“Ima jedna bolest koju nismo izlečili, a može da utiče na rast cena. To je monopolizacija proizvođača robe i usluga u zemlji. Na primer, u trgovini jestivim uljem postoje karteli. Sladoled je daleko jeftiniji u inostranstvu nego u zemlji, pa i derivati nafte koji su za oko četiri dinara skuplji nego kada bi se uvozili, ističe Miladin Kovačević.
Ti monopoli čine dodatni pritisak na inflaciju, a ne mogu se lečiti ni merama monetarne niti fiskalne politike. A kako stvari stoje, ni važećim antimonopolskim zakonom niti radom Antimonopolske komisije. Taj zakon mora, naglašava naš sagovornik, da pretrpi reviziju i da se ograniči tržišni udeo. Antimonopolska komisija mora da ima jače sankcije u svojoj kompetenciji.»
Argumenti za antimonopolsku politiku su klimavi, jer se svode na ideju da nekakve državne komisije, a ne tržište, treba da određuju cene. Takva komisija bi morala da bude a) sveznajuća – tako da odredi cenu jednaku marginalnim troškovima proizvođača jer je to efikasno rešenje koje bi postojalo u uslovima tzv. savršene konkurencije; i b) nepotkupljiva – imuna na lobiranje biznisa. Miladin Kovačević misli da je moguće da (srpski) političari naprave jednu takvu Komisiju, pa se zalaže za njeno ojjačanje.
Ne pada mu na pamet da bi recimo slobodan uvoz naftnih derivata doveo njihovu cenu na nivo jednak ceni u inostranstvu. Isto je i sa bilo kojom drugom robom. Najbolja antimonopolska politika je slobodna trgovina.
No comments:
Post a Comment