Globalno selo II

1990-ih i ranih 2000-ih je bilo mnogo priče o globalizaciji. Sada se ta priča utišala ali ja mislim da tek sada internet i rast društvenih mreža donose prave promene. Tek sada vidim da svet stvarno postaje ono što su tada zvali globalno selo.

Marks je bio na tragu nečega sa svojim opisom kretanja istorije i približavanja klasa jedne drugoj do njihovom ukidanja i nestanka. Nekada su vladari bili nedodirljiva polubožanstva, izvan dohvata u bukvalnom smislu fizičke daljine, važnosti i pristupa. Vremenom se svet spljeskavo. Sa rastom radija i zatim televizije ljudi su po prvi put mogli da čuju i vide lidere, da na radiju čuju kralja koji muca, da na televiziji vide predsednike koji se zbunjuju i prave gafove. Sa širenjem interneta sve je postalo još mnogo direktnije i pristupačnije.

Kad sam studirao na Ekonomskom sećam se da nam je profesor Pelević pričao kako je jednom na televiziji video Krugmana, jer je ovaj bio u nekom Klintonovom timu i tako se našao u programu. Bukvalno nam je prepričavao kako Krugman izgleda, jer je to nešto što onda niste mogli znati. Šta ovi ljudi misle o temama moglo se znati samo donekle i dosta kasnije, kad se dočeka knjiga ili časopis sa radom koji su objavili. U najboljem slučaju nešto bi bilo u nedeljniku ili novinama, ali njihov broj je ograničen, nisu se često tu nalazili.

Danas možete svaki dan pratiti šta lideri javnog mnjenja misle o svemu. Štaviše, svaki srednjoškolac sa znanjem engleskog se iz Srbije može raspravljati sa tim istim Krugmanom na njegovom blogu. Krugman ne odgovara na komentare i možda će vaša komunikacija biti jednosmerna, ali imate i one koje odgovaraju. Scott Sumner je jedan od najzaslužnijih za neke svetske trendove u monetarnoj politici danas i odgovara na svaki komentar i svako pitanje koje mu uputite. Juče sam video u vestima da je J. K. Rowling raspravljala se nekim iz Srbije na Twitteru. Na Twitteru možete pratiti kako se Nasim Taleb raspravlja sa ISIS-om i umešati se. Možete trolovati nobelovce.

Blogovi i društvene mreže ukinuli su nekoliko stepena separacije, smanjili i izjednačili svet. Možda vama sve to izgleda normalno jer ste navikli.  Ali ovo je sada mnogo drugačiji svet. Tehnologija je donela jedan vid demokratizacije.

PS. A od danas i Ben Bernanke, bivši glavni guverner Feda ima blog. Možete komentarisati, kaže da će odgovarati. 

Šta kažu ekonomisti

Evo šta je naš problem. U izboru ekonomskih i drugih politika nisu presudni interesi; presudne su ideje prisutne među glasačima i lokalnim intelektulnim elitama. U svakoj zemlji postoji levo i desno i obično su akademske elite nadproporcionalno levo orijentisane. Sa ekonomistima u zapadnom svetu stvar je pomalo specifična. Iako su politički većinom socijal-demokratski orijentisani, ono što su naučili iz profesionalnog bavljenja ekonomskim idejama svrstava ih u natprosečno tržišno nastrojene ljude.

Čak i politički levo orijentisani ekonomisti veruju u neke široko prihvaćene ideje: u konkurenciju, u slobodnu trgovinu, u superiornost privatnog vlasništva nad firmama u odnosu na državno. I popularni ekonomisti poput Krugmana i Stiglitza koje svetski levičari vole da citiraju, priznaće vam ove stvari ako ih pritisnete. Te stvari stoje u njihovim sopstvenim udžbenicima i tekstovima koje su pisali dok još nisu bili ovako popularni.

U Srbiji, a nije ništa bolje ni u drugim okolnim zemljama, većina profesionalnih ekonomista uošte ne veruje u iste opšteprihvaćene ekonomske principe. Ljudi često zastupljeni u medijima, na javnim skupovima i naučnim savetovanjima, govore -- koliko ja znam bez ikakve teorijske podloge i izgleda mi uglavnom na osnovu kolektivističkog instiknta, intuicije i ideologije -- protiv privatizacije javnih preduzeća, protiv slobodne trgovine, protiv deregulacije, za subvencije. Ponekad se čuje i nešto što liči na ekonomski argument ali je pogrešno (npr. brkanje javnih preduzeća sa ekonomskim konceptom "javnog dobra".) Drugi put imaju potpuno nepoznate, nepostojeće, sopstvene teorije (npr. "strateške firme", arbitrarne ocene "realnog" kursa dinara).

Problem ovde nije što socijal-demokratska ideologija preovladava; već što preovladava ignorisanje ili improvizacija ekonomskih načela pri bilo kakvoj ideologiji. Pogledajte ovde u čemu se sve američki profesionalni ekonomisti, većinom pripadnici Demokratske stranke, nikakvi libertarijanci, uglavnom slažu:

• 85% njih misli da poljoprivredne subvencije treba ukinuti;
• 79% kaže da zakonsko regulisanje minimalne nadnice povećava nezaposlenost;
• 93% se slaže da su carine i kvote neto štetne za ljude i ekonomiju.

Ima još toga.

Političari, glasači, velike firme i lobisti često misle drugačije, zbog čega se i u Americi i još više u EU u praksi često vodi drugačija politika. Ali bar ekonomisti o nekim osnovnim stvarima uglavnom više ne raspravljaju. 

Pobuna masa

„Nije za svakoga” – taj slogan kao da na najbolji način sažima poruku neoliberalnog društva.

...to piše u Politici Vladimir Milutinović, još jedan neumorni anti-neoliberal. Kao i obično, anti-neoliberali najpre uopšte ne shvataju šta liberalizam jeste. 

Ako je liberalizam nešto, onda je to omasovljenje, političko i ekonomsko. Liberalizam je nastao kao masovni pokret srednje klase koja je paralelno sa prvom ekonomskom samostalnošću u Engleskoj počela da traži i jednaki pravni tretman za sve. Od svojih najranijih dana liberalizam je naglašeno anti-elitistički pokret.

To isto je i kapitalizam ili sistem slobodnog tržišta, ekonomska manifestacija liberalizma. Najbogatiji ljudi na svetu nisu i nikad nisu bili Luj Vitoni i de Beers familije, već oni koji su omogućili nekakvo omasovljenje, koji su neki proizvod približili masama i napravili priuštivim običnim ljudima. Bill Gates, Sam Walton, Page&Brin, Zuckerberg, Kamprad (Ikea), današnji najbogatiji ljudi sveta, su svi redom fenomenalno bogati jer su njihovi proizvodi postali predmet masovne upotrebe i priuštivi svima. Najbogatiji ljudi sveta proizvode za mase, ne za elite.

Od samih početaka do današnjeg dana, liberalizam i kapitalizam su suštinski antielitistički. Socijalizam je, sa druge strane, elitistički pokret. Nekada pokret francuskih intelektualnih elita, nemačke i ruske sitne (i ponekad krupne) aristokratije, a danas, u formi intervencionističke, progresivističke socijal-demokratije, ideal univerzitetskih elita.

Behavioral Public Choice and the Law

To je naslov rada koji sam koautoravo sa Gary Lucasom, profesorom prava na Texas A&M univerzitetu. Biće objavljen u pravnom časopisu West Virginia Law Review, a tema su aplikacije nalaza o ograničenosti našeg znanja i racionalnosti u kreiranju politika. Americki akademski pravni časopisi su malo drugačiji od časopisa iz drugih oblasti jer su radovi mnogo duži, ali su zato zahtevi rigoroznosti i originalsti mekši. Tako ovaj rad ima celih 50 gusto kucanih strana, a fokus je na pregledu i diskusiji postojećih doprinosa u ovoj novoj i sve popularnijoj oblasti: behavioral public choice. Pogledajte ovde.

Uspon i pad kejnzijanizma

Iz mog teksta u novom NIN-u:

"Danas nećete naći mnogo kejnzijanskih ekonomista koji to priznaju, ali sve ukazuje na to da politike fiskalnih stimulusa nisu dale očekivane rezultate. Ključni pokazatelji su osetno podbacili u odnosu na projekcije. U SAD, gde su imali najdetaljnije projekcije, nezaposlenost je trebalo da brzo posle stimulusa padne, a u stvari je još više porasla. Kasnije će ekonomisti kejnzijanskih uverenja tvrditi da su za to krive loše projekcije a ne stimulus po sebi, ali indikativno je da nakon prvog talasa stimulusa nijedna zemlja nije nastavila sa ovom politikom. Neminovno je da povećana državna potrošnja u kratkom roku donekle podstanke realnu privredu, ali pitanje je da li se time zaista kreira nova vrednost. U makroekonomiji se rezultati ne mogu precizno meriti, ali jedno je izvesno: danas praktično niko ne predlaže novi fiskalni stimulus. Tokom 2009. tvrdilo se da je kejzijanizam ponovo u naletu, a izloge svetskih knjižara preplavile su nove Kejnzove biografije. Sada se ta literatura retko viđa."

Kako biti intelektualac?

Sa anonimnog bloga Netko drugi:

Prvo i najvažnije što morate naučiti je ispravno slovkati navedenu riječ. Nije “neoribelaizam”, niti je “liberalizam”, naglasak je na “neo”, onda samo dodate i “liberalizam”. Sad kad smo to utvrdili možemo prijeći na trivijalnije stvari. Naime, kad god vam se nešto u današnjem svijetu ne sviđa proglasite to neoliberalnim.

Nekoliko primjera:

“Ova lopta je baš neoliberalna, platio sam ju 100kn, a ne želi u gol”,
“Prošlo ljeto je bilo skroz neoliberalno, dobio sam samo jedan bonus”,
“Najneoliberalnije od svega je bilo ovo drugo pitanje u ispitu, nitko nije znao odgovor”,
“Oprostite, možete li mi reći koji od ovih hladnjaka je manje neoliberalan?”,
“Ako mi ne kupiš teglu ajvara, svima ću reći da si neoliberalan!”

Muzička scena 1980-ih

Čitajući o Vladi Divljanu naišao sam na listu 100 najboljih domaćih (jugoslovenskih) pesama koju je na osnovu poopularnog glasanja napravio B92. Lista potvrđuje ono što mislm da je opšte uverenje, da su 1980-te bile naročito produktivne godine na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Grafik ispod pokazuje broj pesama sa liste po petogodišnjim periodima. Zaprepašćuje koliko su rane 1980-e dominantne.

Kako objasniti ovaj talas kreativnosti?

Koliko znam, a znam vrlo malo, ne postoji drugo govorno područje na kojem se jedan period ovako vidljivo ističe. Jedan kandidat za odgovor je da lista samo odražava nostalgiju, nešto paralelno dokumentovanim zabludama da se 1980-ih "živelo bolje". Ali mislim da se ovde ipak radi o objektivnijoj stvari. Ima nas koji uopšte nismo nostalgični za komunizmom, pa mi je teško da poverujem da je bilo koja druga dekada uporediva sa 1980-im. Drugi kandidat je relativna politička liberalizacija i tolerancija koja je pustila duh iz boce. Ali to je bila postepena promena, a i ne objašnjava pad kreativnosti koji je ubrzo usledio.

Šta je odgovor?

Boris Njemcov R.I.P.

Pre nekoliko dana u Moskvi je ubijen Boris Nemcov, jedan od lidera preostale opozicije u Rusiji i potpredsednik ruske Vlade tokom Jeljcinove ere 1990ih. Ubijen je u centru Moskve samo stotinjak metara od Kremlja, nekoliko sati pošto je na lokalnom radiju pozvao na demostracije protiv Putinove vojne agresije na Ukrajinu, koje su bile zakazane za 1 mart. Samo neoliko nedelja ranije, dao je izjavu da misli da Putin možda planira da ga ubije. Pre nekoliko godina, već je bio predmet napada kada mu je grupa aktivista pro-kremaljske grupe "Naši" bacila kieslinu u lice, za šta je Njemcov optužio Putina lično. Sama finalna egzekucija je bila visoko profesionalno izvedena - žrta nije imala nikakvu šansu. I treba li naglašavati - na desetine kamera koje nadgledaju okolinu Kremlja su sve bile na "popravci" i zgodno isključene u trenutku ubistva, u pola dvanaest noću.

Ovo predstavlja Putinovu značajnu eskalaciju, koja prevazilazi sve što je do sada viđeno: ranije su na desetine novinara, bivših obaveštajaca ili političara srednjeg ranga koji su se zamerili kome ne treba bili uklonjeni: Ana Politkovskaja, istraživač rata u Čečeniji, Aleksandar Litvinenko, obaveštajac sa informacijama o terorističkim napadima na Moskvu i druge ruske gradove 1999 organizovane od strane FSBa, Sergej Jušenkov, političar liberalne stranke Jabloko koji je istraživao istu temu, i mnogi drugi.

Međutim, Boris Njemcov nije novinar, ni obaveštajac niti političar srednjeg ranga. On je jedan od ključnih političara 1990ih, vrlo blizak Borisu Jeljcinu i možda glavni lider sadašnje opozicije. Svakako "najkrupnija zverka" među svima koji su do sada likvidirani. Što je posebno zaimljivo, Putin ovim ruši još jedan od tabua za koji se verovalo da je stabilan: Jeljcin, njegova porodica i prijatelji i bliski saradnici se neće dirati. Ovim i taj tabu pada.

U zapadnoj štampi i drugde su već krenule spekulacije šta bi ovo moglo da znači: prva teorija koju su izneli ukrajinski predsednik Porošneko i ruska novinarka Julija Sobčak (ćerka bivšeg gradonačlnika S. Petersburga i Putinovog šefa, Anatolija Sobčaka, kome je takođe proverbijalna saksija pala na glavu 2000e) kaže da je Njemcov ubijen jer se pripremao da objavi podatke o angažovanju ruske vojske u istočnoj Ukrajini. U prilog tome bi išao podatak da je ruska policija već iste noći provalila u njegov stan i zaplenila sve dokumente i kompjuterske diskove koje je našla.

Druga spekulacija je da ovo nema veze ni sa kakvim konkretnim povodom nego da Putin radikalizuje teror da bi poslao poruku insajderima svih vrsta da se ne šale i ne kuju nikakve zavere protiv njega jer niko od njih nije bezbedan više. Više ne važe stara pravila. Ovo moža da bude  znak panike i paranoje, a možda i realistične procene da je opasnost od insajderske pobune velika i da se moraju preduzimati najdrastičnije mere.

Međutim, stvar se može gledati i iz nešto drukčije perspektive. Jedna od najboljih knjiga o modernoj Rusiji posle Jeljcina koju sam čitao je "Putinova kleptokratija" profesorke Karen Daviša sa Univerziteta Majami. Dovoljno je da kažem da je Cambridge Unviersity Press odustao od štampanja knjiige iz straha od tužbi, pošto su zakoni o kleveti u Britaniji ekstremno strogi. Mene nije tako lako šokirati kada je reč o Putinovoj Rusiji, ali neki detalji iz te knjige su stvarno šokantni. Jedan od tih "detalja", koji ima direktnu relevantnost za ubistvo Njemcova, je priča o terorističkim napadima u leto 1999. Na četiri ili pet mesta u Rusiji, od Moskve do Čečenije i Vogodonska, u samo nekoliko nedelja eksplodirao je veliki broj bombi u stambenim zgradama ubivši preko 300 ljudi i ranivši preko 2000. Za ove eskplozije su odmah bili optuženi čečenski separatisti i to je poslužilo kao povod drugom čečenskom ratu koji je brzo usledio.

Međutim Karen Daviša pokazuje crno na belo da je iza svih ovih eksplozija gotovo izvesno stajala ruska obaveštajna služba.Teroristički napadi su izvršeni sa ciljem davanja izgovora za rat i podizanja rejtinga Putinu, tadašnjem premijeru, i njegovog etabliranja kao borca za nacionalnu stvar a "protiv terorizma". I što je najzanimljivije sve to su ruski istraživački novinari i parlamentarni političari utvrdili mimo svake sumnje još 1999e (Vikipedija daje odličan pregled fakata)! . Recimo stan u zgradi u Moskvi u kome je eksplodirala fatalna bomba 13 septembra ubivši u sred noći preko sto ljudi je bio iznajmljen neposredno pre eksplozije od strane agenta FSB. Posle ove eksplozije nastala je prava paranoja u Rusiji. Nekoliko dana kasnije u gradu Rjazanju lokalna policija je uhapsila troje ljudi koje su lokalni stanari videli kako unose sumnjive džakove u podrum njihove zgrade noću. Policija je ušla u podrum i pronašla "paket" koji je bio bomba sa detonatorom i džakovima heksagona, istog vojnog eksploziva koji je korišćen u Moskvi. Tri osobe su uhapšene, policija objavila uspešno razotkrivanje zavere. Međutim, vrlo brzo uhapšeni teroristi bivaju pušteni pošto su pokazali legitimacije FSBa! Lokalni telefonski operater prisluškuje njihov razgovor sa četvrtom osobom koja ih savetuje da se "rasprše" i da će sve biti ok. Poziv je lociran: bio je upućen centrali FSB. Sutradan, ministar policije Rušailo odaje priznanje lokalnim organima reda na uspešnoj akciji sprečavanja terorizma, ali šef FSB, na opšte zaprepašćenje, pola sata kasnije izlazi sa izjavom da nikakav napad nije sprečen, da je sve bila samo vojna vežba, i da je u džakovima bio šećer a ne heksagon.

Nekoliko dana ranije u Moskvi, 13 septembra, predsednik Dume Genadij Seleznjov prekida sednicu Dume dramatičnim saopštenjem kako je "dobio informaciju da je prošle noći dignuta u vazduh stambena zgrada u Volgodonsku". Ubrzo se ispostavlja da je "dojava" bila lažna, da nije bilo eksplozije u Volgodonsku. Ali je zato zgrada eksplodirala u istom gradu tri dana kasnije, ubivši 17 i ranivši preko 60 ljudi. Zgranuti parlamentarci su pokušali uzaludno da dobiju odgovor od Seleznjova kako je on znao tri dana unapred da će u Volgodonsku da dođe do eksplozije. Duma, koja tada još nije bila pod direktnom kotrolom Kremlja je pokrenula istragu koja se godinu dana kasnije završila smrću 4 ili 5 glavnih islednika i odlaskom u zatvor na pet godina Mihaila Trepaškina, glavnog islednika, zbog "ilegalnog posedovanja vatrenog oružja". Misteriju je rešio Litvinenko: Seleznjovu je poruku da prekine sednicu dostavio njegov asistent, koji je radio za FSB, i on je pomešao napad koji se desio 13og u Moskvi, sa napadom u Volgodonsku koji je bio planiran za 16i. Znamo kako je Litvinenko završio.

Dakle, ministar policije i šef parlamenta nisu ništa znali o ovome, po svoj prilici ni sam Jeljcin. Sve je bilo delo Putina i njegovih ljudi u FSBu. Razmislite sada: ljudi koji su bili spremni da ubiju 300 sopstvenih građana u snu u sred noći, i obogalje preko 2000, da bi podigli rejting premijeru i poboljšali mu šanse na izborima - šta su oni u stanju da učine da bi sačuvali ili zadržali vlast ako ona bude ugrožena? Cena nafte će po svim prognozama kretati oko 50-60 dolara narednih godinu dana. Sankcije ostaju na snazi i u 2016, po oceni same ruske vlade. Ruska centralna banka prognozira recesiju od 4% u 2015oj, što verovatno znači da će biti gore od toga. Verovatno već sada postoje mnogi ljudi u Putinovom okruženju koji su jako nervozni zbog svega toga i koji bi na srednji rok mogli da počnu da tragaju za alternativom. Ubistvo Njemcova je poruka njima: niko nije nedodirljiv. Jedan ruski novinar je uporedio ubistvo Njemcova sa Staljinovim ubistvom Kirova 1934 koje je označilo početak velikog terora 1930ih. To je isto bilo uklanjanje prvog viđenijeg insajdera. Putinovo uklanjanje Njemcova bi moglo da bude mala, ograničena repriza toga: najava da će mnogi političar i disident, i u Rusiji i u emigraciji biti upucan od misterioznih revolveraša, umreti od trovanja polonijumom, pašće mu saksija na glavu itd. Sudeći po svemu što znamo o sadašnjem ruskom režimu 2015 i 2016 (ako dotle potraje) biće dosta krvave. I to ne samo u Ukrajini.