Odgovornost

Danas me je po ko zna koji put inspirisao ministar za koga uvek pomislim da mu teče poslednji mandat u vladi, a on me uvek razuveri i nastavi da ima neproporcionalno moći nad našim životima u poređenju sa poverenjem koje uživa u biračkom telu. Jedan od osnovnih problema, doduše ne samo srpske privrede, je da za loše rezultate velikih igrača niko nije suštinski kriv, pa je dominatna praksa socijalizacija gubitka. Na taj način veliki se sistemski stimulišu na rizično ponašanje, bilo da su to banke, preduzeća ili paradržavni fondovi, a to rizično ponašanje često je usko povezano sa koruptivnim podsticajima. Da bi Srbiji bilo bolje, jedan od osnovnih postulata bi morao postati: kada firma ne može da finansira dospele obaveze ona ide u bankrotstvo, a vlasništvo nad firmom preuzimaju poverioci. U srpskom slučaju banke. To ne znači da firme više nema. Naprotiv, ona je u rukama banke, koja nema ama baš ništa od toga da raskrčmi firmu i da prođe gore nego što bi prošla kada bi ta firma nastavila svoj život. Ona mora da je restrukturira ili da nađe nekoga ko će to da uradi. Ako to ne uradi kako treba banka trpi gubitak, ako uradi na pravi način banci će biti dobro, a firma nastavlja život sa novim vlasnicima (pretpostavka je da će banka pre ili kasnije prodati tu firmu) koji će verovatno svoj posao da rade bolje. Država ne mora da ulazi u priču, neki socijalni slučaj iz svog poreza ne mora da finansira gubitke velikih igrača, a ja ne moram da slušam kako nam o velikim poslovima i parama govore ljudi koji u svom životu nikada nisu nešto zaradili ni na slobodnom, ni na nešto manje slobodnom tržištu. Zaboravih, ne moram da slušam ni logičke besmislice prema kojima firme dolaze u problem zbog kredita, umesto da se kaže da niko ne bije po ušima da se kredit uzima i da se krediti obično ne mogu isplatiti zato što se firmom loše upravlja, a ne zato što banke neće da budu filantropi, prevashodno jer deponetni banke nemaju takvih želja.

Šta su posledice ovog jednostavnog koncepta. Prvo, akcionari će malo bolje razmisliti kome daju na upravljanje firmu i reagovaće brže kada vide da firma juri u ponor. Menadžeri koji upropaste firmu ili je dovedu u poteškoće lete sa svog posla na vreme. Znajući da im država neće priteći u pomoć, i akcionari i menadžment koga postave mnogo opreznije vagaju svoje poslovne planove i ne srljaju. S druge strane i banke ne dele šakom i kapom pare onima koji su vrlo diskutabilni sa stanovišta kvaliteta, jer znaju da će umesto države morati sami da rešavaju probleme koje su potpirili davanjem loših kredita. Rezultat je da je manje nerealnih pokušaja ekspanzije, manje korupcije, manje relaksiranih banaka i manje firmi koje jure u stečaj zbog igranja sa leveridžom na srpski način. Umesto da socijalni slučaj X daje svoje pare da bi finansirao nerealne poslovne planove velikih igrača, socijalni slučaj X iz budžeta dobija još neki dinar za 'leba i s 'leba, a ministri manje mudruju o apstraktno-filozofskim konceptima socijalnih korpi u saradnji sa najširim krugom stejkholdera. Takođe, znajuči da nema drugog izlaza za loše kredite do ulaska u vlasništvo, banke više ne mogu da zatežu oko reprograma loših kredita znajući da će se pojaviti Gandalf od Vlade, nego moraju mnogo pre da reaguju reprogramom kada vide da im je to bolje od ulaska u vlasništvo, a sam reprogram može da uključuje neki oblik kontrole poslovanja dužnika.

Eto, znam da je ovo preprosto da bi bilo prihvaćeno, ali i to bi bio korak napred. Potom se može krenuti na utvrđivanje broja meseci u godini, da li se može trošiti ono čega nema, da li je bolje imati pravo na papiru ili u praksi i tako dalje....