Pages

02 February 2013

Austrijska teorija recesija

U komentarima na pretprethodni post hasd i Dorćolac pitaju zašto sam u knjizi posvetio relativno malo prostora austrijskoj teoriji recesija (ili poslovnih ciklusa ili ABCT) i kakve su moje zamerke na istu. 

Da prvo vidimo šta ta teorija nije. ABCT nije teorija koja kaže da ako u jednom periodu imate monetarnu ekspanziju u narednom sledi krah. To da će posle monetarne ekspanzije morati da usledi prilagođavanje nadole i recesija nije specifično za ABCT, već je široko prihvaćena stvar, od strane monetarista, novih kejnzijanaca i drugih škola. Ono što je specifično za ABCT je mehanizam tog kraha. On se za ABCT sastoji u tome da su u fazi ekspanzije investotori zavarani veštački niskim kamatnim stopama; zbog čega onda ulažu u dugoročnije projekte više nego što bi inače bio slučaj; ali kad ekspanzija jednom prestane vidi se da su mnogi od ovih dugoročnih projekata bili neisplativi; onda ti projekti propadaju i to je glavni uzrok recesije. 

Dakle, kad se kritikuje ABCT ne kritikuje se široko prihvaćena ideja da će monetarna ekspanzija jednom morati da prestane i da će uslediti prilagođavanje i recesija, već ovaj specifični mehanizam. 

Taj specifični mehanizam nije previše ubedljiv iz više razloga. 

Prvo, on pretpostavlja ekstremnu kratkovidost ulagača. Po ABCT, kada biznismen vidi da su kamate niske, on ne pomisli da je to možda privremena politika centralne banke i da će uslediti inflacija i zatim krah, nego naivno pomisli da će tako biti doveka. I to se navodno dešava stalno, privrednici nikad ništa ne nauče, već prilikom svake recesije ponavljaju istu grešku. To je čudno za teoriju koja inače drži da su, ako ne pojedinci onda tržišta u celini, dosta promućurna. 

Drugo, ABCT ima veliki problem u tretmanu kamatnih stopa. Biznis je kod odluka o ulaganjima pre svega zainteresovan za dugoročnije stope. Ali centralna banka ne može da kontroliše dugoročne stope. Štaviše, ako kratkoročne veštački smanji, ona samim tim dugoročne nenamerno povećava, zbog inflacionog efekta koji smanjenjem kratkoročnih stopa stvara. Ako  centralna banka veštački snizi kratkoročne kamate to neće smanjiti nego će povećati dugoročne i tako negativno delovati na ulaganja, u obrnutom smeru od predviđanja ABCT. ABCT jedino ostaje da barata sa kratkoročnim stopama, ali kao što rekoh, one za realni biznis nisu previše bitne. Pogledajte prethodnu krizu -- ljudi su kupovali stanove sa kreditima na 30 godina, to su bile kamate koje su gledali a centralne banke njih mogu da menjaju onoliko koliko meteorolozi mogu da promene klimu. A nije mnogo različito ni ako uzmete jednogodišnje ili petogodišnje kamate.

Treće, ABCT mehanizam, ponavljam, nije isto što i široko prihvaćena tvrdnja da posle veštačke ekspanzije sledi krah. ABCT mehanizam kaže da su u godinama buma, zbog niskih kamata, investicije rasle više nego što je trebalo, jer su dugoročna ulaganja imala više smisla od kratkoročnih ulaganja i potrošnje. Ali ako je to zaista tako, učešće kratkoročne, lične potrošnje bi tokom godina investicionog buma trebalo da pada. Ako uzmemo poslednju svetsku ekonomsku krizu, 2002. do 2007. je potrošnja trebalo da raste relativno sporije od investicija, što nije tačno. To je poznati problem sa ABCT, testiran i na ranijim recesijama -- investicije i potrošnja se obično kreću zajedno (što potvrđuje da postoje obični bumovi i krahovi), a ne u suprotnim smerovima (kao što bi po ABCT trebalo da bude).

Četvrto, svet se u sto godina otkad je Mizes predložio ovu teoriju dosta promenio. Čak i kad bi tvrdnje ABCT o zavaravanju investitora kamatnim stopama bile potpuno tačne, koliko bi tako nešto bilo bitno u današnje vreme? Pogledajte poslednju svetsku finansijsku krizu. Tu je ulogu igralo toliko državnih politika -- podsticanje građevinarstva; zakonska rešenja o ličnom bankrotsvu; dugogodišnja "preveliki da propadnu" doktrina;  međunarodna bazelska regulacija; mnogo domaćih finansijskih regulacija; uloga koju su države dodelile rejting agencijama; i mogao bih još dugo da nabrajam -- i sada uz sve to što ometa normalno funkcionisanje tržišta mi treba da poverujemo da je do krize došlo zbog loših kamatnih signala? Zato što je neko previše investirao u dugoročne projekte a premalo u kratkoročne? Čak i ako bi tako nešto bilo tačno, kad moje prethodne primedbe ne bi važile, o tome bi imalo smisla govoriti samo na tržištu bez većih ostalih distorzija. Ali u današnjem finansijskom sistemu distorzije su tolike da ABCT, čak i kad bi bila ispravna ne bi bila ni u prvih deset uzroka današnjih recesija. 

To su ukratko razlozi zašto ABCT ne pridajem mnogo pažnje. 

28 comments:

Dorćolac said...

Ali ko je uošte pre Mizesove "Teorije novca i kredita" ponudio to "široko prihvaćeno objašnjenje" da recesijama prethode monetarno-kreditne ekspanzije? Fisher i njemu slični free-market ekonomisti zasigurno nisu, s obzirom na njihovo objašnjenje uzroka Velike Depresije. Rani Kejnzijanci takođe nisu, jer bi sekli granu na kojoj sede. Ukoliko, dakle, nije niko pre Austrijanaca izneo tu tezu, ne bi li bilo pravilnije reći da je takvo objašnjenje srž, suština ABCT koju je Austrijska škola ostavila u baštinu drugim teorijskim pravcima, za razliku od nekih drugih povezanih koncepata u kojima je ostala usamljena (pitanje samog mehanizma prilagođavanja, odnosa dugoročnih i kratkoročnih ulaganja, promenjenog institucijalnog ambijenta, i sl.)? U svakom slučaju, hvala za post.

Slaviša Tasić said...

Cantillon, Hume, Fisher itd. Austrijanci nisu bili ni prvi niti su jedini koji to misle.

Pavle Mihajlović said...

Slaviša, mislim da si na mnogo mesta previše simplifikovao teoriju i zbog toga joj sudiš na pogrešan način. Odgovoriću ti na svom blogu jer je ovde premalo mesta.

Ivan Jankovic said...

Slavisa,

sto se tice prve zamerke, one o zavaravanju ulagaca to je stvar na koju postoji odgovor. Ima ih nekoliko, a najvazniji su da iako je investitor svestan dugorocne nedorzivosti investicija on mora da ih prihvati zato sto ce u suprotnom gubiti kratkorocno u odnosu na konkurente. Ali, vaznije od toga, investitor bi morali da veruju ABCT da bi se ponasali racionalno u stakvoj situaciji. Ako vecina ekonomista i finansijskih analiticara ne veruje u ABCT, i stavise jako se trudi da je omalovazi, zasto se onda cudimo sto investitori u proseku ne veruju? To moze biti skandal samo iz perspektive monetarista za koje su spekulativni baloni nemoguci jer su ljudi racionalni i imaju savrsene informacije. Ovde nije dovoljno samo da budu racionalni, potrebno je da imaju i ispravno teorijsko razumevanje stvari.

U tom smuslu tvrdnja da postoje razne drug emonetarne teorije poslovnog ciklusa je neprecizna (postoje monetarne teorije recesije, kao pada novcane mase koji se mora spreciti). Ne postoji druga monetarna teorija koja kaze da monetarni bum moze voditi recesiji. Rast novcane mase moze voditi inflaciji, ali to je druga stvar. Za Fishera, Friedmana, Keynesa i sve ostale ne postoji recesija izazvana monetarnim bumom. Recesija je izazvana monetarnom kontrakcijom koja se mora spreciti drzavnom politikom.

Kad je rec o o trecem prigovoru koji dajes, on je zasnovan na potpuno pogresnoj interpretaciji koja je nazalost vrlo rasirena. ABCT ne predvidja pad potrosnje u fazi buma, daleko bilo, naprotiv, citava poenta ABCT je da sa manipulacijama kamatnom stopom, potrosnja ne pada tokom buma; intertemporalni alokacija resursa se menja tako sto ljudi bivaju ubedjeni da ima vise stednje nego sto ima, tako da investicije u dugorocne projekte rastu vise nego sto bi inace, ali istovremeno ne pada potrosnja ili kratkorocne investicije (ili cak rastu, zavisno od okolnosti). Daleko od toga da predivja pad potrosnje tokom buma, ABCT upravo kritikuje monetarne manipulacije sto sprecavaju pad potrosnje do koga bi moralo da dodje u cisto trzisnom sistemu.

Dalje, ako je iracionalnost investitora prigovor na Austrijsku skolu onda je prigovor na svaku drugu, posebno kejznijansku teoriju.

Kad je rec o cetvrtom prigovoru suoceni smo sa dilemom: ukoliko je zaista regulatorna zastita bila glavni uzrok sada, kako onda da je svaka kriza i recesija ranije takodje vodila velikom padu cena nekretnina, disproporcionalno u odnosu na druge prozivode (2001 je bila prva recesija u americkoj istoriji bez pada cena nekretnina, cime se Greenspan hvalio) ili disproporcionlanom padu industrije kapitalnih dobara. Ne postoji ni jedna bitna karakteristika recesije 2008 koja nije vidjena ranije. Da li to znaci da za sve prethodne recesije vazi jedna teorija (kakva god ona bila) a za ovu poslednju tvoja regulativna? Ili pak, nema nikakve univerzalne teorije, nego svaki put deluju razliciti uzroci a tek slucajno dobijamo tako slicne posledice?

Ivan Jankovic said...

Sad vidim Pavle Mihailovic ima odlican komentar slavisinog posta na blogu Von Meuman koji dodatno specifikuje i razradjuje detaljno mnoge od nacelnih poenti koje sam ja dao ovde:

http://clubvonneumann.blogspot.ca/2013/02/par-zapazanja-o-austriskoj-teoriji.html

Slaviša Tasić said...

Ivane,

postoji odgovor, samo je pitane kakav. Biznismeni ne moraju da znaju teoriju, ali kad bi kamate bile najveći problem valjda bi iz prakse tolikih godina nešto naučili. Kako to da tržište ima tako superiornu kolektivnu pamet kad je u pitanju prostorna alokacija resursa, a tako je naivno kad je u pitanju intertemporalna. Meni to nema smisla.

Drugo,"Ne postoji druga monetarna teorija koja kaze da monetarni bum moze voditi recesiji."

Kako ne postoji, to je poznata stvar već par vekova. Svaki monetarista će ti reći da bum mora jednom da prestane i posle toga sledi krah. Ako je ABCT po nečemu posebna onda je to po teoriji o vremenskoj strukturi investicija. Ako ABCT jednostavno govori o bumu i krahu, čemu onda trouglovi i priča o proizvodnim ciklusima i dugoročnim ulaganjima. U svakom slučaju ja definišem ABCT tako, jer taj njen aspekt kritikujem -- da su monetarni bumovi neodrživi ne mogu da kritikujem jer to nije sporno.

I oko četvrte stvari, ne znam zašto insistiraš na tom determinizmu, zašto bi morali imati zajednički teoriju ciklusa? Može li bombardovanje zemlje da izazove recesiju? Da li se to uklapa u ABCT? Naravno da može i da se ne uklapa. Isto tako može i finansijski potres, nastao iz potpuno drugačijih razloga da izazove recesiju. Ili recesiju može da izazove monetarni šok, nagli pad novčane mase i bez da je prethodno bilo veštačkog buma. To insistiranje na jedinstvenom objašnjenju mi malo miriše na gvozdene istorijske zakonitosti, ne znam otkud ti to.

Slaviša Tasić said...

Ovo zaboravih:

"ABCT ne predvidja pad potrosnje u fazi buma,"

Ne kažem ja da predviđa pad, nego da predviđa relativni pad, odnosno sporiji rast kratkoročne potrošnje i ulaganja od rasta dugoročne potrošnje i ulaganja. Jer ako kažeš da dugoročna ulaganja naročito rastu, to je isto kao da si rekao da su kratkoročna u relativnom padu u odnosu na njih (iako svi zajedno rastu zbog opšteg buma.)

Slaviša Tasić said...

Pavle,

Kod prve primedbe ti kažeš da je rast finalne potrošnje pokretač grešaka. Ali to onda prestaje da bude nužno ABCT, to je teorija bumova i krahova.

Evo ovde:
"Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju."

Ali gde se tu podstiču dugoročne na štetu kratkoročnih ulaganja? Jednostavno se povećava potrošnja, to je običan kreditni bum.

Onda prelaziš na onu tvrdnju o intertemporalnoj strukturi ulaganja, za koju i ja kažem da je ključna kod ABCT.

"Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) ... Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje."

Ne znam kako pravim ključnu grešku kad eksplicitno definišem ABCT kao takvu teoriju, za razliku od obične teorije bumova (o kojoj ti ustvari raspravljaš u prvom delu). Jedino što ne vidim nigde da se to u stvarnosti i dešava. ABCT predviđa da je tokom 2000-ih rast keš kredita za letovanja i brzu potrošnju bio manji od rasta kredita za dugoročne investicije -- što u praksi generalno nije tačno. Barem je to uvek bio problem za ABCT, mada možeš da probaš da izmeriš za poslednju recesiju da li je ovog puta drugačije.

Pavle Mihajlović said...

"Ako je ABCT po nečemu posebna onda je to po teoriji o vremenskoj strukturi investicija. Ako ABCT jednostavno govori o bumu i krahu, čemu onda trouglovi i priča o proizvodnim ciklusima i dugoročnim ulaganjima."

Slaviša, ABCT ne govori o dugoročnim ulaganjima već o zaobilaznijim ulaganjima što samo posredno uzima u obzir vreme. Zato je koncept kratkoročnih i dugoročnih stopa i ulaganja manje bitan argument za ABCT nego što si izneo.

Upravo u prethodnom leži pogrešna ilustracija ABCT koju iznosiš u postu i komentaru. Nije bitna ni intertemporalna (u smislu fizičkog vremena) struktura ulaganja već zaobilaznost proizvodne strukture što, opet, nije isto.

Smatram da je u Prices and Production Hayek najbolje iznelo logiku Kantiljnovog i Rikardovog efekta u Bem-Baverkovoj ideji o strukturi proizvodnje. Kantiljonov efekat je primenjen na preduzetnike koji zbog Rikardovog efekta ulažu u kapitalističkije obilke proizvodnje. Bum nastaje jer ta kapitalističkija proizvodnja ne može vremenski da se uksladi sa promenom tražnje. Bust nastaje jer je prilagođavanje nadole opet neusklađeno sa tražnjom. Jer tražnju možeš trenutno da promeniš, smao kažeš hoću ekstra kul frižder umesto običnog. Da bi isti proizveo treba vreme i više kapitala.

Ta "intertemporalna struktura proizvodnje" je vremenska samo zato što svaki stepen traži vreme jer je fizički nemoguće imati dodatni stepen proizvodnje bez dodatnog vremena. Ali nam to ne govori koje tačno vreme i u kom periodu toka vremena, tako da može da se desi da zaobilazniji proces proizvodnje zapravo bude vremenski kraći (iako strukturno kompleksniji i kapitalno opremljeniji) za samu firmu nego manje zaobilazan.

U prevodu ako radim prodaju na pijaci i odlučim da kupim digitalnu mernu kasu da bih ubrzao naplatu ja trošim smao malo dodatnog vremena da je kupim i donesem (a još manje ako mi isporuče što je dodatni stepen za finalnu proizvodnju). Drastično smanjujem svaku naplatu od finalnog kupca, tako da će moja finalna usluga zapravo biti fizički-vremenski kraća. Međutim, moj proces proizvodnje (prodaja namirnica) postaje zaobilazniji jer sam dodao kapitalnu opremu koju je neko proizveo. Taj proizvod jeste tražio više vremena i on zaista proces prodaje usluge čini vremenski intertemporalnijim, tako da kažem (kapitalističkijim bi reko Hajek), ali se potrošnja dodatnog vremena nužno ne poklapa sa mojom potrošnjom vremena da pružim finalnu uslugu. Eto primera kako proces može postati zaobilazniji ali ne mora nužno biti fizički, vremenski, duži. Zato je bitna razlika.

ABCT tvrdi da će promena kamata uticati na promenu vremenske strukture proizvodnje u smislu upravo te zaobilaznosti

Slaviša Tasić said...

Jasno mi je to, ulažu u dobra višeg stepena, dalje od finalne potrošnje. To je po pravilu dugoročnije ulaganje; ako si na pijaci ulaganje u kasu ti je dugoročnije ulaganje od recimo nabavke dodatne robe za prodaju. Ali i da nije ne vidim kako to pravi razliku. Teorija je da se umesto potrošnje biraju ulaganja u dobra višeg reda (što sam ja zvao dugoročnija), što ne primećujemo da se u praksi dešava. Umesto toga, kada je bum raste sve, kada je krah pada sve. Sve u svemu ne znam šta ova distinkcija rešava.

Pavle Mihajlović said...

Na datom primeru, pravi razliku, u tome što kada na pijacu dođe više komšija sa više para u džepu, robu će prodati onaj gde je manja gužva (ako su proizvodi i usluga isti) u toj situaciji smanjenje vremena finalne proizvodnje može uticati na profitabilnost. Sa druge strane, ako kupi na kvantašu više proizvoda, to će proizvođaču i distributeru dati signal da više proizvode, kupe veći kombi, novi traktor. Rente na pijaci će porasti kao posledica viših prihoda prodavaca, pa će vlasnik uložiti u još tezgi. Ako prodavac ne uloži u novu kasu uložiće konkurent. Pokupiće više mušterija, čak možda izbaciti prodavca u fokusu sa pijace.

Na kraju kada presuši dotok novog kredita i dođe do smanjenja potrošnje, moraće da se smanjuju troškovi da bi se spustile relativne cene. To je nemoguće ukoliko se uložilo u previše dugotrajne opreme i stepene proizvodnje koji nisu amortizovani.

Ovo je potpuno različito objašnjenje od dugoročnih investicija, jer kupovina kase može da se finansira i šestomesečnim kreditom a opet pravi distorziju u poklapanju strukture proizvodnje i potrošnje. Uopšteno, što su višeg stadijuma proizvodi, do dodavanje novog stepena zaobilaznosti manej doprinosi fizičkom vremenu, a zapravo, ponekad može i da ga skrati kao u našem primeru. Ne znam sada, preteška mi je logika ali mi se čini da je pojava dosta raširena u današnjem svetu gde je veći deo privrede u uslugama kojima dodavanje kapitala ne produžava već skraćuje vreme proizvodnje

Slaviša Tasić said...

Nije bitno vreme proizvodnje ili procesa, ja to nisam ni pominjao niti to igra bilo kakvu ulogu u ABCT. To zamagljuje celu sliku, irelevantno je da li ti elektronska kasa ubrzava ili usporava proces. Alternative su ulaganja u nešto kratkoročno ili neposredno ili "nižeg stepena" (najneposrednije je lična potrošnja na finalne proizvode), ili ulaganje u nešto što se isplati dugoročnije, u kapitalna dobra ili dobra višeg stepena.

Primedbe koje ja dajem oko ove stvari su: prvo, u praksi se ne dešava da prilikom bumova ulaganja u dobra višeg stepena rastu više od ulaganja u dobra nižeg stepena. (U tvom primeru, nema pokazatelja da prodavci srazmerno više ulažu u kase nego u robu za prodaju ili potrošne stvari za sebe, što bi trebalo da bude slučaj u ABCT scenariju; ima samo pokazatelja da prodavci kupuju više svega, i kasa i robe za prodaju i stvari za sebe, što je običan ravnomerni bum, ne specijalno ABCT).

Drugo, ulaganja u dobra višeg stepena su po pravilu finansirana dugoročnijim kreditima. Ok, kasu za pijac možeš da kupiš i na 6 meseci, ali po pravilu se kapitalna dobra finansiraju kreditima od godinu, pet ili deset, a stambeni krediti i 30 godina. Centralne banke manipulišu prekonoćnim ili dvonedeljnim kamatnim stopama, koje nisu u vezi sa dugoročnim stopama (ponekad su čak u inverznoj vezi). Kako onda te manipulacije CB imaju toliko uticaja na investicione odluke? (Još jednom, CB ima uticaja preko ekspanzivne monetarne politike generalno, ali to nije eksluzicno ABCT.)

Ivan Jankovic said...

Slavisa,
ali monetarista ne kaze da novac, tj kreditna ekspaznija izaziva bum, to je problem. On kaze da novac izaziva inflaciju ali to je nesto sasvim drugo. Uzmi Sumnera, on tvrdi da je koncept buma besmislica. Problem je sto novcana masa pada i izaziva recesiju. I to treba spreciti ili leciti. To je jedina veza novca sa poslovnim ciklusom. Isto je kod Friedmana (to jest Sumner je preuzeo ideju od njega).

Oko uzroka, nije rec o gvozdenom determinizmu nego o tome da se meni, na osnovu svega sto znamo cini da je poslovni ciklus jedan univerrzalni fenomen za dobro definisanim karakteristikama koji se ponavlja serijski i sistematski dugo vremena , mozda 200 godina. To me navodi na zakljucak da mora da postoji neki glavni, sistematski razlog zasto se to desava, i da on svakako ne moze biti drzavna regulacija, iz ociglednih razloga. Jedini nacin da se to izbegne je da kazemo da recesiaj 2008 kao fenomen nema nista ili skoro nista zajednicko sa recesijom 1932 ili 1907, da govorimo o potpuno razlicitim stvarima.


Ivan Jankovic said...

Jos nesto: bombardovanje moze da izazove pad prozivodnje i potrosnje, ali to nema veze sa poslovnim ciklusom. Govorimo o fenomenu periodicnih bumova, sa vrlo odredjenim karakteristikama koje se ponavljaju, i recesija, opet sa odredjenim karakteristikama koje se ponavljaju. 'Recesija" zbog rata, kao ni stagnacija ili cak nazadovanje zbog visokih poreza i regulative nisu pokriveni teorijom poslovnog ciklusa. Mislim da Mises to kaze jos 1912 u 'Teoriji novca i kredita'.

Slaviša Tasić said...

"Slavisa,
ali monetarista ne kaze da novac, tj kreditna ekspaznija izaziva bum, to je problem. On kaze da novac izaziva inflaciju ali to je nesto sasvim drugo."

Kako ne kaže, pa to im je jedna od najvažnijih stvari, da su monetarno izazvani bumovi privremeni. Od Humea preko Fishera, do Friedmana i Sumnera. Friedman je za to dobio Nobelobu nagradu, Sumnerov blog se zove Novčana iluzija, što je pojava u osnovi privremenih bumova. I ne samo monetaristi, već od Friedmana naovamo to većina ekonomista uzima zdravo za gotovo.

"Govorimo o fenomenu periodicnih bumova, sa vrlo odredjenim karakteristikama koje se ponavljaju, i recesija, opet sa odredjenim karakteristikama koje se ponavljaju."

Ipak izgleda da govoriš o nekim redovnim ciklusima kao da su neminovni. Ja ne mislim da tako nešto postoji. Postoje samo pojedinačne recesije sa konkretnim uzrocima, neki od kojih su zajednički a neki potpuno različiti. Tokom zlatnog standarda sa ravnotežom koju su tada imali moglo je da se govori o tipičnim ciklusima, dok je danas sasvim drugačije. Monetarne politike su potpuno arbitrarne, fiskalne isto, regulacija je puna nepredvidivih posledica, zato je priroda kriza potpuno drugačija.

Pavle Mihajlović said...

Slaviša,

kao i Hajek, smatram da rast novčane mase i pad kamata, prouzrokuje istovremeno i smanjenje štednje uz rast potrošnje i promene u investicijama.

Prvo, dolazi do pada štednje jer se destimuliše zbog nižih kamata. Drugo, dolazi do rasta potrošnje na kratkoročni kredit. Oba ova fenomena šalju signal o promeni vremenske preferencije, o drugačijoj strukturi proizvoda koji se traže na finalnom tržištu. Iako realno, ne postoji štednja koja opravdava ovaj rast kredita za dugotrajna dobra.

Posledično, treće, dolazi do podsticaja za promenu proizvodne strukture. Menjaju se predviđanja relativnih cena u industrijama koje proizvode dugotrajnija dobra, što podstiče veća ulaganja. Povećava se tražnja za proizvodnim dobrima kako bi se kreirali zaobilazniji proizvodni procesi, nagradio kapital, da se poveća proizvodnja dobara svakog sektora.

Četvrto, zbog nižih kamata dolazi do substitucije Rikardovim efektom.
Ono gde možda ja grešim je potencijalna zabluda da centralna banka može da utiče na pad kamata. Moj utisak je, a ti me ispravi ako grešim, da su kamate na kredite za investiranje, pogotovo za nove hipoteke, bile na istorijskom minimumu od 2001 do 2004. Ako nije, objasni molim te.

Ponavljam, koji sektori će reagovati najviše na bum kredita, veliko je pitanje, ali verovatno, oni čija tražnja najviše zavisi od kratkoročnijih kredita i od kratkoročnijih kredita za proizvodnju (poput lizinga i sl.)

Peto, do prvih faza (u lanzu zaobilazne strukture) proivzodnje, tipa gradnja industrijskih mašina, uopšte ne mora doći inicijalni impuls već posredno, preko rasta njihove tražnje jer su to proizvodna dobra, moguosetiti ekspanziju koja se proširila u sistemu.

Na kraju, loše investicije koje su posledica pogrešnih signala relativnih cena, pa i relativne cene kapitala, zovu se u ABCT malinvestment.

Ti najviše pričaš o overinvestment. Ako grešim ispravi me. ALi nekako mi se čini, da zbog makro pogleda na monetarnu masu, inflaciju i investicije, i agregiranja u objašnjavanju, gubiš iz vida to da je ključ ABCT ne da li će biti više jednih ili drugih investicija ukupno, nego da će se struktura veštački promeniti u odnosu na onu koja bi bila da nije bilo monetarne ekspanzije. Ključ je u strukturi zato nastaje bust kada kamate ponovo skoče.

Tvoj argument da CB ne može da utiče na dugoročne kamate, ako je tačan, pobija samo overinvestment u dugotrajnim investicijama. Ali malinvestment i overinvestment kratkotrajnim kreditima ostaju problemi koji su psoledica veštačke promene relativnih cena koa da su se promenile vremenske preferencije i dugoročna struktura potrošnje.

Slaviša Tasić said...

Pavle, govorim o malinvestment. Prvi paragraf u mom postu počinje rečenicom "Da prvo vidimo šta ta teorija nije..." I onda objašnjavam da poenta ABCT nije u overinvestment nego u malinvestment.

Pogledaj i moju raspravu sa Ivanom. Ivan me čak napada za suprotno od onoga, da govorim SAMO o malinvestment i da bi trebalo da dam kredit austrijancima i za overinvestment. Evo tamo kažem: "Svaki monetarista će ti reći da bum mora jednom da prestane i posle toga sledi krah. Ako je ABCT po nečemu posebna onda je to po teoriji o vremenskoj strukturi investicija. Ako ABCT jednostavno govori o bumu i krahu, čemu onda trouglovi i priča o proizvodnim ciklusima i dugoročnim ulaganjima."

Dakle govorim o strukturi investicija, ne o obimu, o mal a ne overinvestment.

Ustvari ti u većem delu priče govoriš o overinvestment -- rast kratkoročnih kredita, finalne potrošnje, investicija koje će podmirivati finalnu potrošnju. Ono što ja kažem je da overinvestment deo priče nije sporan, to se sve dešava kod bilo kakvog buma, ali nema ničeg posebno austrijskog u tome. Većina ekonomista prihvata da ima veštačkih bumova sa overinvestment.

Austrijska priča je o lošoj strukturi investicija (mal) i meni je taj deo sporan. Posebno ne vidim kako su kratkoročne kamate dovoljne da izazovu tu lošu strukturu (nasuprot običnom ravnomernom bumu). Dugoročne kamate bi to mogle da urade, ali centralne banke njih ne kontrolišu.

Štaviše, ako su dugoročne kamate niske, to znači da je monetarna politika restriktivna! To što su kamate na stambene kredite bile niske 2000-ih je (ako se izuzme uticaj svih ostalih državnih politika, što je još jedan razlog zašto bi u današnjem haosu ABCT, i kad bi potpuno važio, samo mali deo priče), posledica je niske očekivane inflacije u narednih 20-30 godina -- dakle restriktivne MP. Što se ne uklapa u ABCT.

Pavle Mihajlović said...

Možda nisam to dobro uspeo da ilustrujem ali ja mnogo više pričam o malinvestment i upravo sam zbog toga pominjao potrošačke kredite i sl. Jer se menja struktura potrošnje, čim kažem struktura ja mislim na preme relativnih cenai odnosa što se kod investicija smatra malinvestment za ABCT.

Ova priča očiglendo nema kraja, i mislim da je to potpuno ok. Žao mi je što na tako, po meni bespotrebno, nipodaštavaš ABCT ali u tvom objašnjenju ona zaista ima takvo mesto. Šta je tu je. Ono što me za kraj zanima su dve stvari. Prvo, kako centralna banka ne utiče na dugoročne kamate obaranjem referentnih kamata ili direktnim štampanjem para(QE)? Drugo, kako definišeš restriktivnu monetarnu politiku? Meni besmisleno zvuči da politika štampanja triliona i kamata od 0,25% bude restriktivna politika. Možda grešim, tako da bi voleo da mi to objasniš.

Slaviša Tasić said...

"Prvo, kako centralna banka ne utiče na dugoročne kamate obaranjem referentnih kamata ili direktnim štampanjem para(QE)?"

Evo pogledaj šta će da se dogodi posle dovoljno QE, dugoročne kamate će skočiti. Smanjenje kamate ima dve komponente, likvidnost i inflaciju. Kad smanjiš kamate i povećaš količinu novca, dobiješ više likvidnosti i to je u skladu sa nižim kamatama. Međutim, u isto vreme dobiješ i više buduće inflacije -- što povećava nominalne kamate.

Na kratak rok obično preovlađuje ovaj efekat likvidnosti, zato ekspanzivna monetarna politika smanjuje kamate. Što je rok duži, to je u kamatama važniji drugi efekat, inflacija. Ekspanzivna monetarna politika zato vodi u rat dugoročnih kamata.

"Drugo, kako definišeš restriktivnu monetarnu politiku? Meni besmisleno zvuči da politika štampanja triliona i kamata od 0,25% bude restriktivna politika."

Zbog ovog prethodnog efekta opasno je o pravcu monetarne politike suditi na osnovu kamatnih stopa.
Kamata od 0.5% može da znači da je stvarna kamatna stopa 2.5%, a da se očekuje deflacija od 2%. Kamatna stopa od 5% može da znači da je realna kamata 1%, a očekivana inflacija 4%.

Koja od ove dve politike je restriktivnija? Verovatno prva, a i realna kamata je kod nje viša. Zato su niska kamate samo znak da je mon. politika u bliskoj prošlosti bila restriktivna. Kakva je u sadašnjosti ne možemo suditi na osnovu kamata, najbolje je pogledati količinu novca (i brzinu opticaja).

Pavle Mihajlović said...

Dobro ovu prvu ideju razumem. Samo ne vidim zbog čega ona mora nužno isključivati ABCT. Po kojim kamatama su firme dizale kredite radi investiranja? Po kojim kamatama su investicione banke mogle da uzmu kredite da bi investirale u špekulacije obveznica i akcija?

Ako su te kamate bile blizu nekoliko procenata, nezavisno od toga da li je u pitanju restriktvina ili ekspanzivna politika, po toj definicji koju navodiš, onda je to bilo dovoljno da formira promene u strukturi potrošnje i bum proizvodnje.

Drugo meni je ta definicija monetarne politike besmislena metodološki, i razumem je u okvirima samo neoklasike. Meni je odgovarajuća i definicija da je zatezanje (prema restriktivnoj) politici svaka mera koja smanjuje ponudu novca a eskpanzivna svaka koja povećava, nezavisno od kamata.

No, van makro pogleda, nebitno je kolika je CPI inflacija u privredi već kako se kreće relativna inflacija i pojedinačna inflacija za svakog proizvođača. Da bi oborio ABCT, moraš da pokažeš zašto ne dolazi do Rikardovog efekta i dodatno da cene materijala, sirovina i mašina koje se koriste u proizvodnji rastu manje od kamatne stope (ovde dugoročne, čak i ako poraste kako kažeš).

U prevodu, ako cena nafte, metala, mašina, zemljišta, skoče 10, 20 i više % a dugoročna kamata skoči sa 3 mna 7%, čak i ako predviđaš drastični rast inflacije po CPI, politika je ekstremno ekspanzivna za proivzođače. Dakle da bi ABCT bila odbačena kako to ti činiš, ovakve stvari ne mogu biti. E a meni se čini da se upravo to dešava u svakoj krizi koja je izazvana monetarnom ekspanziom.

Slaviša Tasić said...

"Da bi oborio ABCT..."

ABCT je neoboriva (non-falsifiable), u tome i jeste problem! Ne mogu nikad da pokažem da to nije slučaj, da relativne cene nisu zbunile ljude. Štaviše, ja i sam verujem da su relativne cene važne i sumnjam u agregate. Samo ta veza od monetarne politike do zabune na tržištu i promene strukture ulaganja koja onda proizvede recesiju mi kao ceo scenario nije ubedljiv (iz razloga koje sam naveo, da ih ne ponavljam), iako niko nikad ne može utvrditi da ih definitivno nema.

A još više me odbija kad zeloti kao Woods posle prvih naznaka krize skoče da pokažu kako ABCT objašnjava sve -- iako je ova kriza neuporedivo kompleksnija. Ponovo, čak i kad bi ABCT bila skroz tačna, ona prilikom ove krize, i današnjih kriza generalno, ne igra veliku ulogu. Relativne cene su zbunile ulagače -- a nisu ih zbunile hipotekarne obveznice, bazesla regulacija koja ih je podsticala, mandat da se daju krediti manjinama, Fannie i Fredie koji su bez pitanja otkupljivali stambene kredite, državno osiguranje depozita... -- nije to nego poremećeni signali u cenama i kamatama?? To ne mogu da shvatim.

Pavle Mihajlović said...

Ovo poslednje ni ja ne shvatam. Zato verujem da je uzrok buma mnogo kompleksniji. Međutim, što se tiče hipotekarnog tržišta, da bi napravio takav bum kakav smo videli, potrebna je ekspanzija kredita, i.e. ogroman rast broja odobrenih hipoteka, što je jedino moguće ako je kamata niska u odnosu na rast cena. Upravo to se dogodilo. Cene kuća su rasle basnoslovno, a kamata je bila i ostala veoma dugo, niska na hipotekarne kredite. Ovo pogotovo važi za NINJA loans sa varijabilnom kamatom. Dakle na primeru tržišta nekretnina dogodilo se upravo, nezavisno od toga da li je opšta politika po onoj definiciji restriktivna ili ekspanzivna, da je monetarna politika bila ekstremno ekspanzivna. Verujem da je regulacija i institucionalno okruženje pružilo smer i pdostaklo rast, ali da je pravo gorivo buma na hipotekarnom tržištu, veštački niska kamata na hipotekarne kredite.

U celoj privredi takođe, rasla je potrošnja sa percepcijom da je vrednost kuća štednja koja opravdava takav trenutni rast potrošnje. PA je dolazilo i do refinansiranja hipoteka i ljudi su novac izvlačili iz prepumpane cene kuća da bi kupovali kola, frižidere, spavaće sobe itd.

Dakle, ključno pitanje, na koje i ti i ja moramo da damo odgovor je, za tržište hipoteka, po mom mišljenju, zbog čega je više od 5 godina kamata bila izuzetno niska u odnosu na rast cena?

Slaviša Tasić said...

Da, kod varijabilnih kredita bi monetarna politika igrala veću ulogu, mada ni ti stope nisu bile kratkoročne, bile su jednogodišnje.

Osim toga, broj onih koji su uzeli varijabilne (ARM) i onda nisu mogli da plaćaju je samo mali podskup. Svi varijabilni krediti ukupno su imali 20-30% tržišta. A kolabirale su sve obveznice, i one sa fiksnim kreditima.

Pavle Mihajlović said...

Kolabirale su sve obveznice jer je cena zbog buma bila prepumpana nezavisno od toga kako je finansirana kupovina kuća. Tako da to već nema veze sa tipom kredita. Moramo da proučavamo bum, jasno je zašto je balon nekretnina bio neodrživ.

Opet da se vratim, da li prihvataš da je monetarna politika za pojedini sektor (proizvođača) ekspanzivna ukoliko rast cena drastično prevazilazi kamate? Da li taj sektor niska kamata može da navede na pogrešnu ili preteranu inveticiju?

Slaviša Tasić said...

"Opet da se vratim, da li prihvataš da je monetarna politika za pojedini sektor (proizvođača) ekspanzivna ukoliko rast cena drastično prevazilazi kamate? Da li taj sektor niska kamata može da navede na pogrešnu ili preteranu inveticiju?"

Kamate su iste za sve upotrebe, ne znam kako može MP da bude ekspanzivna za jedan sektor.

To što su cene nekretnina rasle više od drugih cena može da bude iz mnogo razloga - najočigledniji su povezani sa državnom politikom podsticanja kupovine stanova, ali ima i drugih. Ne znamo koliko je MP odgovorna za to. Posebno ako po standarnim pokazateljima (rast raznih agregata novčane masa i rast nominalnog GDP) ona i nije bila ekspanzivna.

MMiillaann said...

pavle,slavisa
a zasto ne spominjete kod abct teorije stage specific labour markets kao jedan od faktora. Meni se čini da Garison koji je možda najrespektabilniji po pitanju ABCTa naglašava da kreditna ekspanzija ima jako bitan uticaj na distorzije tržišta rada,koji kad dodje do kraha isto tako mora da se prilagodi,što utičući na pad prihoda tih radnika koji dobiju otkaz isto tako utiče i na recesiju a i smanjujući im kupovnu moć.
Ne razumem isto zašto kod analize uticaja niskih kamata na proizvođače izolujete njih i potrošače,abct kaže da će kreditna ekspanzija uticati i na rast potrošnje i smanjenje štednje ali će taj rast potrošnje u sadašnjosti dati signal proizvođačima da proizvode više kreditno se zadužujući. Ne finansiraju proizvođači svoj rad samo na osnovu niskih kamata i projekciji buduće potrošnje,trenutna potrošnja im je jači signal. Poenta je da će rast kamata u budućnosti oboriti tu potrošnju pa će se proizvodni kapaciteti,za takvu specifičnu potrošnju pokazati kao preveliki.
Kamatne stope,pogotovo u ovakvom sistemu gde je regulacija ne samo velika već i potpuna je centralne banke mogu proizvoljno novca da ponude,je proizvođačima eksterni signal koji oni koriste,ne ulaze oni u strukturu kamata,njima je bitniji pokazatelj buduće potrošnje konvergencija sadašnje potrošnje ka nekoj budućoj većoj,nego kamate,zato se oni danas npr mnogo više brinu o stvarima kao što je consumer confidence nego što brinu da će im kamate porasti u budućnosti

Pavle Mihajlović said...

Srećan rođendan jedinom pravom zlatnom standardašu full reserva u nas, i hvala na mnogim stvarima koje sam od Ivana naučio. Posebno hvala na prevođenju Prices and Production :) Bog da te poživi, sreća da te prati pa da učimo još dugo... Srdačan pozdrav,

Pavle Mihajlović said...

Slaviša, jeste ista kamata ali relativna kamata nije ista jer je inflacija različita za razne sektore