Ekonomski klasični liberalizam u zemljama ex-SFRJ

Miroslav Prokopijević i moja malenkost napisali smo pregled klasičnih liberalnih ekonomskih ideja na teritoriji bivše Jugoslavije, za Econ Journal Watch.

To je kratka istorija ideja i dijagnoza sadašnjeg stanja u celoj ex-Yu. Tema su bile ideje, institucije i akteri, sa naglaskom na akademsku ekonomiju. Videćete mnogo poznatih imena, mada smo sigurno nekoga i nešto i propustili. Pdf je dostupan ovde. 

Teorija igara u Srbiji

Pre par dana preminuo je John Nash, jedan od začetnika teorije igara i čovek vrlo zanimljive biografije, prikazane u knjizi i filmu Blistavi um. Ako ste film za koji je Russell Crowe umalo dobio Oskara propustili, preporučujem da propušteno nadoknadite.

U vezi sa tim sinulo mi je da u Srbiji ima dosta interesovanja za teoriju igara. Povodom Nashove smrti, o njemu i njegovom doprinosu pročitajte ovonedeljne blogove Ivana Stanojevića i Dušana Pavlovića. Pavlović ima i kraću knjgu o teoriji igara namenjenu studentima političkih nauka i dostupnu besplatno u pfd-u. Baš sam je prošle nedelje čitao jer sam jedan recenzenata i toplo je preporučujem svima koje hoće da saznaju više o ovoj oblasti ili videti primenu na savremenim političkim i drugim interesantnim primerima.

To nije jedina knjiga na srpskom, Božo Stojanović je pre desetak godina objavio obimnu raspravu Teorija igara: elementi i primena, ali to morate pronaći u knjižarama. Od manje poznatih stvari i naročito za one koji hoće da se dalje udube u teoriju, hteo bih da skrenem pažnju na doprinos Darka Veselinovića.  On je po struci mislim građevinski inženjer ali se dugo bavi teorijom igara i u ovoj knjizi daje svoja originalna rešenja nekih igara. 

A sada nešto potpuno drugačije

I nemam šta da dodam osim da ponovim u dobro znanom originalu... And Now for Something Completely Different. I nije parodija. Dobro došli na Univerzitet Simpozion.

Paradigma u politici

Mnogo puta su me pitali gde ima to za šta se  zalažeš već godinama. Pre jedno 10-ak dana dobio sam odgovor. Naime, lideri političkih partija u Ujedinjenom Kraljevstvu su pre izbora davali odgovore na veliki broj pitanja, od privrede, preko socijalne politike, odbrane, decentralizacije, Evropske Unije, imigracije... Na Fajsbuku se pojavio test u kome možete da popunite šta je vaš stav o svakom od pitanja na koje su odgovorili lideri partija. Na kraju testa dobijete podatke koliko se vaši odgovori poklapaju sa odgovorima svakog od lidera.

Moji odgovori su 91% podudarni odgovorima Dejvida Kamerona. Nikada nisam ni krio da su mi britanski konzervativci vrlo bliski po načinu razmišljanja i da je Margaret Tačer jedan od mojih političkih i ekonomskih uzora. Druga partija sa kojom imam podudarnost preko 80% je UKIP što je i logično budući da se sa njima ne slažem oko britanskog napuštanja EU i oko nekih drugih politika. Međutim, ono što je najinteresantnije je da je moja podudarnost sa laburistima i liberalnim-demokratama, dakle dve partije od kojih je jedna levičarska, a druga mutant liberalizma i socijal-demokratije 70%. To je mnogo bitnije od toga što sam na testu dobio potvrdu onoga što sam inače znao.

U Britaniji postoji jasno omeđen prostor u kome se kreće pristojna i realistična politika. Levica i desnica se razlikuje u ne više od 30% ključnih političkih pitanja. U Britaniji se ne dešava da se relevantan politički prostor kreće od divljenja ekonomskim politikama Kube, preko divljenja ruskoj spoljnoj politici, pa uz Tita za začiniti, Slobu da da malo  na oštrini, preko hoću-neću u EU...Kada mi kao društvo budemo imali političku scenu koja je svesna gde se nalaze pristojne granice svih relevantnih politika, bićemo na dobrom putu. Sada imamo prostor neograničene kreativnosti koja za razliku od drugih tržišta proizvodi neverovatnu količinu otrova svih vrsta.

So i šećer

Ono što je nekada bio dobar biznis, vremenom postane loš biznis. Ono što je nekada bila paradigma, ponekad zameni druga paradigma. Ovo su dve priče o soli i šećeru, a iznad svega o tome da svet nije binaran, a da je kreativnost čudo.

Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.

Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.

I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.

Ukrajina

Posle mnogih zemalja koje su krajem 1980-ih postale slobodne i Ukrajina ima slično tumačenje istorije. Svaki totalitarizam je neprihvatljiv i ne postoji suštinska razlika između totalitarizma koji je poražen 1945. i onoga koji je poražen 1989. godine. Ostaje im teži deo posla, a to je da urede svoje institucije, privredu i da nekako odbrane svoj suverenitet. Neće im biti lako, ali to niko osim njih samih ne može da uradi, osim ove poslednje stvari.

Topla voda, 'ladan grad

Danas naslov u Blicu, patetično o uplakanim poljoprivrednicima kojima je grad požnjeo/obrao useve/zasade uz ilustraciju o kolosalnoj nesposobnosti naše države da uradi ijedan deo svog posla, ovaj put protivgradnu odbranu.

Ja nemam saosećanja. Bez želje da reklamiram pojedinačnu osiguravajuću kuću, sve suze se mogu izbeći ako se deo novca odvoji na osiguranje od grada. Stvar je da poljoprivrednici to neće da plate jer se nadaju da bi valjda svi mi u Srbiji trebali da im finansiramo osiguranje. Tržište odavno postoji, samo treba biti elemntarno odgovoran prema onome od čega živiš.

Postoji i alternativa postavljanja mreža kod voća, ako neko ne želi da se osigurava.

Jedino što ne treba biti alternativa je da se privatni račun ispostavi svim građanima. Iako je to najjeftinije za oštećenu stranu.

Akcionarska država

To je predlog Dušana Miljevića.  Originalni predlog je na engleskom, a ja ću prepričati u glavnim crtama.

Zamislite da država Srbija postane akcionarsko društvo. Svaki građanin bi dobio jedan udeo akcija u vlasništvo. Kao u svakom akcionarskom društvu te akcije nose glas ali ih možete i prodati nekom drugom, ko će onda umesto vas imati glas i ubirati dividentu. Možete opet i kupiti akcije ako hoćete. Sve funkcioniše kao akcionarsko društvo.

Građani su zainteresovani za Kosovski boj, četnike i partizane, akcionari su zainteresovani za dividendu i profit. Glasovi akcionara bi zato bili bitno drugačiji od glasova glasača. Prvo, došlo bi do ukrupnjavanja jer bi mnogi prodali akcije a drugi bi želeli kontrolu. Drugo, kad investitori dobiju kontrolu, prvo što će želeti je rast vrednosti njihove svojine. Zato će donositi mudrije odluke. Paziće kome će poveravati vlast, kakve će zakone donositi, kakvo će sudstvo imati. To sve u svrhu uvećanja vrednosti akcije, ali u ovako privatizovanoj zemlji rast vrednosti akcija je ono što danas zovemo rast BDP, ekonomski rast ili razvoj.

Motiv privatnog vlasništva već stotinama godina kreira novu vrednost na tržištu. Predlog akcionarske države je predlog da se motiv privatnog vlasništva uposli u svrhu političkog i posledično, opšteg ekonomskog progresa. 

Pročitajte original i recite šta mislite.

Entropija

Iz prošlosti učimo, a nju predstavljaju naši izbori koji su nam oblikovali sadašnjost. Budućnost je ono ka čemu stremimo, na osnovu naših iskustava i na osnovu naših očekivanja. Istorija ličnih odluka nas oblikuje i svaka odluka znači nepovratno izgubljene alternativne sadašnjosti i budućnosti, kao i otvaranje potpuno novih životnih puteva. Čovek  levom rukom grli svoju prošlost, a desnom rukom budućnost (može i obrnuto), znajući da je prošlost data, a da je budućnost ono što se može oblikovati i da ona nikada ne ispadne baš onakva kakva je planirana. Alternativno, prošlost nam je iza leđa, a budućnost ispred nas. Nas ne oblikuju samo lični izbori, jer smo socijalna bića. Oblikuju nas izbori nama bliskih jedinki sa kojima stupamo u interakcije, ali nas oblikuju i izbori šire zajednice. Iz tih izbora koji su za nas većim delom dati, učimo kako da se prilagodimo ili još bolje kako da predvidimo šta će relevatne grupe uraditi ili kada je reč o izuzetnima da oblikuju kolektivne izbore. Stabilnost postoji samo kao stabilno kretanje, uz prilagođavanja i oblikovanja. Ljudske jedinke su različitih sposobnosti da se nose sa stabilnosti koja ne postoji kao apsolutna i traže referentne tačke na koje se mogu osloniti. Kao socijalna bića traže te tačke u prošlosti zajednice, nastojeći da u sistem koji se kreće unesu neke statičke vrednosti koje su ustvari esencija najbitnijih i široko prihvaćenih (obično ne najboljih) odluka. Te tačke su potka za lični identitet, identitet porodice, lokalne zajednice, nacije, civilizacije.

Ako je nešto problem u Srbiji danas, to je što oslonca nema. To je vidljivo na mnogo načina - kroz nizak indeks sreće, velik broj korisnika lekova za smirenje, frustriranost mizernim linijama karijere i sadašnjostima koje nikako ne odgovaraju očekivanjima kreiranim u prošlosti, porodično nasilje, nekulturu življenja u urbanim celinama, odsustvo kulture dijaloga, primitivizam kao mejnstrim, zakletvu na siromaštvo kao poziv na vrlinu, srpski san gde svako može biti bilo šta... Ako oslonca nema ili ako on nije sazdan od solidnog materijala, sistem ide ka entropiji.

Entropiju u društvu koje se raspada najbolje vidite kada boravite u sistemima koji imaju solidne tačke oslonca. Američka domaćinstva vrlo često imaju barjak koji je tačka oslonca i tačno znaju esenciju sadržaja oslonca. Britanci su za svakog postradalog u Prvom svetskom ratu napravili jedan plastični mak i uslovno ga zasadili u dvorištu Tower of London. Poljaci svake godine nose papirne žute narcise koji ih sećaju na Drugi svetski rat i tužne dane u Varšavskom getu. Nemci imaju oslonac u tome da je Nemačka iznad svega na svetu. Srbija ima slična iskustva, ali nema oslonac i u takvoj zemlji Miloš Obilić pokreće Drugi srpski ustanak, Aričibald Rajs govori gluvima, a barjak nosimo protiv nečeg, sada već duboko fiktivnog, jer nemamo jasan sadržaj koji bi bio iza njega. Osnovni razlog je što smo kroz istoriju izvršili sistematsko silovanje istine i stvorili falsifikovane oslonce koje je jači vetar razvejao i ogolio. Stoga iz godine u godinu imamo sve manje želje da vidimo šta su naše pogrešne odluke, zlatnu prošlost tražimo u fiktivnoj prošlosti koja je tada bila deo puta u fiktivnu budućnost, sadašnjost nam je oblikovana sve inflatornijim i grotesknijim lažima, kako o tome gde smo stigli, tako i o tome gde smo se uputili i gde ćemo stići. Sistematski izbor laži  lepše od realnosti doveo je to toga da postoji ozbiljan problem izbora naroda koji nema oslonac i koji po pravilu bira loše jer ne bira realnost nego projekcije lažne budućnosti bazirane na miš-mašu lažne prošlosti i lažne sadašnjosti.  

Entropija će se nastaviti sve dok sistem ne bude bio sazdan na osloncima koji su bazirani na istini, ma kakva ona bila. Samo istina može dovesti do toga da levom rukom grlimo stvarna iskustva koja nam omogućavaju da razumemo uzroke ružne sadašnjosti i načine kako da desnom rukom zagrlimo budućnost koja ne izgleda sumorna ili u gorem slučaju loše izmaštana. Nas neće spasiti nijedan pisac bajki, bio on napredan, žut, koštuničav jer su spasitelji upravo bića iz bajki... Nas neće spasiti ni SAD, ni EU, ni Kina, ni Arapi, ni Rusi jer niko sa strane neće nas ubediti da  prihvatimo istinu, ako mi sami to nismo u stanju. Danas smo učinili mali korak, ispravili istorijsku nepravdu, trebaće još mnogo koraka da se napravi da bi umesto lepe laži počeli da biramo da živimo svoje živote, a ne da budemo statisti u farsi. Ne treba živeti u prošlosti, posebno ne lažiranoj, ali je moramo razumeti i prigrliti onakvu kakva jeste da bi shvatili zašto nam je sadašnjost loša i kako da delajući danas stvorimo lepšu budućnosti, koja će biti stvarna, a ne samo jadna projekcija lažnih iskustava. Pametan narod bi današnji dan proglasio danom pomirenja, jer smo prigrlili barem malo istine.

Američki i evropski kapitalizam

Anglo-saksonski kapitalizam je kapitalizam akcionara, sitnih jednako kao i krupnih vlasnika. U osnovi akcionarskog kapitalizma su vlasnička prava i sistem je jednostavan: vlasništvo donosi proporcionalno pravo u upravljanju svojinom. Kontinentalni evropski kapitalizam je kapitalizam stejkholdera, kapitalizam interesnih grupa. Privatno vlasništo važi, ali postoje prioritetne grupe i viši ciljevi. Delom zbog strukture vlasništva a delom zbog zakonskih regulacija i privilegija posebnim grupama, firmama upravljaju ne samo vlasnici-akcionari već se nadproporcionalno pitaju i važni stejkholderi: država, sindikati, banke. Ako vas ova distnikcija više interesuje, Norman Barry i Steve Pejovich su autori koji vam trebaju.

Američki kapitalizam vremenom biva sve regulisaniji, ali glavna distinkcija ostaje. Poslednjih par godina američko tržište zahvatio je talas preuzimanja čiji su glavni akteri posebna vrsta hedž fondova koje nazivaju aktivističkim. Ovi fondovi ciljaju firme za koje misle da imaju potencijal ali su loše vođene. Nakon što kupe kritični udeo akcija i eventuralno izgrade mrežu saveznika među drugim akcionarima, aktivistički fondovi kreću u akciju: smenjuju menadžment, seku troškove i menjaju šta treba u vođenju firme. Ako su bili u pravu, onda ovi potezi firmi podižu vrednost i fond bude na dobitku. I ne samo fond - na dobitku su i ostali akcionari, kreditori, novi sposobni menadžment koji je dobio šansu i cela ekonomija. Na gubitku je samo stari i neefikasni menadžment.

Ovo nije ništa suštinski novo jer su neprijateljska preuzimanja ključni deo tržišne ekonomije; to je ono što privatnu akcionarsku svojinu čini efikasnom. Ali na delu je novi talas, vođen od strane "aktivističkih" hedž fondova. Kažu da svaki CEO u Americi u poslednje vreme strepi od telefonskog poziva predstavnika aktivističkog fonda, koji će mu saopštiti da fond sada ima kritični udeo vlasništva i da razmišlja o nekim promenama.

U isto vreme Francuska je, delom verovatno u reakciji na ova dešavanja, donela zakon koji duplira glasove starih akcionara. Zakon stupa na snagu 2016. i po njemu novi investitori vrede upola manje od starih koji akcije drže u posedu više od dve godine. U mnogo slučajeva stari akcionar je država i ona će sada jednim potezom duplirati broj svojih glasova. Ali još važnije, ovim se još dalje obogaljuje kapitalizam. Obrazloženje za ovaj zakon je da se diskriminacijom vlasništva smanjuje uticaj spekulativnog kapitala. Ali suština je da francuski zakonodavci ne shvataju kako korisnu funkciju u smislu podsticaja i kontrole firmi i menadžera taj "spekulativni" kapital ustvari vrši. 

Opredeljenje

Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.

Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.

To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli?  Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.

Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo.  Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.

Uvek može gore

Kada pomislite da smo mi bogom dan narod da iznova sledimo pogubne politike, setite se Venecuele, zemlje koju godinama vode nesposbnjakovići & egocentrični demagozi. Sa enormnim zalihama sirove nafte, bez ikakvog rata nad vratom, bez ikoga ko bi im uvodio sankcije, u blagodetnoj klimi, veliki je uspeh dovesti svoju zemlju u takvu bedu. Naravno, odgovor se ne traži tamo gde zaista leži nego u još više debilizma na vencuelanski način. Skoro da kažem hvaljen DSNS.