Odličan tekst Dane Popović u Politici. Između ostalog kaže da ne treba brkati Stiglitzov uspeh u ekonomiji kao nauci sa njegovim stavovima o ekonomskoj politici.
Upravo tako. Ekonomija kao nauka je pre nekoliko decenija pošla u pogrešnom smeru i to je u poslednjih 20-ak godina kulminiralo. Matematička formalizacija je polako izbacivala smisao. Naučni doprinos se procenjuje prema komplikovanosti matematičkog modela, a ne prema argumentu. Argumenti su ustvari postali sasvim prosti, ideje ponekad potpuno očigledne, ali su matematički modeli kojima se sve to izražava veoma komplikovani. Bilo da se radi o kejnzijancima kao Stiglitz, bilo o tržišno orijentisanim neoklasičarima, radovi se svode na ideološka predubeđenja koja su spektakularno matematički formulisana tako da izgledaju veoma naučno. (Ne govorim o ekonometrijskim merenjima, nego o matematičkom izražavanju -- evo primera.) Ali da je to naučno, do sada bi došlo do nekog slaganja među ekonomistima. Ovako imamo polovinu ekonomista koji misle da su neka regulacija ili porez dobri i polovinu koji misle da su jako štetni -- i obe grupe imaju komplikovane matematičke dokaze. Sve naravno zavisi od pretpostavki, koje su jednostavne i koje su ideološke.
Ima naravno i ekonomista koji nisu zaraženi matematikom i aktivno se bore protiv ovog besmisla, ali u poslednjih 20 godina pravila igre su jednostavno takva da na vrh isplivavaju oni koji dobro matematički formalizuju hipoteze, a ne oni koji najviše znaju ili imaju najbolje argumente.
Kako je došlo do ovakve situacije je teško pitanje, ali posledica je da je to dovelo do udaljavanja univerzitetske ekonomije od realnog sveta, njene sve veće irelevantnosti i rasta uticaja policy instituta i think-tankova. Stiglitz je jedan od retkih akademskih ekonomista koji su uspeli da prate i realni svet i učestvuju aktivno u njemu (rad u Svetskoj banci, Clintonov savetnik). Nema sumnje da je potreban ogroman intelektualni kapacitet da bi se to postiglo, ali iz uspeha u jednom ne sledi uspeh u drugom, jer su discipline praktično nepovezane. Gotovo ništa novo iz mainstream akademske ekonomije nam ne govori ništa o efektima ekonomske politike. Iz Stiglitzovog uspeha u disciplini kreiranja matematičkih modela nikako ne proizlazi znanje ili mogućnost rasuđivanja o ekonomskoj politici. On je antiglobalista zato što je levičar, a ne zato što to nekako sledi iz njegove nauke. Nobelova nagrada ne čini njegovo mišljenje važnije od mišljenja nekog drugog informisanog komentatora.
Da ne bude zabune, isto važi i za tržišne ekonomiste koji su u mejnstrimu. Nobelovac Robert Lucas iz Chicaga, kao antiteza Stiglitzu je primer. Iako je Nobelovu nagradu dobio za "makroekonomiju" njegovo mišljenje o stvarnoj makroekonomiji apsolutno ništa ne znači, niti ga iko pita. Kada izađu iz kula od slonovače možda će imati šta da kažu. Stiglitz je ustvari izašao, ali je Nobelovu nagradu ipak dobio unutar kule. Napolju ona ne važi.
4 comments:
Milsim da je Dana Popovic preveliki optimista, bolje receno da precenjuje domete Stiglitzove promene misljenja u novoj knjizi, u odnosu na staru. Na kraju sve se svodi na retoriku: nisam ja protiv globalizacije vec protiv loseg rukovodjenja njome. Ali, to isto kaze i u onoj prvoj knjizi - da je kriv MMF sa svojim "neoliberalnim" menadzmentom globalizacije, a ne sama globalizacija koja je dobra. Takodje, MMF i SB on ne napada nacelno ni u prvoj knjizi, vec samo tvrdi kako su oni (posebno MMF) vodili pogubnu neoliberalnu politiku koja je ekonomski unistila siromasne. On ni tada nije tvrdio da nam ne treba MMf, vec da nam treba MMF koji radi na kejnzijanskim principima. Upravo to je sadrzina njegove teze iz najnovije knjige "da nam MMF i SB trebaju vise no iakd a da je poverenje u njih manje no ikad". U prevodu to znaci "Nikad nam nisu bile potrebnije globalne finansijake ustanove za svetsko ekonomsko planiranje, ali poverenje u njih je na najzizim granama zato sto su kompromitovane vodjenjem pogubne neoliberalne politike stednje i kontrole inflacije i deficita".
Takodje, zanimljiv je njen vrlo entuzijstican stav prema Stiglitzovoj teoriji informacionih asimetrija, bez makar pomena da je ta teorija izlozena razlicitim teorijskim izazovima. Ja mislim (iako sam i sam ranije tvrdio suprotno) da njegova ekonomska politika uglavnom predstavlja doslednu primenu njegovih teorijskih postulata. Ali, to je duga prica.
bX-vjhbsj
ovo je greskja koja mi se javlja kad pokusam da pristupim vasoj arhivi..
bila bih Vam zahvalna ako bi ste ponovo postavili link za blog dusana stojanovica ako jos postoji,
hvala
Tanja, link je: http://blog.360.yahoo.com/blog-s0QMUok1aLXB2Oxw_clL4g--?cq=1
Ova greška se izgleda ispravlja jednostavnim kliktanjem na Refresh.
Ivane,
a ja mislim da jej obratno - njegovi teorijski postulati slede iz njegove ekonomske politike. Da se dobije ta teorija treba 1) pretpostaviti nesavršene informacije, što je samo po sebi ok, i Hayek je znao da su sve informacije nesavršene; 2) reći da država može da ispravi te nesavršenosti (što je puka ideologija) 3) predstaviti to matematičkim modelom. Dakle da bi uopšte dobio takvu teoriju, treba ti već neko predubeđenje da država radi a tržište ne.
Da, moze i tako da se gleda. U svakom slucaju, postoji veliki stepen medjuzavisnosti izmedju njegove teorije i zakljucaka u ekonomskoj politici sta god da je "starije" u tom hermeneutickom smislu. Tesko je osporavati njegova shvatanja u ekonomskoj politici nezavisno od kritike modela asimetricnih informacija onako kako ga je on razvio.
Post a Comment