Pages

30 July 2006

Neka razmišljanja o Radikalima

1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.

2) Radikali mogu lakše od ostalih da reše problem Kosova, zato što imaju reputaciju nacionalista. Pod rešavanjem problema Kosova mislim njegovo otcepljenje, izuzev severnog dela. Oni imaju manje potrebe od ostalih da dokazuju patriotizam, i čak suprotno, imaju više potrebe da se pred Evropskom unijom prikažu liberalnim. To se u politici redovno dešava. Prvi američki predsednik koji je otišao u Kinu i otoplio odnose sa SSSR je Nixon. Samo je on to mogao, jer je imao reputaciju oštrog borca protiv komunizma. Bilo ko drugi ko bi u to vreme posetio Kinu bio bi optužen za flertovanje sa komunizmom. Suprotno tome, jedan od razloga za izraelsku agresiju na Liban je što sadašnji premijer Olmert, za razliku od većine ostalih izraelskih lidera, nema ratnu reputaciju. Jedan od njegovih motiva za napad na Liban je da pokaže da nije mekušac. Tako bi i radikali u slučaju dolaska na vlast lako mogli da imaju praktičniji stav prema Kosovu nego, recimo, Demokratska stranka.

3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.

4) Sve ovo ne znači da treba glasati za njih.

2 comments:

Anonymous said...

Po toj logici bilo je za ocekivati od Hamasa da prizna Izrael. To se nazalost nije desilo. Doduse postoji prica da je frakcija hamasa i kidnapovala vojnika ne bi li sprecila priznavanje izraela koje je navodno bilo neminovno. Ali to je samo jedna od konspirativnih teorija. U praksi Hamas nije priznao Izrael iako su imali idealnu priliku, pobedu na izborima i pritisak medjunarodne zajednice. To bi im zaista bio najracionalniji potez ali se politicari ponasaju neracionalno. Zasto bi radikali bili drugaciji?

Lula De Silva je isto odlican primer, izabran na intervencionistickoj platformi, a primenjivao delimicno reformski program. Ne znam ko ga je ubedio, ali mislim da je daleko teze ubediti Seselja u nesto razumno nego hiljade clanova demokratske stranke.

Anonymous said...

U jednom TV intervjuu T. Nikolic objasnjava svoje shvatanje funkcije Predsednika Srbije, i otprilike kaze da ta funkcija podrazumeva vlast nad celokupnim radom, kapitalom, svim sto se proizvede u zemlji, celim narodom itd. A onda zamisljeno nastavlja: "A ako ja taj narod povedem u rat..."

Posle ne znam sta je dalje rekao, posto sam promenio kanal.