Izašao je izveštaj pod nazivom World Giving Index 2011, koji je pripremila Charities Aid Foundation. Cilj izveštaja je da rangira zemlje u svetu po, recimo, darežljivosti. Metodologija je vrlo jednostavna - uzeli su tri odgovora iz Gallupovog Worldview World Polla i uzeli prosek. Relevantna pitanja se odnose na to koji procenat stanovništva donira novac, koji procenat volontira i koji procenat bi pomogao strancu (ili je pomogao strancu, nisam siguran šta je tačno pitanje, a mrzi me da tražim).
Naravno, svima je sasvim jasno da listom prosto moraju da dominiraju levičarske zemlje, koje su u svoje građane usadile ideju solidarnosti i pomoći bližnjima i tako iz njih u najvećoj mogućoj meri izbacile sebičnost i slične loše osobine, jel tako? Evo prvih pet zemalja, pa zaključak donesite sami: SAD, Irska, Australija, Novi Zeland, Ujedinjeno kraljevstvo. Kako je to moguće, kad svi znamo da surovi anglosaksonski neoliberalni društveno-ekonomski model otuđuje ljude i promoviše "čovek je čoveku vuk" filozofiju? Nemam pojma, mora da je metodologija pogrešna.
Srbija se nalazi na zavidnom 147. mestu od 153 zemalja. Inače, region Centralne i Istočne Evrope se nalazi na samom dnu svetskih regiona, iza podsaharske Afrike, a rang susednih zemalja je: Bosna 144, Bugarska 145, Crna Gora 146, Hrvatska 149, Albanija 150. Znači, sasvim smo prosečni u regionu, a bolji smo od Hrvatske. Ja mislim da treba da budemo zadovoljni.
Naravno, svima je sasvim jasno da listom prosto moraju da dominiraju levičarske zemlje, koje su u svoje građane usadile ideju solidarnosti i pomoći bližnjima i tako iz njih u najvećoj mogućoj meri izbacile sebičnost i slične loše osobine, jel tako? Evo prvih pet zemalja, pa zaključak donesite sami: SAD, Irska, Australija, Novi Zeland, Ujedinjeno kraljevstvo. Kako je to moguće, kad svi znamo da surovi anglosaksonski neoliberalni društveno-ekonomski model otuđuje ljude i promoviše "čovek je čoveku vuk" filozofiju? Nemam pojma, mora da je metodologija pogrešna.
Srbija se nalazi na zavidnom 147. mestu od 153 zemalja. Inače, region Centralne i Istočne Evrope se nalazi na samom dnu svetskih regiona, iza podsaharske Afrike, a rang susednih zemalja je: Bosna 144, Bugarska 145, Crna Gora 146, Hrvatska 149, Albanija 150. Znači, sasvim smo prosečni u regionu, a bolji smo od Hrvatske. Ja mislim da treba da budemo zadovoljni.
22 comments:
Добро је што у САД и другим развијеним земљама Запада постоји социјална солидарност.То је велики успех с обзиром на неолиберални модел који не подстиче добротворни рада. Водећи идеолози либерализма попут Лудвига фон Мизеса имали су презрив став према каритативном раду, а аутори попут Ayn Rand у потпуности одбацују милосрђе. С обзиром да се нашироко у САД конзумира ејнрендовштина,тј књиге Рендове и њених следбеника утолико наведени подаци о милосрдном раду САД значајнији. У стварном животу нема места за ејнерендовско нити било какаво друго лудило.
"Socijalne", socijalističke intervencije imaju za rezultat otuđenje jednih od drugih, što je zadatak svake totalitarne države. Kohezija u zajednici, sloboda udruživanja, pored slobode govora predstavlja najveću branu širenju moći države. U uslovima intervencija u zajednicu, porodicu, socijalisti tokom vremena, dobijaju vetar u leđa jer odista čovek čoveku postaje vuk. Žalosna posledica nečovečnih vlada.
@Željko Simović (nadam se da sam dobro transkribovao, slabo stojim s tim azijskim pismima :))) )
Željko, ja bih rekao da su karitativne aktivnosti u liberalnom poimanju deo čovekove privatne sfere, te da ih vodeći teoretičari liberalizma iz tog razloga s pravom ignorišu. Pravo milosrđe je samo ono koje se daje spontano, bez zakonske ili ideološke prinude, i to je poruka koju ovo istraživanje nosi: prinudna solidarnost sasvim prirodno i zakonomerno rađa potpuno suprotan impuls, odnosno međusobno otuđivanje ljudi i mržnju prema onima u čije ime se ta prinuda nominalno vrši, bilo da vaš novac zaista završava kod njih ili ne. A organicistički paleokonzervativci poput vas bi trebalo da Ayn Rand drže na noćnom stočiću, kao jedan od najjačih medicinskoj nauci poznatih "antikolektivistika" :)))
Željko, očigledno niste čitali pažljivo Ayn Rand, ili ako ste čitali, niste je baš razumeli. Ayn Rand tvrdi upravo ovo što Speaker kaže. Krijući se iza državne socijalne solidarnosti, ljudi umesto da sami svojim trudom i novcem pomognu drugome -- kukavički to prepuštaju državi koja otima od svih da bi dala i mnogima koji to ne zaslužuju, što je neminovna posledica državne socijale.
Kao što svi kažu: "ako su Čaviću kupili stan, i zaslužio je". Pa ako je zaslužio, onda mu prijatelju ti kupi stan. Nemoj od mojih para, molim te. Ako si tol'ko dobar, uplati mu soma dinara na račun. Nemoj od mene da otimaš. Ja možda hoću nekome drugome da pomognem. A možda neću nikome. Možda mislim da je bolje da kupim mom detetu nešto.
Otkud Sloveniji pozicija 36? Kanda nije sacinjavala istu drzavu sa Srbijom i Hrvatskom, te je u njoj obitavalo drukcije uredjenje.
Za godinu dana skok od 26 mesta. Sa takvom dinamikom, Srbija bi za 5 godina usla u TOP 20.
"We may fully endorse the religious and ethical precepts that declare it to be mans duty to assist his unlucky brethren whom nature has doomed. But the recognition of this duty does not answer the question concerning what methods should be resorted to for its performance."
"No civilized community has callously allowed the incapacitated to perish. But the substitution of a legally enforceable claim to support or sustenance for charitable relief does not seem to agree with human nature as it is... The discretion of bureaucrats is substituted for the discretion of people whom an inner voice drives to acts of charity."
Ludwig von Mises
Marko,
a da li moze biti korelacije sa poreskim olaksicama koje postoje u najvecoj meri u navedenim zemljama, a odnose se na tretman charities izdataka?
@Stanke Не видим ништа у ставовима Ayn Rand што би се могло протумачити као позитиван став према каритативној делатности. Она је сматрала да је милосрђе алтруизам и сматрала је да је алтруизам зло. Мизес је био за нијансу умеренији у реторици, али суштинске разлике између њих двоје нема, у нихилистичком односу према солидарности и милосрђу.То су два изразито, екстремно анти-социјална аутора, а празноверје у њихов химерички свет неспутаног тржишта као сурогата за солидарност је омиљена дрога многих у САД и широм глобалног Запада.Солидарност није негација , нити препрека економским слободама него битан услов очувања тих слобода-то је мој став.
Цитат:Charity
My views on charity are very simple. I do not consider it a major virtue and, above all, I do not consider it a moral duty. There is nothing wrong in helping other people, if and when they are worthy of the help and you can afford to help them. I regard charity as a marginal issue. What I am fighting is the idea that charity is a moral duty and a primary virtue.
Playboy, March 1964
.The fact that a man has no claim on others (i.e., that it is not their moral duty to help him and that he cannot demand their help as his right) does not preclude or prohibit good will among men and does not make it immoral to offer or to accept voluntary, non-sacrificial assistance.
It is altruism that has corrupted and perverted human benevolence by regarding the giver as an object of immolation, and the receiver as a helplessly miserable object of pity who holds a mortgage on the lives of others—a doctrine which is extremely offensive to both parties, leaving men no choice but the roles of sacrificial victim or moral cannibal . . . .
To view the question in its proper perspective, one must begin by rejecting altruism’s terms and all of its ugly emotional aftertaste—then take a fresh look at human relationships. It is morally proper to accept help, when it is offered, not as a moral duty, but as an act of good will and generosity, when the giver can afford it (i.e., when it does not involve self-sacrifice on his part), and when it is offered in response to the receiver’s virtues, not in response to his flaws, weaknesses or moral failures, and not on the ground of his need as such.
“The Question of Scholarships,”
The Objectivist, June 1966, 6
link to this entry
.The proper method of judging when or whether one should help another person is by reference to one’s own rational self-interest and one’s own hierarchy of values: the time, money or effort one gives or the risk one takes should be proportionate to the value of the person in relation to one’s own happiness.
To illustrate this on the altruists’ favorite example: the issue of saving a drowning person. If the person to be saved is a stranger, it is morally proper to save him only when the danger to one’s own life is minimal; when the danger is great, it would be immoral to attempt it: only a lack of self-esteem could permit one to value one’s life no higher than that of any random stranger. (And, conversely, if one is drowning, one cannot expect a stranger to risk his life for one’s sake, remembering that one’s life cannot be as valuable to him as his own.)
If the person to be saved is not a stranger, then the risk one should be willing to take is greater in proportion to the greatness of that person’s value to oneself. If it is the man or woman one loves, then one can be willing to give one’s own life to save him or her—for the selfish reason that life without the loved person could be unbearable.
“The Ethics of Emergencies,”
The Virtue of Selfishness, 45
link to this entry
.The small minority of adults who are unable rather than unwilling to work, have to rely on voluntary charity; misfortune is not a claim to slave labor; there is no such thing as the right to consume, control, and destroy those without whom one would be unable to survive.
Извор:
http://aynrandlexicon.com/lexicon/charity.html
Željko,
Čovek je najpre sebično biće,jer je sam sebi najbitniji,primer sa davljenikom odlično to pokazuje kakva svrha ima solidarnost posle koje nećeš vazduh disati i čak i ako imaš želju da budeš solidaran prema nekom iz groba ćeš to jako teško učiniti.
Čovek je i socijalno biće,ali to ne znači da on vrednuje isto sve članove tog društva,čak naprotiv prema 99,99 posto državljana Srbije niko od nas nema nikakav vrednosni sud pa zašto bi onda i bio prisilno solidaran prema njima.
Ono o čemu posredno pričaš nije solidarnost nego egalitarizam,preteča kolektivizma ,svi smo isti pa i pomoć kad se deli,daj jer imaš da daš,ali efekti kolektivizacije su jasni svima koji istoriju bilo koje socijalističke zemlje hoće objektivno da proceni.
Ako i postoji jako je mala korelacija između solidarnosti i slobodnog tržišta,tek toliko koliko nečiji altruizam transferiše kupovnu moć onome kome pomaže. Ali ako pričamo o državno nametnutoj i propagiranoj solidarnosti u cilju političke propagacije i moralisanja sa visine zarad nekih ,,visih" ciljeva,to je porez,jer redistribucija je kolektivizovana a sloboda izbora uništena a takva stvar nije solidarnost.
U pitanju je razlika u perspektivi, jer se sagledavanje iste stvari vrlo razlikuju, u zavisnosti od toga da li se posmatra iz SAD-a ili Srbije. Teško je pomisliti da su Rand, von Mises, Hayek pisali za slobodne ljude, a ne za robove Istoka, pa kada boljševici iz NVO razmatraju te spise, dolaze do bizarnih zaključaka. Na TR se tako dešava da su upregli u antidemokratski talas, zajedno sa komunistima, fašistima i ostalim spodobama udbaške provinijencije.
Срђане, ко су ти бољшевици, и које су то њихове НВО и какви су то бизарни закључци? Рендова и Мизес су били потпуно јасни и одлучни у негирању било какве солидарност и милосрђа у њиховом химеричком free-market систему.Мизес је у писму Рендовој, поводом њеног памфлета у виду романа, познатог као Atlas shrugged , поред похвале роману икаѕао презир према свима онима који нису богати.
Željko, ako insistiraš da to pokažeš daj onda citate. Evo Dorćolac je pokazao da Mises nije imao ništa protiv privatnog dobročinstva, već samo protiv državnog -- kao i svi liberali izuzev Rand. Sam Mises nije bio bogat čovek, tako da teško da je prezirao one koji nisu bogati.
If the State doesn't supply some activity/need/product, that doesn't mean that NOBODY will do it!
And if there is a REAL need for something (not a subjective call from a group for coercive money transfer), then it is counter-the logic of market and profit to say that "nobody will provide the needed supply".
It is the same with charity and everything else - from security, to justice, to bread and milk. If there is a need, there is a greed! And where we have greed you have market!!! And that's the fundamental of the civilization.
Bojan Bogevski
Славиша, добра је околност што сви либерали не следе Ayn Rand у негирању потребе постојања солидарности и милосрђа. Хајек и Фридмен су признавали значај не-етатистичке солидарности.Наравно, нису они били неки велики ентузијасти у популарисању милосрђа и солидарности, али га нису унапред ни одбацивали.Ричард Кобден и Џон Брајт, манчестеристи и енглески либертеријанци 19. века су имали позитиван став према утемељитељима потрошачког задругарства, Рочделским пионирима. Немачки либертеријанци 19. века противници Mарксове, Бизмаркове и Ласалове школе етатизма-Херман Шулце Делич-ученик Бастије и Еуген Рихтер су били и доследни либертеријанци и познати делатници немачког и европског задружног покрета, занованог на добровољној узајамној помоћи и слободном удруживању у оквиру тржишног економског поретка.Еуген Рихтер је написао афирмативну књигу Co-operative stores о Рочделској потрошачкој задрузи. Јесте Мизес нешто умеренији (али само у реторици) за нијансу од Рендове ,у негативном ставу према милосрђу али за њега милосрђе је у најмању руку беспотребно, јер сви односи међу људима се, по њему, разрешавају на тржишту,слободном разменом. Мизесово писмо Рендовој поводом њеног романа Atlas Shrugged, тј степен његове похвале романа не оставља места сумњи о његовом ставу између осталог према солидарности и милосрђу, који је у главним цртама идентичан ставу Рендове.Мизес у писму помиње и инфериорне масе, што је у складу са ставовима објективиста данас.Термин инферионе масе не користе они који су наклоњени солидарности и милосрђу.Дакле када сам сврстао Мизеса уз Рендову, имао сам у виду то писмо. Текст Rethinking Charity по мом мишљењу изражава доминантно мишљење Мизесових следбеника о милосрђу, и није нешто афирмативан када описује донације Бафета и Гетса.Ставови изнесени у тексту, мислим да одговарају Мизесовом потцењивачком ставу према милосрђу.
Дакле, либерали/либертеријанци који нису објективисти добро разумеју значај узајамне помоћи, милосрдног рада, задругарства и других облика Солидарности, али њих данас, нема многo у либертеријанском покрету.На либертеријанцима је да се сете Кобдена, Брајта, Шулце-Делича и Рихтера не само као либертеријанаца, него и као симпатизера задругарства (Кобден,Брајт), односно активних задружних делатника (Шулце-Делич, Рихтер).А објективизам Рендове треба шкартирати за сва времена, и без икакавих скрупула.
Željko,
Sa indeksa, koji može ali i ne mora biti tačan i relevantan, pređosmo na Mizesa i Randovu, kao, po Vašoj proceni (?) (ne)zaslužne za takvo stanje.
Osnovni mehanizam protiv siromaštva je kapitalizam. A posredni, dodatni, marginalni - pomoć. Dok ona prisilna, preko države, korumpira ljude, razdvaja i otuđuje, ona dobrovoljna ih čini boljim, zbližava ih, jača koheziju. Da li Rand napada obe? Napada, jer je sve položila na osnovni mehanizam. Čist stav. Dosledan.
Razlika između boljševika i zapadnjaka (a ovi su autohtona varijanta u Srbiji, poreknuta u javnosti od strane prvih), ogleda se u pogledu države i snage zakone. Boljševici smatraju zakon za noseći konstrukt, alternaciju realnosti, primarni ambijent i osnovnu polugu dejstva, dok ga "normalci" vide kao marginalni, korektivni mehanizam, manjeg zahvata celine, koja može biti kapitalizam, demokratija, decentralizacija, sloboda. U krajnjoj liniji boljševici su okupatori, uzurpatori, jer im nedostaje legitimnosti, a delovanje uzrokovano bazičnim (komunističkim) uverenjem, im podriva i legalnost (podela vlasti, pravna država, sud, vladavina prava su im oponenti, a ne saveznici).
Osnovno spoticanje Srbije je sagledavanje komunizma. Dok se ne proglasi za zločin, totalitarizam, brata fašizma, Srbija će se vrteti u krug. Istraga zločina, rehabilitacija (opšta), i restitucija (čak i po cenu poreskog opterećenja, radi utvrđivanja imovinskih prava), predstavljaju najbolje i najbrže načine da se prevaziđu Lauševići, Kapičići i ostala zločinačka bratija, tj. pljačka, ubistva i nasilja (van okvira zakona ili u skladu sa zakonom - totalitarna inverzija) kao dominatni oblici ponašanja.
Ljudi koji svoj prezir prema siromašnim odista baštine, i temelje u sili zakona, marksisti su.
Цитат: Osnovni mehanizam protiv siromaštva je kapitalizam. A posredni, dodatni, marginalni - pomoć. Dok ona prisilna, preko države, korumpira ljude, razdvaja i otuđuje, ona dobrovoljna ih čini boljim, zbližava ih, jača koheziju. Da li Rand napada obe? Napada, jer je sve položila na osnovni mehanizam. Čist stav. Dosledan.
Срђане, проблем је баш у таквом разумевању улоге помоћи и добровољне солидарности као нечега што је у економском систему приватне својине и тржишне размене споредно и маргинално. Такво схватање и пракса која је произашла из таквог схватања је и довела до експанзије етатизма и револуционарног социјализма у 19 и 20 веку и до слома идеје минималне државе и економских слобода. Шулце-Делич и Рихтер као доследни либертеријанци су схватили да у оквиру тржишног система треба развијати добровољну социјалну солидарност, установе узајамне помоћи на добровољној основи и слободне задруге као економска и социјална добровољна удружења слабих.Зато су били истакнути задружни делатници у Немачкој. Изворно задругарство које су засновали Рочделски пионири 1844 у Енглеској , а које је основа идеолошки и политички неутралног задругарства делује онеспособљавајуће и неутралишуће на снаге етатизма и комунизма.Задругари, тј они који своје потребе и интересе задовољавају преко задруге не траже државну помоћ нити желе да иде у револуцију.Комунистички аутори су нападали такво задругарство у својим списима као реакционарно.За њих је задругарство само нешто чиме треба манипулисати у пропагандне сврхе, а по доласку на власт упропастити. Таква је судбина задесила задружне организације после 2. светског рата у Србији и бившој Југославији, када је комунистички режим укинуо све предратне задружне савезе и конфисковао њихову имовину.
Jasno.
Nemam ja ništa protiv dobrovoljne pomoći, to spada u domen sloboda, obzirom da se samo državnim restrikcijama može sprečiti. Da li valja pospešiti, propagirati dobrotvorne organizacije? Naravno.
Problem sa zadrugama je u tome što, kad postanu mnogočlane, lobiraju za svoje partikularne interese, a političari im se ulaguju i obećavaju subvencije od tuđih para. Primer japanskih poljoprivrednih kooperativa je posebno indikativan. Pored dugoročne delokacije resursa, došlo je do toga da zbog protekcionističke politike Japanci npr. kupuju pirinač po 3 puta većoj ceni od svetskog proseka. Dakle, nisu proizvodne zadruge imune na iskušenja u koje upadaju i velike kompanije. One potrošačke su druga priča.
Цитат: One potrošačke su druga priča.
Слажем се.
Ne mora biti tako. Sva je prilika kako sprečiti donošenje zakona, ali u mnjenju koje prosto luduje za zakonima, zadruge nisu ni potrebne, pa samim tim su i najmanji problem. Kada bi uopšte postojale :)
Post a Comment