Ravnopravnost crnaca u Americi

Predsednik Buš se konačno pojavio na tribini jednog od militantnih crnačkih udruženja za "gradjanska prava". Svečano je izdeklamovao refrene o pomoći siromašnim Afroamaerikancima, obećao da će 'no child left behind' projekat zaživeti itd. Ipak, talibani nisu bili zadovoljni, više "aktivista" je skandiralo "peace" za vreme predsednikovog govora, a i oni "umereniji" su izrazili zaljenje što predsednik nije u svom govoru pomenuo Irak (i zatražio oproštaj od njih, pretpostavljam).

Ma koliko koketiranje sa crnačkim udruženjima moglo biti politički razumljiva borba za glasove (oko 90% crnaca tradicioanlno glasa za demokrate) to je vrlo pogrešna taktika. Afirmativna akcija i druge politike viktimizovanja crnaca više od 100 godina po njihovom sticanju statusa slobodnih ljudi ništa ne pomažu crnačkoj populaciji, već je samo još više drže prikovanu u bedi. Te redistributivne i diskriminatorske politike "identiteta" idu u korist samo birokratiji u Vašingtonu i crnačkim liderima kojima politički odgovara da crnci budu pasivni, na državnim jaslama, bez samopouzdanja, da uvek krive belce za svoje neuspehe, i time budu do kraja infantilizovani i zavisni od svoje elite. U sledećem sjajnom tekstu, (intervjuu) Shelby Steele, američki crnački intelektualac, osuđuje ovakvu politiku i zalaže se za to da crnci sami preuzmu odgovornost za sebe, da se ravnopravno integrišu u američko društvo, a ponajpre tržište rada, na principima jednakosti ljudi bez obzira na rasu, otelovljenim u americkom Ustavu.