Bušova nova iračka politika

Pre nekoliko dana, američki predsednik je objavio svoju novu strategiju za Irak, po kojoj će posleti dodatnih 21 000 vojnika tamo da bi pomogli iračkoj vladi u stabilizovanju situacije. Uzgred, on je jasno opisao Iran kao zemlju koja podržava teror u Iraku, što uopšte nije u skladu sa preporukama ISG koji su tražili, između ostalog, povlačenje i pregovore sa Iranom i Sirijom. Tako da bi se moglo reći da je mlađi Buš odbio da sluša savetnike svog tate, što po meni treba pozdraviti.

Od komentara, ovde je pohvalni tekst o novom Bušovom iračkom kursu, ovde Cato-v uobičajeni pledoaje za povlačenje i priznanje poraza, a ovde mislim najbolji, Heritage-ov izveštaj.

Imidž je sve, žeđ je ništa

Italijanski automobilski tim Draco Multiracing zahvalan je srpskim poreskim obveznicima:

We are grateful for the interest shown in Serbia (which has involved many important bodies from the Ministry of Sport to many big industry) concerning this project and which permitted it to be finalised... The country is investing greatly in sport and in young people taking part in sporting events and for this reason it believes that the project drawn up for Pavlovic is a good step to go towards the world of Formula 1, and for the image of the country as a whole.

Državne firme i budžet Srbije podržavaju vozača Miloša Pavlovića iz potpuno opskurnog razloga -- ako Miloš osvoji šampionat u kojem sada vozi imaće šansu da se oproba za Formulu 1, pa ako mu i to uspe, Srbija kao celina imaće koristi od toga. Popraviće nam se (ionako dobar) imidž. U međuvremenu Miloš vozi, a vlasnici timova su zahvalni Srbiji.

Ta priča sa ulaganjem u imidž cele zemlje mi nikako ne ide u glavu. Brazil je imao ne Miloša nego Airtona Senu, a Pelea, Romaria i ostale da i ne pominjem, ali nisam primetio da im je nešto pomoglo. A možete li da se setite nekog Novozelanđanina?

Boža završava za Harvard

Sa mojim profesorom sa Harvarda dogovorio sam se da svake godine tri do pet naših studenata tamo studira.

Izgleda da je Harvard ukinuo standardnu proceduru prijema. Sada treba samo da se javite premijeru Đeliću.

Nije samo jasno da li to već važi ili će važiti samo ako on postane premijer. Ako je prvo, šta se čeka? Ako je drugo, nije li to ucena?

Ekonomski program LDP-a

Ovde sam ukratko raspravljao o ekonomskim programima DS i G 17 plus.

Međutim, sad nam je predstavljen i program LDP koji je pisao Vladimir Gligorov.

To izgleda dosta bolje od svega drugog što se može pročitati kod naših stranaka. Liberalizacija otvaranje, smanjenje državne potrošnje, državnih intervencija u privredu itd. Posebno značajnim smatram obećanje da treba smanjiti potrošnju države ispod 40% GDP, naglašavanje fiskalne decentalizacije i veće uloge tržišnih mehanizama u zdravstvu, školstvu i penzionom sistemu.

Iako i u ovom programu ima neodređenog fraziranja, ipak, program je daleko ispred svih drugih koje sam do sada video po jasnoći mera koje perdlaže i stepenu njihovog tržišnog usmerenja.

Kao što Washington Post i WSJ podržavaju kandidate pred izbore, evo da ja kao deo TR predložim: ako uopšte glasate na narednim izborima - glasajte za LDP koaliciju.

Boudreaux o globalnom zagrevanju

Ovde. Svako ko zna o kome pričam ne potrebuje dalje ubeđivanje da čita. Za one koji ne znaju - Donald J. Boudreaux, dekan Ekonomskog fakulteta na George Mason Univerzitetu, i moderator Cafe Hayek bloga.

Antitrust u Evropi

Dobar tekst gde se analizira praksa evropske antimonopolske politike u slučajevima Grundig United Brands. Staro pravilo da antitrustni zvaničnici teže da umesto potrošača odluče šta je korisno za njih i ovde je na delu. Sledeća dva pasaža opisuju neke elementarne činjenice koje bi bile dovoljne da se ti zakoni potpuno ukinu:

After the antitrust measure, then, the market is not more competitive. Instead it simply has a different competitive structure. Is the post-intervention structure more efficient than the unhampered one? Because this intervention favors one group of customers at the expense of another, it is impossible to tell. What we can know is that the structure of the competition has been changed away from the pattern driven by consumer demand toward a criterion arbitrarily determined by the antitrust authority,
i
From an economical point of view, however, the cost of entry cannot be considered a barrier to entry. Of course, every business requires initial investments and the larger the business the higher will be the upfront cost. But to consider the cost of entry an illegitimate barrier is to say that anyone — no matter how poor, inexperienced, or inefficient — should be able to compete with United Brand.

Ekonomisti o politici

Teskt Branka Milanovića i reakcija Vlade Gligorova. Glavno pitanje je da li je SRS "sistemska" stranka. Milanović kaže da nije, Gligorov kaže da ako SRS nije, onda po istim kriterijumima ni neke druge kao DS ili DSS nisu.

Ja vidim zašto je SRS ekstremna, ali ne vidim zašto nije sistemska. To su postali na izborima 2000. godine kada su posle prebrojavanja glasova među prvima proglasili Koštunicu pobednikom. Par godina kasnije DS je manipulisao poslaničkim karticama i glasanjem u Skupštini Srbije. Po pitanju prihvatanja pravila igre izborne demokratije, SRS je jedna od boljih na srpskoj političkoj sceni.

Opet bizarno o slobodnoj volji

Nedavno sam imala komentar o tekstu iz Economist-a u kome se prognozira kako će liberalna teorija uskoro izgubiti smisao. Poenta tog teksta bila je sledeća: liberalizam počiva na slobodnoj volji, a nje više neće biti kada hiper-uber nauka otkrije sve determinizme koji deluju u prirodi&društvu, a koji su, naravno, obavezno materijalni, hemijski, fizički...

Autor je naveo primer nekakve totalno nevoljno indukovane pedofilije, odnosno slučaj čoveka koji (samo?) zbog tumora postaje pedofil. Sličan slučaj nađoh ovde: duboko religiozni čovek izgubio je seksualne inhibicije nakon pada sa krana. Postao je gotovo raspomamljeni seksualni manijak i počeo vrlo neprikladno da se ponaša za jednog finog oženjenog, posvećenog i religioznog tipa. Elem, kakve veze imaju budućnost liberalne misli, sloboda volje i ovaj nesrećni čovek? Epilog priče je u tome što je dotični Mr. dobio naknadu od 3 miliona funti za ovu svoju bizarnu nezgodu. Eto ga liberalizam. Živ i zdrav. Slobodna volja metafizičarima, sloboda volje liberalima!

Surovo i s predumišljajem

Evo šta je uradio ovaj Ivy League profesor ekonomije. Neverovatno. Ovde još.

Ne znam šta se dobija za ovo, ali u Pensilvaniji ima smrtne kazne.

Slava mu!?

Politika ne prestaje da žali za Sadamom. U svečanom tonu:

Нема сумње да је Садам био окрутни диктатор. Био је уверен да је све што је чинио радио за величину Ирака. Зато је без кајања стао под вешала. Одбио је повез преко очију, није ни врат хтео да повије док су му намицали омчу.

Posebno su osetljivi što je vešanje izvedeno jutro pre Bajrama i što ga dželat nije sačekao završi molitvu. Možda oni jesu ali Iračani nisu. Svi znaju da je Sadam do svrgavanja bio potpuni nevernik koji se samo povremeno prikazivao u religioznom svetlu da bi odobrovoljio narod. Njegov sin Udaj je imao specijalnu palatu sa haremom i kolekcijom alkohola, kao pravi musliman. (Drugi je čuvao tigrove). Ubio je sve najveće šiitske sveštenike koje je stigao -- između ostalih i celu porodicu al-Sadr, zbog čega sada mladi i neuki Muktada kao jedini preživeli al-Sadr može da radi šta hoće. Niko drugi nego Sadam nije kriv i za postojanje fenomena Muktade. Pa naravno da će njegovi sledbenici snimiti i staviti na internet.

Ministry of Silly Walks

Pajtonovci bi danas našli nepresušnu inspiraciju u inovacijama francuske politike&birokratije. Nakon ministarstava socijalne kohezije, solidarnosti, decentralizacije i sličnih bizarnih tela, naziremo uvođenje još jednog - za beskućnike. Nova politička mantra glasi kao ona reklama: "Gajba za sve"! Širak planira da realizuje ljudsko pravo na stan. Kome trebaju kvadrati, ode kod nadležnih i nema više niko da kampuje pored Sene. Ta performativna parada sa beskućnicima je, usput budi rečeno, divan primer rentsikerske škole smera "uhvati na sentiš" koju praktikuje organizacija zabavnog naziva Deca Don Kihota ( "Les Enfants de Don Quichotte").

Ne znam šta je brižnu Marijanu sprečavalo do sada u realizaciji ovog plemenitog prava na stan(kad ga i francuski ustav pominje). Možda to što ideja mnogo liči na scenario za nastavak onih dragih serija Leteći cirkus...ili Yes, Prime Minister?

Nauka, bre

Svetska oligarhija, dok u potpunosti ne ostvari svoj cilj – potčinjavanje svojim interesima privrede određene konkretne zemlje i izvlačenjem iz njih maksimalnih profita – nekoliko godina unapred pronalazi i priprema domaću kvazi elitu (pre svega, mondijalističke provinijencije koja po svom mentalnom sklopu ima materijalistički pogled na svet i u skladu sa njim usvojeni sistem vrednosti) koja bi u pogodnom trenutku zauzela ključna mesta u državi. Kada se stvore političke pretpostavke za to, od naročitog značaja je da se pripadnici te elite nađu i na mestima sa kojih treba da se kreiraju i sprovode ekonomske promene u zemlji. Preko njih se nude već gotova rešenja za vođenje ekonomske politike (po pravilu, u duhu Vašingtonskog konsenzusa ), predlažu se i “nezavisni” ekonomski eksperti i savetnici iz inostranstva, te se obećava izdašna ekonomska pomoć.

Ovo je sa sajta onog naučnog časopisa kojeg, kako smo saznali, osim Telekoma Srbije finansira i Ministarstvo za nauku itd.

Hvala ti Ivice

"Mi smo 10 godina uspešno čuvali Srbiju od tranzicije"
Ivica Dačić

Što se mene tiče ovo je izjava godine 2007, takmičenje je završeno.

Čudesno jak dinar

Za Mlađena Kovačeviča rast dinara je čudo:

Као један од индикатора пада конкурентности привреде, али истовремено као последица прецењене вредности националне валуте, јесте изражен раст спољнотрговинског и дефицита текућих трансакција са иностранством. ...
Додајмо да је у прошлој години био готово девет пута већи него 2000. године. Иако у таквим условима вредност динара расте, а приори је јасно да је то последица стицаја околности, боље рећи тешких деформација и на страни понуде и на страни тражње девиза. Поготово је нелогично да је амерички долар толико изгубио вредност према динару, ако се зна да Србија ни у једној битној делатности, у последњих неколико година, па ни у 2006, није смањила огроман јаз у односу на привредна кретања у САД.

Akademik Kovačević iznosi teoriju da spoljnotrgovinski bilans i kurs zavise od konkurentnosti; da konkurentnost Srbije pada u odnosu na SAD a deficit raste; ali da dinar, umesto da zbog toga pada u odnosu na dolar, nekako ipak raste.

Dakle iznosi teoriju, onda kaže da je stvarnost demantuje, i onda to nazove čudom! Kaže nelogično je. Ne pada mu na pamet da mu je možda teorija pogrešna. Teorija je u redu, ali greši dinar, nije obavešten u kojem smeru treba da se kreće.

Već sam se izjašnjavao na blogu i drugim mestima, ali da ponovim šta mislim o ovome: Kurs dinara raste zbog velikog priliva investicija, doznaka i donacija u zemlju i što Vlada ograničavanjem izlaska kapitala i destimulisanjem uvoza ne dozvoljava devizama da izađu iz zemlje. Deficit postoji zbog te iste stvari, velikog priliva deviza. Da nema ograničenja izlazu deviza iz zemlje deficit bi bio još veći (što bi bilo dobro) a kurs dinara prirodno niži (što bi takođe bilo dobro). Takozvana konkurentnost nema veze sa ovim. I spoljnotrgovinski bilans i kurs su najvećim delom posledica kapitalnih tokova.

O tzv. apsorpcionom kapacitetu ekonomije

Lihtenštajn ima više registrovanih firmi nego stanovnika.

Mit

Ako bacite žabu u vrelu vodu odmah će skočiti napolje. Ali ako je stavite u hladnu i polako zagrevate, ostaće u vodi i kuvati do smrti.

To ipak nije tačno.

Prazno 14 ambasada zbog stranačkih interesa!

Blic je u panici, ne zna šta da radi...

A šta bi se tačno promenilo da je tih 14 ambasada puno?

Diplomatija je najprecenjenija državna funkcija. Srbiji je dovoljno desetak ambasada u svetu. Letos kad je počeo rat u Libanu mediji su osuli drvlje i kamenje po Ambasadi Srbije u Siriji zaduženoj i za Liban jer nije na vreme pomogla famoznom Marku Ristanoviću da se evakuiše iz Libana. Pa šta je ambasada, osiguravajuće društvo? Osim nekoliko ključnih ambasada kao što su Vašington, Brisel, Moskva itd. Srbiji je potrebno vrlo malo stalnih misija. U principu ambasade najviše koriste dijaspori, tj. onima koji i ne plaćaju porez za njih.

Ali diplomatija je uopšte prekrivena misterijom i prećutno se podrazumeva da se u tim ambasadama nešto važno dešava. To važi i za druge zemlje, ne samo Srbiju.

NSPM

Nova srpska politička misao se upravo diskvalifikovala. Obratite pažnju na ktitora na vrhu sajta. Ko će pomoći ako ne javno preduzeće, čiji je direktor slučajno u rukovodstvu DSS-a.

Što ne znači da ponekad nemaju dobre tekstove, npr. kolega Janković ili Zoran Ćirjaković.

Kampanja?

Kako je moguće da u jeku predizborne kampanje neko obećava povećanje poreza? Da li je Parivodić zaboravio na izbore ili glasače u Srbiji porezi i te sitnice ne interesuju?

Skoro savršen post

David Boaz.

Redakcijski komentari

Ne znam na osnovu čega naši mediji donose ovakve zaključke. Ovo je iz redakcijskih komentara:
Danas:
Taj svet je mirno, gotovo bez glasa protesta, posmatrao lakrdiju od suđenja u Bagadu, koje se svelo na puki preki sud gde se od prvog udarca čekića presedavajućeg sudskog veća znalo kakav će biti konačan ishod.
Politika:
Остало је запамћено и да су америчке окупационе власти у Ираку одмах по „ослобађању” ове несрећне земље суспендовале смртну казну и да су је вратиле на снагу пошто је Садам ухваћен, с намером да и на њему буде примењена. Садаму је судио „ирачки” суд, али су Американци обучавали судије и плаћали судске рачуне.

Ovi komentari su toliko proizvoljni da je žalosno na kojem nivou se odvija javna rasprava u Srbiji. Ni izdaleka ne odgovaraju istini. I ne radi se o drugačijem mišljenju, već o falsifikovanju podatka.

Zbog čega je suđenje bilo lakrdija kao što kaže Danas? Tužilac je izabrao jedan lako dokaziv slučaj od mnogih koje je mogao. Svedoka je bilo na pretek a zločin jasan.

To da je smrtna kazna uvedena zbog Sadama, kao što kaže Politika je notorna neistina, što je poznato svakome ko i površno prati Irak. Smrtna kazna je uvedena iračkim ustavom. Ustav su pisali Iračani i stranci nisu mogli da učestvuju u procesu. UN, Ambasada SAD ili organizacije kao USAID su pokušavale da se umešaju ali im nije polazilo za rukom. Dobile su gotov tekst ustava kada ga je irački ustavni komitet završio. Smrtnu kanzu je bilo ukinulo okupaciono administraciono telo za vreme svoje prelazne vlasti, ali su je onda Iračani sa predajom vlasti ponovo ustavom uveli.

Enron i ekonomisti

Jonathan Weil je novinar koji je prvi posumnjao da Enron nije tako sjajan kao što je izgledalo. Njegov članak je 2000. izazvao lavinu reakcija što se završilo bankrotom Enrona.

Weil and the Enron officials then had a long conversation about how certain Enron was about its estimates of future earnings. “They were telling me how brilliant the people who put together their mathematical models were,” Weil says. “These were M.I.T. Ph.D.s. I said, ‘Were your mathematical models last year telling you that the California electricity markets would be going berserk this year? No? Why not?’ They said, ‘Well, this is one of those crazy events.’

Ceo tekst.

Protest protiv dolaska 2007

U Parizu.

Da država stane iza nas

Aleksandar Šapić nam želi:
Najveća želja velikog vaterpolo asa je da u našoj državi konačno svi počnu da žive kako treba, a recept za tako nešto vidi u velikom radu i u jakoj državi koja će stati iza svojih građana.

Reakcije

Tri vrste reakcija u Srbiji na egzekuciju Sadama Huseina:

1 - Tako mu i treba
Ovih ima najmanje ali se mogu naći među komentarima na B92. Mi smo se u ranijem postu izjasnili u tom pravcu.

2 - Bio je zločinac ali smrtna kazna nije primerena bilo kome
Ovo je naš politički i intelektualni mainstream koji uglavnom ne razmišlja samostalno nego ponavlja šta god čuje iz Brisela. Ipak, razumljivo je da ima ljudi koji se dosledno protive smrtnoj kazni bez obzria na zločin.

3 - Sve su to režirali Amerikanci i Bušova kaubojska pravda.
Ovo su amaterski komentari. Šta god se misli o američkoj spoljnoj politici činjenice su da je iračka vlada samostalna i demokratski izabrana, da smrtna kazna tamo postoji, da je suđenje bilo dovoljno regularno i da je dokaza o masovnim ubistvima više nego dovoljno. Ali su izgleda najbrojniji. Čak i Ljiljana Smajlović, urednik Politike koja redovno prati događaje iz sveta: "Ovo je stara američka odluka koja je sada samo sprovedena, i teško je o njoj govoriti kao o demokratskoj ili legalnoj stvari."

Srećna Nova godina

Čestitike svim čitaocima Tržišnog Rešenja povodom Nove godine i od mene.

Vlada Srbije je ipak bila malo selektivnija od nas u svojim čestitikama. Oni su čestitali Novu godinu samo svojim zaposlenima, i to 13-om platom, u proseku 25-30 000 dinara.

Srećna Nova.

Vodič za novogodišnji filmski program

Kvantitativna ocena političkog stava glumaca, sumirana za sve glumce koji igraju u određenim filmovima - rezultat su filmovi rangirani od "toksično levih" do "konzervativnih", sa prelaznim varijantama. Zanimljivo bi bilo porediti rangiranje na osnovu sadržaja filmova sa ovom skalom...

Srećna Nova godina čitaocima bloga Tržišno rešenje!

Zdravstvena zaštita u Kanadi

Fraser Institute uradio novi izveštaj o stanju kanadskog zdravstvenog sistema. Evo zaključaka:
- Kanada troši na zdravstvenu zaštitu gotovo najviše među zemljama OECD-a u kojima postoji univerzalno pravo na zaštitu (drugo mesto posle Islanda)
- Kanada nije prva ni u jednom merenju sedam indikatora kvaliteta zdravstvene zaštite (dostupnost zaštite i sl.)
- Kanada ima slabije efekte lečenja nego zemlje u kojima postoji mogućnost privatnog lečenja
- Kanađani sa niskim prihodima više su nezadovoljni sistemom zaštite nego oni sa natprosečnim prihodima, mada je sistem zamišljen da postigne equality, equity, justice...
- Kanada je neverovatan fenomen - formalno privatne bolnice ne mogu da pružaju privatne usluge, već funcionišu kao pseudo-državne: država odlučuje o platama zaposlenih, o investicijama, o zatvaranju bolnica...

Ekonomist magazin ima blog

Ovde. Ali još uvek malo materijala. Uglavnom Đelić.

Heritage, Hrvatska i EU

Ovde je tekst Heritageovog analitičara John Blundella o odnosima EU i SAD. Na kraju teksta, što je posebno zanimljivo je njegovo otvoreno pismo hrvatskom premijeru Ivi Sanaderu od marta prošle godine, gde ga upozorava na opasnosti hrvatskog ulaska u EU. Napisano je u obliku "10 pitanja koja svaki Hrvat treba da odgovori za sebe pre nego što uđete u EU".

Jedan od glavnih Blundellovih argumenata je tipa "juče ste izašli iz Brozovog socijalizma. Da li želite ponovo nešto slično, samo pod briselskom zastavom". Takođe ima dosta o evropskoj nezaposlenosti, gubitku suvereniteta, korumpiranosti evro-političara, trgovinskom zatvaranju EU prema spoljnjem svetu, preteranoj regulaciji, sumanutosti CAP-a itd. Posebno je zastrašujući podatak iz ovog pisma (nezavisno čak od njegove osnovne poente) o proneverama i krađama Evropske komisije, gde je dokazano pronevereno za oko 700 miliona evra samo 2002, a procene su da u proseku "nestane" godišnje oko 4 milijarde!

Tako mlad a već NIP-om ovenčan

Kada odete na sajt Univerziteta Singidunum, na naslovnoj strani stoji: Univerzitet Singidunum je mlada akademska institucija formirana 17. januara 2005. godine, kada je rešenjem Republičkog Saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja broj 612-00-663/2004-04 dobila saglasnost na Elaborat o opravdanosti osnivanja. (bold moj). Neki programi tek počinju ove godine. Logično, ljudi se lagano zagrevaju, ne može se Akademska Tvrđava napraviti preko noći.

Uprkos tome, jedna mudra Vlada (na slici: akademsko-ministarski trust mozgova) ume da prepozna ekspertizu i u embrionalnoj fazi...Na sajtu Univerziteta piše: Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment je učestvovao na tenderu Nacionalnog investicionog plana Srbije u oblasti turizma i obezbedio izradu četiri značajna projekta. Oni će obuhvatiti hotelsko poslovanje, poslovanje turističkih agencija, upravljanje finansiranjem u turizmu i upravljanje turističkim destinacijama u Srbiji. Svi ovi projekti su sastavni delovi generalnog projekta pod nazivom „Edukacija zaposlenih u turizmu“. To znači da će Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment edukovati zaposlene kadrove u oblasti turizma u Srbiji kroz odgovarajuće seminare, kojima se planira da bude obuhvaćeno preko 2 000 učesnika. (moj bold)

Buš pristaje na povećanje minimalnih nadnica

A propos jednog komentara čitaoca na nekom od prethodnih postova - evo koja je posledica apela 600 ekonomista i 5 nobelovaca da se povećaju minimalne nadnice u Americi. Predsednik Buš se pridružuje ekonomistima, Nensi Pelosi i Hilari Klinton.

Politička orijentacija akademije

Uvek je zanimljiva rasprava o političkoj (i svetonazornoj) orijentaciji akademije. Generalno, ekonomisti jesu najmanje levi, sociolozi i antropolozi jesu najviše levi.


Dokaz: istraživanje o američkoj akademiji. Radili ga Daniel Klein sa GMU i Sharlotta Stern. Nosilac projekta je SAFI, Swedish Institute for Social Research. Ko kaže da ne može i nešto drugo da cveta u Švedskoj osim bračnog para Myrdal?

Morati i hteti

Dramatičan tekst u časopisu Economist sa blesavim nadnaslovom Liberalism and neurology i indikativnim naslovom Free to choose? (upitnik nagoveštava pravac rasprave).

Autor počinje tekst upečatljivo - navodi slučaj pedofila koji je to postao naprasno. Onda je ustanovljeno je da čovek ima tumor na mozgu, a nakon operacije - pogađate - nije više imao takve sklonosti. Čim se tumor vratio, čovek je počeo da juri dečju pornografiju. Autor postavlja pitanje: Who then was the child abuser?

Autorova teza je da nova neuro-kognitivna i slična istraživanja mogu lagano potkopati ideju slobodne volje, na kojoj počiva važan deo moderne filozofije i ideologije (autor posebno naglašava liberalizam), na kojoj počiva ideja (krivične i ostale) odgovornosti, na kojoj počiva društvo. Osporavanjem njenog postojanja, srušiće se ceo ovaj deterministički domino vozić, jer, kako autor kaže, ideja odgovornosti za sopstvena dela jeste lepak koji drži zajedno i slobodna i neslobodna društva (citat).

Na stranu to što je ceo tekst intoniran katastrofično i zlurado (prema liberalizmu). Tekst ima mnogo veće probleme:

1. Verovanje da jedna ideja, slobodna volja, upravlja složenim "sinapsama" između individua, institucija, grupa, verovanja itd. (a koju neki naučnici bez kapaciteta i namere za obavljanje složenijih analitičkih radnji, nazivaju društvo) jeste običan redukcionizam. Verovanje da ta ideja treba da upravlja tim tzv. društvom, jeste totalitarizam. Verovanje u ILI-ILI, tj. "ako ne bude dominirala ideja slobodne volje, dominiraće ideja totalnog determinizma", jeste nonsens. Autor, bojim se, u ovoj gradaciji, dostiže poslednji stadijum.

2. Debata o voluntarizmu/determinizmu predstavlja lažnu dilemu. Suštinski, iza shvatanja oba pojma stoji isti epistemološki trip: traženje opipljivog, objektivnog, materijalnog, fizičkog uzroka stvari. Ne vidim razliku između sledećih iskaza:
- slobodna volja upravlja pedofilijom osobe X
- društvo upravlja pedofilijom osobe X ("blame the society")
- tumor upravlja pedofilijom osobe X
Suština problema je u tome da u svim takvim debatama, dolazi do zamene teze. Cilj posezanja za naučnim dokazima na ovaj način uvek je politički, a sredstva su epistemološka (koja su, btw, vrlo problematična, ali to je druga priča)

3. Liberalizam se bazira na slobodi volje a ne na slobodnoj volji. Koji uzročni splet stoji iza nekog delanja, totalno je irelevantno. Osim epistemološki. A u nauci svakako neće biti iskaza kao što su "društvo je uzrok pedofilije" ili "tumor je uzrok pedofilije". To što kvazi-nauke sa takvom produkcijom imaju oreol naučnosti, nije dokaz naučnog karaktera same produkcije. Da budem jasna, u njih ubrajam razne sociologije, antropologije, ali i sociobiologije itd. Podela na društvene i prirodne teoretičare ovde ne važi.

Block kontra Jankovic

Ja sam, generalizujući i malo bezobrazno "gurajući" napred Mizesov nalaz o ekonomistima kao tehničkom instrumentariju vladavine i zapravo izumu socijalizma, u jednom članku tvrdio da postoji velika razlika između studija Economics, što uključuje makroekonomiju, javne finansije, i slične stvari, i studija biznisa koje osposobljavaju čoveka da radi u firmi, na berzi, i uopšte u privatnom sektoru. Čak sam tvrdio da ekonomisti popout Hajeka i Fridmana nisu doprineli renesansi liberalizma svojim striktno ekonomskim učenjem, već opštim filozofskim konceptima koji su često protivrečili njihovoj ekonomskoj teoriji.

Walter Block u zanimljivom članku na sajtu Mises instituta tvrdi upravo suprotno, da je najbolji način da neko promoviše liberalizam taj da postane PHd ekonomista, i to na odeljenju za economcics, a ne business. Jedino tako će moći da se posveti teoriji i razvoju, formulisanju i promociji liberalnih ideja. Možda to i nije kontradiktorno mojoj tvrdnji, jer je ona istorijska (gledano unazad ekonomisti su vršili tu i tu funkciju...) a Block govori o profesorskom poslu. Ipak, mislim da većina PHD ekonomista postaju birokrati u agencijama, savetnici, centralni bankari, rade u nekim think tankovima itd, dakle bivaju instrumentarij vlasti, a ne neko ko promoviše bilo koje, pa ni libereralne ideje. Čak i na fakultetima ima malo prostora za liberalno misleće PhD ekonomiste. Pa, sam Hajek je predavao na fakultetu za sociologiju, jer njegovi vajni prijatelji sa Ekonomskog fakulteta ga nisu smatrali dovoljno dobrim ekonomistom da bi predavao kod njih. Mogu da zamislim kakva sudbina čeka nekog sa sličnim idejama a bez Hajekove biografije...

Reklama

Ovde, u Christian Science Monitoru. Kad se klikne na oglas dobije se sajt Vlade Srbije na engleskom.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - III

1. Ako uporedimo strana istraživanja autonomije (državnih) univerziteta sa našom situacijom, izgleda da su ovdašnji univerziteti (tj. fakulteti, tj. katedre) autonomni ko Kreator sam. Od upravljanja parama i poštovanja akademskih standarda, do upisa studenata, kurikuluma, zapošljavanja nastavnika...Kao što se vidi iz onog dopisa BU u vezi sa UF-VŠV, Savez gildi proizvođača nosicalaca zvanja VI, VII, VIII stepena, autonomno može da pomera profile iz jednog u drugo zvanje (uprkos tome što tek treba da se napravi novi zakon o stručnim zvanjima). Čak se ne stidi da iznese osnovni kriterijum za ovu rabotu - "eto, primenili smo odokativnu, na burazerskom poverenju zasnovanu ocenu, bez ikakve ozbiljne studije i uključivanja stakeholdera".

2. Nema nijednog razloga da poverujemo da će se ovaj uvrnuti humboltovski visokoškolski sistem promeniti (uz Bolonju ili bez nje, u Srbiji a bogami ni u EU). Sama logika humboltovskih univerziteta jeste totalno zastarela i obesmišljena (slava V. Humboltu, ali...). Univerzitet koji treba istovremeno da proizvodi akademska postignuća, javnu uslugu obrazovanja i nacionalne identitete, deluje prilično tragikomično danas. Iz te priče dolaze:
- mitovi o profitabilnim i neprofitabilnim katedrama ("ako država ne finansira arehologiju, ko će?" Hm, a šta je ovo ovde?).
- mitovi o obrazovanju kao pokretaču ekonomskog rasta
- mitovi o kolapsu Društva koje nema državne univerzitete.

3. Diskurs o autonomiji univerziteta služi osrednjim ili ispodprosečnim visokoškolskim ustanovama kao zamena za excellence (a to je 90 posto srpskih katedri). Samom pričom o autonomiji stvara se magla koja krije ono Ništa na svetskom akademskom tržištu. Dokaz: univerziteti kojima je muka od birokratske kontrole lepo odluče da otkače državu i njene pare, jer se ne plaše tržišta. I to čak univerzitet ne mora da bude Oxford da bi to uradio. Dovoljno je da ne bude udruženje kolektivnih pravaša, boraca za privilegije na svom lenu koje im je država dodelila. Dakle, samo pripadnici akademije koje niko drugi osim države ne bi zaposlio, pevaju ode autonomiji.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - II

Dakle, Učiteljski fakultet (UF) spojen sa Višom školom za obrazovanje vaspitača (VŠP). Neki iz VŠV tvrde da je u pitanju anšlus. Kako god, da vidimo kakve to sve veze ima sa autonomijom...

U Srbiji se autonomija praktikuje na nivou fakulteta (ili katedri) a ne univerziteta. Ništa novo, a izgleda i da neće biti bogzna šta novo po Z.o visokom obrazovanju iz 2005. godine. Recimo, sama procedura spajanja UF i VŠV izgledala je sasvim prosto. Iz dopisa vidimo da je Univerzitet odobrio integraciju još u aprilu, navodeći da bi to "imalo bi pozitivne efekte na planu racionalnije iskoriščenosti nastavnog kadra, stručnih službi..." Zatim se kaže da je ranije prihvaćen program za novi profil na UF. Na kraju dopisa stoji: "BU nije ovom prilikom procenijvao širu društvenu opravdanost podizanja dosadašnjeg nivoa obrazovanja vaspitača (VI stepen) na rang fakultetskog, smatrajući da je za to potrebna detaljnija analiza i uključivanje većeg broja institucija i sagovornika...".

Najsmešnije od svega je to što se ovim poslednjim objašnjenjem i dalje podgreva stari mit o produžavanju školovanja kao instrumentu za podizanje kvaliteta obrazovanja. U Šapcu će vaspitači i dalje biti školovani tri godine, u Beogradu četiri (pardon, da se izrazim u bodovima, oni će varirati u tolikoj meri da neće biti jasno da li je reč o istim profilima).

Istorijat vaspitačkog obrazovanja u Srbiji takođe je zabavan. Negde do sedamdesetih, postajali su vaspitači nakon srednje škole, onda im je trebalo dve godine, pa tri, a evo ga sad, hvala bogu, i četiri dočekasmo. Jasno je da nije reč o bilo kakvoj brižljivo napravljenoj kurikularnoj reformi, već o brizi za uhljebljenje profesora (bodovi su uglavljivani u predmete, smislene i besmislene) o borbi za proširenje moći i poslovnog prostora (setimo se kakva je mašina bio UF za vreme Slobe!), o borbi za uzimanje para studentima za doškolovanje, o borbi za ispunjavanje kriterijuma koje zahteva akreditacija. I pristalice i protivnici spajanja ne iznose bilo kakve razloge osim esnafskih (uključujući i BU).

Da imamo kakvo-takvo tržište obrazovnih usluga, ne bi bilo problema što neki vaspitači uče 3, neki 4 godine. Pokazalo bi se koja vrsta proizvoda ima prođu. Ali to neće biti tako, pošto UF ne prodaje obrazovne usluge. On ima specijalan odnos prema državi koja kupuje sve što se proizvede. Da ne pominjemo priču sa tržišta rada...Elem, trka za produženjem školovanja ima samo jednu funkciju - potvrđivanje pozicije koju drugi neće moći da stignu, pretvaranje Učiteljskog fakulteta u jednog i jedinog proizvođača (ili "overača") vaspitača. Živi bili pa videli kako će izgledati pravilnici o zapošljavanju vaspitača.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - I

Princip autonomije univerziteta funkcioniše baš kako treba u Srbiji, uprkos tvrdnjama o njenoj izvitoperenosti. Ko god ovih dana prati uzbudljivu crtanu seriju Masters of the Univers(ity), zna koliko se kritike sručilo na akademike koje država zapošljava. Njihova "autonomaška" autonomija pokušava se i objasniti, pa se navode uzroci: monopolski položaj državnih univerziteta, bahatost i svojevolja akademika, učmalost i okoštalost sistema, eonska borba Modernista i Tradicionalista.

Evo primera koji može da izgleda kao vrhunski dokaz ovim kritičarima, ali baš i ne mora. Stvar se može tumačiti kao suštinsko i najispravnije moguće otelovljenje principa autonomije.

Nedavno je doneta odluka o spajanju Više škole za obrazovanje vaspitača (Beograd) i Učiteljskog fakulteta. Merdžovanje je, naravno, podrazumevalo da Učiteljski fakultet preuzima kadrove, obrazovne profile, studente i infrastrukturu Više škole. Učiteljski fakultet uvodi smer za obrazovanje vaspitača u predškolskim ustanovama. Studentima koji su završili višu školu (2 godine) nudi se doškolovanje za 50.000 dinara (tačnije, nudi im se polaganje dodatnih ispita) kako bi postali diplomirani bačelori, odnosno stekli prvi stepen akademskih studija. O detaljima pogledajte na pravom mestu, evo linka za Učiteljski fakultet. Ovo je okosnica priče. Autonomija na delu: Univerzitet u Beogradu odobrio je Učiteljskom ovaj poduhvat (i to još u aprilu, pre nego što je mastereziacija uzela maha), uprava Više škole se složila uprkos nekim otporima iznutra, studenti su valjda već krenuli u pohod doškolavanja...

Linkovi

Stiglitz žali što smanjenje carina smanjuje budžetske prihode.

U većem delu EU nema slobode govora.

Otac Turkmena ide u pakao. Ovo je inače bila loša godina za diktatore.

Antiamerički intelektualci

Ovde je zanimljiva lista najuticajnijih intelktualaca koji propovedaju radikalne ili manje radikalne forme antiameriknizma. O svakom od njih ima po članak - kritički prikaz manje ili veće dužine.

Pogledajte recimo dorednice Bodrijar, Čomski, Hobsbaum ili Krugman.

Šta se dogodilo u Iraku V

Da li je moralo da bude ovako? Mogao se predvideti otpor Sunita i nezadovoljstvo Šiita eventualnom produženom okupacijom, ali Amerikanci su uvek imali problem da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Da će se iz toga izroditi nešto slično međusektaškom ratu niko nije mogao da pretpostavi.

Ali i pored toga sve je moglo biti bolje da nisu učinjene dve ključne greške. Prva je bila odmah posle okupacije: umesto da se vlast odmah preda Iračanima, njihovim opozicionim elitama iz egzila koji su se sa ulaskom trupa vratili u zemlju, koji su bili sposobni, mnogo bolje razumeli lokalnu situaciju i koji bi bili prihvaćeniji u narodu, okupacione snage su formirale svoje prelazno telo sa ambasadorom Paulom Bremerom na čelu (CPA - Coallition Provisional Authority) i prolongirale predavanje vlasti Iračanima još godinu dana. Tek je posle godinu dana vlast predata imenovnoj iračkoj vladi, a onda posle još jedne godine prvoj izabranoj vladi. U međuvremenu su pobenjenici samo dobijali na snazi.

Druga najveća greška je bila što je CPA raspustila postojeću iračku vojsku. Većina na važnijim položajima u vojsci su bili Suniti i CPA nije imala poverenja u njih nego odlučila da izgradi potpuno novu vojsku. Desetine hiljada ljudi je odjednom ostalo bez posla, a sa oružjem. Čime biste se na njihovom mestu bavili?

Te odluke su donete brzopleto. Ljudi obično precenjuju američku spoljnu politiku. Obično se misli da nju kreiraju veliki eksperti i stratezi koji dobro znaju šta rade. Ali u praksi se odluke donose kao što se donose i bilo koje odluke bilo koje vlade – ako nemaju direktnog ličnog interesa, političari manje više nasumice biraju šta im se dopadne.

Šta se dogodilo u Iraku IV

Kako će ze završiti? Politikolog i urednik Newsweeka Fareed Zakaria misli da su Suniti i Šiiti rešili da se obračunaju i da će to uraditi sa okupacijom ili bez. Ostanak trupa samo malo odugovlači taj obračun. Većina medija, kao i američka Administracija uzima zdravo za gotovo da će, ako se trupe povuku, u zemlji doći do mnogo goreg građanskog rata.

Ja ipak mislim da ne može biti mnogo gore od ovoga što se događa sada, a postoje šanse da će biti i bolje. Šiitske milicije nisu odmetnute, nego veoma bliske strankama na vlasti. SAD insistira na njihovom razoružavanju, ali je to praktično nemoguće. Pravo rešenje nije njihovo razoružavanje nego uključivanje u formalne strukture policije i vojske. Postoji strah da će Šiiti krenuti u neselektivnu osvetu protiv svih Sunita. Taj revanšizam je naravno moguć i ustvari je u toku. Ali je malo verovatno da može doći do masovnog čišćenja bez obzira na odststvo stranih trupa, jer to neće dozvoliti ni šiitska vlada ni religiozni autoriteti.

Dvojica najuticajnijih ljudi u Iraku nisu ni na kakvim funkcijama. Obojica su šiitski klerici. Jedan je pomenuti Ajatolah al-Sistani, vrhovni šiitski verski autoritet (uključujući i Iran), drugi je Abdul Aziz al-Hakim, klerik ali i političar koji stoji iza najveće koalicije u parlamentu iako ne obavlja javnu funkciju. Obojica su konzervativni ali miroljubivi, i nijedan se ne zalaže za iranski tip religiozne države, nego za demokratiju i razdvajanje džamije i politike. Više o tome na sajtu Ajatolaha al-Sistanija.

Sunitski teroristi se za razliku od šiitskih milicija ne mogu uključiti u institucije, ali će imati jasan izbor. Ili da prestanu sa terorizmom i prihvate novi sistem, ili da kao manjina uđu u opasan građanski rat. Sadašnje opravdanje za njihove pobunjenike je prisustvo okupacionih snaga. Kad se snage povuku taj razlog će nestati i to je veoma važno. Terorirsti su male grupe ljudi, ali one mogu da funkcionišu samo ako ih stanovništvo smatra legitimnim. Religiozni sunitski teroristi, tj. al-Kaida u Iraku, koja ima dosta stranaca iz ostalih arapskih zemalja u redovima, možda neće prestati sa napadima na Šiite ni kad se trupe povuku, ali će izgubiti prećutnu podršku većeg dela iračkih Sunita koju sada ima.

Rothbardov zakon

Glasi: "Ekonomist se specijalizuje u oblasti u kojoj je najgori."

Pozadina je da ekonomisti najčešće podržavaju tržište uopšte, u načelu. Ali baš nekako u sopstvenim oblastima oni uvek vide neki problem koji se mora rešiti mešanjem države.

Mlađen Kovačević se na primer specijalizuje za spoljnu trgovinu, i ne prestaje da upozorava o opasnosti spoljnotrgovinskog deficita. U poslednjem tekstu (inače jako informativnom) kaže da nam zbog deficita preti slom deviznog kursa.

Svim deficit-katastrofičarima koji već decenijama upozoravaju na veliki spoljni deficit ne pada na pamet da se preispitaju zašto se i pored svih tih deficita koje Srbija ima slom još uvek nije dogodio. Možda zato što deficit nije štetan, ni opasan, ni koristan, već samo jedna obična obračunska kategorija.

Šta se dogodilo u Iraku III

Kako je sve počelo? Niko nije mogao ni sanjati da će nastati ovakav haos. Lideri američke administracije su bili uvereni da će ih Iračani dočekati kao oslobodioce – i nisu pogrešili, u početku. Ali niko ne voli strane okupatore na duži rok, naročito kada se stanje u zemlji pogoršava. Takođe, niko nije mogao da predvidi ni sektaško nasilje. Ono nije postojali ni u istoriji Iraka, ni u istoriji Islama među Sunitima i Šiitima uopšte. Hrišćani su vodili mnogo sektaških ratova među sobom, Muslimani nisu. Tačno je da ekstremni sunitski Vahabiti smatraju Šiite neprijateljima – ali nigde pre Iraka tu ideologiju nisu sprovodili u delo.

Administracija SAD je iskreno verovala da Sadam ima oružje za masovno uništenje. CIA je katastrofalno pogrešila a i britanske i ostale svetske tajne službe koje su pomagale u tome su doprinele. Iz kasnijih intervjua sa nekim uhapšenim pripadnicima samog vrha Sadamovog režima koji su objavljeni u leto 2006. postalo je jasnije i zašto: Sadam je dezinformacijama koje je širio sam najviše doprineo sopstvenom svrgavanju.

Sadam je ubedio sve oko sebe da Irak zaista ima oružje za masovno uništenje. Njegova preokupacija je bila očuvanje režima od eventualnog unutrašnjeg otpora i zato je širio informacije o snazi režima. Nije verovao spoljnim pretnjama i do poslednjeg trenukta je bio siguran da do kopnene intervencije neće doći. To se tokom invazije i videlo, jer je koalicija je do Bagdada došla skoro nesmetano, a onda je tek u samom gradu pružen otpor.

Pošto nije verovao nikome, istinu da oružja ustvari nema znao je samo najuži krug ljudi, što su kod Sadama a i formalno u režimu bili sinovi Udaj i Kusaj, polubrat Barzan i lojalni potpresednik Tarik Aziz. Gotovo svi ostali visoki funkcioneri i vojni komandanti su bili uvereni da tog oružja ima ali da je negde skriveno.

Kada šijunirate vi naravno ne možete obuhvatiti sam vrh, jer to je onaj koga špijunirate. Ali od koga god drugog osim Sadama i pomenute nekolicine da su informacije dolazile, verovatno je da nije lagao. Tako je ispalo da je su razne službe – uključujući SAD, britansku, rusku i iransku – imale informacije iz raznih izvora, i sve su mislile da oružja ima. Sadamovo odbijanje da dozvoli potpuni pristup inspekciji UN je samo pojačavalo takav utisak i kod Iračana i kod stranaca.

Castro i Pinochet

Ovde je zanimljivo poređenje Kastra i Pinočea, u sklopu analize da li je Kubi i Iraku potreban "njihov Pinoče".

Skor:

Kastro - odgovoran za smrt oko 9240 ljudi tokom svoje vladavine.
Pinoče - 3197, od čega 87% za vreme tronedeljnog građanskog rata 1973.

Kastro - zabranjena emigracija, 77 000 ljudi umrlo pokušavajući da pobegne iz njegovog komunističkog raja.
Pinoče - emigracija slobodna, mnogi komunisti i simpatizeri otišli u Evropu, agenti Štazi i KGB najureni.

Sećam se medijskog linča na CNN i BBC od pre neki dan, kad je Pinoče umro,"he ruled with his iron feast", "former dictator died", "brutal campaign of human rights violations" itd. Šta će biti rečeno kad Kastro umre? "Former Cuban leader dead", "He carried out a successfull revolution against corrupted Batista regime supported by Americans" etc. Nema dvojbe.

Ne postoji takva stvar kao višak investicija

Ekonomista Danilo Šuković u Politici:
Велики прилив страних инвестиција у земље у транзицији попут наше могу, чак, да доведу до презасићености посустале економије и неразвијеног финансијског тржишта, јер нису у стању да апсорбују плиму капитала.
То се тренутно дешава у Србији у којој је прилив страног капитала по основу приватизације довео до прецењености курса динара у односу на евро, што, уколико се не спречи, неминовно води у дефлацију чија последица је пад тражње и смањење производње.

Ne znam kako ekonomija može biti "prezasićena" niti kako zamišljaju to "apsorbovanje" kapitala.

Priliv kapitala podiže dinar zato što: a) ne postoji slobodan odliv kapitala; b) uvoz se obeshrabruje carinama (što je samo još jedan vid ograničenja odlivu kapitala). Da tih ograničenja nema, odliv bi bio veći i onda ni priliv ne bi bio problem. Dakle, nije prezasićena "ekonomija" nego Narodna banka Srbije, koja je zajedno sa Vladom sama sebi stvorila problem ovim ograničenjima.

Šta sve možeš u Britaniji kad si zdrav...

Uvek su me plašile srpske reforme koje su eksplicitno rađene po nekom konkretnom uzoru. Uglavnom se ispostavi nešto od ovih stvari: model ne valja (reforma činovništva po francuskom modelu) ili model se nekako izvitoperi u realizaciji (reforma obrazovanja po irskom modelu).

Poslednji put sam se ozbiljno naježila kada sam shvatila da bitne stvari u zdravstvu reformišu po britanskom modelu. Nekako se stalno NHS provuče kroz priču: kontrola kvaliteta po britanskom modelu, finansiranje po britanskom modelu...Naravno, ne zaboravi se pomenuti kako "poređenje sa Velikom Britanijom, koja ima jedan od najuređenijih zdravstvenih sistema u svetu, zvuči lepo ali nerealno" (Vreme broj 829).

Taj NHS stvarno funkcioniše pomalo nerealno, čak nadrealno. Naime, uprkos finansijskim problemima, nehumanim listama čekanja, nedostupnosti skupih terapija za životno ugrožene i obolele od strašnih bolesti kao što je Alchajmerova, nađe se novca za mnoge zanimljive "terapijske" usluge. Evo šta kaže Telegraph: moguće je učiti tango (u okviru državne borbe protiv gojaznosti), moguće je ukloniti tetovažu, moguće je uraditi liposukciju, moguće je objaviti knjigu kratkih priča, moguće je trenirati boks (ako ste stariji od 50 godina)...O bizarnosti nekih priručnika i TV serija koje podižu zdravstvenu svest, pročitajte i sami u ovom tekstu.

Šta drugo da poželim nego da nam poživi ona stara Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston. Srpski Gledstone, nemoj od nas da praviš Engleze, molim te...

"Krivo je društvo" ili šta sve možete saznati od skandinavskih sociologa

Oslo ima šest puta više silovanja srazmerno veličini nego New York. Većina počinioca su imigranti, naročito sa bliskog istoka. Evo šta norveški sociolog Unni Wikan misli o tome:

Norveške žene moraju snositi deo odgovornosti za ta silovanja, jer svojim načinom oblačenja ponekad isprovociraju muslimanske muškarce. Norvežanke moraju shvatiti da žive u multikulturnom društvu i prilagoditi se.

Johnny vrati se

Johnny Halliday se seli u Švajcarsku da ne više plaćao francuske poreze. Premijer Villepen kaže da to nije lepo jer je Johnny potreban domovini.