Irelevantnost težine

Danas čitam u štampanom Blicu, što kao e-štogod može retko radim, kako su testovi za novu generaciju srednjoškolaca nikad teži. Ide tu malo priče o svemu, međutim, ono što je bitno istaći je da je sa stanovišta rangiranja znanja pojedinačnih članova jedne grupe irelevantno da li je test teži ili lakši. Ako je test ove godine, na primer, 50% teži nego prošle godine, samo će raspored bodova biti drugačiji, tako da će neko ko bi bio, recimo, 200. na nekoj listi sa lakim testom, to verovatno biti i sa teškim testom, samo će se razlikovati apsolutni broj bodova. Ako se ne postavi neki apsolutni prag bodova za upis (a ne samo apsolutni broj učenika koji se prima) sve je potpuno isto. Jedina razlika kada je test težak je što se bolje uoče vanserijski dobri učenici (uz ograničenja koja su inherentna testiranjima), a vrlo teško je napraviti razliku između onih koji su veoma loši i najgori. Ako je test lak, teško je napraviti razliku između izvrsnih i odličnih, a sa druge strane lako razlikujete loše i veoma loše. Biće da je težak test bolje rešenje.

GDP i dugi rok

U komentarima na prethodni post imate neke zanimljive linkove i raspravu o kretanju bruto društvenog proizvoda, GDP-a, u različitim zemljama.

Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.

Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.

Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.

Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.

A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape.  Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo.  Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.

GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.

Indeks globalne povezanosti

Nisam ranije čuo za ovaj indeks, koji pravi firma DHL. U obzir se uzima dubina i širina povezanosti, a povezanost se posmatra kroz četiri elementa - trgovina (robe, usluge), kapital (FDI, portfolio), komunikacije (internet, telefonski pozivi, trgovina štampanim publikacijama), ljudi (migracije, turisti, strani studenti). Indeks deluje zanimljivo, na vrhu su Holandija, Singapur, Luksemburg, Irska i Švajcarska, a na dnu su Burundi, Centralnoafrička Republika, Mijanmar i Burkina Faso. Najveći broj očigledno nepovezanih zemalja, poput Severne Koreje, Libije i Afganistana nije ni ocenjen.

Srbija je rangirana kao 96. od 140 zemalja, dok je Makedonija 89., Bosna 121., Hrvatska 57., Bugarska 40., a Rumunija 66., a Albanija 112.

To deluje prilično loše za naš region (a naročito za Srbiju), ali ako pogledate podatke malo detaljnije, videćete da je to pretežno zbog niske širine povezanosti, ne toliko zbog niske dubine, što znači da je veći problem to što je naša povezanost fokusirana na mali broj zemalja, a ne to da je sama povezanost niska. Recimo, ako pogledate rang Srbije po pitanju izvoza i uvoza robe i usluga (odnosno njihovo učešće u BDP-u), rang nam je sledeći (dat u zagradi): uvoz robe (46.), izvoz robe (80.), uvoz usluga (54.), izvoz usluga (56.). Sve ukupno, što se tiče dubine trgovinske povezanosti, rangirani smo kao 52. što i nije tako loše.

Ali, ako pogledate širinu trgovinske povezanosti, tu smo rangirani kao tek 113, jer nam je čak 95% izvoza i 90% uvoza u okviru "regiona" (ne znam kako tačno definišu region, ali izgleda da uključuje celu Evropu i Rusiju). Evo kako izgleda mapa sveta iz perspektive srpskog izvoza:

Kao što možete videti, praktično postoje samo zemlje regiona, Nemačka, Italija, Rusija i Austrija.

Slična je situacija i sa stranim studentima - njih ima relativno mnogo (u poređenju sa drugim zemljama, rangirani smo čak kao 31. u svetu), ali je "širina" veoma niska, tek smo 85. od 93 zemlje za koje su imali podatke. To je i očekivano, skoro svi ti strani studenti su ili iz Republike Srpske, ili iz Crne Gore.

Sve u svemu, još jedan zanimljiv indeks.

PS. Da ne bude da nisam pomenuo, po kvalitetu interneta samo rangirani kao čak 19.

Brut i Miro

Intervju Borislava Ristića sa Miroslavom Prokopijevićem, objavljen na sajtu Sloboda i Prosperitet. Bave se liberalizmom, Austrijskom ekonomijom, finansijskom krizom, ekonomistima koji su uticali na Prokopijevića, perspektivama liberalnih ideja na Balkanu, socijalizmom, praksisovcima i mnogim drugim temama. Nemojte propustiti, odličan intervju.

Belfast, Edinburg i Muzeji

Skoro sam bio u Belfastu i iznenadio sam se da i dalje postoji zid koji fizički deli grad na protestanski i katolički deo. Mir je sklopljen 1999. kada je između ostalog Republika Irska morala da izmeni svoj ustav po kojem je celo ostrvo smatrano irskom državnom teritorijom. Integracija je i dalje "work in progress" i koliko se meni čini to pitanje će čekati buduće generacije ako i tada bude rešeno jer su škole uglavnom i dalje neintegrisane.

    Zid u Belfastu


Referendum za nezavisnost Škotske je iznenađujuće neprisutna tema u engleskim medijima. Englezi su u suštini generalno nezainteresovani i u šali često kažu neka se spremi i Vels. U Škotskoj sa druge strane situacija obrnuta mada opcija za nezavisnost za sada nema većinu. Edinburg je inače jako interesantan grad, pejzaži, arhitektura i trava poput persijskog tepiha su fascinantni. Na mene je najveći utisak ipak ostavio muzej viskija. U suštini u Velikoj Britaniji sam bio u nekoliko privatnih i uspešnih muzeja (Madame Tussauds, Ripley's, Titanic u Belfastu) pa me zanima da li je i u Srbiji moguće napraviti profitabilan muzej? Možda muzej komunizma ili rakije.

    Grob Adama Smita u Edinburgu

Konačno

Toliko godina se već pitam šta je problem našeg radnog zakonodavstva i konačno su mi otvorene oči. Uzrok svih problema je što ugovorci nemaju status zaposlenog i ne mogu da ostvare sindikalna prava. Ako će nam ovakva ekspertiza koja ne vidi ružičastog slona u dnevnoj sobi rešavati problem defektnosti tržišta rada, onda je moja preporuka da poslodavci isključivo zapošljavaju na crno.

Panciri

Prošle nedelje je poginuo policajac Miroslav Stamenković pokušavajući da spreči pljačku zlatare u Vlasotincu. Navodno, da je imao pancir, danas bi bio živ. Predstavnik sindikata policije, vezano za slabu opremljenost domaćih policajaca, za Politiku kaže:

Kao i uvek, nadležni kao razlog tome navode nedostatak finansija i ekonomsku recesiju koja pogađa policiju.

Na sledećem grafikonu su prikazana tri podatka: (1) ukupni izdaci za materijal, mašine i opremu u MUP-u, predviđeni rebalansom budžeta za 2012. godinu, (2) ukupan budžet MUP-a i (3) ukupna javna potrošnja (sve u milijardama dinara).

Hoću da kažem da izjava - "Nema para!" prosto nije tačna. Para ima, ali je, u postupku utvrđivanja prioriteta za trošenje državnih para, bezbednost policajaca na veoma niskom nivou. Što reče na Twitteru pre neki dan @mileusna, "Država ima para za hotel na Staroj planini, ali ne i za pancire? Šta je primarna funkcija države, hotelijerstvo ili bezbednost građana?"

Sa druge strane, iako je za sve to lako kriviti političare, mislim da krivica nije samo na njima. Jer, kada bi političari sutra doneli odluku da se MUP-u dodeli dodatnih 10 milijardi, sindikat MUP-a bi, siguran sam, tražio da se svih 10 milijardi podeli na plate (koje, uz druge troškove vezane za zaposlene, danas čine oko 85% ukupnih uizdataka MUP-a).

Ovo ne govorim potpuno napamet. Pre nešto više od godinu dana, tadašnja vlada je donela odluku da svi pripadnici MUP-a dobijaju dodatnih 10.000 dinara mesečno, što godišnje košta budžet oko 6,5 milijardi (po proceni Fiskalnog saveta). Sindikat je tada mogao da traži da se deo tih para usmeri u bezbednost policajaca ali, koliko ja znam, nije.

Debata na temu zemalja u razvoju

William Easterly i Dambisa Moyo. Vrlo zanimljivo.

Slučaj Depardje

Između ostalog, slučaj i rasprave koje se oko njega vode ilustruju dve liberalima poznate stvari.

Prva, socijalizam i nacionalizam su srodne ideologije. Kad socijalistima ponestane argumenata, brzo se dosete patriotizma. Plaćanje poreza je, prema francuskom premijeru, "patriotska dužnost" i od bogatih Francuza se sada traži da svoj patriotizam dokazuju plaćanjem poreza od 75%. Depardje je, drugim rečima, izdajnik.

Druga, moralni i ekonomski argument za liberalizam su u savršenom skladu. Po jednima Francuska ovim porezom puca sebi u nogu, jer će tako oterati kapital iz zemlje, ubiti privatnu inicijativu i dugoročno uništiti podsticaje za preduzetništvo. Drugima ekonomske posledice i nisu u prvom planu, već jednostavno misle da je Depardje u pravu jer je porez od 75% čista pljačka (posebno kad znaju i kako se taj novac troši). I ekonomski i moralni rezon vode u isti zaključak.

Armentano o antitrustu

Dominick Armentano, pisac po mom sudu najbolje knjige ikad o antitrustu, sažima svoj argument u jednočasovnom predavanju.

Rasizam u Blicu

Znate ono o tri vica u jednoj rečenici, Blic objavio pre par dana, a ja parafraziram: "Rom jedinac se okupao čim je došao s posla". Žestoko, taman da vam hard core profesionalni ljudskopravaši i lukrativni dušebrižnici sednu na grbaču. Međutim, hajde da razložimo ovaj vic sa tri predrasude.

Prvo, predrasude su često korisna stvar jer su akumulirano znanje o nekoj pojavi, grupi, pojedincima i sličnim predmetima predrasuda. Predrasuda je, na primer, da su otrovne zmije pomalo nervozne kada menjaju svoje odelce i da tada neće kao obično da se u miru udalje bez da isprobaju kako deluje sadržaj njihovih kesica. Čovek koji veruje u te predrasude i neće sam da se empirijski uveri je u prednosti. Predrasude o etničkim grupama su često takođe korisne. Na primer, ja da sam na mestu nekoga ko se buni protiv predrasuda, dobro bih razmislio o predrasudi da u Saudijskoj Arabiji uglavnom žive srednjevekovni primitivci koji imaju dosta novca od nafte i da će vas vrlo verovatno fizički kazniti ako ste žensko i ne nosite specifičnu žensku srednjevekovnu odeću. Isto važi i za muškarce koji se odvaže da nose krst na lančiću.
Drugo, predrasude mogu biti i delom netačne. Na primer, Srbi nisu listom narod koji obožava da čini genocide, a to nisu ni Hrvati. To ne znači da ne postoji zabrinjavajući procenat u tim narodima koji nije sklon da takve prakse osudi ili šta više, spreman je da ih ponovi ako bude dobre prilike. Dakle, i ovde predrasude imaju smisla, ali ih je netačno generalizovati na svakog pojedinca.
Treće, postoji i nešto što se zove kultura humora. Humor je zdrav način da se ukaže na određene karakteristike nekih od grupa. Na primer, znate da delovi BiH imaju problem sa kvalitetom ljudskog kapitala. Super štediše žive u Pirotu. U Banat možete ići na kurs kontrole besa. Šumadinci se razbiše od seksa. Mudrost kupite od Užičana. Na kurs prevare kod Valjevaca. Ako vam se ništa ne radi pravac u Crnu Goru. Ako hoćete da zeznete sve svetske igrače, vi kupite mudrost od Srbina. Sve u svemu, tu ima istine, ima i preterivanja, ali uglavnom nema zle namere, a pogotovo govora mržnje koji preti da neku grupu dovede u stvarnu opasnost.
Tako i dolazimo do ovih predrasuda o Romima. Statistika nam govore da naša četvrta po brojnosti etnička zajednica u Srbiji ima najmlađu populaciju. To se postiže tako što barem u domenu 2 sigma imate više od dva deteta po fertilnoj ženi. Procenat nezaposlenosti kod Roma je veći nego kod svih ostalih etničkih grupa. Ogroman procenat Roma živi u neuslovnim objektima ili nema stalno mesto boravka u skladu sa svojim tradicionalnim načinom života i samim time u problemu je da se okupa svaki dan - probajte to da radite na minus 10 u dvorištu ili pomoćnom objektu. Ne verujem da postoji više od 10% Roma koji mogu da zadovolje sve tri premise iz vica (a gledam optimistički), a isto tako, većina Roma verovatno ne može svaki dan da zadovolji ijednu od tri premise. Da budem iskren i sa Srbima nije neviđeno bolje, iako većina živi u uslovnim objektima, ali dobar deo mrzi sapun.
Dakle, vic se oslanja na činjenice, a možete ga shvatiti kako želite. Ja bih ga shvatio kao poziv da i Romi i Srbija rade na rešavanju uzroka problema slabe romske inkluzije. Budale će ga shvatiti kao što ga i uvek shvate, mada znaju da je tvrdo kad se dođe na gostujući teren u romska naselja, pa se isti dominatno bave verbalnim iživljavanjima i hrabrim potezima 5 na 1. Ljudskopravaši će to najčešće shvatiti kao način da sebe izreklamiraju i da se ogrebu za neke parice da bi lepo živeli od rešavanja romskog pitanja, a ako se otvori mogućnost da budu cenzori novog doba, uf, eto posla na dugi rok.
Eto, ja ću ovaj vic da branim, a paradoksalno, volim da kažem, doduše sada više za stolom nego na stadionu - Mi smo Cigani, najjači smo, najjači.

Štednja u Ujedinjenom Kraljevstvu

Pre par dana je jedan moj Facebook prijatelj stavio link na članak iz New Yorkera u kojem se tvrdi da štednja ne funkcioniše. Praktično, teza je da su ekonomski rezultati u Ujedinjenom Kraljevstvu (koje navodno vodi politiku štednje) lošiji od rezultata u Americi, koja je vodila drugačiju, pretežno kejnzijansku politiku visokih defiicita.

Međutim, kada pogledate podatke, teško je da zaključite da su SAD i UK vodili različitu politiku. Na rečima je politika svakako bila drugačija, ali kada pogledate brojeve (učešće deficita u BDP po godinama), razlike teško da ima (podaci preuzeti sa sajta OECD-a):

Vi sada možete da tvrdite da je 1-2% razlike u godišnjem deficitu bitno, ali ako pogledate širu sliku, videćete da je razlika između UK i SAD trivijalna u odnosu na razliku sa drugim zemljama. Na sledećem grafikonu je prikazan kumulirani deficit u periodu 2008. - 2012. godina u tridesetak zemalja (isti izvor, SAD i UK obojeni u bordo).

Sad, članak u New Yorkeru ni ne kaže da su deficiti u UK niski, već da je vlada oštro kresala javnu potrošnju, pa da da je to dovelo do recesije koja je dovela do deficita. Ali, tek to nije tačno. Evo podataka o javnoj potrošnji (u milijardama funti, izvor britansko Ministarstvo finansija). O kakvom smanjenju rashoda se govori, uopšte nije jasno.

Sve u svemu, možda štednja ne daje rezultate (u to ne mogu sada da ulazim), ali uzeti Ujedinjeno Kraljevstvo kao primer zemlje koja vodi politiku štednje je, blago rečeno, potpuno pogrešno.

Pearl Harbor, godišnjica

Najbolji kratak uvod u ovu problematiku. Predavanje istoričara Roberta Higgsa



Detaljnije o ratu ovde.

Aco Srbine

Danas pompa oko uvrede potpredsednika vlade. Dokaz više u prilog mojoj teoriji da mi ne bi znali pta bi sa Kosovom i kada bi ga dobili. Kako može biti uvreda da neko kaže da si pripadnik ili da podsećaš na pripadnika drugog po brojnosti naroda u Srbiji? Ko smatra da je ovo uvreda sam o sebi govori sve.

Čudno je kako nije bilo ovakve revnosti u vreme jedne druge propagandne zidne kampanje - znate ono kada su tražili drugu reč koja se rimuje sa prezimenom...

Pritajena inflacija, vidljivo magarčenje

Novi naučni doprinosi dinamičnog gradonačelnika koji najavljuje da bi osnivao nova javna preduzeća (ako nekada dođe na vlast, a meni se nešto čini da mu i nisu neke šanse, ali to je tema za neki drugi post) i eksperata iz SPS su da je optimalno da u stanovima bude 20C. Time je sprečena višegodišnja štetna praksa pregrevanja stanova. Naravno, ovde je reč o vrhunskom bezobrazluku i vrhunskoj marvi koja na to klima glavom i umotava se u ćebad iako je toplotnu energiju uredno platila. Kroz tih teorijskih 20C (koji su u praksi često 16-17C da se ne bi loše spavalo ili bavedalo do kasno u noć) se pokrivaju svi oni koji ne plaćaju grejanje, a sve su šanse da ostane ponešto i za pokrivanja svih vrsta. Suštinski grejanje u Beogradu nije poskupelo 18,5% kako je objavljeno, već je sa isporukom toplotne enrgije koja iznosi jedva 60% prosečne isporuke ranijih godina, poskupljenje ustvari gotovo 100%, jer kao što struju ne plaćamo kroz neku imaginarnu struju po m2, tako se i grejanje ne plaća po kvadratu nego po jedinici energije, osim u banana državama gde nažalost banana nema. Sve u svemu u Beogradu je na delu sva lepota socijalizma, bilo ovog inženjersko-žuto/naradžastog, bilo ovog dobro poznatog. KAo i uvek budale su oni koji redovno plaćaju.

Istok i zapad

Ovako su rasle neke evropske i svetske ekonomije u poslednjih petnaestak godina. To na vrhu su Litvanija i Estonija, pa zatim Latvija i Poljska, sve daleko ispred iscrpljene stare Evrope. Centralno-istočna Evropa je sada ono što je zapadna Evropa bila 1950-ih i 1960-ih, u vreme Erharda, Adenauera i de Gasperija. Još kad se pogledaju intelektualni trendovi i razmišljanja koja preovlađuju kod mlađih ljudi, staroj Evropi, čini mi se, nema povratka.