Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.
Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.
To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli? Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.
Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo. Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.
Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.
To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli? Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.
Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo. Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.
8 comments:
Dubravka Stojanović je učenica Latinke Perović, i tu prestaje svaka ozbiljna diskusija. :)
Nego kad već spomenuste Dubravku i padanje sa stolice, da li znate za onaj vic-pitalicu: kada prostitutka ide u penziju? Kada propadne kroz barsku stolicu.
Meni uvek kada se povede reč o srpskom pitanju izbora padne na um misao Ive Andrića: dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko da unakaze svest jednog naroda, da tako poremećen narod prestane da razlikuje sopstvenu korist od očigledne štete.
Ne bih o drugarici Stojanović, mislim da je moj poštovani i učeni kolega komentator Vladimir već o tom fenomenu rekao, ako ne sve, a ono barem sasvim dovoljno, ali moram da pohvalim izuzetno dobar tekst gospodina Tasića, koji, u ekonomskoj i etičkoj ravni u potpunosti pogađa suštinu jalovog balkanskog slugeranjsko-kolonijalnog sindroma. Međutim, što se tiče čisto političkog aspekta ovog problema, mislim da su primedbe na srpsku poziciju sasvim na mestu (iako, naravno, ne iz ugla i sa intencijom drugarice Stojanović): kao da analna spelologija po internim gudurama gospođe Merkel (kod ciničnih Latina poznate i kao un culone inchiavabile :) ), i ostalih evrokomunjarskih perjanica nije dovoljno degutantna, sadašnja vladajuća garnitura mora da se, malo iz ličnog meraka, a malo da zadovolji totalitarnu srpsku fukaru, čiji značajan deo, bez obzira na seksualnu orijentaciju i prisustvo/odsustvo y-hromozoma odvajkada sanja o nekom grubijanu koji bi je dobro kljucao, :) predaje i strasnom guzoljublju one botoksirane KGB-ovske spodobe, što je, u situaciji kada su dotični i njegova kamarila nedvosmislene globalne parije, ne samo intenzivno odurno i neukusno (to od primitivnih majmuna koji tipično vode Srbiju svakako ne bi bilo ni novo ni neobično), već i krajnje rizično za neke od vitalnih ekonomskih interesa Srbije, jer možda neće da se ratuje, kao što misli Slaviša (a možda, opet, i hoće, mene takav razvoj situacije uopšte ne bi iznenadio, a jasno je i ko bi takav rat sa gotovo stoprocentnom izvesnošću opet izgubio isto kao i onaj hladni), ali Rusija se u svakom slučaju otvoreno izjasnila kao neprijatelj grupe država koja je naš ključni ekonomski partner i finansijer (druge realne opcije nisu ni na vidiku), pa svako koketiranje sa kremaljskim ološem, čak i ako potpuno apstrahujemo etičku i ideološku dimenziju, može da nas prosto košta kao svetog Petra kajgana.
Стране директне инвестиције (FDI) су представљене као још једна социјалистичка мантра, вештичарење а у исто време им се даје (нео)либерални предзнак.
Када се погледа разлика између платног биланса СФРЈ и овог данас, јасно је да један ум укалупљен у брозово доба види FDI као оно што ће закрпити рупу а све са предрасудом да не постоји значајна разлика између СФРЈ и рецимо Италије.
У стварности, FDI представљају меру конкурентности међу економијама или ако је удео у укупним инвестицијама изразит, меру неоколонијализма.
СФРЈ у финансијском смислу није седела на две столице, та је држава у подпуности била издржавана од стране западних држава а разлог толиког прилива новца не лежи у Брозу већ у Дражи мада из садашњег угла, то не делује као добра ствар.
Uz casne izuzetke, libertarijanci na Trzisnom Resenju bi samo da bistre geopolitiku. Ali to vam ne pristaje. Ne razumete se. To je oblast koja pripada tradicionalistima, velikim nacionalistima i pravim, autenticnim fasistima. Oni znaju da se biju u sukobu civilizacija.
Od vas, libertarijanaca, ocekujemo da nam objasnite na primer zasto drzava ne treba da primorava roditelje na obaveznu vakcinaciju dece. Ali od vas ni glasa na tu temu. Zasto cutite?
Pest, ti si baš poranio da bi postavio pitanje. :)
@MMM
"СФРЈ у финансијском смислу није седела на две столице, та је држава у подпуности била издржавана од стране западних држава а разлог толиког прилива новца не лежи у Брозу већ у Дражи мада из садашњег угла, то не делује као добра ствар."
Deder, skinite svoj zagonentni osmeh sa lica i objasnite šta ste hteli reći. :)
A što se tiče Draže, imam za Vas ekskluzivnu "insajdersku" informaciju. Sudije će glasati 2 prema 1 u korist rehabilitacije. Dodaće i neko malo objašnjenje da bi zadovoljili nekoliko stotina hiljada subnorovaca.
@Vladimir
Очигледно је, барем мени, да је вишедеценијска будућност Југославије одређена конференцијом у Техерану када је договорена подељена сфера утицаја.
Подељену сферу утицаја је било могуће остварити само у социјалистичкој држави обзиром да би у датим околностима превага монархиста значила изкључење социјалистичких утицаја на друштво баш као што се десило у обрнутом случају.
Са друге стране, будући да се ради о социјалистичкој економији, њени домети су крајње ограничени уколико нема инпута страних или ресурсних, што је верујем већ разправљано на овој страни.
Стога је прича о Информбироу заправо замишљена 5 година раније а количина новца која је сипана у Југославију заправо зависила од позиције Југословенске војске (не Армије) јер се то одкупљивало, то је био контратег када до новца дође.
Post a Comment