Marko je već postavio link ka odličnom segmentu Jon Stewartovog šoua u kome ovaj ismeva ignorisanje Ron Paula od strane mainstream medija. Samo po sebi, to je fascinantna priča: kako ljuti neprijatelji, CNN, MSNBC na jednoj i Fox na drugoj strani, jedino mogu da se slože oko toga da Ron Paul ne postoji, čak i kad je prvi ili treći u sondažama ili tesno drugi na probnom glasanju u Ajovi.
Ali, ima jedna stvar koja je za mene još zanimljivija od medijskog zamračenja, a to je strahovit otpor koji prema Ron Paulu osećaju politički korektni vašingtonski libertarijanci. U ovom videu imate jednu gospođicu koja piše za Reason magazine. Upitana na Fox Newsu šta misli o tome da li mediji ignorišu Paula, ona odgovara - ne, jer on nikad neće pobediti na izborima i niko i ne treba da se bavi njime, a pravi problem je što se iko bavi i Bachmannovom! I dodaje da Paul i nije konzistentan libertarijanac, za razliku od Gary Johnsona i da nema nikakav plan šta bi radio kao predsednik (!).
Činjenica da ova dama odražava dominantno gledište vašingtonskih libertarijanaca, koji ili ignorišu Paula (čik nađite bilo kakav, najmanje pozitivan pomen istog na Cato sajtu), ili ga napadaju, je stvar od prvorazrednog značaja i predstavlja, bar na prvi pogled, veliku enigmu. Zašto bi libertarijanci činili sve da omalovaže i diskreditiju očigledne uspehe koje jedini lbiertarijanski kandidat u trci postiže? To nema mnogo smisla, zar ne, barem logički gledano? Trebalo bi valjda da slave.
Ali, zapazite dalju neobičnu logiku. Ajde i da prihvatimo da Paul neće pobediti i da stoga mediji ne treba da se bave njime. Ali, naša dama protestuje što se mediji previše bave i Bachmannovom. To je sad već krajnje čudno. Žena je po svim sondažama do sada bila ili prva ili druga i upravo je pobedila na vrlo važnom probnom glasanju u Ajovi. Kime bi mediji trebalo da se bave? Hermanom Cainom?
S druge strane, ako bismo među sadašnjim kandidatima tražili one koji najviše libertrijanskih elemenata imaju, jasno da je Ron Paul bez konkurencije. Ali, poenta je da od ostalih Bachmannova predstavlja daleko, daleko najlibertarijanskijeg kandidata. Mnogo boljeg i od Perryija, a o Romneyu da ne traćim reči. Nije li vrlo, vrlo neobično da libertarijanac organski ne podnosi dva najlibertarijanskija kandidata, toliko da protestuje što ih mediji ne ignorišu dovoljno?! ((sva sreća da je Obama dovoljno dobar libertarijanac, koga je većina na Reasonu podržala na izborima 2008).
Nije neobično, ako se vratimo na početak priče. Ključna rečenica koja nam omogućava da razumemo ovaj "paradoks" je ona gde gospođica sa Reasona kaže da je Garry Johnson koherentniji libertarijanac od Paula. To na prvi pogled zvuči neobično jer se ne uklapa u druge optužbe establišmenta, uključujući i libertarijanski, politički korektni establišment, da je Paul previše ekstreman, zadrt, nepopustljiv, da svojim libertarijanskim ekstremizmom odbija prosečnog glasača itd. Čak je jedan neokon profesor ljubitelj George W Busha hvalio Johnsona kao razumnijeg i boljeg od Paula. Kad pogledate listu svih pitanja, vidi se da je Paul daleko dosledniji i radikalniji libertarijanac od Johnsona. Sad ispada da je Paul nedovoljno radikalan.
Ali, možda nije ekonomska filozofija ili ideologija ovde u pitanju. Možda naša libertarijanka više ceni Johnsonovo zalaganje za "lične slobode". Ali, tu je teško naći ikakvu političku razliku između dvojice: obojica su za legalizaciju svih droga, i za federalizam kojim bi većina spornih pitanja, poput abortusa i gej brakova bila odlučivana na nivou država. Teško je naći bilo kakvu političku razliku u tom smislu osim što je Johnson lično za abortus i gej brakove, a Paul lično protiv. Osim Paulovog većeg radikalizma u ekonomskom domenu, ovo je jedina bitna razlika na kojoj možemo temeljiti bilo kakav diferencijalni sud, pa i onaj naše komentatorke da je Johsnon "koherentniji" libertarijanac: očigledno ona misli da jedino ako prihvataš "gej-lezbo-vutra" političku agendu na nivou ličnog izbora i preferencije ti možeš biti pravi libertarijanac. Nije dovoljno što Paul kaže da on misli da je nedozvoljeno koristiti federalnu vladu protiv te agende, ili za podršku suprotnoj agendi. On mora lično biti "za", da bi ga politički korektni vašingtonski komentatori atestirali kao libertarijanca. I da bi zamolili medije da priznaju njegovo postojanje! Dakle, "libertarijanizam" kome pitanja poput Feda, rata i mira, poreza, državne potrošnje, nisu odlučujuća, nego pitanje ličnog životnog stila.
Idemo dalje, kako objasniti netrpeljivost prema Bachmannovoj? Možda njenim religijskim konzervativizmom? Ali, ni jedan od ostalih republikanskih kandidata nije lično za gej-lezbo-vutra političku agendu i svi su manje više religiozni konzervativci. Ne samo Bahmannova, nego i Romney i Perry. Zašto je netrpeljivost komentatorke rezervisana samo za nju? Ako išta, njeni libertarijanski poeni, poput predvođenja Tea Party grupe, glasanja protiv TARP i drugih sličnih stvari, trebalo bi da joj daju neku prednost, sa libertarijanske tačke gledišta, u odnosu na plastičnog čoveka Mita koji je uspostavio Obamacare pre Obamacarea i Rick Perryja, George W Busha na steroidima. Ali, ne, dama libertarijanac mrzi Bachmannovu i želi da mediji prestanu da pričaju o njoj! Nadrealno.
Mislim da ova epizoda plastično govori o jednoj drugoj levičarskoj svetoj kravi i demonstrira koliko je oficijelni libertarijanizam u kulturološkom dosluhu sa socijaliizmom i kultur-marksizmom. Ovo je u osnovi ista stvar kao sa Sarom Palin. Žena konzervativac, majka više dece, koja ne veruje u abortus, ali veruje u Boga, slobodno tržište i individualizam - ima li gore uvrede za femi-naci establišment i njihovu ideju kako "emancipacija" žena i njihovo "oslobađanje od patrijarhalne opresije" treba da izgleda? Jel smo se mi za to borile? Da predsednik bude neko poput Palin ili Bachmann? Brak, crkva, porodica i kapitalizam? Jel to moderna enancipovana žena treba da propagira? Pa još je Engels dokazao da brak služi perpetuiranju kapitalističke eksploatacije.
U sklopu one odvratne seksističke kampanje od pre koju godinu protiv Palinove, neke feminističke aktivistkinje su išle dotle da tvrde da Sarah Palin nije žena! Čekam kad će se slična teorija pojaviti i za Bachmannovu. Ekstremni animozitet prema njoj koji pokazuje gđica iz Reasona je samo varijacija na ovu za progresivce bolnu temu: manji je problem ako je Rick Perry "religiozni fundamentalista" ili eksponent "moralne većine", ali kad žena, i to kakva, "Sarah Palin na steroidima", predstavlja sve to, progresivci to doživljavaju kao krajnje poniženje, i potpuno odlepljuju. Onda su sva sredstva dozvoljena. Komentatorka sa Reasona očigledno pripada tom segmentu progresivističke podkulture koja ima skoro organsku averziju prema ženama na pozicijama moći sa konzervativnim i tradicionalnim pogledom na porodicu, brak, veru, abortus i slično. To direktno ugrožava njihov projekat i zato ispoljavaju toliko snažnu agresiju prema ženama tipa Palin i Bachmann. Mnogo jaču nago prema muškim zagovornicima istih ideja.
Ima još jedna dimennzija ovog problema. Nije samo progresivistička kulturna pozadina beltway libertarijanizma povod za ovakav tretman ljudi poput Paula i Bachmannove. Za libertarijance, kao i za levičare i neokonove, gledišta predsedničkog kandidata na brak, porodicu, veru, abortus, itd., su prvorazredno političko pitanje na izborima zato što je za sve njih sve federalno pitanje i sve se tiče predsednika. Svaka od tih grupa ima svoj omiljeni skup samoočiglednih istina i fundamentalnih filozofskih principa ("vrednosti"), i smatra da je korišćenje federalne vlade za nametanje tih vrednosti svima legitrimno. Definicija politike kao totalnog građanskog rata sa apsolutnim ulogom je svima zajednička. Libertarijanci su samo bizarni ukras na ovom etatističkom konsenzusu.
51 comments:
Ron Paul potječe iz sasvm različitog političkog i ideološkog miljea nego bilo tko od tih vašingtonskih PC libertarijanaca. Njegov najbolji prijatelj u kongresu je bio pokojni Larry McDonald, nekadašnji predsjednik drušva "John Birch". (Paul je i dan danas veliki prijatelj s ljudima iz JBS-a, za koji moram priznati da me iznenađuje da još uopće postoji.) Njih dvojica su među zadnjim izdancima u američkoj politici (ako ne i zadnji) one stare desnice koja se nikad nije pomirila s New Dealom i koju su Bill Buckley i ostali ugledni konzervativci odbacili kao preekstremnu još šezdesetih godina.
Kad to uzmeš u obzir i onda pogledaš CV ove mlade dame iz Reasona (koja mi se čini kao tipičan predstavnik te vrste), što bi drugo očekivao? Diploma s Yalea, prebivalište u Washingtonu, ponosni suradnik New York Timesa... Njoj i njenim kolegama se čovjek poput Paula može činiti samo kao bizaran desničarski dinosaur čija je sorta osim njega, hvala Bogu, davno izumrla u politici. I naravno da se dotični užasavaju mogućnosti da bi ih njihovo cool SWPL društvo i prijatelji iz NYT-a mogli povezati s nekim takvim. (Naravno, isto vrijedi i za Michele Bachmann i ostale relativno tvrđe konzervativce koje će liberalni mediji prikazivati kao zatucane primitivce i fanatike.)
Vidi ovo:
http://en.wikipedia.org/wiki/Who's_Nailin'_Paylin%3F
Da li mozes da zamislis kakva bi reakcija na ovaj "film" bila da je Pejlinova demokrata?
Ivane,
Vi, malo-malo, pa o "ličnim preferencijama životnog stila". Uopšte se ne radi o tome. Kao prvo, ni Džonson, ni Pol, a ni ja, nismo LGBT, i ne radi se o ličnoj preferenciji. Nemam nikakav lični (ni porodični) interes bilo za legalizaciju bilo za zabranu gej brakova. Meni lično je svejedno postoje li uopšte LGBT ili ne. Ali, ako i dok postoje na ovom svetu i oko nas, moraju biti ravnopravni s ostalim građanima, uključujući i po pitanju zajednica koje dobrovoljno stvaraju radi zajedničkog života. Za te zajednice imaju važiti ista pravila kao za hetero zajednice, naročito kad su u pitanju socijala (dok god ova, avaj, postoji), porezi (dok god su ovi, avaj, vezani za domaćinstva), odlučivanje u ime besvesnog bližnjeg, nasledstvo, pravo na posete u bolnici, zatvoru, kasarni, itd. Znači, ne radi se o preferencijama, nego o pravima, slobodama i ravnopravnosti.
Dalje, razlika između Gari Džonsona i Ron Pola je u tome što prvi smatra da ni federacija ni savezne države ne treba da zabranjuju abortus i gej brakove, dok drugi smatra da federacija ne treba ali države treba da to zabranjuju. U tome je razlika, i zato je prvi dosledniji libertarijanac.
Sad, o Bakmanovoj. Pre svega, pitanja abortusa i gej brakova su samo vrh ledenog brega, koji prikazuje republikance (Bakmanovu, jednako, i što se mene tiče jednako, kao i Perija, Romnija i ostale, bilo mejnstrimaše bilo tipartijaše) u velikoj većini kao srednjevekovne mračnjake. To se vidi i kad ih pitate šta misle o teoriji evolucije. Kod većine (uključujući Bakmanovu) to mračnjaštvo je pravilo i zato su s libertarijanskog stanovišta sasvim neprihvatljivi. Kod Ron Pola to je eksces, samo na dva-tri pitanja, gde onda, u ime svega ostalog dobrog, može da mu se oprosti podilaženje nasilničkom, prostačkom, neprosvećenom socijalnom konzervativizmu. U nedostatku Džonsona, za Pola se još i može glasati, pogotovo imajući u vidu urgentnost posla sređivanja američke ekonomije na tržišnim principima. A Džonson je bez mrlje, i normalno je da ga libertarijanci stavljaju na vrh. Uostalom, Džonson je kao guverner Novogt Meksika bio dokazao da je uspešan u onome što obeća. Malo li je?
Evolucija? Je li i to "lična preferencija"? Kao, Ron Pol voli tulumbe, a drugi baklave? Daj, nemojte. Pa, da se pojavi kandidat koji bi tvrdio da je Zemlja ravna ploča, biste li i to svrstali pod "lične preferencije"? A da se pojavi kandidat koji bi tvrdio da je nemoralno davati novac pod kamatu, jer tako piše u svetim spisima? Je li onda stav da država treba da se meša u bankarsku politiku kreditnih kartica samo "lična preferencija"? Pa to bi bilo smešno, zar ne?
Ivane,
Hajde da vam razliku konzervativnog i libertarijanskog pristupa krajnje pojednostavim, na dva primera dobrovoljne ljudske interakcije: vaš ugovor s osiguravajućim društvom i vaš brak. Čak i ako je sklopljen na "neodređeno vreme", prvi može da se raskine, sporazumno, ili, na zahtev jedne strane sudski. I konzervativci i libertarijanci se slažu što je tako. S mogućnošću raskida drugog ugovora konzoši imaju problem, čak i ako je sporazuman. Dakle, kakva je razika? Jeste li nesrećniji, i je li veće kršenje ljudskih prava, onda kada vam (npr. socijalistička) država ne da da promenite osiguravajuće društvo (ili školu, drugi primer) ili onda kad vam (konzervativna) država ne da da se razvedete? Šta je od toga veći pakao na zemlji? A zabrana razvoda nije uopšte retkost na ovoj planeti i pravda se uglavnom istim argumentima "porodičnih vrednosti" kojima se među većinom konzervativaca u SAD pravdaju zahtevi za zabranom gej brakova ili abortusa ili edukacije o seksualnosti.
Imam razloga za strah da je to ciljna agenda konzervativaca, tačno onoliko koliko imam razloga za strah da je krajnja agenda progresivista u oblasti zdravstva single-payer sistem.
Evo, ovde, na primer:
http://reason.com/archives/2011/08/18/the-gop-race-heats-up
Reason sasvim trezveno pretresa programe različitih kandidata, bez vređanja ili nipodaštavanja bilo koga.
Lighthouse,
ne znam odakle vam ideja da vam spocitavam bilo kakav licni ili porodicni interes. Govorim o preferencijama u smislu preferencija za javnu politiku, sta ljudi zele da vide kao vladajuci zakon, bez obzira kakvog su seksualnog opredeljenja.
I nema potrebe da me ubedjujete da li su LBGT zahtevi prava ili nisu. Uospte nisam zainteresovan za tu debatu (kao ni za to sta su "prirodna prava" a sta nisu). Nije pitanje sta su prava, nego ko treba da odluci o tome sta su prava: narod preko svojih izabranih predstavnika u skladu sa ustavnim odredbama, ili sacica neizabranih birokrata i sudskih ajatolaha u Vasingtonu (vidi pod EPA regulacije ili Roe vs Wade).
Oko Paula samo potvrdjujete moju tezu. Da, Paul zeli da sto vise drzava donosi anti LBGT zakone, ali to je irelevantno posto se on kandiduje za predsednika SAD. Kao predsednicki kandidat, on je identican Johnsonu u ovom domenu. Obojica se odricu bilo kakve moci i ingerencije da resavaju ta pitanja. Samo sto je Paul bolji u ostalim stvarima.
Vi nikako da shvatite da u Americi ne vlada Evropska komisija dekretrima, nego da oni imaju federalisticki sistem vlasti gde je centralna vlada vrlo ogranicena, i ima samo izvedene, delegirane moci. I deseti amandman kaze - sve sto nije delegirano, pripada drzavama. Vas odgovor je - ko sisa Ustav, libertarijanski predsednik treba da uzurpira moc da bi stitio "individualna prava" onako kako ih ja shvatam. Na sta 60% Amerikanaca kazu, e neces vala majci, ima da stiti tradicionalni brak i da zabranjuje abortus. I jaci tlaci. Do sad ste vi, progresivci, bili jaci, ali sad ovi uzvracaju udarac, i vi ste u panici. I pri tome su oni mnogo konzistentniji, jer recimo Perry i Bachmann traze federalni amandman za brak, dok vama te prevazidjene konstitucionalne tehnikalije ne trebaju, vi imate Vrhovni sud da donese dekret i proglasi ga de facto amandmanom.
Primecujete ovde jednu cudnu okolnost. Vi ne mozete da priznate kao liberala nikog ko nema vasa gledista na pitanja, braka, abortusa i slicno. Dok neko kao Paul moze, posto je za njega liberalizam doktrina vlasti. Ako vi prihvatate Ustav, federalizam i subsidijarnost, vi ste dobar liberal, kakve god "socijalne" doktrine da ispovedate. Ali, vi ne mozete to da prihvatite, zato sto imate tu paradigmu: pojedinac sa svojim "pravima", (tj sa onim za sta ja kazem da su prava), i drzava Levijatan koja ima da ih stiti, pa preko leseva ako treba.
Vladimir Ca,
da, Paul jeste poslednji znacajan politicki predstavnik stare desnice. I to je postao, verujem, velikim delom zahvaljujuci ideoloskom uticaju Murray Rothbarda.
A biografija ove dame je fenomenalna! Diploma politickih nauka sa Yalea, i istovremeno radila za Weekly Standard i New Yoork Times!!! Da bi onda zavrsila kao senior editor vodeceg "libertarijanskog" magazina. Genijalno.
"I pri tome su oni mnogo konzistentniji, jer recimo Perry i Bachmann traze federalni amandman za brak, dok vama te prevazidjene konstitucionalne tehnikalije ne trebaju, vi imate Vrhovni sud da donese dekret i proglasi ga de facto amandmanom."
Republikanci su ti koji su napali princip federalizma kad su progurali DOMA. Do tada je brak bio stvar drzava. Ron Paul, btw. podrzava DOMA (zakon ciji section 3 za federalne potrebe definise brak kao zajednicu muskarca i zene, tj. preferira jedan a diskriminise drugi oblik bracne zajednice koje odredjene drzave priznaju kao ravnopravne), zato sto je to "states-rights issue"!
(section 2 kaze da drzave imaju pravo da ne priznaju istopolne zajednice sklopljene u drugim drzavama).
Kada Paul, Bachmann i drustvu podrze opoziv DOMA section 3, pa makar i podrzavali konstitucionalni amandman, onda cu im verovati da su federalisti.
Ne moze se u jednom biti federalista, a u drugom ne.
Igore,
pobrkao si stvar. Section 3 je donet samo zato sto su predstavnici gej lobija tvrdili da ce koristeci "modernu interpretaciju" jedne ustavne klauzule iz clana 4 nametnuti gej brakove svim drzavama koje ga nisu izglasale. Dakle DOMA je donet ne kao pokusaj federalizacije tradicionalnog vidjenja braka nego kao odbrana od prisilne federalizacije gej brakova.
Btw, i Paul i Bachmann i Perry smatraju da je donosenje zakona kojima se legalizuju gej brakovi na nivou drzava u redu. Svi oni su eksplicitno podrzali pravo Njujorka koji je doneo takav zakon pre neku nedelju (iako su se neki od njih ogradili, zbog izbora da su sa marriage amendment, ali svako zna da takav amandman tesko da ce ikad biti izglasan).
Ivane,
Sad shvatam šta kod vas znači termin "preferencija" - zalaganje za neku javnu politiku.
Nesporno je da su neke javne politike u nadležnosti vlasti na raznim nivoima. Neke nisu, zabranjene su Ustavom, ili međunarodnim konvencijama koje je ta država prihvatila. Dakle, o tome šta je pravo često ne odlučuje "narod", nego "sudski ajatolasi" koji tumače Ustav, bili oni u 11. okrugu ili u Vrhovnom sudu. Javne politike, u stvari, uopšte ne bi trebale da se bave time šta je pravo, ni na federalnom ni na savezno-državnom nivou, nego da nude različite puteve za ostvarenje prava, ili da donose odluke onda kad je više različitih prava sukobljeno. Ne može "narod" biti merodavan za odluku koja se tiče ravnopravnosti ljudi. Ni od koga nemamo prava tražiti da za svoju ravnopravnost, a u vezi sa svojim načinom života, ponizno moli 51% sugrađana da mu odobre. I često nije bitno da li ljudska prava krši federacija, savezna država ili opština, pa i pitanje decentralizacije, za koje kažete da vam je jedino važno, iako ste u pravu da je veoma važno, nije jedino pitanje koje treba da nas zanima.
Naravno da ne priznajem za "liberala" (u evropskom smislu te reči) nekoga ko je, doduše, za decentralizaciju vlasti (što pozdravljam), doduše zabranjuje federaciji da krši individualna prava (i to pozdravljam), ali ne samo da dozvoljava državama da to rade nego ih i podstiče. Od "liberala" očekujem da smatra da je dopušteno (u smislu da to država ne sme zabranjivati, niti diskriminisati) sve ono što je stvar dobrovoljne ljudske interakcije koja ne škodi trećim licima. Ron Pol je "liberal" u mnogo, mnogo čemu, zbog čega ga socijalno-konzervativni komentatori čak povremeno i napadaju (onda kad ga ne ignorišu), ali u par stvari nije. Gari Džonson je "čistak", i ne vidim razloga da Pol ne padne kod mene na drugo mesto, iza Džonsona. Opet, ponavljam, u nedostatku boljeg, da sam glasač u SAD, pre bih izašao i glasao za Pola, nego ostao kod kuće. Nije tako bilo novembra 2008, kad sam "sedeo kod kuće".
Na kraju, još nešto. Iako ste u pravu da ljudi mogu glasati nogama, što unutar SAD sve češće rade, bar delimično je gej pitanje ipak i federalno pitanje. Priznaju li federalne institucije gej brakove sklopljene u državama gde je to legalno, ili u stranim državama? I dalje, koje savezne države postaju geta: permisivne, za gej supružnike, ili prohibicionističke, za one koji ne bi da njihove deca gledaju "kako se čike ljube"?
Evo jedne zanimljive analize te tragične, šizofrene situacije u kojoj su SAD, gde je stepen privrženosti principima kapitalizma i slobodne tržišne privrede upravo proporcionalan stepenu religioznog fanatizma i obrnuto, sekularizam tvrdo povezan sa socijalizmom:
http://www.capitalismmagazine.com/culture/religion/6543-religion-does-not-lead-to-liberty.html
"Ne može "narod" biti merodavan za odluku koja se tiče ravnopravnosti ljudi."
A ko je nadlezan, dragi Lighthouse? Neko mora biti, ne? Neki komitet filzofa, ili "eksperata za etiku"? Naravno da svaki nivo vlasti moze krsiti prava? Samo je pitanje da li vama kao liberalu vise godi da iamte 50 razlicitih konkurentskih nivoa vlasti ili Levijatana u Vasingtonu? Opet stara stvar, pobozna nada u prosveceni despotizam (posto je narod glup i zatucan i podrzava zakone kojima se krse - "individualna prava", "ispravno shvacena" naravno, a ne "neispravno").
Zato služe sudovi.
Isto tako kao što "narod" ne može da odluči da Coca-Cola plaća 15% a Pepsi 25% poreza, jer im se ukus Pepsi čini "neoprirodnim", tako "narod" ne može da odluči da naprasno i bez testamenta preminulog raznopolnog partnera nasleđuje drugi partner, a istopolnog "ožalošćena porodica".
"Zato sluze sudovi".
Sad ste me nasmejali. Pa sudovi su napravili od Ustava lakrdiju, tj bar od 1937 u Americi vlada bezakonje potpuno! Zahvaljujuci veri u Vrhovni sud kao kontrolu vlasti! A uzurpacija je pocela mnogo mnogo ranije.
"Isto tako kao što "narod" ne može da odluči da Coca-Cola plaća 15% a Pepsi 25% poreza, jer im se ukus Pepsi čini "neoprirodnim", tako "narod" ne može da odluči da naprasno i bez testamenta preminulog raznopolnog partnera nasleđuje drugi partner, a istopolnog "ožalošćena porodica"."
Nego ce da odluci ko - 9 neizabranih birokrata u Vrhovnom sudu? Po Ustavu je "homoseksualna sodomija" bila zabranjena u vecini drzava od donosenja Ustava do sredine 20 veka. Nikom nije palo na pamet da je zabrana na drzavnom nivou homseksualnosti (ne brakova,, nego homoseksualnosti kao takve) protiuvstavna, a jos manje da due process of law znaci da drzava ne sme da donese zakon protiv abortusa! Verujem da Madison ne bi verovao svojim usima kad bi mu to neko rekao. To su sve invencije Vrhovnog suda u 20 veku. Ne mozemo da prihvatamo konstitucionalnost kad nam se svidja, Ili smo za zakon ili za bezakonje. Ne moze oba.
Ivane, ako narod odlučuje šta su prava, čemu ti onda uopšte služi ustav?
Da li je onda moguća tiranija većine ili je sve što većina hoće automatski pravedno?
Ako se slažeš da ustav mora da ograničava volju većine, onda taj ustav mora neko da tumači. A to rade sudovi. Negde ustavni sudovi, a u Americi i obični sudovi. I tu su u proseku mnogo bolji u zaštiti prava i ustava od demokratske većine. Sudovi su ukinuli Ruzveltov NIRA, rasnu diskriminaciju i sada zaustavljaju Obamacare.
Sa druge strane nikad nisam čuo da je sud ukinuo neku slobodu. U najgorem slučaju sudovi su popustili volji većine.
Slaviša,
"Sa druge strane nikad nisam čuo da je sud ukinuo neku slobodu. U najgorem slučaju sudovi su popustili volji većine."
Mislim da bi slučaj "Dred Scott" spadao u ovu prvu kategoriju.
Jedan opskurniji primjer koji je međutim od ogromne važnosti za funkcije današnje hipertrofirane federalne birokracije je "Chevron". U tom slučaju (i nekim drugim srodnim presedanima), sud je federalnim agencijama dao pravo da se bave de facto zakonodavstvom mimo i Kongresa i naroda.
Zatim, u mnogim slučajevima, federalni sudovi su ekspandirali i zakomplicirali doseg federalnih zakona i regulacija. Na primjer, "disparate impact" doktrina u primjeni federalnih antidiskriminacijskih zakona je velikim dijelom rezultat kreativne interpretacije tih zakona od strane federalnih sudova.
Da i ne spominjem do kakvih apsurdnih razmjera su sudovi proširili doktrine o odgovornosti u građanskim parnicama. Zbog njih danas više ne možeš ni razmišljati o nekom većem biznisu bez vojske odvjetnika i milionskih budžeta za sudske troškove. (Baci samo pogled na overlawyered.com.)
Mogao bih navesti još dosta primjera, ali sve to na stranu, ovdje se radi o fundamentalnijim pitanjima, koja zadiru u samu srž osnovnih problema sa standardnom libertarijanskom teorijom. Naime, u libertarijanskoj teoriji nema razlike između lokalne samouprave na najnižoj razini i mamutskih federalnih birokracija. Kad federalni sud poništava mjere lokalnih vlasti jer tobože krše federalni ustav -- iako je doktrina da se deklaracija prava iz federalnog ustava uopće odnosi na državne i lokalne vlasti izmišljotina modernog doba -- libertarijanci na to često gledaju kao na pozitivnu stvar. U stvarnosti, međutim, između lokalne vlasti i privatnih dogovora i posjeda nema neke oštre crte (koliko god teoretičari ili zakonodavci pokušavali povući nekakvu oštru crtu). Kad federalni Vrhovni sud oduzima ovlasti lokalnoj vlasti, on time prebacuje ta pitanja u domenu federalnih sudova i birokracija. Za konkrenu i praktičnu ljudsku slobodu to je gubitak, bez obzira na to što je i jedno i drugo teoretski "država."
Recimo, u Americi neki manji gradovi i dan danas zabranjuju prodaju alkohola. Misliš li da bi za ljudsku slobodu bio plus da Vrhovni sud presudi da je to neustavno i da će odsad federalni sudovi propisivati kakve regulacije prodaje i točenja alkohola su prihvatljive? Meni se daleko više sviđa zemlja u kojoj imaš mogućnost odabira. Ako hoćeš živjeti među uštirkanim protestantima koji nazdravljaju s limunadom ili u nekom centru pijančevanja, imaš i jednu i drugu opciju. Ako neka politička teorija kaže da bi nekakav ukaz s vrha kojim se ljudima zabranjuje da organiziraju lokalnu zajednicu kakva im se sviđa povećao slobodu, mislim da je to ozbiljan problem s tom teorijom.
"Ako se slažeš da ustav mora da ograničava volju većine, onda taj ustav mora neko da tumači. A to rade sudovi."
Ne nužno. Opstrukcija i nulifikacija na lokalnoj razini je također moguća. Moj dojam je da su politički sustavi koji su uključivali takve mehanizme bili znatno uspješniji u otporu centralizaciji od Amerike i njenih federalnih sudova kojima je John Marshall prigrabio ovlast da odlučuju što je ustavno a što ne.
Vladimire,
Ako sam vas dobro razumeo, vi predlažete da Vrhovni sud SAD kontroliše samo saglasnost federalnih zakona i odluka s Ustavom SAD, Vrhovni sud Novog Meksika saglasnost zakona i odluka organa Novog Meksika sa ustavom Novom Meksika, a što se opštine Albukerke tiče, niti njen Statut mora biti u saglasnosti s ustavima SAD i Novog Meksika, niti sudovi u El Pazu i Vašingtonu smeju da se bave njenim odlukama. Pa ako Albukerke odluči da nema prodaje alkohola posle 22h, ili mlađima od 40 godina, onda jedino može Opštinski sud u Albukerkeu da proveri je li to u skladu sa Statutom Opštine Albukerke, i tu je kraj. To? Onda znači Albukerke može iz svog statuta da izbaci da su ljudi jednaki nezavisno od boje kože, pa da donese propis da crnci plaćaju lokalnu taksu na XY 10% a belci 5%. Ili čak da ima odredbu o rasnoj jednakosti, ali nema dovoljno stručnih ljudi za Opštinski sud koji bi odlučivao o nekad vrlo komplikovanim i suptilnim nijansama primene propisa, ili je jednostavno gradonačelnikov rođeni brat predsednik suda pa se onda oni domaćinski dogovore. Ne, Vladimire, nije to svrha decentralizacije, nije njena svrha da se svakom lokalnom bahatom moćniku, ni lokalnoj rulji upregnutoj od takvog, da pravo da "u ime naroda" odlučuje šta je čije pravo (naglašavam, pravo, negovorim ni o privilegijama ni o situacijama kad je više različitih prava sukobljeno), nisu zato dizane ni francuska, a ni američka revolucija.
Lighthouse,
Prava su uvijek sukobljena. Ako ja tvrdim da imam neko pravo, to ne znači ništa drugo nego da drugi ljudi nemaju pravo raditi nešto što bi kršilo to moje pravo. Razlika između "prava" i "privilegija" je čisto teoretiziranje.
U slučaju neslaganja i sukoba, postoje samo dvije mogućnosti: ili ćemo se razdvojiti i pustiti da svatko na svome teritoriju živi kako mu je drago ili će jedna strana svoju volju nametnuti drugoj. Ako se stvari rješavaju ukazima birokrata i sudova iz prijestolnice, to onda spada u ovu drugu kategoriju -- oni čiju ideologiju i preferencije podržavaju sudovi i birokrati će nametnuti svoju volju svima ostalima u cijeloj zemlji. Pretvaranje da tu nema nikakvog nametanja i da se radi o razrješavanju nekakvih "objektivnih" prava je čisto licemjerje.
Što se tiče sudova, ja isto mogu reći: što ako sutra Vrhovni sud opet doese neku "Dred Scott" odluku? Vi započinjete s pretpostavkom da će lokalna samouprava rezultirati nekakvim stravama i užasima, a da će ukazi federalnih sudova i birokrata biti blagotvorni i pravedni. Naravno, s takvom pretpostavkom, argument je završen prije nego što je i započeo. Ja bih međutim dodao da se od represivne ili korumpirane lokalne vlasti može pobjeći mnogo lakše nego od centralne vlasti -- dovoljno je odseliti se par kilometara. Za razliku od argumenta za centralizaciju, ovaj argument za decentralizaciju vrijedi bez ikakve pretpostavke da će lokalna vlast biti sposobnija ili moralnija od centralne.
(A što se tiče francuske i američke revolucije, ja osobno ne vjerujem da je ijedna od te dvije revolucije na kraju dovela do nekakvog neto povećanja slobode. O američkoj bi se još možda i dalo raspravljati, ali francuska je po mom mišljenju otprilike u istoj klasi s onom ruskom iz 1917, tj. i ako joj priznamo neke pozitivne posljedice, to je sasvim irelevantno u usporedbi s katastrofama i užasima koje je izazvala.)
"Ako se slažeš da ustav mora da ograničava volju većine, onda taj ustav mora neko da tumači."
Ali ja se ne slazem uopste da Ustav ogranicava volju vecine! To je teorijska fikcija. Ustav ogranicava moc federalne vlade. To je sve. Ako ista, pre se moze reci da on ogranicava zloupotrebe manjine na vlasti.
Dalji problem je ko cuva cuvare, tj ko stiti Ustav. Jedna skola misljenja kaze "Vrhovni sud". Videli smo kako to radi u praksi. Druga skola koju predvode Jefferson, Henry, Taylor, cak i Madison u jednom trenutku, te Calhoun, kaze, ne: jedino narod sam u preko drzava moze da bude brana federalnoj suprematiji. Vrhovni sud je deo federalne vlade i on nece ograniciti njenu moc nikad, nego ce je samo ojacati (kao sto se i desilo u praksi). Jedino secesija, nulifikacija i ostali mehanizmi lokalnog otpora prema federalnoj vladi mogu sluziti kao kocnica.
Izvor cele ove konfuzije je tipicna libertarijanska vera da je Ustav neki filozofski traktat koji stiti nekakva "prava". To je cista filozofska fikcija. Ustav je dokument koji ogranicava tj precizira moc federalne vlade koje su joj delegirane od strane drzava, i to je sve.
Lighthouse: "Vladimire, nije to svrha decentralizacije, nije njena svrha da se svakom lokalnom bahatom moćniku, ni lokalnoj rulji upregnutoj od takvog, da pravo da "u ime naroda" odlučuje šta je čije pravo (naglašavam, pravo, negovorim ni o privilegijama ni o situacijama kad je više različitih prava sukobljeno), nisu zato dizane ni francuska, a ni američka revolucija"
Americka revolucija je dignuta UPRAVO u ime ovde ideje lokalne vlasti, da americki doseljenici imaju neotudjiva prava u Americi koje udaljena prestonica ne moze da dovede u pitanje (da sami upravljaju sobom i oporezuju sebe - procitajte Deklaraciju nezavisnosti dalje od prve recenice pa cete videti sta je po sredi).
S druge strane Francuska revolucija je svkaako dignuta u ime vece centralizacija i kontrole, samo ne znam zasto bismo tu krvavu lakrdiju svrstavali u isti kos sa Americkom?
A sto se tice nadleznosti Vrhovnog suda on je bio "prodat: skepticima na ratifikacionim konvencijama tako sto je receno da ce imati vrlo ogrannicene ingerencije koje nece zadirati u suverentitet drzava. Medjutim, to je korak po korak eridirano tokom vremena. Zanimljivo je da sam James Madison u Virginijskoj rezoluciji iz 1798 objasnjava da je Vrhovni sud poslednja instanca odlucivanja samo u sporovima izmedju dve grane federalne vlasti, ne i u sporovima koji ukljucuju drzave.
Dakle, da originalno razumevanje UStava kaze da Vrhovni sud nema sta da trazi u procenjivanju zakona koje donose drzave.
"Dakle, da originalno razumevanje UStava kaze da Vrhovni sud nema sta da trazi u procenjivanju zakona koje donose drzave."
Dakle, ako neka savezna država donese zakon da crnci moraju u geta a Jevreji u logore, da se preljubnici kamenuju a homoseksualci kastriraju, i, napokon, postavi graničnu policiju na svoje granice kako ljudi ne bi "glasali nogama", tu, po vama, Vrhovni sud SAD nema šta da traži? Eto, do tog apsurdnog zaključka dovodi vaše shvatanje federalizma.
Mnoge savremene države na svetu, pa donekle i SAD, nisu Levijatani zato što prestonički sud ima nadležnost da zaštiti gejce od samovolje homofoba, nego zato što raspolažu s 50%+ GDP-a, tj. zato što je javna potrošnja, ona o kojoj odlučuje država na svim njenim nivoima, veća od one o kojoj privatna lica sama odlučuju. Ako je američkim konzošima doista do rasturanja vlastitog (vašingtonskog) Levijatana, onda je logično da se bave ekonomijom i finansijama (tj. šta, koliko i u koje svrhe federacija troši, kao i kako te novce ubire) a ne da tobože mudruju o definiciji braka ili nastanka ljudskog bića a u stvari sline za tim ne bi li ceo svet pretvorili u "kopiju svoju".
"Mnoge savremene države na svetu, pa donekle i SAD, nisu Levijatani zato što prestonički sud ima nadležnost da zaštiti gejce od samovolje homofoba, nego zato što raspolažu s 50%+ GDP-a, tj. zato što je javna potrošnja, ona o kojoj odlučuje država na svim njenim nivoima, veća od one o kojoj privatna lica sama odlučuju."
Ja sam se umorio do ponavljanja ocigledne stvari: USTAV POSTOJI. Vrhovni sud nema zadatak da zastiti nicija "prava" nego jedino da zastiti Ustav (od federalne vlade). Taj Ustav nigde ne daje ni federalnoj vladi ni sudu pravo da se mesaju u krivicno zakonodavstvo, a jos manje u pitanja braka. Tacka. Sve drugo je cisto bezakonje, i ako vi mislite da je bezakonje spojivao sa liberalizmom, ili cak preduslov za njega, ok onda. Nema dalje rasprave nikakve jer govorimo ralzicitim jezicima.
"Dakle, ako neka savezna država donese zakon da crnci moraju u geta a Jevreji u logore, da se preljubnici kamenuju a homoseksualci kastriraju, i, napokon, postavi graničnu policiju na svoje granice kako ljudi ne bi "glasali nogama", tu, po vama, Vrhovni sud SAD nema šta da traži? Eto, do tog apsurdnog zaključka dovodi vaše shvatanje federalizma."
A recimo da federalna vlada sve ovo isto uradi? I Vrhovni sud sve aminuje (kao sto je toliko puta do sad uradio, da vas podsetim samo, aminovao je recimo interniranje Japanaca u konclogore)? Sta cemo onda? Jel bi onda postojalo pravo na secesiju, nulifikaciju, i otkazivanje poslusnosti Vrhovnom sudu?
Ili bismo onda zvali "medjunarodnu zajednicu" da sprovede "humanitarnu intervenciju"?
"Ali ja se ne slazem uopste da Ustav ogranicava volju vecine! To je teorijska fikcija. Ustav ogranicava moc federalne vlade."
Mislio sam da govorimo o opštem slučaju, ne o Americi. Šta je kad nema federalne vlade? Ko odlučuje šta su individualna prava, narod!?
(Sporno je da je to tako i u Americi, ali da ne ulazim u to jer smo ranije raspravljali. To je samo jedno manjinsko mišljenje, koje da bi opstalo mora da pretpostavi da su 10% očeva osnivača bili pokvareni zaverenici, a ostalih 90% glupaci jer nisu shvatali šta se dešava.)
I ako primecujete vas argument zapravo implicira da je jedino resenje svetska vlada. Jer sta ce se desiti ako zaista u Americi pobedi neka opcija koja ce da uradi sve ovo sto ste pobrojali? Nije li onda razumno da uspostavimo neku jos jacu, vrhovniju vlast od americke federalne vlade koja bi bila garant i kontrolor da se to nece desiti? I tako redom do svetske vlade. Sve manje od svetske valde je cista anarhija i teror rulje.
"Šta je kad nema federalne vlade? Ko odlučuje šta su individualna prava, narod!?"
Dobro pitanje. Ko zaista? Ima dve mogucnosti - da odlucuje vecina glasanjem, i da odlucuje manjina silom. Nema treceg. Vecina nikad nece dobrovoljno pristati na geldiste vecine, jer da hoce, vec bi pristala i manjina ne bi bila vise manjina. Dakle, sila je jedini nacin kako manjina moze nametnuti svoje glediste po bilo kom pitanju (naravno na duzi rok je sve fluidno i svaka manjina moze postati vecina ali mi onvde govorimo o datoj situaciji).
Ne znam sta podrazumevas pod "manjinskim gledistem" koje podrazumeva da su neki FF bili zaverenici a neki glupaci. Glediste da je Ustav dao samo vrlo, ogranicene moci federalnoj vladi i da narod na nivou drzava ima moc da odlucuje o skoro svim bitnim pitanjima je bila stvar konsenzusa: James MAdison licno je napisao u jednom od Federalista da su "prava federacije malobrojna i striktno definisana a prava drzava mnoga i neogranicena". Meni to lici na teoriju da sadrzinu, prava sloboda i konkretnog uredjenja odredjuje upravo narod koji glasa na nnivou drzava.
"Dobro pitanje. Ko zaista? Ima dve mogucnosti - da odlucuje vecina glasanjem, i da odlucuje manjina silom. Nema treceg."
Tako je. Klasični liberalizam, libertarijanizam, konzervativizam (samo ne ovaj neo), kažu da je u nekim stvarima ispravno da i manjina silom odluči. Zato što da se o nekim osnovnim pravima i slobodama ne raspravlja, neotuđiva su čak i ako većina hoće da ih otuđi. O tome šta su tačno ta prava piše ustav, a pošto se svaki ustav, kao i svaki ugovor, neminovno mora tumačiti, ustav tumači ustavni ili vrhovni sud.
A ovo što ti zagovaraš je radikalna demokratija, sušta suprotnost klasičnog liberalizma, libertarijanizma, konzervativizma.
"Klasični liberalizam, libertarijanizam, konzervativizam (samo ne ovaj neo), kažu da je u nekim stvarima ispravno da i manjina silom odluči."
Interesantno. Kada? I ko ce da odluci u kojim je to situacijama dozvoljena diktatura manjine a u kojim nije? I kojom procedurom ce da se odlucuje o tome koja manjina ima pravo da zavede diktaturu (jer pretpostavljam da bi svaka manjina htela da nametne svoju "filozofiju" silom)?
"O tome šta su tačno ta prava piše ustav, a pošto se svaki ustav, kao i svaki ugovor, neminovno mora tumačiti, ustav tumači ustavni ili vrhovni sud."
Ustav nigde ne spominje prava, u smislu prirodnih prava, ljudskih prava i slicno. On govori samo o arhitekturi vlasti, o tome ko ima pravo da cini sta. Ideja fiktivnih filozofskih "prava" koja federalna vlada ima da "stiti" je nova, izmisljena u 20 veku kao orudje centralizacije. U 18 veku nikom ni na kraj pameti nije bilo tako sta; a najmanje da dozvoli Vrhovnom sudu da ima monopol na "tumacenje" Ustava. A i kako bi kad su svi shvatali uniju kao kompakt suverenih drzava. Kako onaj kome je moc delegirana, ko je agent, moze imati monopol u tumecenju smisla ugovora, i naredjivati principalu sta da radi. To Madison i Jefferson stalno ponavljaju u rezolucijama 1798, kao i mnogi drugi. Naravno, to je neugodno i neprihvatljivo ako ti je cilj centralizacija. Onda je Vrhovni sud kao sediste Platonovih Filozofa kraljeva bogomdani spas.
"Interesantno. Kada? I ko ce da odluci u kojim je to situacijama dozvoljena diktatura manjine a u kojim nije? I kojom procedurom ce da se odlucuje o tome koja manjina ima pravo da zavede diktaturu (jer pretpostavljam da bi svaka manjina htela da nametne svoju "filozofiju" silom)?"
Pa sud će da odluči, kao što sam rekao. Ustavni sud, ili u slučaju US, redovni sudski sistem.
"Ustav nigde ne spominje prava, u smislu prirodnih prava, ljudskih prava i slicno. On govori samo o arhitekturi vlasti, o tome ko ima pravo da cini sta."
Šta je onda ceo Bill of rights? Evo primera:
the freedom of speech, or of the press; or the right of the people peaceably to assemble... The right of the people to be secure in their persons, houses, papers...
"Ideja fiktivnih filozofskih "prava" koja federalna vlada ima da "stiti" je nova, izmisljena u 20 veku kao orudje centralizacije."
Ideja fiktivnih filozofskih prava je stara koliko i civilizacija, koliko i koncepcija ograničene vlade, od Hamurabija naovamo.
"U 18 veku nikom ni na kraj pameti nije bilo tako sta; a najmanje da dozvoli Vrhovnom sudu da ima monopol na "tumacenje" Ustava."
Da nisam i sam čitao Federalističke spise ili Debate pa da ti i verujem. Ovako samo mogu da kažem da uzimaš jedno krajnje specifično, idioniskratično, manjinsko tumačenje događaja iz američkog ustavotvorstva i predstavljaš ga kao nespornu istinu.
"Šta je onda ceo Bill of rights? Evo primera:
the freedom of speech, or of the press; or the right of the people peaceably to assemble... The right of the people to be secure in their persons, houses, papers..."
Samo si jednu stvar zaboravio: "The Congress shall mako no laws". Svaki od tih amandmana je zabrana Kongresu i federalnoj vladi da cini odredjene stvari, a ne kako libertarijanci danas misle, autorizacija Kongresa i federalne vlade da "stitite ta prava" protiv drzava. To je kljucno. Bill of Rights je donet na insistiranje anti-federalista koji su hteli da ogranice federalnu vladu, a ne na insistiranje filozofa prirodnog prava koji su hteli da daju toj federalnoj vladi dodatnu moc.
"Ideja fiktivnih filozofskih prava je stara koliko i civilizacija, koliko i koncepcija ograničene vlade, od Hamurabija naovamo."
Govorim o konceptu Ustava kao spiska "vrednosti" i "prava" koji predstavlja priricnik sudijama sa otkrivanje sve novih i novih moci federalne vlade i novih i novih ogranicenja moci drzava.
"Da nisam i sam čitao Federalističke spise ili Debate pa da ti i verujem. Ovako samo mogu da kažem da uzimaš jedno krajnje specifično, idioniskratično, manjinsko tumačenje događaja iz američkog ustavotvorstva i predstavljaš ga kao nespornu istinu."
Procitaj Virdzinijsku ratifikacionu debatu. To je najvaznija i najbrojnija americka kolonija. Tamo nisu imali vecinu za ratifikaciju Ustava. Glavni problem su bili Patrick Henry i George Mason koji su insistirali da "mozes da provezes konja kroz razne ustavne klauzule" i da ce moc federalne vlade stalno rasti. Na to su Madisonovi "ljudi, George Nicholas I Edmund Randolph uvererili delegate da ce federalna vlada imati samo one moci koje su "eksplicitno delegirane" i da ako ta vlada posegne za necim dalje "Virdzinija ce biti iz toga izuzeta, jer mi na to nismo pristali". Tek sa tim obecanjem Ustav je (tesno) ratifikovan. Hoces da kazes da su virdzinijski delagati ono "mi cemo biti izuzeti" shvatili kao "bicemo izuzeti, osim ako Vrhovni sud drukcije ne kaze"? Da su bili toliko glupi?
"Samo si jednu stvar zaboravio: "The Congress shall mako no laws". Svaki od tih amandmana je zabrana Kongresu i federalnoj vladi da cini odredjene stvari..."
Naprotiv, the Congress shall make no laws je samo u prvom i trećem amandmanu.
"Procitaj Virdzinijsku ratifikacionu debatu. To je najvaznija i najbrojnija americka kolonija. Tamo nisu imali vecinu za ratifikaciju Ustava... Tek sa tim obecanjem Ustav je (tesno) ratifikovan."
Bilo kako bilo ratifikovan je, od strane svih država. Ne možeš uzeti antifederaliste, manjinu koja je izgubila debatu i proglasiš njihovo mišljenje za legalno važeće, samo zato što su po tebi imali bolje argumente. Marshall i kasnije sudije su ustav tumačili u skladu sa većinom, vodeći se svojim razumevanjem i pravnim tekstovima Madisona, Hamiltona, Jamesa Wilsona i drugih Federalista.
"Naprotiv, the Congress shall make no laws je samo u prvom i trećem amandmanu."
Ceo Bill of Rights je samo skup ogranicenja federalne vlade. Svih deset amandmana. Do 1930ih nikad nikome nija palo na pamet da Bill of Rights moze da bude koriscen protiv drzava, sve dok nisu izmislili znamenitu doktrinu "inkorporacije". Bill of Rights je donet kao kompromis za antifederalistima koji su smatrali da je Ustav previse centrlaisticki. Misls da bi antifederalisti trazili amandmane da dodatno uvecaju moc federalne vlade?
Cudno je sad da ti koristis argument vecine kdo intelektualnih debata. Antifederalisti su "izgubili debatu" zato sto je Ustav ratifikovan.
Ali, na stranu to. ja sam spomenuo virdinijsku ratifikaciju ne da bih podrzao antifederaliste u stavu da nije trebalo usvojiti Ustav, nego kao protivargument tvojoj tezi da je univerzalna nadleznost Vrhovnog suda bila opsteprihvacena. Virdzinijska debata ti pokazuje da su sami zagovornici Ustava, "federalisti", obecavali da to nije slucaj.
"Cudno je sad da ti koristis argument vecine kdo intelektualnih debata."
Ali to uopšte nije intelektualna debata. Problem je upravo u tome što ti brkaš intelektualnu debatu i pravni ishod. Zato što su argumenti antifederalista po tebi bili bolji, proglašavaš to za pravi ustav, a pobedničku većinu za uzurpatore.
"Ali to uopšte nije intelektualna debata. Problem je upravo u tome što ti brkaš intelektualnu debatu i pravni ishod. Zato što su argumenti antifederalista po tebi bili bolji, proglašavaš to za pravi ustav, a pobedničku većinu za uzurpatore."
Opet, da ponovim, posto izgleda da nisi citao ni prethodni odgovor. Nisam govorio o argumentima antifederalista, nego samih FEDERALISTA. Oni su govorili tokom virdzinijske konvencije da Vrhovni sud nece imati univerzalnu nadleznost i da ce Vridzinija imati pravo nulifikacije fderalnih zakona koje smatra protivustavnim.
Iz čega saznajemo da su federalisti u Virdžiniji bili pokvareni, a ne da je ustav kakav je ratifikovan u svih 13 država nekakva uzurpacija.
Na čemu je vrhovni sud trebalo da zasniva mišljenje, na usmenim obećanjima nekih federalista nekim antifederalistima tokom debate u jednoj od država, ili na pismenim tumačenjima vodećih ustavotvoraca?
Slavisa,
Znas ko su bili federalisti u Virdziniji? Recimo 5 clani komitet koji je sastavio ratifikacioni dokument? James Madison, John Marshall, Edmund Randolph, George Nicholas. To nisu "neki federalisti" nego glavni ljudi. To su vodeci ustavotvroci. To su ljudi koji su pisali Ustav!!! Oni su rekli ono sto su rekli, nisam ja to izmislio ili neki antifederalista. Rezolucije iz 1798 nisam pisao ja, nego James Madison i Thomas Jefferson!
Dalje, sam James Madison je rekao da ko hoce da vidi pravi smisao Ustava neka cita zapisnike ratifikacionih debata, sta su ljudi koji su izglasali Ustav mislili da izglasavaju. Ti sada kazes, to nema veze, to je samo zvaka, bitno je sta Vrhovni sud, 100 ili 200 godina posle ratifikacije, kaze da Ustav znaci? To treba da nam bude vodic u razumevanju sta je u skladu sa Ustavom a sta ne?
I ne znam kad sam rekao da je Ustav bio "uzurpacija".
Svejedno je i ako su to bili oni sami, ponovo pokazuješ da su neki pojedinci bili pokvareni, a ne da je tumačenje ustava bilo pogrešno.
Ne mislim na sadašnji sud (jasno je da je ustav rastegnut do neprepoznavanja, tu nema dileme), nego sporim da je bilo nekakve prevare prilikom osnivanja. U debatama ima mnogo stvari i ti izdvajaš šta tebi odgovara, ali na gomili drugih mesta iz debata i drugih spisa, razni delegati iz raznih država govore suprotno. I to većinsko mišljenje je postalo doktrina koju je sud prihvatio. Da sud ima pravo da tumači ustav, da ustav sadrži Supremacy klauzulzu, te da je prema tome federalni sud i federalni zakon mogu da ograniče države u stvarima u kojima je federalni zakon nadležan.
I to nije ni bilo sporno u to vreme, bilo je odmah nekoliko odluka koje su stavile federalni nivo iznad državnog i niko nije tražio otcepljenje zbog toga. Drugo je što je domen federalnog vremenom rastegnut, ali to nije problem samo sudova, ili primarno sudova, već i državnih i federalnih vlada, glasača, demokratije. Svi složno 250 godina idu ka unitarizaciji.
"Svejedno je i ako su to bili oni sami, ponovo pokazuješ da su neki pojedinci bili pokvareni, a ne da je tumačenje ustava bilo pogrešno."
Opet, da ponovim, ja koristim Madisonov kriterijum za procenu sta je smisao Ustava. Ti kazes, to nema veze, Ustav je ono sto vecina u Vrhovnom sudu tokom vremena kaze.
Supremacy kaluzula nema nikakve veze sa federalnom suprematijom. Ona samo kaze svi zakoni koji su doneti u skladu sa Ustavom su vrhovni zakon. Ona ne kaze da je Vrhovni sud ovlascen da oceni kao zadnja instanca sta je "u skladu sa Ustavom" a sta nije.
Oko prevare. Navescu jedan primer. 1819 godine Marshall je kao glavni sudija Vrhovnog suda doneo presudu u slucaju McCulloch cs Maryland, protiv ove drzave koja je oporezsivala selektivno tadasnju centralnu banku. Marshalov argument je bio da deseti amandman na koji se pozivao Maryland ne znaci to sto pise, nego da ne znaci zapravo nista, i da federalna vlada moze da radi sta hoce, posto joj Ustav "implicitno" daje mnoge drug emoci, mimo onih eksplicitno delegiranih. To je isti Marshall koji je bio clan petoclanog komiteta koji je 30 godina ranije sastavio ratifikacioni dokument u Virdziniji koji je tvrdio da federalna vlada ima samo "eksplicitno delegirane moci" i da Virdzinija ima pravo da nulifikuje svaki federalni zakon koji smatra protivustavnim! Ti hoces da kazes da treba da se pretvaramo da ne postoji Marshall iz 1788 nego samo onaj iz 1819 kome treba verovati na rec.
Madison je posle ovog procesa izjavio da Ustav NIKAD ne bi bio ratifikovan, da je ljudima bilo receno javno ono sto Marshall sada ispoveda kao doktrinu.
Sto se tice otcepljenja i koji sud je vazniji, bilo je tokom 1790ih vise slucajeva nulifikacije zbog nepriznavanja nedleznosti Vrhovnog suda. Bilo je inicijativa da se ukine zakon o pravosudju iz 1789 (koji vec odmah, na startu, prekrsio ono sto je obecano tokom ratifikacije i napravio mnogo ekspanzivnije federalno pravosudje). Ali nije bilo vecine za to. Delimicno i stoga sto u to vreme malo ko da je percipirao Vrhovni sud kao glavni izvor opasnosti. Kako god bilo, Vrhovni sud kao poslednja instanca nije ustavna, nego zakonska kategorija (zakona, koji je u suprotnosti sa Ustavom, ali nije jedini).
"I hope that no gentleman will think that a State will be called at the bar of the Federal court. . . . It is not rational to suppose that the sovereign power should be dragged before a court"
John Marshall na virdzinijskoj konvenciji.
Vrhovni sud kao poslednja instanca nije ustavna kategorija, ali da će sud odlučivati u zadnjoj instanci je isto zapisano u dokumentima sa debata, Federalističkim spisima, Wilsonovim predavanjima, kao i tradicijom prenetom iz Engleske, a tamo od Cokea nadalje sudovi ukidaju zakone. To je bilo to što sudovi rade, prema opštem shvatanju prava. Tek u 20. veku sa demokratijom je sudijska revizija postala nekakav problem.
"Supremacy kaluzula nema nikakve veze sa federalnom suprematijom."
Evo Supremacy clause:
"This Constitution, and the Laws of the United States which shall be made in pursuance thereof...shall be the supreme law of the land; and the judges in every state shall be bound thereby, anything in the constitution or laws of any state to the contrary notwithstanding."
Ne znam kako neko ko se zalaže za tekstualizam, za bukvalno čitanje ustava, može da kaže da ovo nema veze sa federalnom suprematijom.
I sada, kada imaš uspostavljenu sudsku reviziju, sa Supremacy klauzulom, jedino je moguć zaključak da vrhovni sud može da zaustavi države u stvarima u kojima je federalni ustav nadležan.
Problem je što je Vrhovni sud takođe taj koji odlučuje, iz teksta ustava, u kojim stvarima je federalni ustav nadležan. Iz toga je došlo kreativno čitanje ustava, uz podršku legislative i volje naroda, tako da su vremenom federalne nadležnosti proširene. Ali osim toga meni iz ovih debata ništa nije sporno.
Pre tog Marshallovog citata stoji da se radi o:
"disputes between a State, and the citizens of another State."
Znači da građani jedne države neće tužiti drugu državu.
U nastavku, o samoj nadležnosti federalnih sudova, Marshall kaže:
Is it not necessary that the Federal Courts should have cognizance of cases arising under the Constitution, and the laws of the United States? What is the service or purpose of a Judiciary, but to execute the laws in a peaceable orderly manner, without shedding blood, or creating a contest, or availing yourselves of force? If this be the case, where can its jurisdiction be more necessary than here? To what quarter will you look for protection from an infringement on the Constitution, if you will not give the power to the Judiciary?
Sto se tice Supremacy clause citaj Madisona, on kaze da to ne znaci federalnu suprematiju uopste. Dalje, tvoje tumacenje te klauzule bi znacilo da Kongres ili Vrhovni sud imaju pravo veta nad zakonima drzava. Ali, to je bilo predlozeno da udje u Ustav na filadelfijskoj konvenciji i odbaceno! Madison je predlozio pravo veta Kongresa i neko je isto predlozio univerzalnu jurisdikciju Vrhovnog suda. Obe stvari su odbacene.
Dalje, kao sto rekoh, klauzula samo kaze 'in pursuance thereof', ne kaze ko je ovlascen da donese odluku o tome sta je "in pursuance thereof".
Na stranu sve to, koja bi svrha enumeracije uopste bila, ako federalna vlada prakticno moze da radi sta hoce, i da donosi zakone kakve hoce i tumaci sama da li su u skladu sa Ustavom?
"I sada, kada imaš uspostavljenu sudsku reviziju, sa Supremacy klauzulom, jedino je moguć zaključak da vrhovni sud može da zaustavi države u stvarima u kojima je federalni ustav nadležan."
A o tome da li je federalni Ustav nadlezan, odlucuje - ko? Vrhovni sud? To pise u zakonu iz 1789. Ali, ratifikacione debate (ne samo virdzinijska) jasno pokazuju da su svi ratifikovali pod uslovom da zadrzavaju pravo nulifikacije. Pogledaj Njujork, Rod Ajlend, Karolinu,sve redom. Svuda isti jezik kompakt teorije, nulifikacije i desetog amandmana. Ovde je pitanje ako dodje do spora da li je nesto federalna nadleznost - ko odlucuje drzave ili federalna vlada. Ako citas te debate jasno da odlucuju drzave. To potvrdjuju i Madison i Jefferson u rezolucijama iz 1798 i 1799.
Marshallov citat koji si dao samo znaci da Vrhovni sud treba da kontrolise Kongres, ne drzave. "Laws of the United States" znaci "zakoni koje donese Kongres". To niko nije sporio, cak i Patrick Henry je rekao da se nada da ce oni koristiti sudsku reviziju protiv Kongresa, ali da sumnja. I pokazalo se opravdanim.
Sto se tice Federalistickih spisa kao autoriteta za Ustav to je vrlo sporno. Rec je o novinskim clancima koja su tri politicara pisala da ubede ljude u Njujorku da glasaju za Ustav. Vecina ljudi u ostalim drzava nije to ni provitala u vreme ratifikacije. Sam Madison nije te spise smatrao relevantnim za procenu sta Ustav znaci, nego ratifikacione debate.
Sto se tice engleskog obicajnog prava, ne znam gde je u UStavu zapisano da ono vazi? To je Hamilton svakako hteo, ali to nije pisalo u Ustavu.
Post a Comment