Entropija

Iz prošlosti učimo, a nju predstavljaju naši izbori koji su nam oblikovali sadašnjost. Budućnost je ono ka čemu stremimo, na osnovu naših iskustava i na osnovu naših očekivanja. Istorija ličnih odluka nas oblikuje i svaka odluka znači nepovratno izgubljene alternativne sadašnjosti i budućnosti, kao i otvaranje potpuno novih životnih puteva. Čovek  levom rukom grli svoju prošlost, a desnom rukom budućnost (može i obrnuto), znajući da je prošlost data, a da je budućnost ono što se može oblikovati i da ona nikada ne ispadne baš onakva kakva je planirana. Alternativno, prošlost nam je iza leđa, a budućnost ispred nas. Nas ne oblikuju samo lični izbori, jer smo socijalna bića. Oblikuju nas izbori nama bliskih jedinki sa kojima stupamo u interakcije, ali nas oblikuju i izbori šire zajednice. Iz tih izbora koji su za nas većim delom dati, učimo kako da se prilagodimo ili još bolje kako da predvidimo šta će relevatne grupe uraditi ili kada je reč o izuzetnima da oblikuju kolektivne izbore. Stabilnost postoji samo kao stabilno kretanje, uz prilagođavanja i oblikovanja. Ljudske jedinke su različitih sposobnosti da se nose sa stabilnosti koja ne postoji kao apsolutna i traže referentne tačke na koje se mogu osloniti. Kao socijalna bića traže te tačke u prošlosti zajednice, nastojeći da u sistem koji se kreće unesu neke statičke vrednosti koje su ustvari esencija najbitnijih i široko prihvaćenih (obično ne najboljih) odluka. Te tačke su potka za lični identitet, identitet porodice, lokalne zajednice, nacije, civilizacije.

Ako je nešto problem u Srbiji danas, to je što oslonca nema. To je vidljivo na mnogo načina - kroz nizak indeks sreće, velik broj korisnika lekova za smirenje, frustriranost mizernim linijama karijere i sadašnjostima koje nikako ne odgovaraju očekivanjima kreiranim u prošlosti, porodično nasilje, nekulturu življenja u urbanim celinama, odsustvo kulture dijaloga, primitivizam kao mejnstrim, zakletvu na siromaštvo kao poziv na vrlinu, srpski san gde svako može biti bilo šta... Ako oslonca nema ili ako on nije sazdan od solidnog materijala, sistem ide ka entropiji.

Entropiju u društvu koje se raspada najbolje vidite kada boravite u sistemima koji imaju solidne tačke oslonca. Američka domaćinstva vrlo često imaju barjak koji je tačka oslonca i tačno znaju esenciju sadržaja oslonca. Britanci su za svakog postradalog u Prvom svetskom ratu napravili jedan plastični mak i uslovno ga zasadili u dvorištu Tower of London. Poljaci svake godine nose papirne žute narcise koji ih sećaju na Drugi svetski rat i tužne dane u Varšavskom getu. Nemci imaju oslonac u tome da je Nemačka iznad svega na svetu. Srbija ima slična iskustva, ali nema oslonac i u takvoj zemlji Miloš Obilić pokreće Drugi srpski ustanak, Aričibald Rajs govori gluvima, a barjak nosimo protiv nečeg, sada već duboko fiktivnog, jer nemamo jasan sadržaj koji bi bio iza njega. Osnovni razlog je što smo kroz istoriju izvršili sistematsko silovanje istine i stvorili falsifikovane oslonce koje je jači vetar razvejao i ogolio. Stoga iz godine u godinu imamo sve manje želje da vidimo šta su naše pogrešne odluke, zlatnu prošlost tražimo u fiktivnoj prošlosti koja je tada bila deo puta u fiktivnu budućnost, sadašnjost nam je oblikovana sve inflatornijim i grotesknijim lažima, kako o tome gde smo stigli, tako i o tome gde smo se uputili i gde ćemo stići. Sistematski izbor laži  lepše od realnosti doveo je to toga da postoji ozbiljan problem izbora naroda koji nema oslonac i koji po pravilu bira loše jer ne bira realnost nego projekcije lažne budućnosti bazirane na miš-mašu lažne prošlosti i lažne sadašnjosti.  

Entropija će se nastaviti sve dok sistem ne bude bio sazdan na osloncima koji su bazirani na istini, ma kakva ona bila. Samo istina može dovesti do toga da levom rukom grlimo stvarna iskustva koja nam omogućavaju da razumemo uzroke ružne sadašnjosti i načine kako da desnom rukom zagrlimo budućnost koja ne izgleda sumorna ili u gorem slučaju loše izmaštana. Nas neće spasiti nijedan pisac bajki, bio on napredan, žut, koštuničav jer su spasitelji upravo bića iz bajki... Nas neće spasiti ni SAD, ni EU, ni Kina, ni Arapi, ni Rusi jer niko sa strane neće nas ubediti da  prihvatimo istinu, ako mi sami to nismo u stanju. Danas smo učinili mali korak, ispravili istorijsku nepravdu, trebaće još mnogo koraka da se napravi da bi umesto lepe laži počeli da biramo da živimo svoje živote, a ne da budemo statisti u farsi. Ne treba živeti u prošlosti, posebno ne lažiranoj, ali je moramo razumeti i prigrliti onakvu kakva jeste da bi shvatili zašto nam je sadašnjost loša i kako da delajući danas stvorimo lepšu budućnosti, koja će biti stvarna, a ne samo jadna projekcija lažnih iskustava. Pametan narod bi današnji dan proglasio danom pomirenja, jer smo prigrlili barem malo istine.