Referendumi su u Srbiji po pravilu bili zaklanjanje političkih elita iza naroda koji treba da aminuje odluke koje su vrlo problematične. Ako se setimo kako je Srbija uz guslanje ušla u rat sa manje-više celim svetom 1999. godine, a za to dobila zaklon u referendumu 1998. godine ili kako je važeći ustav de fakto oktroisan jer nikada nije ni dobio podršku naroda, iskustva Srbije su gorka. Da ne pričamo o referendumima koje je organizovao Milošević u prvim godinama svoje vladavine. U uslovima kada smo uspeli da demokratiju pretvorimo u sprdnju, baš kao i vladavinu prava, referendum bilo koje vrste u Srbiji bio bi bespredmetan, štagod da je tema izjašnjavanja svekolikog glasačkog tela. S druge strane to funkcioniše lepo u Švajcarkoj, u nekim drugim demokratskim i slobodnim zemljama gotovo da ne postoji Dakle, iskustva su različita.
U svakom slučaju, referendum se organizuje kada treba doneti neku izuzetno bitnu odluku (osim ako niste Švajcarac) koja menja društveni ugovor. Pitanje koje je tema ovog posta je šta da se radi kada je društvo raspolućeno, to jest kada bi jedna polovina, baš ono što druga neće. Da li ima smisla da (a Škotska me je inspirisala) hiljadu glasova više za nezavisnost pogazi želju onih koji žele da Škotska bude deo UK. Ili obrnuto, potpuno je nebitno. Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna). Ili kada je reč o složenim državama, da li je volja 65% birača u BiH 1992. godine i gaženje volje 35% birača donelo rešenje. I tako dalje, imate primer Kvebeka koji će sigurno za par decenija na izjašnjavanje, a red onih koji čekaju je dugačak.
Kada referendum menja društveni ugovor, a to je vrlo često slučaj, 50%+1 je najbolji način da do novog ugovora ne dođe. Referendumska izjašnjavanja o društvenom ugovoru imaju smisla jedino ako kvalifikovana većina da svoju saglasnost. Ako nje nema referendum treba da vodi isključivo izmeni postojećeg ugovora na način da se više uvaže interesi strane koja inicira novi ugovor. Da Škotska nije u demokratskoj i slobodnoj državi i da sama nije demokratska i civilizovana, odvajanje ili ostanak za nekoliko hiljada glasova bi bili loš put. Uz marginu koja postoji, jedini normalan put je da dobije još veća ovlašćenja, a kada se recimo 2/3 izjasni za nezavisnost da ide svojim putem. Isto važi za sve teritorije/savezne države koje bi da se odvoje bez kvalifikovane većine. Jednostavno, život najčešće nije binaran. Za već pomenuti referendum u CG je dobro što je uzeta kakva-takva malo kvalifikovanija većina, uz već pomenuti provereni dobitni tiket. Čak je i za vladu poželjno da ima većinu koja nije par poslanika, a kamoli za pitanje društvenog ugovora.
U svakom slučaju, referendum se organizuje kada treba doneti neku izuzetno bitnu odluku (osim ako niste Švajcarac) koja menja društveni ugovor. Pitanje koje je tema ovog posta je šta da se radi kada je društvo raspolućeno, to jest kada bi jedna polovina, baš ono što druga neće. Da li ima smisla da (a Škotska me je inspirisala) hiljadu glasova više za nezavisnost pogazi želju onih koji žele da Škotska bude deo UK. Ili obrnuto, potpuno je nebitno. Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna). Ili kada je reč o složenim državama, da li je volja 65% birača u BiH 1992. godine i gaženje volje 35% birača donelo rešenje. I tako dalje, imate primer Kvebeka koji će sigurno za par decenija na izjašnjavanje, a red onih koji čekaju je dugačak.
Kada referendum menja društveni ugovor, a to je vrlo često slučaj, 50%+1 je najbolji način da do novog ugovora ne dođe. Referendumska izjašnjavanja o društvenom ugovoru imaju smisla jedino ako kvalifikovana većina da svoju saglasnost. Ako nje nema referendum treba da vodi isključivo izmeni postojećeg ugovora na način da se više uvaže interesi strane koja inicira novi ugovor. Da Škotska nije u demokratskoj i slobodnoj državi i da sama nije demokratska i civilizovana, odvajanje ili ostanak za nekoliko hiljada glasova bi bili loš put. Uz marginu koja postoji, jedini normalan put je da dobije još veća ovlašćenja, a kada se recimo 2/3 izjasni za nezavisnost da ide svojim putem. Isto važi za sve teritorije/savezne države koje bi da se odvoje bez kvalifikovane većine. Jednostavno, život najčešće nije binaran. Za već pomenuti referendum u CG je dobro što je uzeta kakva-takva malo kvalifikovanija većina, uz već pomenuti provereni dobitni tiket. Čak je i za vladu poželjno da ima većinu koja nije par poslanika, a kamoli za pitanje društvenog ugovora.
8 comments:
Nesto mi matematika ne ide od ruke: jel 50% od 60% bese 30% Aleksandre? hihi
Ako 60% biraca izaslo na referendum, 51% glasa ZA, tada je 31% populacije odlucilo sudbinu 69% populacije. Nije li 31% manje od 51%? Nije li tada demokratija, umesto vladavine naroda, postala vladavina dela naroda?
Upravo se Kalhun bavi pitanjem koje radoznali Aleksandar postavlja, ocito lenj da zapocne da cita njegovu knjigu Disquisition on Government.
Medjutim, kako pronaci pareto efikasniju situaciju? Vrlo lako - ako vec deo naroda odlucuje za ceo narod onda taj naroda deo neka bude sto veci. NPR. supervecine ili obavezno glasanje.
Imamo slucaj Australije koja je primenila obavezno glasanje. Mora se doci na izbor, a popunjavanje listica licna sloboda je gradjanina - moze da zaokruzi a i ne mora. Posto je neizlaskom na izbore sloboda pojedinca narusena nasilnim nametanjem volje drugih, drzava daje sansu, naglasavam sansu da se nepravda malog broja izaslih ispravi.
Sa druge strane, komparacija Svajcarske i Srbije je kao kad bismo poredili fitnes instruktora i babu. Cesti referendumi i direktna demokratija nisu isto sto i selektivni referendumi i tiranija. Iz prostog razloga sto se u tiraniji, logicno, tiranin pita za sve pa tako i za tajming referenduma. Ako nije vec zauzet laziranjem. Medjutim, tajming referenduma glavna je odrednica njegovog uspeha.
NPR. Glasanje da li je selektor Sasa Djordjevic idiot odredjeno je vremenskim intervalom pre pobede nad Grckom i nakon pobede nad Grckom. Ko odredjuje vreme referenduma utice na ishod.
Ali, kritikovati referendum zbog selektivnog referenduma je kao kada bismo kritikovali trziste zbog trzisnog neuspeha. U proseku, narod je u pravu. Zato sto "steta i ludima otvara oci". Ali, kako trzisni neuspeh moze ikada biti ispravljen ukoliko, nakon njega, trziste vise ne postoji?
Stoga, diskusijom dolazimo do jedine istine: Ili ce stalno biti referenduma, ili referenduma biti nece.
Noseni zakljuccima mozemo izneti i sledece tvrdnje: Ukoliko Skotska koristi referendum za otcepljenje onda treba da usvoji direktnu demokratiju. Svajcarska direktna demokratija moze se usavrsiti uvodjenjem obaveznog glasanja.
Sto se ostalog tice, onaj ko u moc direktne demokratije ima skepsu, dovoljno je procita sledece reci:
"And they have impoverished the state's representative government. Who would want to sit in a legislature where 70-90% of the budget has already been allocated"
Siromasni Vlada = izgladneli rob gradjana :D
Ja se drzim toga da je demokratski odluciti da iskuliras nesto, a ne da te neko tera da imas stav ili poduzmes akciju. Ako si kulirao, onda ti je svejedno. Ili da predjem na moj teren, istinska sloboda je da ne moras da radis ono sto neces.
Povrh svega, na masu ljudi koje boli uvo za neku temu se vezu oni koji bas hoce da tumace sta su oni hteli ili ako postoji cenzus za uspeh rade na neuspehu izjasnjavanja necega kroz bojkot (naravno, bojkot ima smisla ako uslovi su igre nisu o.k, ali recimo napoznatiji bojkoti u Srbiji kada je Kostinica dva puta izvisio za predsednika nisu imali ikakve veze sa nezastupljenocu oponenata u to vreme)
Dakle, supervecina da, obavezno glasanje nikada. I sto manje demokratskog izjasnjavanja o partikularnim temama, a sto vise licne slobode pod sirokim drustvenim ugovorom.
Obavezno glasanje i obavezan IZLAZAK na glasanje nisu iste stvari.
"I sto manje demokratskog izjasnjavanja o partikularnim temama"
Ne treba skupiti 20.000 potpisa za referendum o ukidanju Beograda na vodi? :D
Vec zamisljam Bojana Pajtica kako te proklinje zato sto mu krades jedinu sansu da se suprotstavi valiji ili Milosa Nikolica sto arcis pare poreskih obveznika :D
Da ironija bude veca, upravo je cesto "demokratsko izjasnjavanje o partikularnim temama", kroz referendume, odgovor na tvoje postavljeno pitanje. To je usavrseni hibrid poznatog Liberum veto-a.
Liberum veto imao je manu sto podmicivanjem jednog plemica blokira se citava drzava. Danas cak i da mozes da podmitis 20-70.000 gradjana (koliko treba za sazivanje referenduma), citava populacija od 7 miliona ce glasati te nema automatske blokade. I plemic i veto su reformisani - Made in Switzerland.
Osim, ukoliko smatras da je pretorijanska garda predsednika SAD simbol liberalne drzave a ne cezaristickog Rima :P
Nemanja, meni ako se ne glasa stvarno necu da idem ni na biracko mesto, a jos manje da svoj zivot tome podredjujem. Ako je glasanje tajno, naravno da ne moras da das glas bilo kome.
Zasto mislis da je izjasnjavanje o Beogradu na vodi od strane gradjana BEograda na referendumu, bolje od poštovanja GUP, ostalih planova i javne rasprave stručne javnosti koja prati ovake poduhvate (koji se na sreću neće ni desiti).
Skupiti 20.000 potpisa nije posao duzi od 20 dana i skuplji od 20.000 EUR. Samo sto ne znaci referendum po automatizmu, nijedna narodna inicijativa nije ikada prihvacena na taj nacin, pa ce zasigurno da prodje jedna ovakva.I ne znam zasto bi se gradjani Srbije izjasnjavali o Beogradu na vodi jer je to nesto sto se tice Beograda i njegove imovine. Naravno, kada uopste budemo znali o cemu se tacno treba izjasniti, ali to je vec druga tema.
Ako usvojimo pretpostavku da su gradjani neuki pavijani pa experti treba da im objasne kako da zive, najveca moc cestih referenduma nije narodna odluka nego strah od referenduma. Strah od referenduma primorava vlast upravo da konsultuje "GUP", "strucnu javnost", arhitekte, na kraju i gradjane, jer znaju da im oni mogu unistiti projekat.
NPR. Ukoliko valija zna da Bojan Pajtic moze da sazove referendum o Beogradu na vodi, onda ce se on, po prvi put, zapitati o stvarnim potrebama Beogradjana. Da li Beogradu treba metro u 21 veku? U slucaju izgradnje metroa zli Pajtic moze da saziva referendum, ali gradjani ce glasati za, te ce ga on izvisiti a valijin mali dobiti politicke poene.
Da ne govorimo da cesti referendumi daruju moc strankama izvan vlasti, tj. onih zaboravljenih "49%" naroda, koji tada mogu bilo koji zakon osporiti.
Ovo sa 20.000 potpisa je primer direktne demokratije na lokalnom nivou. U Svajcarskoj je obicno potrebno 1% populacije grada/opstine da pokrene referendum lokalaca, a BG ima oko 2 miliona stanovnika. U hipotetickom primeru bi glasali samo beogradjani.
Dakle, uz pomoc direktne demokratije, 20.000 stanovnika teoretski moze da blokira izgradnju mosta na Adi, Beograd na vodi, i slicna populisticka rasipanja (tudjeg) novca.
Ma kakvi referendumi, kakvi bakrači. Dođe Vučić i tresne rukom o sto.
@Nemanja
Референдум, баш као и избори, квалитативно мењају свој карактер у зависности од тога да ли се одржавају у слободној или неслободној земљи.
'Људима', попут аутора овде, та разлика није битна те су брзи у осуди резултата избора који се косе са њи'ови замислима.
Неки људи греше једном или више пута а неки су људи погрешни на много начина.
@Mad Max Manus
Šta mislite o ovom citatu? Naročito mislim na ovo što je u zagradi.
"Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna)."
Post a Comment