Zašto uvozimo pasulj?

B92 i Danas pitaju zašto Srbija uvozi pasulj iz Kine. Pasulj je, kaže se, prosta stvar, pa nema potrebe da ga uvozimo kad možemo i sami da ga pravimo.

Dragi novinari, kad sledeći put predložite da nešto prestanemo da uvozimo i počnemo sami da pravimo, kažite nam molim vas i umesto čega treba to da proizvodimo. Proizvodne mogućnosti zemlje su ograničene, u svakom trenutku one su to što jesu, pa ako kažete da Srbija treba da proizvodi pasulj, recite nam i šta treba da prestane da proizvodi da bi te resurse usmerila u proizvodnju pasulja.

Ako kažete da ne mora ništa da prestane, da treba jednostavno da proizvodi i jedno i drugo, time ste samo rekli da biste voleli da zemlja bude bogatija, da može da proizvodi duplo više stvari. To je trivijalan odovor, jer da privreda zna kako je moguće proizvoditi više od ovoga, već bi to radila. Na bilo kojem datom nivou produktivnosti, ako od privrede tražite da proizvodi više pasulja, morate joj reći i čega treba da proizvodi manje.

Drugim rečima, odgovor na vaše pitanje zašto Srbija uvozi pasulj je sledeći: zato što su srpski privrednici, u okviru datih proizvodnih mogućnosti, odlučili da proizvode nešto drugo. Na primer, softver.

Električni automobili

Nisam ranije pominjao sajt Low Tech Magazine, na kojem se može naći gomila zaista fascinantnih članaka o genijalnosti zaboravljenih tehnologija. Drugi put možda nešto više o tome napišem, a sada sam samo hteo da skrenem pažnju na članak o istoriji električnih automobila:

If today's supporters of EV's would dig into the specifications and the sales brochures of early 20th century electric "horseless carriages", their enthusiasm would quickly disappear. Fast-charged batteries (to 80% capacity in 10 minutes), automated battery swapping stations, public charging poles, load balancing, the entire business plan of Better Place, in-wheel motors, regenerative braking: it was all there in the late 1800s or the early 1900s. It did not help. Most surprisingly, however, is the seemingly non-existent progress of battery technology.

The Nissan Leaf and the Mitsubishi i-MiEV, two electric cars to be introduced on the market in 2010, have exactly the same range as the 1908 Fritchle Model A Victoria: 100 miles (160 kilometres) on a single charge. The "100-mile Fritchle" was a progressive engineering feat for its time, but it was not the only early electric that boasted a 100 mile range. I have only chosen it because its specifications are most complete, and because its range was certified.

Evo i reklame:

Ko postavlja direktora društvenog preduzeća?

U traženju odgovora na ovo pitanje otkrio sam jedan od najbizarnijih primera komplikovanosti našeg pravnog sistema.

Naime, Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine pominje društvena preduzeća samo jednom, u članu 597. koji kaže:

Danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), osim odredbe člana 456. tog zakona koja se primenjuje do okončanja privatizacije postojećih društvenih preduzeća i privrednih društava koja posluju društvenim ili državnim kapitalom. 

Onda sam pogledao član 456. starog Zakona o privrednim društvima, iz 2004. Evo šta on kaže:

Danom stupanja na snagu ovog zakona, prestaje da važi Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001i 36/2002), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421a koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrdjenih zakonom kojim se uredjuje privatizacija. 

 

I onda, kada nađete Zakon o preduzećima iz 1996. godine i kada pogledate članove koji su još uvek na snazi i pored toga što su u međuvremenu doneta dva zakona o privrednim društvima (sva sreća, na sajtu Agencije za privatizaciju su izdvojeni upravo ovi članovi), možete da vidite da direktora društvenog preduzeća bira Upravni odbor, koga bira Skupština, a koju čine predstavnici zaposlenih u preduzeću, osim ako preduzeće ima manje od 50 zaposlenih, kada svi zaposleni čine Skupštinu.

Sve u svemu, desetak članova zakona iz 1996. godine je i dalje na snazi iako su u međuvremenu doneta dva potpuno nova Zakona o privrednim društvima, a izmene i dopune su u međuvremenu usvajane jedno 15 puta.

Antikrhkost

Ovo baš i nije prikaz, nego nekoliko nesređenih komentara o novoj knjizi Nasima Taleba, Antifragility. Posebno zato što sam nešto odugovlačio sa čitanjem pa sam dosta iz prvog dela zaboravio.

Naslov bi se mogao prevesti kao anti-krhkost i Taleb kaže da je morao da izmisli novu reč jer ništa slično ne postoji. Porcelanska šolja je krhka, ako je bacite na pod polomiće se. Neka druga, na primer, metalna šoljica ne bi se polomila, jer je čvrsta. Ali čvrstina nije potpuna suprotnost krhkosti. Zamislite šoljicu od materijala koji je takav da kada šoljicu bacite ona ne da se ne polomi, nego ojača. To je anti-krhkost. Kada razmislite, to nije tako neobično -- mnogi živi organizmi su takvi. I kod nas se kaže, ono što te ne ubije, ojača te.

Knjiga je vrlo dobra, sigurno bolja od njegove prethodne dve. Inovativnija je, jer su se prethodne Talebove stvari svodile uglavnom na jednu stvar, na koncept crnog labuda -- nemogućnost da se predvidi budućnost, pre svega u stvarima ekonomskim i finansijskim. Antifragility proširuje ovu stvar na imanentnu komplikovanost i antikrhost mnogih pojava u svetu. Do sada je Taleb govorio kao da su ljudi bez razloga optimistični jer su umišljeni i arogantni -- sada više naglašava da je svet prosto takav, komplikovan i nepredvidiv i antifragilan. Time su dve prethodne knjige lepo zaokružene; sada to ima više smisla, nepredvidivost o kojoj je govorio ranije je utemeljena u nečemu. Ne radi se samo o ljudskoj grešci, već u svetu postoji antikrhkost kao sistematska osobina koje često nismo svesni.

Glavna mana je što je Taleb i sam malo previše samouveren i optimističan. Na mnogim mestima on stvari predstavlja kao da one ustvari jesu poznate, ali tako da nisu u pravu ostali finansijski igrači, akademici ili lekari već on; kao da je on u antikrhkosti oktrio pravi recept i sada uvek zna kako da to primerni. Međutim, pogledajmo na primer finansijski aspekt, njegov recept, stalna kupovina opcija na kojima se zarađuje u slučaju da berza krene nadole, nije optimalna strategija. Da je to radio od recimo 1945. naovamo, teško da bi finansijski preživeo bilo koji slučajni desetogodišnji period. Ponekad bi dobio, na primer u periodu kraha berze iz 1987. ili 2008, ali u proseku takva strategija nije bila optimalna. Kao što je rekao Kejns, tržište može ostati iracionalno duže nego što ti možeš ostati likvidan. Jedino na talasu skorašnjeg finansijskog kraha Talebova priča zvuči uverljivije nego što ustvari jeste. Ukratko, Taleb je u pravu dok god poentira nad naivnošću drugih. Ali onda je jednako lakomisleno siguran u svoje alternativne recepte, od finansija preko medicine do teretane, koje u knjizi daje. 

Jedan prikaz na Amazonu kaže, Taleb vidi sebe kao mešavinu Čaka Norisa i Najinteresantnijeg čoveka na svetu (onog iz reklama). Upravo tako, mada to čini knjigu zanimljivijom: Taleb ne jede ništa što nema staro grčko ili jevrejsko ime; pije samo napitke stare više od hiljadu godina (jer su samo stvari testirane vremenom sigurne); zna kad se u blizini nalazi akademski ekonomista jer ima pravu fizičku alerguju na njih; jednom mu je pripalo muka kad je ugledao Thomasa Friedmana iz NY Timesa. Puno je drugih sličnih anegdota. 

Ukratko, Taleb uvodi zanimljiv koncept antikrhkosti -- ne potpuno nov ali to on i ne tvrdi već naprotiv citira mnogo opskurnih antičkih i srednjovekovnih mislioca koji su to znali, mada ne pominje i mnoge novovekovne filozofe i starije austrijske ekonomiste koji su u istoj tradiciji našeg neznanja pred komplikovanošću ekonomskih pojava; onda taj koncept prikazuje na mnogobrojnim primerima u oblastima od finansija i ekonomije preko saobraćaja do medicine, što negde pristaje manje negde više; i sve to je začinjeno nepovezanim ali uglavnom zanimljivim ličnim anegdotama i komentarima.

Opet im nije dobro

I danas mašta može svašta. Kažu da maštu kod dece ne treba sputavati i da ista izrastu u zdrave jedinke sa mnogo više kreativnosti ako im se pusti na volju da lutaju po svetovima koje stvore. Ali šta ako maštaju ljudi koji su odavno zagazili u punoletstvo? Da li taj proces kada se plasira preko medija ima konsekvence na običan svet koji čita šta sve neko može da zamisli? Pa još kada stručno novinarstvo to prenese?

L&M, današnja ideja je da nam Kinezi naprave prugu gde vozovi jure 300 na sat, od Beograda do Budimpešte. Cijena 2 milijarde, prava sitnica, ustvari to košta koliko košta. Ključne poruke koje stižu su da se to može napraviti (može naravno, može i par kosmodroma i spejs šatl koji leti na istoj relaciji 3 puta dnevno). Ali dok se narod zamlaćuje sa tim savršenim neskladom lepih maštarija i raspalom infrastrukturom na svakom koraku, treba insistirati na tome da ono što se može napraviti nikako ne znači da će biti napravljeno.

Dakle, ako se razlože 2 milijarde evra, na njih se očekuje neki prinos. Sigurno ne manji od 5-6% godišnje jer naša država daje 4,75% na hartije koje nisu rizične (teorijski, jakako), a trenutno su kamate jako nisko i teško da mogu niže. Kada se pruga koristi ište ona i neko održavanje i da se izdvoje neke parice za amortizaciju. Neka pruga traje 50 godina i neka se svake godine izdvoji ukupno 3% za amortizaciju i održavanje. Potrebno je ostvariti 8% od 2 milijarde ili 160 miliona evra od onoga ko tu prugu koristi, osim ako ne mislimo da nam ta pruga ubzo počne da liči na ove koje imamo. Dakle, neko ko uđe u priču mora da plati nama i Mađarima ili koncesionaru 160 miliona, da ima barem jednu kompoziciju i da se ista amortizuje, da zaposli ponekog radnika, da plati pripadajuće poreze, da plati troškove električne energije i tako dalje. Ja ne znam tačno koliko je to, ali za sada ostavimo to na stranu. Računajmo samo onaj deo koji pokriva troškove infrastrukture. I naravno, treba imati u vidu da je ovo projekt samo za putnički saobraćaj jer je za posao potpuno svejedno da li će ono što ide u tertne vagone stići za 2 ili 12 sati.

I koliko to ljudi ide u Budimpeštu i nazad. I koja je cena koja bi povukla efektivnu tražnju. Mislim da ne može biti mnogo viša od one koja se plaća za vožnju kombijem od vrata do vrata, to jest nekih 80-100 EUR. Preko toga nema tražnje.. Onda zamislimo koliko ljudi treba da putuje da bi se samo pokrili troškovi infrastrukture. Odgovor je 4380 ljudi koji putuju u oba pravca svaki dan. Da li ih toliko putuje? Odgovor je ne. Dalje, da li će autobusi prestati da budu atraktivni zbog nižih cena i dužeg putovanja - odgovor je neće. Za Sarajevo leti avion koji je jeftin, košta oko 100 EUR, ali je uvek prazan, a autobusi i kombiji puni. Da li će se javiti saobraćaj u tranzitu? Teško, avion je bolja opcija.

Sve u svemu, selo spava kanal žubori a vozovi idu ćihu-ćihu-ćihu-hu.

Nove nade sprske nauke

Danas sam se slatko ismejao. Saznadoh da postoji izvesna Srpska akademija inovacionih nauka. Ceo sajt je nekako, kako da kažem, smešan. Pomislio bih da je sve sprdnja, ali već sam imao prilike da vidim interesantne nade srpske nauke. Međutim, ovo je vrh vrhova. Pogledajte člana broj 12. Ne znam da li prvo moram da umrem pa da upišem Akademiju, ili da nama na Tržišnom rešenju počne da bloguje Adam Smit.

Socijalizam i fašizam

Tvitujem tako ja dva citata Musolinija i Hitlera iz 1930-ih, nemisleći da sam nešto posebno kontroverzno rekao. Musolini kaže "Kapitalizmu je odzvonilo," Hitler kaže "Ja sam socijalista". Kad odjednom, nagrne lavina uvređenih tviteraša: te pojednostavljujem stvari (na Tviteru!), te brukam liberalizam, te sam intelektualno nepošten.

Sve me je to iznenadilo na nekoliko nivoa.

Prvo, mislio sam da je bliskost fašizma i komunizma opšte poznata stvar. Ta stvar istorijski uopšte nije sporna. Musolini je bio sindikalni vođa i socijalista, dok mu Prvi svetski rat nije raspršio iluzije da su radnici nadnacionalni i klasno osvešćeni. Komunisti su pre rata mislili da će se radnici udružiti međunarnodno po klasnoj osnovi protiv buržoazije (otuda Internacionale), a u ratu je ispalo suprotno -- probudila se druga i jača vrsta kolektivizma, nacionalizam, i radnici su se, kao i većina drugih ljudi, priklonili svojim nacionalnim vojskama. Musolini je kao inteligentan političar brzo shvatio šta treba da radi i posle rata svom socijalizmu pridružio i nacionalizam. Tako je nastao nacionalni socijalizam, u italijanskoj verziji fašizam, u nemačkoj nacizam.

Ako i dalje mislite da su ovakvi nazivi njihovih partija slučajni, pogledajte programe. Fašizam je samo ekonomski ublažena i nacionalno ojačana verzija socijalizma. Kao takav on nije jednak socijalizmu/komunizmu, ali ove ideologije jesu srodne i bliske. I jedno i drugo su samo podvrste kolektivizma, zajedništva pod državnim autoritetom; a nasuprot njima je nešto sasvim drugo, individualizam ili liberalizam, ideologija u kojoj je pojedinac a ne kolektiv najvažniji, gde je sloboda pojedinca (da govori, svira, peva, ili da trguje, uvozi, izvozi, zapošljava i otpušta) važnija od navodne kolektivne dobrobiti, bilo ekonomske bilo nacionalne, u tumačenju trenutne vlasti. Pogledajte i nastupe, simbole, muziku, arhitekturu -- sve je to u komunizmu i fašizmu vrlo slično. Nasuprot klasičnom liberalizmu. 

Drugo, vrlo se malo shvata koliko je ovaj pokret, nažalost, bio uspešan. Istorija dvadesetog veka je istorija uspona kolektivizma i to se do današnjeg dana uglavnom nastavlja. Komunistički i nacistički ekstrem su eliminisani, ali osnovna ideja kolektivizma je vrlo prisutna. Ne zaboravite da je fašizam nekada bila lepa reč; ona ne znači ništa drugo do "zajedništvo". Koliko ljudi je danas, bilo gde u svetu, protiv nacionalnog zajedništva? Zar ne čujemo stalno da je najvažnije da se Srbi slože (ili bilo ko drugi, isto se čuje i u drugim zemljama), da je nacionalni interes iznad svega? Zar nije Kenedi rekao "ne gledaj šta država može da uradi za tebe, gledaj šta ti možeš da uradiš za državu"? Koliko nas danas ima problem sa ovom izjavom? Vrlo mali broj, ona je čuvena i širom sveta se citira sa odobravanjem. A izjava je, da izvinite, klasično fašistička -- ona upravo predlaže stavljanje Države iznad pojedinca. Upravo je to bila Musolinijeva novina, u vreme dok je fašizam bio dobra reč i dok su mu se, sa retkim izuzecima, divili širom sveta. 

Veštačko udaljavanje komunizma i fašizma, njihovo prikazivanje ne kao srodnih nego kao suprotstavljenih ideologija je delom zasluga socijalističke (ili socijaldemokratske) kontrole nad obrazovanjem, ali je delom i spontana posledica rastućeg kolektivizma. Socijalizam i fašizam jesu suprostavljeni u okviru kolektivizma. Kao kad mislite da su Zvezda i Partizan najveći neprijatelji, zato što vam je vidik sužen na beogradsku sportsku scenu. A ne vidite da su u nekom širem kontekstu, u konteksu evropskog sporta, Zvezda i Partizan ustvari dva vrlo slična kluba. Tako je prihvatanje kolektivizma kao datog, kao jedino mogućeg, donelo iluziju da su njegove dve verzije, fašizam i socijalizam, potpuno suprotstavljene stvari. Ovome je doprineo i Drugi svetski rat. Tako je bilo u Jugoslaviji, a to još i više čujem u Rusiji, fašizam se ustvari tretira kao sinonim za nemačku nacističku vojsku. Tako se o Drugom svetskom ratu govori kao o borbi protiv "fašizma", i to ponajviše u zemljama koje su dobrovoljno prihvatile veliki broj izvornih fašističkih ideja, od ekonomskog kolektivizma, preko državne brige za nacionalnu kulturu, do politike podsticaja rađanja. Velika ironija.

I konačno, kad su se komentatori uvredili na ukazivanje na sličnost fašizma i komunizma, ja nisam bio načisto ni na čijoj su oni strani. Šta se od ta dva ovde brani, koji je od dva totalitarna režima uvređen poređenjem sa onim drugim? Pretpostavljam komunizam, jer se danas percipira kao dobroćudniji. Ali komunizam je doneo mnogo više žrtava od fašizma, gde god je proban. Staljin, Mao, Pol Pot, Kastro nisu nesrećni slučajevi, oni su pravilnost kod ovakvih režima -- u totalitarnim režimima nužno je da najgori dođu na vlast. Ako se nećkate, ako pokazujete znake neodlučnosti i obzira, budete eliminisani. Takva je priroda totalitarnih režima. Hitlerove i Staljinove unutrašnje dvorske borbe, njihovi mehanizmi manipulacije saradnika su bili vrlo slični. Od ideja do metoda i implementacije, fašizam i socijalizam su vrlo slične ideologije i slične političke prakse. Nešto potpuno drugačije, na potpuno suprotnoj strani od njih, je klasični liberalizam.

Konkurs

Predlog

Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije

Raspisuju konkurs za nacionalnu penziju otvoren za sve punoletne građane Republike Srbije i sve građane bivše SFRJ, Mađarske, Rumunije i Albanije koji se izjasne kao Srbi. Za učešće na konkursu potrebno je:

1. Napisati slobodan sastav do 4000 karaktera u kome kandidat iznosi zašto baš ona/on treba da dobije nacionalnu penziju i u kome obrazlaže zašto je prirodno da se penzija zasluži, a ne zaradi.
2. Dostaviti potvrdu o imovini i stečenim pravima ili jasno dokazati da je kandidat nekada imao velike tekuće prihode, ali da ih je uspešno utrošio bez ikakvog investiranja u sheme osiguranja za starost.

Ako nije moguće ispuniti uslove pod 2.

3. Dokazati da od bavljenja svojom primarnom profesijom nije imao prilive novca od nedržavnih kupaca u iznosu većem od 100 dinara.

Alternativno kandidati mogu da dostave:

1. Izjave tri svedoka ili barem tri video snimka u kome se nedvosmisleno dokazuje patriotizam kandidata, odnosno dostaviti pisane materijale u kome se patriotizam dokazuje.


Idealni kandidati će biti izabrani na osnovu sledećih kriterijuma.

GRUPA 1

1. Prednost imaju kandidati sa što većom imovinom i tekućim primanjima.
2. Ako kandidat nema velika tekuća primanja i imovinu, ekvivalent velikim primanjima i imovini će biti jasno dokazivanje da su pokazali da mogu da raskrčme što više novca i imovine.

do 3000 penzija će biti odobreno u 2013. godini.

GRUPA 2

3. Kandidat mora dokazati da bi umro od gladi bavljenjem svojom primarnom profesijom, a da istovremeno nije bio plaćen od strane Republike Srbije, lokalne samouprave ili država koje su prethodile Republici Srbiji (SCG, SRJ, SFRJ, FNRJ...)
4. Kandidati iz grupe 2 moraju odstaviti uverenje o državljanstvu i izvod iz matične knjige rođenih, kao i potvrdu dva svedoka da oni zaista postoje kako takvi i da se bave time što su naveli u sastavu.

do 3000 penzija će biti odobreno u 2013. godini.

Prodaja dedovine strancima

Mnogo se priča o tome da se ugledamo na Mađare. Uvek se mi ugledamo na loše prakse najgorih đaka, što Mađarska objektivno jeste u klubu 10 zemalja koje su ušle u EU 2004. godine. Ne može naše oranice da kupuje niko ko nije naš državljanin. (Evo ja ovde već vidim nakaradni biznis lažnih brakova u svrhu kupovine zemlje ako zatreba) Danas se jedan kandidat za odbornika slatko nalupetao, a Blic ga preneo, doduše od njegove demagogije na lokalu ispalo da je stav njegove stranke u brzom raspadu. Elem, posledica izvesnosti da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji je fantastičan bum cena zemlje u Vojvodini. Ne znam kako može biti loše da aktiva vredi nekoliko puta više nego pre par godina. Možda je loše za one koji su videli da je poljoprivreda trenutno neviđeno isplatljiv biznis koji pride i država subvencioniše (na žalost ulazak u vrzino kolo sa državom znači i da lupi po prstićima kada se odvažite da izvozite pšenicu u godinama kada je zarada najbolja), pa vide priliku u tome da kupe ili rentiraju zemlju relativno jeftino. Dolazak novih interesenata tu računicu kvari, ali podstiče na rast produktivnosti.

Pored dela naše poljoprivrede koja je po svemu na svetskom nivou imamo i temeljno zaostalu poljoprivredu u velikom delu zemlje. Ulazak bilo koga ko bi to kupio bi značio preporod kako za ljude koji ne znaju šta bi sa zemljom koja je u parlogu jer je niko neće ni za džaba da je rentira, mogućnost da se imovina proda nekom ko bi njome bolje upravljao i konačno, mogućnost da se onaj zaostali deo domaće poljoprivrede približi standardima produktivnosti u normalnom svetu. Kada je reč o nestvarnim parlozima državne poljoprivrede, ulazak novih interesenata bi značio dobijanje mnogo kvalitetnijih vlasnika i zemlju koja bi donosila prinos koji je veći od koševine parložne trave. Da li će zemlju u Srbiji da ore firma čiji je vlasnik Hans, Hafez, Hrvoje ili Srboljub je potpuno irelevantno. Ovo društvo na H je deo argumenata onih koji su pokazali kako se zemlja može ustrojiti na način kako verovatno ni naši najgori neprijatelji ne bi uspeli, odnosno jadnog plivanja na populizmu. Pogotovo je jedno što se u startu polazi od pretpostavke da smo inferiorni u odnosu na strance jer samo tako se može objasniti logika da će nas pojesti za doručak. Bolja logika je razmišljati o tome da neke naše kompanije već obrađuju mnogo zemlje u inostranstvu i da je pravo pitanje zašto to ne rade u Srbiji.

Kako bilo, ono što je sigurno je da naše oranice neće uzeti neko ko nije nikada zaorao brazdu i ko ne zna kako srpsko (i vojvodjansko) sunce greje lepse nego bilo koje drugo, nego će interesenti biti uglavnom oni koji dobro znaju šta bi s time. Teško je i verovati da bi postoji logički nepotpuno nemoguć profil nekoga ko ne zna biznis, a hoće da puno plati i samo da odnese zaradu.

Locke

Po drugi put u par dana vidim da Cato institute tvituje rečenicu Johna Lockea: ljudi stvaraju državu da bi zaštitili privatnu svojinu.

Smeta mi i sama rečenica, a i generalno ne razumem libertarijansku opsesiju Lokom. Što se rečenice tiče, mnogo bolje objašnjenje nastanka države od Lokovog, i uopšte bolje od bilo kakve forme društvenog ugovora, je Hobs-Olsonova tradicija po kojoj država nastaje čistom silom. Od prvobitnog stanja anarhije, postepeno se izdvaja dominantna grupa i upostavlja red na svojoj teritoriji. Ne samo da je Lokova verzija istorijski neverovatna, već teorija društvenog ugovora ideološki šteti libertarijancima. Ugovor podrazumeva dobrovoljnost; a mi nismo dobrovoljno postali nekakvi članovi država, već smo bukvalno prinuđeni da nekoj zemlji pripadamo. Izuzetak je mogućnost promene državljanstva, ali to se radi jako teško i uz ograničen izbor, tako da se ne može računati kao izlaz. Društvenog ugovora niti je bilo, niti libertarijanci imaju razloga da promovišu takvu teoriju.

Drugo, Lokova teorija svojine je vrlo čudna. Njemu svojina nastaje radom, zemlja koju ogradite je vaša ako na njoj radite, ali zatim na to stavlja ograničenje da je to u redu sve dok ne steknete dovoljno; sve više od onoga što vam "treba" ne može biti vaša svojina.

Niti bi ostale Lokove ideje trebalo da budu posebno primamljive libertarijancima. Bio je manje ili više merkantilista; tvrdio je da je čovekov um tabula rasa (što je bilo idealno kasnije za rusoovce i marksiste koji su krivili društvo i institucije za kvarenje čoveka, odnosni mislili da čoveka mogu promeniti i svemu ga naučiti); bio je empirijski anti-teoretičar, suprotno kasnijim libertarijancima i austrijskim ekonomistima.

Sve u svemu, koliko ja mogu da vidim, jedina svetla tačka mu je u tome što je bio za ograničenu vladu i sporio neograničeno pravo kraljeva. Ali u konteksu ostatka njegove misli, taj njegov libertarijanizam kao da je srećna slučajnost a ne logična posledica.

Propuštam li nešto? Zašto libertarijanci toliko vole Loka? 

Jedna alternativna budućnost

Opis zemlje velikih umova i neviđene fukare. Opis jedne politčarke koju su mnogi u Srbiji baš pohvalili kada je iznosila predloge svoje imbecilne politike. Opis jedne alternativne budućnosti srbskih patrijota gde bi ekonomisti koji znaju kako se aktivno pomaže privreda i štiti standard imali nezamenljivu ulogu. Opis zemlje koja bi da ide mimo sveta. Opis zemlje gde fukara seiri i vodi državu.

IT socijala

Pokušavam da razumem ideju iza ovih Dinkićevih mera pomoći IT sektoru.

Paradoks je u tome što je IT uspešna industrija. Zašto već uspešnoj industriji davati još i veće povlastice, kao što su oslobeđanja od poreza ili zdravstvenog osiguranja? Iz istog budžeta koji pune manje uspešne grane i u proseku daleko siromašniji ljudi od onih koji rade u IT sektoru.

Da isključimo odmah politički marketing kao očigledno objašnjenje: iako je tačno, to nas samo vodi jedan stepen nazad, pa umesto objasniti zašto je političar nešto uradio, treba objasniti zašto je to što je on uradio popularno.

I mislim da sam na kraju shvatio misaoni proces koji stoji iza ovoga. U osnovi svega je kolektivizam, podvrsta merkantilizam. Oni vide da IT sektor izvozi i zarađuje i onda na to gledaju kao da IT sektor zarađuje za "nas". Kao da smo mi svi zajedno, jedna ekonomija, pa je izvoz IT sektora pre svega dobar za sve nas kolektivno, dobar za Srbiju. Zato im je onda logično da treba podržati one koji "nam" donose novac.

Ako se na istu stvar gleda očima pojedinca i liberala, a jednako i očima ekonomiste, to izgleda apsurdno. U agregatnom smislu se to tako beleži, IT sektor ima izvoz i to je priliv deviza za Srbiju. Ali to ima samo vrlo posredne veze sa životnim standardom prosečnog čoveka: više je standardu stanovnika Srbije zaposlenih van IT sektora doprinela dostupnost jeftine kineske robe nego sav izvoz IT sektora do sada.

A ako povlastice eskaliraju, od IT-a na kraju Srbija može imati i čistu štetu, baš kao što ima neto štetu od nekih drugih sektora ili stranih investicija za čiji se dolazak plaća iz budžeta.

Baš čudan dan

Čudim se, čudim se, ali danas hvalim Dinkića. Da mu je politika bila ovakva i ovakva ne bi bio ubedljivo najveće razočarenje posle 2000. godine. Doduše sada je kasno da se promeni, ali kako ja baš loše procenjujem njegovu gimnastiku, neću dalje ulaziti u prognoze.

Ja i asistent u Ninu

Dobih malo prostora u Ninu. Tu i tamo je seckano (ne zbog sadržaja, nego prostora), pa se ponegde gubi lepota dugačke misli u dugim rečenicama:-)

Nemam odgovor

Jedno od pitanja na koje nemam odgovor jer mi se suprotstavlja više dobrih argumenata je šta raditi sa socijalnim slučajevima koji najočiglednije neodgovorno štancaju decu kojoj gotovo ne mogu išta da pruže. S jedne strane deca nisu kriva i ne treba da gladuju zato što roditelji nisu čuli za kontracepciju i to da je poželjno ulaziti samo u ono za šta imaš novca da isfinansiraš. S druge strane, pitanje je koliko je to novca? Užasno je ako dobiju baš mrvice jer će vrlo verovatno imati teške probleme u daljoj socijalizaciji i karijerama i stvarati nove probleme, a ako im date previše stvorićete malu armiju kao u Britaniji, istinskog belog smeća koje se razmnožava u najranijim godinama i ceo život živi na teretu poreskih obveznika ogajajući mladunce koji se povremeno ističu akcijama kao što je paljenje britanskih gradova 2011. godine. Pitanje nataliteta me uopšte ne zanima kao takvo jer kod nas nikada nije prošlo bez najočiglednije fašističkih primesa u razmtranju istog - i od strane države i od strana većine građana.

Situacija je dodatno komlikovana jer naš sistem kaže da je primarna porodica gotovo uvek na prvom mestu (što je apsurd, zna to svako ko je iole vidio kakvog polusveta ima), sistem usvajanja nam je do zla Boga komplikovan i odbacuje mnogo ljudi koji bi bili odlični roditelji, državna sirotišta su blagi očaj. Kako deca zaista ne mogu sama da se brinu o sebi ostaje mi otvoreno pitanje. Dobra stvar je da će gotovo uvek ovakve porodice ako su iole uklopljene u svoju zajednicu imati pomoć koja je dominatno privatna, ali ima onih koje su potpuno izopštene i tu ni taj deo priče ne pije vodu.

Fiksni kurs i izvoz

Najnovija stvar koju o fiksnom kursu čujem je da ne pogoduje izvoznicima; da je u neskladu sa izvoznom orijentacijom. Na stranu mitologija o izvozu i "izvoznoj orijentaciji" kao nečemu neupitno dobrom, nečemu što se za sve misleće ljude podrazumeva, već ne znam ni odakale je ova ideja da fiksni kurs slabi izvoz iskrsla. Oblik kursa, načelno, nema veze sa izvozom i uvozom. Na primeru Srbije, stvar je još i obrnuta -- ovaj rukovođeno plivajući kurs još i uništava privredu i izvoznike. Fiksni kurs bi, ako išta, popravio izvoz.

Ilustracije radi, pogledao sam neke podatke. Evo grafika o izvozu kao procentu društvenog proizvoda po zemljama. Zemlje sa fiksnim kursom sve redom imaju veći udeo izvoza u GDP-u; da ne pominjem da uglavnom sve imaju i veće stope rasta GDP, pa prema tome i brže rastuće apsolutne iznose izvoza. Srbija sa svojim kursom pliva na začelju.

Evo i omraženog platnobilansnog deficita. Srbija je i ovde, sa plivajućim kursom i depresijacijama koje navodno stimulišu izvoz, na začelju.

Hajde stručnjaci probajte još jednom. Zašto plivajući dinar? Ili bolje, zašto dinar?

Maverick

Neoznačeno tele koje se odvoji od krda i izgubi se naziva maverick. U politici Maverick je osoba koja formira svoje političke stavove nezavisno od grupe kojoj pripada. To je vrsta individualizma po kojoj je poznat John McCain, ameički senator i predsednički kandidat 2008, koji se za razliku od većine republikanaca zalagao za reformu finansiranja političkih kampanja, za povećanje broja trupa u Iraku i slično.

Političar koji u Srbiji najviše podseća na mavericka je Goran Ješić. On često neslaganje sa svojim partijskim kolegama iznosi u javnost, što pretpostavljam jako nervira stranačko rukovodstvo. Glasno je kritikovao Cvetkovićevu vladu i među prvima je podržao Djilasa za predsednika DS. Kada su ga kritikovali što stavove iznosi u javnost umesto na stranačkim organima, kako valjda statut DS nalaže, odbrusio je da su u pitanju pravila koja nisu dostojna demokratske stranke i da ne namerava da ih poštuje. Zalagao se za veću autonomiju Vojvodine nego što je DS prihvatio. Konačno, danas u Blicu je podržao SNS i URS projekat sa investicionim fondom Al Dahra koji za njegove partijske šefove Pajtića i Djilasa predstavlja protivzakonitu prodaju srpske zemlje.

Bez obzira da li se slažete sa Goranom Ješićem mora mu se odati priznanje da je možda i najprincipijelniji političar u Srbiji. Maverick. 

Odgovornost

Danas me je po ko zna koji put inspirisao ministar za koga uvek pomislim da mu teče poslednji mandat u vladi, a on me uvek razuveri i nastavi da ima neproporcionalno moći nad našim životima u poređenju sa poverenjem koje uživa u biračkom telu. Jedan od osnovnih problema, doduše ne samo srpske privrede, je da za loše rezultate velikih igrača niko nije suštinski kriv, pa je dominatna praksa socijalizacija gubitka. Na taj način veliki se sistemski stimulišu na rizično ponašanje, bilo da su to banke, preduzeća ili paradržavni fondovi, a to rizično ponašanje često je usko povezano sa koruptivnim podsticajima. Da bi Srbiji bilo bolje, jedan od osnovnih postulata bi morao postati: kada firma ne može da finansira dospele obaveze ona ide u bankrotstvo, a vlasništvo nad firmom preuzimaju poverioci. U srpskom slučaju banke. To ne znači da firme više nema. Naprotiv, ona je u rukama banke, koja nema ama baš ništa od toga da raskrčmi firmu i da prođe gore nego što bi prošla kada bi ta firma nastavila svoj život. Ona mora da je restrukturira ili da nađe nekoga ko će to da uradi. Ako to ne uradi kako treba banka trpi gubitak, ako uradi na pravi način banci će biti dobro, a firma nastavlja život sa novim vlasnicima (pretpostavka je da će banka pre ili kasnije prodati tu firmu) koji će verovatno svoj posao da rade bolje. Država ne mora da ulazi u priču, neki socijalni slučaj iz svog poreza ne mora da finansira gubitke velikih igrača, a ja ne moram da slušam kako nam o velikim poslovima i parama govore ljudi koji u svom životu nikada nisu nešto zaradili ni na slobodnom, ni na nešto manje slobodnom tržištu. Zaboravih, ne moram da slušam ni logičke besmislice prema kojima firme dolaze u problem zbog kredita, umesto da se kaže da niko ne bije po ušima da se kredit uzima i da se krediti obično ne mogu isplatiti zato što se firmom loše upravlja, a ne zato što banke neće da budu filantropi, prevashodno jer deponetni banke nemaju takvih želja.

Šta su posledice ovog jednostavnog koncepta. Prvo, akcionari će malo bolje razmisliti kome daju na upravljanje firmu i reagovaće brže kada vide da firma juri u ponor. Menadžeri koji upropaste firmu ili je dovedu u poteškoće lete sa svog posla na vreme. Znajući da im država neće priteći u pomoć, i akcionari i menadžment koga postave mnogo opreznije vagaju svoje poslovne planove i ne srljaju. S druge strane i banke ne dele šakom i kapom pare onima koji su vrlo diskutabilni sa stanovišta kvaliteta, jer znaju da će umesto države morati sami da rešavaju probleme koje su potpirili davanjem loših kredita. Rezultat je da je manje nerealnih pokušaja ekspanzije, manje korupcije, manje relaksiranih banaka i manje firmi koje jure u stečaj zbog igranja sa leveridžom na srpski način. Umesto da socijalni slučaj X daje svoje pare da bi finansirao nerealne poslovne planove velikih igrača, socijalni slučaj X iz budžeta dobija još neki dinar za 'leba i s 'leba, a ministri manje mudruju o apstraktno-filozofskim konceptima socijalnih korpi u saradnji sa najširim krugom stejkholdera. Takođe, znajuči da nema drugog izlaza za loše kredite do ulaska u vlasništvo, banke više ne mogu da zatežu oko reprograma loših kredita znajući da će se pojaviti Gandalf od Vlade, nego moraju mnogo pre da reaguju reprogramom kada vide da im je to bolje od ulaska u vlasništvo, a sam reprogram može da uključuje neki oblik kontrole poslovanja dužnika.

Eto, znam da je ovo preprosto da bi bilo prihvaćeno, ali i to bi bio korak napred. Potom se može krenuti na utvrđivanje broja meseci u godini, da li se može trošiti ono čega nema, da li je bolje imati pravo na papiru ili u praksi i tako dalje....

Austrijska teorija recesija

U komentarima na pretprethodni post hasd i Dorćolac pitaju zašto sam u knjizi posvetio relativno malo prostora austrijskoj teoriji recesija (ili poslovnih ciklusa ili ABCT) i kakve su moje zamerke na istu. 

Da prvo vidimo šta ta teorija nije. ABCT nije teorija koja kaže da ako u jednom periodu imate monetarnu ekspanziju u narednom sledi krah. To da će posle monetarne ekspanzije morati da usledi prilagođavanje nadole i recesija nije specifično za ABCT, već je široko prihvaćena stvar, od strane monetarista, novih kejnzijanaca i drugih škola. Ono što je specifično za ABCT je mehanizam tog kraha. On se za ABCT sastoji u tome da su u fazi ekspanzije investotori zavarani veštački niskim kamatnim stopama; zbog čega onda ulažu u dugoročnije projekte više nego što bi inače bio slučaj; ali kad ekspanzija jednom prestane vidi se da su mnogi od ovih dugoročnih projekata bili neisplativi; onda ti projekti propadaju i to je glavni uzrok recesije. 

Dakle, kad se kritikuje ABCT ne kritikuje se široko prihvaćena ideja da će monetarna ekspanzija jednom morati da prestane i da će uslediti prilagođavanje i recesija, već ovaj specifični mehanizam. 

Taj specifični mehanizam nije previše ubedljiv iz više razloga. 

Prvo, on pretpostavlja ekstremnu kratkovidost ulagača. Po ABCT, kada biznismen vidi da su kamate niske, on ne pomisli da je to možda privremena politika centralne banke i da će uslediti inflacija i zatim krah, nego naivno pomisli da će tako biti doveka. I to se navodno dešava stalno, privrednici nikad ništa ne nauče, već prilikom svake recesije ponavljaju istu grešku. To je čudno za teoriju koja inače drži da su, ako ne pojedinci onda tržišta u celini, dosta promućurna. 

Drugo, ABCT ima veliki problem u tretmanu kamatnih stopa. Biznis je kod odluka o ulaganjima pre svega zainteresovan za dugoročnije stope. Ali centralna banka ne može da kontroliše dugoročne stope. Štaviše, ako kratkoročne veštački smanji, ona samim tim dugoročne nenamerno povećava, zbog inflacionog efekta koji smanjenjem kratkoročnih stopa stvara. Ako  centralna banka veštački snizi kratkoročne kamate to neće smanjiti nego će povećati dugoročne i tako negativno delovati na ulaganja, u obrnutom smeru od predviđanja ABCT. ABCT jedino ostaje da barata sa kratkoročnim stopama, ali kao što rekoh, one za realni biznis nisu previše bitne. Pogledajte prethodnu krizu -- ljudi su kupovali stanove sa kreditima na 30 godina, to su bile kamate koje su gledali a centralne banke njih mogu da menjaju onoliko koliko meteorolozi mogu da promene klimu. A nije mnogo različito ni ako uzmete jednogodišnje ili petogodišnje kamate.

Treće, ABCT mehanizam, ponavljam, nije isto što i široko prihvaćena tvrdnja da posle veštačke ekspanzije sledi krah. ABCT mehanizam kaže da su u godinama buma, zbog niskih kamata, investicije rasle više nego što je trebalo, jer su dugoročna ulaganja imala više smisla od kratkoročnih ulaganja i potrošnje. Ali ako je to zaista tako, učešće kratkoročne, lične potrošnje bi tokom godina investicionog buma trebalo da pada. Ako uzmemo poslednju svetsku ekonomsku krizu, 2002. do 2007. je potrošnja trebalo da raste relativno sporije od investicija, što nije tačno. To je poznati problem sa ABCT, testiran i na ranijim recesijama -- investicije i potrošnja se obično kreću zajedno (što potvrđuje da postoje obični bumovi i krahovi), a ne u suprotnim smerovima (kao što bi po ABCT trebalo da bude).

Četvrto, svet se u sto godina otkad je Mizes predložio ovu teoriju dosta promenio. Čak i kad bi tvrdnje ABCT o zavaravanju investitora kamatnim stopama bile potpuno tačne, koliko bi tako nešto bilo bitno u današnje vreme? Pogledajte poslednju svetsku finansijsku krizu. Tu je ulogu igralo toliko državnih politika -- podsticanje građevinarstva; zakonska rešenja o ličnom bankrotsvu; dugogodišnja "preveliki da propadnu" doktrina;  međunarodna bazelska regulacija; mnogo domaćih finansijskih regulacija; uloga koju su države dodelile rejting agencijama; i mogao bih još dugo da nabrajam -- i sada uz sve to što ometa normalno funkcionisanje tržišta mi treba da poverujemo da je do krize došlo zbog loših kamatnih signala? Zato što je neko previše investirao u dugoročne projekte a premalo u kratkoročne? Čak i ako bi tako nešto bilo tačno, kad moje prethodne primedbe ne bi važile, o tome bi imalo smisla govoriti samo na tržištu bez većih ostalih distorzija. Ali u današnjem finansijskom sistemu distorzije su tolike da ABCT, čak i kad bi bila ispravna ne bi bila ni u prvih deset uzroka današnjih recesija. 

To su ukratko razlozi zašto ABCT ne pridajem mnogo pažnje. 

Energetska efikasnost

Malo stvari može da me izvede iz takta kao navođenje lažnih ili besmislenih podataka. Članak u Blicu je dobar primer. Recimo:

Energetska efikasnost u Srbiji je izuzetno niska u poređenju sa prosekom u zemljama Evropske unije, jer se u našoj zemlji troši 2,5 puta više energije po jedinici društvenog proizvoda u odnosu na svetski prosek i četiri puta više od proseka u EU.

Da bi bilo jasnije šta je ovde problem, navodim sledeći primer:

Energetska efikasnost u stanu moje babe je izuzetno niska u poređenju sa mojim stanom, jer se u njenom stanu troši 2,5 puta više energije po dinaru dohotka nego u mom. Ja sa mojih 100.000 dinara mesečno potrošim samo 2.000 Kwh, a ona sa svojom penzijom od 20.000 potroši čak 1.000 Kwh!

E, koliko logike ima moja izjava, toliko logike ima i citat iz članka u Blicu. Ali, to je tek početak:

Domaćinstva u Srbiji troše 2,5 puta više energije po kvadratnom metru stambenog prostora od nekih zemalja EU.

Koje su to "neke zemlje EU"? Nemam pojma, ne kažu, ali se verovatno misli na Maltu, Kipar, Grčku, Španiju, Portugal i slične zemlje gde se deca rasplaču od sreće (ili straha) kada vide sneg.

Srbija ima najniži stepen energetske efikasnosti u Evropi. Države zapadne Evrope po kvadratnom metru potroše oko 100 kWh energije godišnje, a u našoj zemlji je potrošnja od 150 do 180 kWh.
Malo pre je bilo 2,5 puta više, sad je samo 50%-80% više. Ali, ovde se više ne govori o "nekim zemljama EU", već o "državama Zapadne Evrope", tako da opet nije jasno o kojim zemljama se govori. Međutim, šta je zajedničko za "države Zapadne Evrope"? Pa, ako baš gledamo Zapadnu Evropu, u geografskom smislu, zajednička im je klima. A klima u zemljama poput Francuske, Engleske, Belgije i Holandije je mnogo blaža nego klima u Srbiji - niti su zime tako hladne, niti su leta tako topla. A, ako zime nisu tako hladne, a ni leta nisu tako topla, onda su i potrebe za grejanjem zimi, odnosno za hlađenjem leti, manje nego u Srbiji, pa su, samim tim, jeli, te zemlje mnogo "energetski efikasnije".

Evo je ovde dobra klimatska mapa:






Dakle, kao što možete da primetite, "Zapadna Evropa" je prilično irelevantna za nas ovde. Mnogo su relevantnije zemlje Centralne i Istočne Evrope poput Mađarske, Češke, Rumunije ili Poljske.

Trebalo mi je malo vremena da pronađem podatke, ali sam na kraju uspeo. Postoji sajt, na kojem možete naći upravo indikator koji nas zanima - koliko energije se troši po kvadratu stambenog prostora (naravno nema Srbije). Pošto je sajt rađen u Flashu (valjda) ne mogu da stavim link, ali evo print screena (kliknite za veću sliku):




Na mapi vidite koje zemlje su posebno "energetski neefikasne". Igrom nekog vrlo čudnog spleta okolnosti, radi se baš o onim zemljama koje imaju kontinentalnu klimu i vrlo hladne zime.

Na levoj strani možete videti rang listu zemalja sa najvećim utroškom energije po kvadratnom metru - nakon Letonije, Finske i Estonije (koje baš i nisu za nas relevantne), slede upravo Poljska, Češka, Rumunija, Nemačka, Slovenija, Austrija i Mađarska - dakle zemlje sa zimama koje je slične našim.

Pored klime, bitan je još jedan faktor - koliko ljudi živi u stanu, a koliko živi u kući? Sasvim je jasno da su stanovi energetski efikasniji, jer se toplota manje rasipa nego kada se radi o kućama. Procenat stanovništva koje živi u kući veoma varira od zemlje do zemlje, a evo ovde podataka za EU:

Naravno, ovo je delimično rezultat upravo klime, ali mislim da su važniji socio-ekonomski faktori, poput recimo urbanizacije, pošto je jasno da seosko stanovništvo uglavnom ne živi u energetski efikasnim soliterima. Nisam uspeo da pronađem podatke za Srbiju, ali se ne bih iznenadio da se nalazimo negde pri desnom kraju skale, gde su i Hrvatska, Slovenija i Mađarska.

Dakle, imajući u vidu da 1) su zime u Srbiji prilično hladne i 2) ovde dosta ljudi živi po kućama, uopšte ne treba da nas čudi da je ove potrošnja energije po kvadratnom metru relativno visoka. Ali, mislim da nema smisla to nazivati "energetskom neefikasnošću".