92: Odluka Narodne banke Srbije prvi put predviđa mogućnost da građani Srbije slobodno drže devize na računu kod banke u inostranstvu ukoliko idu na stručno usavršavanje ili na školovanje u inostranstvu.

Liberalizacija izlaza deviza iz zemlje, ali ne može kako ko hoće. Samo iz razloga koje NBS odredi. Mora da se zna zašto. Monetarna politika dakle opravdava kršenje ličnih sloboda. Za ovo treba tužiti NBS i Skupštinu Srbije Sudu za ljudska prava u Strazburu. A ovo je još bila i "liberalizacija", ranije nije moglo nikako.

Podsećam , devizne rezerve Srbije su oko 9 milijardi evra a pokrivenost novčane mase skoro 400%. Pokrivenost od 100% je dovoljna za sigurnost ako se domaća valuta pokriva stranom (kao Avramovićeva konvertibilnost). Ako se ne pokriva nego pliva, kao što je slučaj sada sa dinarom, nije potrebno ni toliko. Čega se onda NBS plaši? Fobija od otvorenog prostora? Kineski sindrom da je državna štednja isto što i privatna, pa je zato gomilanje rezervi uvek dobro? Nije mi jasno.

Ali svetla tačka u celoj vesti B92 su komentari. Svi odreda su odlični, ali kopiram najbolji:

"Jelašić i ostali srpski feudalci imaju drskosti da još i u ovoj novoj, "liberalnoj" odluci propisuju nekakve uslove da ljudi iznose svoj rođeni novac iz zemlje ili otvaraju račune tamo gde žele da ga drže. Zbog te vrste bezobrazluka korumpiranih vlastodržaca, Srbija ni evro mog novca nikada videti neće, o dinaru poreza na prihod i da ne govorim. Žao mi je samo što u njoj posedujem još par nekretnina, pa porez na imovinu moram da plaćam, ali i ta će se greška ubrzo ispraviti, pa kada na vlast dođe neka grupa ljudi koja će poštovati nepovredivost privatne svojine i prava na raspolaganje njom bez ikakvih arogantnih uslovljavanja i ucenjivanja od strane nikogovića koji su devedeset posto toga što imaju pokrali ili "neophodnih" bumaški partijskih reketaša sa nakrivo vezanim kravatama, onda ćemo možda moći da razgovaramo o tome da neku skromu sumu investiram u Srbiju. A dotle neka aktuelna kleptokratija mirno muze i maltretira one koji su glasali za njih, takvi ništa drugo nisu ni zaslužili."
(Businessman, 15. februar 2007 14:29)

Globalno zagrevanje

Negiranje globalnog zagrevanja bi bilo kao negirati Holokaust. Razlika je samo što jedni negiraju prošlost, drugi budućnost.
Ellen Goodman, kolumnist

Globalno zagrevanje je lažni mit i svaka ozbiljna osoba i naučnik to kaže.
Vaclav Klaus, predsednik

Ovo su dve izjave date gotovo isti dan. Nijedan od njih nije klimatolog niti blizu tome. Kako su onda ovako sigurni? Isto kao što je i Stiglitz siguran da je kineska spora reforma bolja od poljske šok terapije. Sve više verujem da su političke ideologije ugrađene u DNK, a to što mislimo o pojedinim pitanjima je samo posledica.

Najbolji komentar za koji znam je ovaj Dona Boudreauxa. Ekonomisti ne znaju kako da izmere globalno zagrevanje ili njegove uzroke. Klimatolozi umeju da izmere, ali po pravilu ne razumeju strukturu podsticaja u ekonomiji. Pre nego što preporuče da države treba nešto da preduzmu treba razumeti motive političara koji donose odluke i odgovore tržišta na razne mere, uključujući i moguće nepredvidive i neželjene posledice.

Vaclav Klaus o globalnom zagrevanju

Ovde.

Montenegro

Studija Mercatus Centra.

Politički liberal?

U suštini cenim Slobodana Antonića i verujem da je u sada već čuvenom tekstu Misionarska inteligencija bio u pravu. Njegova načelna pozicija poslednjih godina je bila da je on politički liberal koji kao takav brani vladavinu zakona, a protivi se tome da se samovolja elita na vlasti opravdava modernizacijom, reformom, priključenjem EU. Slažem se.

Ali pogledajte ovaj njegov tekst u današnjoj Politici. Prvo što od liberalizma, ako ga je bilo, nije ostalo ništa. Pojedinca je zamenio neki viši, takozvani nacionalni interes. Ako se mora izabrati između dva, onda je ovaj odeljak bliži fašizmu:
Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”. Док његова уста кажу „ко је икада тамо био”, његове очи кажу „ја тамо никада нисам био, шта се мене то тиче”. Док његова уста кажу „за тим жале само попови и митомани” његове очи говоре „ја ионако мрзим попове, једна црква више или мање, свеједно ми је”. Док његова уста кажу „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, његове очи говоре „зар ја да чекам у реду због тог Косова, до врага с њим”!

Ali pročitajte tekst do kraja da vidite bizarno poređenje Srbije sa silovanom devojkom, a onda još i Miki-Palma-Vujovićevska priča o pamćenju i osveti.

Transferi

Kakav interes imaju stranke na vlasti da primaju bivše funkcionere SPO-a? Harizmatični Anđelko Trpković povlači glasače sa sobom? Sveže ideje Bojana Dimitrijevića? Nemaju koga za direktora Sajma?

O predomišljanju

J. M. Keynesa su kritikovali zato što je često menjao mišljenje, dok nije nekome odgovorio: "Ja kad dobijem drugačiju informaciju, promenim mišljenje. A vi?"

Novak Kilibarda je još slikovitiji: "Znam jednu životinju sa dugim ušima koja nikada ne menja mišljenje."

Ovaj članak kritikuje Hillary Clinton zato što je promenila mišljenje o ratu u Iraku. I u pravu su da ona to radi samo da bi zbog predsedničke kampanje udovoljila javnom mnjenju. Ali zanimljivo je kako se političarima svaka promena mišljenja o nečemu uvek računa kao minus. Od srpskih političara čini mi se da su Šešelj i SRS bili posebno glasni sa "mi nikada nismo menjali mišljenje" i "program SRS se nije menjao još od '92." Zašto je to nekakav kvalitet? I da li je to uopšte razumno, kada se uporede Srbija iz 1992. i 2007. Slično je i u slučaju Iraka, velika je razlika između situacije na terenu i činjenica poznatih 2003. i danas.

Za razliku od Hillary, donedavno vodeći republikanski kandidat John McCain i dalje ne menja mišljenje i zalaže se za slanje dodatnih trupa -- i to će ga verovatno koštati nominacije.

Nije više enigma

Mlađen Kovačević je otkrio zašto dinar raste.

Globalno zagrevanje

Izašao je novi izveštaj IPCC o klimatskim promenama, zapravo samo sažetak za političare. Ceo izveštaj će biti predstavljen tek za 4 meseca, što je dosta čudno, i upućuje na mogućnsot da se planira "štelovanje" naučnih nalaza da bi se podržali unapred donešeni politički zaključci. A zaključci su slični ranijim, osim što su manje projekcije rasta temperature, i nema više "hokejaškog štapa", grafikona koji su koristili u prethodnom izveštaju kao "dokaz" da je zagrevanje u XX veku nezabeleženo u poslednjih 1000 godina. U međuvremenu se ispostavilo da je rad iz koga su preuzeli taj grafikon zapravo falsifikat.

Ovde, ovde i ovde su određeni kritički prikazi i tekstovi ne samo o ovom poslednejm izveštaju. Raniji problemi sa teorijom ostaju. Promene klime su periodične i u prošlosti su bile čak veće i brže nego danas. Najveći deo zagrevanja u XX veku se desio pre nego što je emitovana glavnina CO2 u atmosferu. Posebno, treba naglasiti problem sa projekcijama rasta. One su zasnovane na računanju dohotka preko valutnih kurseva, a ne pariteta kupovne moći. To znači da bogatstvo Indusa temeljite na dolarskoj protivrednosti njihovog dohotka u rupijima, što samo pokazuje robe i usluge koje bi mogli da kupe u Čikagu ili Njujorku. Ali, oni žive u Kalkuti i Bombaju. Ako se dohoci zemalja trećeg sveta koriguju prema ppp dobija se četiri puta manji jaz u dohotku u odnosu na OECD, i time daleko manji porast Co2 u bdućnosti.

Još jedna stvar se pojavljuje kao škakljivi problem. Izgleda da se globalno zagrevanje dešava i u skoro celom sunčevom sistemu - na Marsu, Jupiteru , Veneri, Plutonu i Neptunovom satelitu Tritonu. Na Marsu se ubrzano tope ledene kape. Industrija ili sunce, pitanje je sad...

Privatizacija novca

Verovali ili ne u Nemačkoj osim evra cirkuliše još 16 manjih regionalnih privatnih valuta i ima još dvadesetak inicijativa da se pokrenu nove. Ovde je članak. Nešto slično odavno postoji i u Škotkoj i Irskoj iako koriste funtu, a u delovima Francuske franak još uvek nije sasvim izašao iz upotrebe. Ovde je ceo izveštaj sa mapama. Ima sporadičnih slučajeva i u Austriji i Italiji, ali najviše u Nemačkoj.

Cirkulacija je ipak zanemarljivo mala u odnosu na evro, a cilj nije ekonomski nego emotivni ili reginalno-patriotski. Neke valute čak gube po par procenata godišnje, a inflacioni prihod ide što vlasniku što u dobrotvorne svrhe u regionu.

Sada sam se setio nekog ekonomskog programa koji je sastavljao libertarijanac iz Venecuele za posle Chaveza. Jedno od poglavlja je nazvao "Demokratizacija novca". Kad sam ga pitao šta to znači rekao je privatizacija naravno, ali ako kažeš "privatizacija" to zvuči ekstremno. Kada to nazoveš "demokratizacija", svima zvuči lepo -- a nije netačno, jer znači da novac pripada narodu, to jest da svako može da štampa svoj.

Arijevci iz Velike Plane

Tražeći na Googleu da li se "na žalost" piše zajedno ili odvojeno naleteo sam na neki srpski nacistički forum: ovde i ovde. Mislio sam da su preterali sa davanjem godinu dana zatvora nesrećnom Fireru za par šamara, ali sada vidim da tih likova ima još, da se udružuju po forumima, smišljaju antijevrejske pesmice... Nisam siguran da bi ih libertarijanci dobili na izborima.

Austrijska škola i javna dobra

Javna dobra su u ekonomiji poznata najmanje od vremena Adama Smitha, ali ih je precizno formulisao i dao im naziv tek Samuelson 1950-ih. Klasični slučaj je nacionalna odbrana -- iako je svima potrebna, niko neće dobrovoljno da plaća, što onda opravdava oporezivanje.

Austrijanci se međutim uopšte ne bave javnim dobrima. Mises ih, koliko sam uspeo da pretražim, ne pominje. George Reisman ih u sveobuhvatnoj knjizi Kapitalizam na preko 1,000 strana ne pominje ni jednom. Kritikuje ih Rothbard, ali dosta neuverljivo, tražeći utočište u moralnom argumentu tipa "ali to nije opravdanje za nasilje države nad nama". Ima i nekoliko tekstova na sajtu Mises instituta koji pokazuju pojedinačne slučajeve da neka javna dobra mogu biti i privatno proizvedena -- ali to ne može da ospori mogućnost postojanja javnih dobara u načelu. Opšti stav Austrijancima prema argumentu za javna ili kolektivna dobra je ignorisanje.

To je jedan od načina kojima se Austrijska škola samomarginalizuje. Može se raspravljati šta spada u javna dobra a šta ne, ali ne može se negirati da ona načelno postoje. Kada odbijaju da to prihvate kao jedan od argumenata za ograničenu vladu, Austrijanci se predstavljaju ne kao ekonomisti nego kao ideolozi. Posledica je da se njihovo mišljenje onda ne sluša ni tamo gde itekako imaju šta da kažu. Nažalost.

Privatna železnica

"Kombinovani prevoz" je firma koja pokušava da prevaziđe državni monopol Železnica Srbije i ostale birokratske prepreke da bi počela da se bavi železničkim prevozom u Srbiji. Direktor Branko Petković, u Ekonomistu:
Zamislite kakv bi haos na tržištu nastao kada bi robu mogli da prevoze samo državni kamioni. Možda mi nismo u pravu, možda ovaj posao nije profitabilan, ali neka nas puste da pokušamo. Spremni smo da prihvatimo rizike i radimo. Ko ne zna da radi propašće.

Ali Ministarstvo kaže da to ne može tako. Pomoćnik ministra:
Iako je Zakon usvojen još pre dve godine ostalo je mnogo pratećih stvari... formiranje Direkcije... izdavanje licenci i sertifikata za operatere i upravljače, treba, recimo da inovira preko 160 pravilnika u skladu sa Zakonom i Evropskim direktivama... nepostojanje dva obimna akta, praktično studije, čija je izrada do sada bila onemogućena zbog manjka resursa, kako personalnih tako i materijalnih... da definiše metodologiju... mogućnost da država ili jedinica lokalne samouprave nekom prevozniku nametne vožnji na relacijama za koje nije zainteresovan... zahtev za dodelu trase prevoznik podnosi godinu dana pre početka novog reda vožnje... neke druge zemlje ostavile klauzulu o zaštiti nacionalnih operatera ne dozvoljavajući nikom...

Ukratko, ne može tu neko da vozi svoje vozove kako hoće. Proći će godine pre nego što mu dozvolimo.

Interesantno je kako se jedna ovakva firma uopšte pojavila, a po rečima vlasnika ima i drugih zainteresovanih. Zvanična mudrost je da u zemljama u tranziciji preduzetništvo treba posebno podsticati, učiti nove privrednike šta da rade, kako da pišu biznis planove, organizovati biznis inkubatore i sve to plaćati iz fondova za razvoj. A onda se potpuno van tih struktura pojavi neko ko hoće ništa manje nego da vozi svoje vozove, uz nadoknadu državnoj železnici.

Deepak Lal

Mislim da je ovaj čovek jedan od najvažnijih živih ekonomista. Počeo je kao socijalista sa Kembridža, bio u Svetskoj banci, da bi od 80-ih postao jedan od vodećih ekonomskih liberala. Kritičar je koncepta međunarodne ekonomske pomoći, novog dirižizma međunarodnih institucija koje nastoje da posle sloma komunizma pronađu novo tle za etatističku ideologiju u obliku svetske regulacije ekonomije, i veruje da su imperije igrale pozitivnu istorijsku ulogu, te da je najbolji svetski poredak u ovom trenutku američka svetska imperija.

Investicija od strateškog značaja

U papuče.

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije [SIEPA] dodelila je kompaniji 'Obuća Pavle' iz Bela Palanke 110.000 evra iz Nacionalnog investicionog plana [NIP] za izgradnju nove proizvodne hale. Kako se navodi u saopštenju Agencije, u hali će se proizvoditi novi program papuča i patofni.

U EU su ovakve selektivne subvencije zabranjene. Da neko ne bi došao u iskušenje.

Mali korak za Jutu...

Država Juta je usvojila sistem vaučera za plaćanje školarina -- prvi takav plan u SAD.

Kraduckajte

Kada je Velja Ilić pre neki dan rekao putarima da kraduckaju po malo umesto da kradu puno, ustvari je potvrdio tržišno-liberalno shvatanje korupcije: kada država plaća, ne postoji opcija da se ne krade. Nećemo da se zavaravamo, svi znaju da se kod javnih radova ugrađuju svi, od ministra do putara. Ministar samo iskreno apeluje da se ne krade puno.

To je dobro, ovakva nehotična priznanja možda mogu pomoći da sledeći put ekonomisti, novinari i ostali malo razmisle kada im ministar obrazlaže razne NIP-ove. Jer ništa beskorisnije nego čuti moralističko naklapanje o tome da Srbi kradu a Šveđani ne toliko. Moralisanje o korupciji samo skreće pažnju sa glavnog problema, a to je da korupcije ima onoliko koliko ima državne potrošnje i mešanja u privredu. Moral, kultura, pa čak i krivični zakon su samo manji korektivi.

Da uzmem taj profit

"Hoću da uzmem taj profit i stavim u fond za alternativnu energiju."

Ovde je i ostatak izjave Hillary Clinton u originalu, u vezi rekordnog profita Exxona i ostalih naftnih kompanija u protekloj godini.

To se dobija kada se ekologija ukrsti sa levičarenjem.

Koliki je Acquis Communautaire?

Poslednji zvanični podatak je bio 80,000 strana, ali Open Europe je izračunao da je u međuvremenu porastao na 170,000 strana.

Moja omiljena EU uredba je i dalje ova o dozvoljenoj zakrivljenosti banana.

Haralda Hiršhofera za premijera

U 2005. ne-privatna preduzeća koja su radila sa gubitkom (isključujući banke) zabeležila su gubitke u visini 8 i po odsto BDP-a. To je više nego što su centralna i lokalne vlasti godišnje potrošile na zdravstvo.

Iz članka direktora beogradske kancelarije MMF-a o potrebi privatizacije državnih preduzeća, u Danasu, rubrika Dijalog.

Politički korektno

Ovde.

O Stiglitzu i ekonomiji

Odličan tekst Dane Popović u Politici. Između ostalog kaže da ne treba brkati Stiglitzov uspeh u ekonomiji kao nauci sa njegovim stavovima o ekonomskoj politici.

Upravo tako. Ekonomija kao nauka je pre nekoliko decenija pošla u pogrešnom smeru i to je u poslednjih 20-ak godina kulminiralo. Matematička formalizacija je polako izbacivala smisao. Naučni doprinos se procenjuje prema komplikovanosti matematičkog modela, a ne prema argumentu. Argumenti su ustvari postali sasvim prosti, ideje ponekad potpuno očigledne, ali su matematički modeli kojima se sve to izražava veoma komplikovani. Bilo da se radi o kejnzijancima kao Stiglitz, bilo o tržišno orijentisanim neoklasičarima, radovi se svode na ideološka predubeđenja koja su spektakularno matematički formulisana tako da izgledaju veoma naučno. (Ne govorim o ekonometrijskim merenjima, nego o matematičkom izražavanju -- evo primera.) Ali da je to naučno, do sada bi došlo do nekog slaganja među ekonomistima. Ovako imamo polovinu ekonomista koji misle da su neka regulacija ili porez dobri i polovinu koji misle da su jako štetni -- i obe grupe imaju komplikovane matematičke dokaze. Sve naravno zavisi od pretpostavki, koje su jednostavne i koje su ideološke.

Ima naravno i ekonomista koji nisu zaraženi matematikom i aktivno se bore protiv ovog besmisla, ali u poslednjih 20 godina pravila igre su jednostavno takva da na vrh isplivavaju oni koji dobro matematički formalizuju hipoteze, a ne oni koji najviše znaju ili imaju najbolje argumente.

Kako je došlo do ovakve situacije je teško pitanje, ali posledica je da je to dovelo do udaljavanja univerzitetske ekonomije od realnog sveta, njene sve veće irelevantnosti i rasta uticaja policy instituta i think-tankova. Stiglitz je jedan od retkih akademskih ekonomista koji su uspeli da prate i realni svet i učestvuju aktivno u njemu (rad u Svetskoj banci, Clintonov savetnik). Nema sumnje da je potreban ogroman intelektualni kapacitet da bi se to postiglo, ali iz uspeha u jednom ne sledi uspeh u drugom, jer su discipline praktično nepovezane. Gotovo ništa novo iz mainstream akademske ekonomije nam ne govori ništa o efektima ekonomske politike. Iz Stiglitzovog uspeha u disciplini kreiranja matematičkih modela nikako ne proizlazi znanje ili mogućnost rasuđivanja o ekonomskoj politici. On je antiglobalista zato što je levičar, a ne zato što to nekako sledi iz njegove nauke. Nobelova nagrada ne čini njegovo mišljenje važnije od mišljenja nekog drugog informisanog komentatora.

Da ne bude zabune, isto važi i za tržišne ekonomiste koji su u mejnstrimu. Nobelovac Robert Lucas iz Chicaga, kao antiteza Stiglitzu je primer. Iako je Nobelovu nagradu dobio za "makroekonomiju" njegovo mišljenje o stvarnoj makroekonomiji apsolutno ništa ne znači, niti ga iko pita. Kada izađu iz kula od slonovače možda će imati šta da kažu. Stiglitz je ustvari izašao, ali je Nobelovu nagradu ipak dobio unutar kule. Napolju ona ne važi.