Vrli novi svet

Ko god ide na koncert Ejmi Vajnhaus zna da igra lutriju. Može da se desi da čuje odličnu muziku, mada u poslednje vreme najpre može da očekuje frik šou za relativno velike pare. Nije ni prvi put da Ejmi pravi budalu od sebe, a majmune od svih koji plate kartu da bi je gledali razbijenu od svega. Meni se čini da je ovde reč o klasičnoj obligaciji i da bi oni koji nisu dobili proizvod kakav im je obećan, jer šetnja i mumlanje neuračunljivog narkomana sigurno nije ono što je ponuđeno, trebalo da tuže pravno lice koje je organizovalo tu sprdnju od koncerta i traže novac nazad. Kako organizatori očigledno misle da se Vlasi neće dosetiti mudro ćute o bruci i to je to.

I ne bi tu bilo ništa specijalno, jer čudni su putevi između genijalnosti i ludosti, da danas ne pročitah da Universal traži od You Tube da ukloni amaterske snimke koncerta, a You Tube, što nas ne čudi, to čini. Kažu da štite autorska prava.
Ne bode im oči što ima svega oko 11.000 snimaka Ejmi Vajnhaus, pa je teško verovati da im odjednom to smeta. Drugo, glupo je jer nema te sile koja će zaustaviti dalje apludovanje snimaka. Treće i najbitnije nema, tu ni slovceta od autorskih prava, osim ako ne smatra da je frik šou koji je priredila njen primarni proizvod koji prodaje. Ovi snimci su samo upozorenje da drugi potrošači mogu biti grubo prevareni i ništa drugo. Umesto suvereniteta potrošača, brani se pravo na prevaru. To što je Ejmi Vajnhaus bolesna, nije opravdanje, ko uzima supstance koje menjaju svest zna dobro kakve su posledice, pa nema umanjenja odgovornosti. A to posebno znaju oni koji prodaju koncerte takve osobe.

Sve u svemu minus za You Yube i puzajuću cenzuru autorskih prava. I minus za neinteligentne ideje ućutkavanja.

Zanimljiv slučaj

Freakonomics blog prenosi vrlo zanimljivu analizu jednog kopirajt slučaja.

Naime, u drugom delu odlične komedije Hangover, jedan od glumaca se budi sa tetovažom na licu koja veoma liči na tetovažu Majka Tajsona (a koji se pojavljuje u prvom delu filma). Tatu majstor Victor Whitmill je pokrenuo spor protiv Warner Brothersa, tvrdeći da su narušena njegova autorska prava. U članku se tvrdi (na moje iznenađenje) da tužilac ima dosta dobre šanse da pobedi na sudu.

O inflaciji u Blic Novcu

U tekstu ispod je moj tekst o inflaciji iz najnovijeg Blic Novca. Kako se isti podlist već duže vremena ne objavljuje na netu & nisam prodao autorska prava, prenosim tekst ispod. Nisam rekao nešto posebno novo, ponešto duhovitosti sam pozajmio od drugih, ali sam podigao nivo ironije.


NIKO NEMA ŠTO SRBIN IMADE

Ima razloga da se Srbija smatra liderom na Balkanu. Na polju inflacije nema joj premca od Alpa do Crnog Mora, od Panonije do Peloponeza. Rezultati na evropskom nivou intrigiraju, večiti derbi dinara i grivne prerastao je u oštro rivalstvo za titulu najgoreg novca od Atlantika do Urala. Međutim, iako su rezultati neosporni, iako je dominacija dinara na evropskom prvenstvu u inflaciji već decenijska, nikako da se pronikne u tajnu koju krije NBS, a koju je nasledila od NBJ.
Pominjuju se mnogobrojni uzorci primata srpske škole monetarne politike. Jedni kažu da je to zbog monopola, drugi vele da inflaciju imamo zbog strukturnih problema, treći spominju priliv kapitala u godinama koje polako padaju u kolektivni zaborav, četvrti pominju cene pod kontrolom države, peti barataju svetskom cenom nafte. Neki se prisećaju zlatnih dana kada je domaća monetarna politika oborila svetske rekorde. Kako bilo, mnogo je teorija, ali ako ste posvećeni rezultatima to nije ni bitno. Srbija je lider bez premca.
Možda je i cinično pisati na ovakav način o zlu koje nas prati godinama. Međutim, najjednostavnije objašnjenje inflacije može se dati na mnogo sarkastičniji način. Obrani-okreni inflacija najviše liči na neželjenu maloletničku trudnoću – objašnjenja su mnogobrojna, suprotstavljena i emocionalna, ali je uzrok jedan i samo jedan. Isti je slučaj sa inflacijom, samo je jedna institucija odgovorna jer ne uspeva da koristeći instrumente koje ima kontroliše novčanu masu i samim time i cene svede na nivo mediokritetskih evropskih centralnih banaka. Ako je 1990-ih bilo bespredmetno upirati u centralnu banku u vreme jedne od većih organizovanih državnih pljački sopstvenih građana, danas ima razloga za to. Naime, centralna banka formalno-pravno ima punu nezavisnost i mogućnost da vodi monetarnu politiku koja bi snizila inflaciju u Srbiji. Ključno pitanje je šta je sprečava NBS da bude kao i sav kulturan centralno-bankarski svet.
Odgovor je da centralnu banku ništa ne sprečava. Ono što funkcioniše u celom svetu mora da funkcioniše u Srbiji. Ono što se ne radi u celom svetu ne treba da se radi u Srbiji. Dakle, centralna banka se stara o onome što je njena ciljna funkcija, u slučaju Srbije targetiranje inflacije. Centralna banka se ne bavi kursom, platnim bilansom, besplatnim sladoledom i drugim stvarima koje nisu njena svrha. Ako centralna banka ne može da obezbedi stabilan novac ona nema nikakvu korisnu svrhu, baš kao što nikome ne treba pekar koji pravi kiseo i gnjecav hleb, ali super komentariše setvu pšenice ili poteze komšije staklara. U najkraćem, srpsko centralno bankarstvu kao da živi u 1970-im i kao da su guverneri koji su vodili NBJ i NBS zaboravili šta su pročitali u Fridmanovim knjigama ili kao da ne žele da vide šta rade komšije.
Dakle, izgleda da nam NBS liči na tipičnu paradigmu srpske države, srpske politike, srpske kafanske priče. Omnipotentna institucija koja bi da radi sve, a na kraju ništa ne uradi kako treba. U pozadini ove lažne omnipotentnosti je svrha svake inflacije – skriveno oporezivanje sopstvenih građana. Nije nam dosta što za državu radimo 161 dan i to pod uslovom da istoj ne moramo da platimo i ponešto što se ne vidi kroz budžetske stavke, nego nam ista još zavuče ruku u džep, a da to nismo ni osetili. Jednostavno nam istopi naše ugovore, naše pare, našu budućnost. Naravno, nije to igra sa isključivo negativnom sumom jer nema smisla uzeti, a da se nekom ne da zauzvrat. Nije danas baš kao u vreme stvaranja imperija na primarnoj emisiji, ali tu je država ako nešto zaškripi.
Sve u svemu naša koza je mnogo proždrljiva. Stoga je najbolje maknuti kozu od kupusa. Za Srbiju je najrazumnije rešenje da se odrekne monetarne samostalnosti. Neće nam to potpuno otkloniti inflaciju, ali će na dugi rok biti najbolje rešenje. Sizifov je posao zidati dinar na Slaviji, kada ga zla vila politikantska ruši svake noći i tako u nedogled. Ili što bi rekao naš narod – manite se ljudi ćorava posla.

Istorija uvođenja autorskih prava

Marko je u prethodnom postu ukazao na način na koji su autori u srednjem veku štitili svoja autorska prava i malo me je zbunio. Koliko je meni poznato zaštita autorskih prava je uvedena kao instrument cenzure. Naime vlada u Engleskoj u šesnaestom veku, ubrzo pošto je štamparska presa počela da se koristi (Gutenberg 1440.), je imala potrebu da na neki način kontroliše sve veći broj publikacija. Rešenje je bilo prilično originalno i svelo se na public private partnership. Kruna je izdavala dozvole takozvanom cenzorskom esnafu da štampaju materijale pod uslovom da vode računa o sadržaju materijalu koji se štampa. Neka vrsta državnog monopola. Nisu se zaustavili samo na štampi. Esnaf je imao pravo da konfiskuje nelegalne štamparije i knijge ali i da ih spaljuje. Sve knjige su morale da budu registrovane, a nijedna nije mogla da se registruje bez odobrenja cenzora.

Autorksa prava nisu uvedena da bi zaštitila autore ili kreativnost. Autori tu vrstu zaštite nisu tražili. Naprotiv, uvedena su zbog cenzure. Tadašnje države su polagale pravo na cenzuru isto koliko i danas države polažu prava na izgradnju puteva. Od uvođenja autorskih prava su profitirali isključivo država i izdavači. Stotinak godina kasnije, pošto je vlada prestala da cenzuriše knjige, izdavači su bili u problemu. Kao i svaka druga grupa koju promena zakona preti da otera u bankrot organizovali su lobi kojim bi zaštitili privilegije. Došli su na genijalnu ideju da zahtevaju da se autorima dodele isključiva prava na raspolaganje svojim delima, znajući da autori neće imati izbora već da prepuste štampanje i distribuciju postojećim izdavačima. Rezultat je bio donošenje takozvanog Statute of Anne 1709. kojim se štite prava autora. Izvori ovde i ovde.

Autorska prava ne treba mešati sa privatnom svojinom. Privatna svojina je neotuđiva a autorska prava su vremenski ograničena, zakonom. Nažalost ti zakoni su podložni promenama. U Americi je u poslednjih četrdeset godina to pravo produžavano 11 puta. Poslednji put 1998. takozvanim Miki Maus zakonom kojim se autorska prava produžavaju na 95 godina od objavljivanja dela. Walt Disney Inc. je i dalje zaštićen bez obzira što je Walt Disney postao popularan upravo obradom dela braće Grim. Već sam ranije pisao o tome (ne mogu da nađem link) pa da ne davim previše.

U svakom slučaju, Markov primer me je zbunio jer možda ukazuje na mogućnost da su autori želeli da zaštite svoja prava, u onom smislu u kome ih danas posmatramo, još u trinaestom veku. Ipak, kada malo bolje pogledate"kletve" može da se zaključi da su se odnosile ne na kopiranje dela već na krađu odnosno na plagijarizam (if anyone should steal it). Meni se ne čini da su kletve bile uvod u autorksa prava kakvim ih danas poznajemo.

Koga više zanima tematika može da posluša interesantno predavanje Lawrencea Lessinga (Stanford i Harvard) na temu autorskih prava.

A neko kuka na Kurir

Ako ste mislili da su zvezde srpske ekonomske nauke, Žarko Jokanović i Aleksandar Vulin sam vrh i da ih je teško prevazići, u Politici je otkriven jedan novi talent koji je sve zasenio. U današnjem članku na naslovnoj strani Vesna Arsenić je pokazala takvo nepoznavanje ekonomije da se svako ozbiljan mora upitati u čemu je razlika između Kurira i Politike, mada je verovatan odgovor da u Kuriru novinari barem ne pretenduju da pišu autorske članke o onome o čemu nemaju pojma i da urednici iste ne stavljaju na naslovne strane.
Prvi biser o kojem je Lazar već danas pisao je da neko kao kredibilan izvor navodi "neke brokerske kuće" koje se zovu na prefiks 0900 (koji je poznat uglavom po hotlajnu i kviz prevaramaa)i da žali što su građani koji ne žive u prestonici ili Novom Sadu uskraćeni za znanje o ovoj neverovatnoj pogodnosti. Naravno, neotuđivo pravo svakoga je da veruje u nečije obećanje, ali je čudno da se 0900 "brokerske kuće" reklamiraju na prvoj strani Politike. Kao i Lazar i ja sam spreman da svoje akcije odmah prodam za 200 evra, ali ako je moguće da se prijavim preko neke linije koja manje košta.
Drugo, hajde da zanemarimo činjenicu da neko hoće da prenosi prava na buduća vlasnička prava (koja će, opet, neko vreme biti ograničena nemogućnošću otuđenja u određenom roku) što je pravno gotovo neizvodljivo, jer je ostatak teksta interesantan za analizu kvaliteta ekonomskog novinarstva uopšte.
Autorska kaže sa velikom dozom posprdnosti da su lakomi i neupućeni građani idealna meta za mešetare. Ovo govori o neznanju proste činjenice da su ti mešetari društveno korisni i da svojim aktivnostima vrše fino prilagođavanje ponude i tražnje i na sebe preuzimaju upravljanje rizikom. Naivni građani nisu primorani da bilo kome prodaju bilo šta, a ako već žali zbog toga što smo dobili toliko naivnih akcionara koji to nisu po samoj prirodi stvari, onda neka pita Deda Mraza sa početka teksta zašto je uopšte delio vlasnička prava po celoj državi. Nastranu činjenica da vam za mešetarenje trebaju kotirane akcije, pa je samim tim teško shvatiti zašto bi neko prodao bilo šta ispod tržišne cene koja je lako dostupna i svima znana. Ako ćemo o paradajzu i akcijama, cena i jednog i drugog varira.
Autorka se poziva na primer Crne Gore i lepih zarada koje su ostvarili oni koji su investirali u 2004. godini i svoje akcije prodali krajem 2005. godine. Iako je period prosperiteta na crnogorskim (i srpskoj) berzama trajao nešto duže, sve do početka 2007. godine, ovde se prećutkuje činjenica i da je neko ko je investirao 5000evra 2007. godine, početkom ove godine uglavnom imao portfolio vredan 250-300 evra. Dakle, cena može ići i nadole i nagore i moguće je da će oni koji prvi prodaju biti najpametniji, osim ako autorka ne insistira na svojim 0900 brokerima kao najrelevantnijim proceniteljima vrednosti budućih akcija koje će biti kotirane nekog neodređenog dana u budućnosti. Neko ko bi imao ovakve nadljudske i nezabeležene sposobnosti sigurno ne bi traćio vreme u Srbiji nego bi zarađivao barem milijardu dolara godišnje na ozbiljnim berzama.
U tekstu ima i poneka lepa rečenica, kao ona da u tržišnoj privredi svako vodi računa o svom interesu, ali onda sledi samo primer da su neki akcionari Apatinske pivare svojevoljno prodali svoje akcije po ceni koji je bila niža od one koja je kasnije postignuta na tržištu. Lepo bi bilo navesti primere i gde su strpljivi akcionari na kraju prodali svoje akcije po ceni koja je bila višstruko niža od one koja im je prvobitno ponuđena.
Za kraj i pitanje otkuda nekome ideja da su dubiozne kompanije predvođene političkim apartčicima, gde caruje nesposbnost ispred politike, poput Jat Airwaysa i Galenike elitne kompanije. Jadna bi bila privreda u kojoj su te kompanije najbolje. Dalje, da li iko veruje bilansima javnih preduzeća posle revizije bilansa NIS-a.Biće da srpske plave čipove valja tražiti negde drugde, a ne u ovom paketu.
Biće i da žutu štampu ne treba tražiti samo u Kuriru.

Gde su stipendisti?

Više puta smo pisali kako je Fond za mlade talente nepotreban. Posle poslednjeg posta se razvila kratka diskusija u kojoj je jedan od argumenata za Fond bio obaveza vraćanja u Srbiju na pet godina. Taj argument osim što nije ubedljiv nije ni realan. Blic piše da Ministarstvo omladine i sporta koje vodi taj resor ne zna gde su i šta rade studenti koji su već stipendirani i koji bi trebalo da su se prošle godine vratili u zemlju. Nemaju evidenciju, kažu da je ima Ministarstvo prosvete dok oni tvrde da su je predali i tako u krug. Da Blic nije napisao ovaj tekst ove studente verovatno niko nikada ne bi ni kontaktirao. Ko je očekivao nešto bolje od državnih ustanova je nepopravljivi optimista.

Blic sa druge strane greši kada kaže da je u pitanju "dobar pokušaj" da se pokaže da država brine o pametnim i ambicioznim studentima. Kao što socijalizam loša ideja, tako je i ovaj projekat loš pokušaj. Prvo, čak ni kod nas nije obaveza države da finansira visoko obrazovanje, znači u pitanju je nepotreban trošak. Marku je ovo možda malo mršavo jer je u pitanju samo fiskalni argument ali po toj logici i da država troši 100% svog novca u zemlji ne bi bio neki argument. 11 miliona na stipendije 11 na autorska prava i eto ga srpski budžet. Ako taj novac već ne bi vraćali poreskim obveznicima onda bi mogli da ga ulože u unapređenje osnovnog obrazovanja koje je obavezno. Drugo, država je neefikasna. Osim što ne znaju gde su stipendisti verovatno su im i administrativni troškovi oko ovog projekta veći nego što bi bili da neka privatna firma vodi projekat. Kada država radi na ovakvom projektu ne bi bila stvar naučne fantastike i da postoji protekcija za određene studente. Ne kažem da je to slučaj, ali ne bi me iznenadilo.

Bolji pokušaj za pomoć mladim studentima bi bili podsticaji privatnicima da daju stipendije. Recimo poreske olakšice za ceo ili delimičan iznos stipendije pojedincima i preduzećima koji pomažu mladim talentima. Konkurs bi mogao da bude obavezan ili ne, svejedno. Trošak loše procene bi snosili privatnici. Najbolji pokušaj bi bio uvođenje slobodnog tržišta i niskih poreza tako da firme zapošljavaju više mladih, dalje ih školuju i same nude stipendije. To sada ne rade jer zbog visoke javne potrošnje verovatno pravilno smatraju da je stipendiranje državna obaveza.

Autorska prava i reklamiranje

Imali smo ranije par postova o autorskim pravima. Osnovni problem sa autorskim pravima je što se uglavnom odnose na proizvode koji imaju sve karakteristike javnog dobra. Pošto autorima to ne odgovara, oni su se izborili da država štiti njihova autorska prava. Ali, ti proizvodi i dalje imaju karakter javnog dobra (suštinski, možeš da ih koristiš, a oni ne mogu da to naplate).

Kako se tehnologija unapređuje (brz Internet, Torrenti, P2P software, YouTube), postaje sasvim moguće da se sa Interneta skidaju ne samo slike ili pojedine pesme, nego i filmovi i kompletni muzički albumi, pa i čitave sezone serija, kompletne muzičke diskografije, ili igrice na DVDju. To naravno, pravi probleme producentima, ali i domaćim televizijskim stanicama (dok oni otkupe prvu sezonu Losta, Prison Breaka, Heroesa, ili Battlestar Galactice, ja ću već da gledam petu sezonu). U dogledno vreme će sve to početi da nanosi ozbiljne troškove producentima i TV stanicama i moraće nešto da urade. Imaju nekoliko rešenja za ovaj problem.

Prvo rešenje je strožija kontrola kompletnog internet saobraćaja. Drugo rešenje su državne subvencije producentima, koje već postoje u velikom broju zemalja. Ova oba rešenja su loša.

Treće rešenje je tržišno, a zove se reklame. Reklame su, naime, omogućile veoma živahno TV tržište i pored toga što je TV signal javno dobro u ekonomskom smislu. Reklame su omogućile i potpuno besplatne dnevne novine. Ali, to ne bi mogle da budu reklame u sadašnjem smislu, jer se one mogu lako iseći, već bi to moralo da bude direktno reklamiranje proizvoda u filmu/igrici. Naravno, to se i sada radi, ali u manjoj meri. Recimo, u sporskoj simulaciji je moguće staviti reklame kako na stadion, tako i na sportistu. Ono što je zanimljivo, a tehnologija za to već postoji, je što bi te reklame mogle da budu prilagođene državi u kojoj igrač igra, tako da bi se u Americi reklamirao Chase Manhatten, a u Srbiji Meridian banka. U simulacijama vožnje bi mogli da se pored puta nalaze bilbordi, isto kao i u FPS igricama. Sve se to odnosi i na filmove. Firme bi mogle da plaćaju da glavni lik vozi baš određeni auto i nosi tačno određenu majcu.

Ovo rešenje ne bi moglo da funkcioniše kod muzike i knjiga. Međutim, mnogi muzičari i pisci već sada omogućavaju besplatno skidanje njihovih dela, u nadi da će taj gubitak da pokriju bilo kroz koncerte (predavanja), bilo da će na neki drugi način da unovče svoju popularnost. Od nedavno to radi i Radiohead.

A tradicija?

Ribnikar je tužio Politiku zbog izbacivanja zaglavlja sa imenima četvorice Ribnikara, i tom prilikom kaže: Moralna autorska prava su večna i, nakon smrti autora, njihovi naslednici imaju legitimno pravo da zabrane svaku izmenu autorskog dela kojom se narušava njegova celovitost.

Autorska prava nisu večna već su vremenski ograničena. Uglavnom traju nekoliko godina posle smrti autora. Posle toga, proizvod postaje javno dobro. Stvarno ne znam šta su moralna autorska prava. A pretpostavljam ni gospodin Ribnikar. Mislim da se ovde ne radi o žigu (trademark), u kojem slučaju su prava zaista večna.

Meni se čini da je priča o autorskim pravima ovde još i najmanje bitna. Vlasnici novina su odlučili da promene zaglavlje, nisu koristili autorizovani materijal već nešto izbacili, i tu nema ničeg spornog. Kao kada bi kupili stan pa vas unuk starog vlasnika posle 20 godina tuži jer ste pomerili kauč. I pritom se pozove na večni moral.

Napred pirati!

Libertarijanci su podeljeni po pitanju intelektualne svojine. Rekao bih da 80% njih podržava svu intelektualnu svojinu, 10% podržava autorska prava ali je protiv patenata, a 10% je protiv i jednog i drugog.

Razlog podeljenosti je što se pravo na intelektualu svojinu ne može jednostavno izvesti iz osnovnih liberalnih principa: privatne svojine i slobodnog tržišta. Privatno vlasništvo nad objektima je u skladu sa principom slobodnog tržišta i individualne slobode. Oni koji vole tržište vole i privatizaciju. Kod intelektualne svojine je slučaj drugačiji – ona postoji samo kada država nekome da monopol na ideju, i onda se to zove patent ili autorsko pravo. Zato libertarijanci moraju da biraju između 1) privatne svojine nad idejama uz pomoć državnog monopola, ili 2) odsustvo državnog monopola, ali bez svojine nad idejama. Kad država pronalazaču da pravo na eksluzivno korišćenje patenta, to ustvari znači kreiranje monopola i zabranu svima ostalima da proizvode stvar koja je patentirana. Ali kada nema ovakvog monopola, u proizvodnji ideja vlada komunizam – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Pošto nema jasnog moralnog argumenta za ili protiv intelektualne svojine, drugi najbolji argument je utilitaristički. Patenti i autorska prava se primenjuju zato što tako autori i pronalazači imaju podsticaj da stvaraju, što je onda dobro za sve. I protivnici intelektualne svojine koriste isti argument, ali kažu da patenti ustvari blokiraju širu primenu i dalja istraživanja (na primer da je industrijska revolucija odložena za 25 godina jer je James Watt toliko vremena sam držao patent na parnu mašinu, a da su Shakespeare, Dante i mnogi drugi stvarali i pre nego što su autorska prava postojala). Ne znamo ko je od njih u pravu jer mi znamo samo kako je u svetu sa intelektulnom svojinom; ali ne znamo kako bi bilo bez, da se pre oko 200 godina nije uopšte ni počinjalo sa patentima i autorskim pravima.

Ali sve to važi za zemlje u kojima svi ovi pronalasci ili dela nastaju. Za manje razvijene zemlje je najbolje da ne brinu o podsticajima Britney Spears na stvaralaštvo, nego da koriste intelektualnu svojinu besplatno dok mogu. Jedna dobra stvar koja se u Srbiji desila tokom 90-ih je ignorisanje intelektualne svojine. Koliko bi ljudi sada radilo na kompjuteru da je svako morao da kupuje legalni softver? Prosečni prodavac piratskih diskova kod Beograđanke je više uradio za kulturu nego svi ministri kulture zajedno. Srbija nije član Svetske trgovinske organizacije ni Evropske unije i za sada nema velikih pritisaka za poštovanje intelektualne svojine, a pošto nema ni moralnog argumenta u prilog intelektualne svojine, onda je najbolje da se ona za sada ignoriše. Kina i još neke zemlje su to shvatile.