Francuski sociolog Remon Budon kaže da je glavna zamerka liberalno orijentisanim intelektualcima to da su Genussmensch ohne Herz, tj. bonvivani bez srca (i duše). Ovo je naročito primetno u raspravama oko nekih osetljivih pitanja.
Uzmimo problem transfuzije krvi. Diskusija o tome vodi se na blogu B92.
Zastupnici tržišnog rešenja pokušavaju hladne glave (pošto srce nemaju) da ponude racionalne i izvodive opcije. Kritičari se pak, pozivaju na solidarnost, kolektivizam i nehumanost marketizacije u sferi ljudskih organa i sl. Mada je možda ova druga varijanta zaista dokazala da njeni zastupnici imaju srce (i dušu), ispostavilo se da taj model jednostavno - ne radi. Ljude do sada nije dovoljno motivisalo moraliziranje da treba da daju (krvnu) žrtvu. Da probamo sa nečim interesnim, novčanim i merljivim?
2 comments:
Ako je zabranjeno prodavati znači da je zabranjeno i kupiti krv. Humanitarci sa srcem zabranjuju ljudima kojima je krv potrebna za život da je kupe! Ko je tu nemoralan?
Dusebriznici su oduvek shvatali da pozivanje na solidarnost nije dovoljno, odnosno da vecinu ljudi mogu motivisati iskljucivo interesi. Tako su brucosi bili vrlo visoko motivisani da daju krv kada bi im pola litre krvi donelo oslobadjanje od nekoliko casova fizickog. Zaposleni su bili izrazito visoko motivisani da trampe svoju krv za dan-dva odsustvovanja s posla. Dakle, neka varijanta kvazi-trzista tu postoji, samo sto je primitivna i kontrolisana od drzave. I naravno, jedinica razmene je Solidarnost, koja se izrazava u manjim novcanicama, npr. dva casa fizickog, jedan slobodni dan na poslu itd.
Post a Comment