Reakcije

Tri vrste reakcija u Srbiji na egzekuciju Sadama Huseina:

1 - Tako mu i treba
Ovih ima najmanje ali se mogu naći među komentarima na B92. Mi smo se u ranijem postu izjasnili u tom pravcu.

2 - Bio je zločinac ali smrtna kazna nije primerena bilo kome
Ovo je naš politički i intelektualni mainstream koji uglavnom ne razmišlja samostalno nego ponavlja šta god čuje iz Brisela. Ipak, razumljivo je da ima ljudi koji se dosledno protive smrtnoj kazni bez obzria na zločin.

3 - Sve su to režirali Amerikanci i Bušova kaubojska pravda.
Ovo su amaterski komentari. Šta god se misli o američkoj spoljnoj politici činjenice su da je iračka vlada samostalna i demokratski izabrana, da smrtna kazna tamo postoji, da je suđenje bilo dovoljno regularno i da je dokaza o masovnim ubistvima više nego dovoljno. Ali su izgleda najbrojniji. Čak i Ljiljana Smajlović, urednik Politike koja redovno prati događaje iz sveta: "Ovo je stara američka odluka koja je sada samo sprovedena, i teško je o njoj govoriti kao o demokratskoj ili legalnoj stvari."

Srećna Nova godina

Čestitike svim čitaocima Tržišnog Rešenja povodom Nove godine i od mene.

Vlada Srbije je ipak bila malo selektivnija od nas u svojim čestitikama. Oni su čestitali Novu godinu samo svojim zaposlenima, i to 13-om platom, u proseku 25-30 000 dinara.

Srećna Nova.

Vodič za novogodišnji filmski program

Kvantitativna ocena političkog stava glumaca, sumirana za sve glumce koji igraju u određenim filmovima - rezultat su filmovi rangirani od "toksično levih" do "konzervativnih", sa prelaznim varijantama. Zanimljivo bi bilo porediti rangiranje na osnovu sadržaja filmova sa ovom skalom...

Srećna Nova godina čitaocima bloga Tržišno rešenje!

Zdravstvena zaštita u Kanadi

Fraser Institute uradio novi izveštaj o stanju kanadskog zdravstvenog sistema. Evo zaključaka:
- Kanada troši na zdravstvenu zaštitu gotovo najviše među zemljama OECD-a u kojima postoji univerzalno pravo na zaštitu (drugo mesto posle Islanda)
- Kanada nije prva ni u jednom merenju sedam indikatora kvaliteta zdravstvene zaštite (dostupnost zaštite i sl.)
- Kanada ima slabije efekte lečenja nego zemlje u kojima postoji mogućnost privatnog lečenja
- Kanađani sa niskim prihodima više su nezadovoljni sistemom zaštite nego oni sa natprosečnim prihodima, mada je sistem zamišljen da postigne equality, equity, justice...
- Kanada je neverovatan fenomen - formalno privatne bolnice ne mogu da pružaju privatne usluge, već funcionišu kao pseudo-državne: država odlučuje o platama zaposlenih, o investicijama, o zatvaranju bolnica...

Ekonomist magazin ima blog

Ovde. Ali još uvek malo materijala. Uglavnom Đelić.

Heritage, Hrvatska i EU

Ovde je tekst Heritageovog analitičara John Blundella o odnosima EU i SAD. Na kraju teksta, što je posebno zanimljivo je njegovo otvoreno pismo hrvatskom premijeru Ivi Sanaderu od marta prošle godine, gde ga upozorava na opasnosti hrvatskog ulaska u EU. Napisano je u obliku "10 pitanja koja svaki Hrvat treba da odgovori za sebe pre nego što uđete u EU".

Jedan od glavnih Blundellovih argumenata je tipa "juče ste izašli iz Brozovog socijalizma. Da li želite ponovo nešto slično, samo pod briselskom zastavom". Takođe ima dosta o evropskoj nezaposlenosti, gubitku suvereniteta, korumpiranosti evro-političara, trgovinskom zatvaranju EU prema spoljnjem svetu, preteranoj regulaciji, sumanutosti CAP-a itd. Posebno je zastrašujući podatak iz ovog pisma (nezavisno čak od njegove osnovne poente) o proneverama i krađama Evropske komisije, gde je dokazano pronevereno za oko 700 miliona evra samo 2002, a procene su da u proseku "nestane" godišnje oko 4 milijarde!

Tako mlad a već NIP-om ovenčan

Kada odete na sajt Univerziteta Singidunum, na naslovnoj strani stoji: Univerzitet Singidunum je mlada akademska institucija formirana 17. januara 2005. godine, kada je rešenjem Republičkog Saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja broj 612-00-663/2004-04 dobila saglasnost na Elaborat o opravdanosti osnivanja. (bold moj). Neki programi tek počinju ove godine. Logično, ljudi se lagano zagrevaju, ne može se Akademska Tvrđava napraviti preko noći.

Uprkos tome, jedna mudra Vlada (na slici: akademsko-ministarski trust mozgova) ume da prepozna ekspertizu i u embrionalnoj fazi...Na sajtu Univerziteta piše: Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment je učestvovao na tenderu Nacionalnog investicionog plana Srbije u oblasti turizma i obezbedio izradu četiri značajna projekta. Oni će obuhvatiti hotelsko poslovanje, poslovanje turističkih agencija, upravljanje finansiranjem u turizmu i upravljanje turističkim destinacijama u Srbiji. Svi ovi projekti su sastavni delovi generalnog projekta pod nazivom „Edukacija zaposlenih u turizmu“. To znači da će Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment edukovati zaposlene kadrove u oblasti turizma u Srbiji kroz odgovarajuće seminare, kojima se planira da bude obuhvaćeno preko 2 000 učesnika. (moj bold)

Buš pristaje na povećanje minimalnih nadnica

A propos jednog komentara čitaoca na nekom od prethodnih postova - evo koja je posledica apela 600 ekonomista i 5 nobelovaca da se povećaju minimalne nadnice u Americi. Predsednik Buš se pridružuje ekonomistima, Nensi Pelosi i Hilari Klinton.

Politička orijentacija akademije

Uvek je zanimljiva rasprava o političkoj (i svetonazornoj) orijentaciji akademije. Generalno, ekonomisti jesu najmanje levi, sociolozi i antropolozi jesu najviše levi.


Dokaz: istraživanje o američkoj akademiji. Radili ga Daniel Klein sa GMU i Sharlotta Stern. Nosilac projekta je SAFI, Swedish Institute for Social Research. Ko kaže da ne može i nešto drugo da cveta u Švedskoj osim bračnog para Myrdal?

Morati i hteti

Dramatičan tekst u časopisu Economist sa blesavim nadnaslovom Liberalism and neurology i indikativnim naslovom Free to choose? (upitnik nagoveštava pravac rasprave).

Autor počinje tekst upečatljivo - navodi slučaj pedofila koji je to postao naprasno. Onda je ustanovljeno je da čovek ima tumor na mozgu, a nakon operacije - pogađate - nije više imao takve sklonosti. Čim se tumor vratio, čovek je počeo da juri dečju pornografiju. Autor postavlja pitanje: Who then was the child abuser?

Autorova teza je da nova neuro-kognitivna i slična istraživanja mogu lagano potkopati ideju slobodne volje, na kojoj počiva važan deo moderne filozofije i ideologije (autor posebno naglašava liberalizam), na kojoj počiva ideja (krivične i ostale) odgovornosti, na kojoj počiva društvo. Osporavanjem njenog postojanja, srušiće se ceo ovaj deterministički domino vozić, jer, kako autor kaže, ideja odgovornosti za sopstvena dela jeste lepak koji drži zajedno i slobodna i neslobodna društva (citat).

Na stranu to što je ceo tekst intoniran katastrofično i zlurado (prema liberalizmu). Tekst ima mnogo veće probleme:

1. Verovanje da jedna ideja, slobodna volja, upravlja složenim "sinapsama" između individua, institucija, grupa, verovanja itd. (a koju neki naučnici bez kapaciteta i namere za obavljanje složenijih analitičkih radnji, nazivaju društvo) jeste običan redukcionizam. Verovanje da ta ideja treba da upravlja tim tzv. društvom, jeste totalitarizam. Verovanje u ILI-ILI, tj. "ako ne bude dominirala ideja slobodne volje, dominiraće ideja totalnog determinizma", jeste nonsens. Autor, bojim se, u ovoj gradaciji, dostiže poslednji stadijum.

2. Debata o voluntarizmu/determinizmu predstavlja lažnu dilemu. Suštinski, iza shvatanja oba pojma stoji isti epistemološki trip: traženje opipljivog, objektivnog, materijalnog, fizičkog uzroka stvari. Ne vidim razliku između sledećih iskaza:
- slobodna volja upravlja pedofilijom osobe X
- društvo upravlja pedofilijom osobe X ("blame the society")
- tumor upravlja pedofilijom osobe X
Suština problema je u tome da u svim takvim debatama, dolazi do zamene teze. Cilj posezanja za naučnim dokazima na ovaj način uvek je politički, a sredstva su epistemološka (koja su, btw, vrlo problematična, ali to je druga priča)

3. Liberalizam se bazira na slobodi volje a ne na slobodnoj volji. Koji uzročni splet stoji iza nekog delanja, totalno je irelevantno. Osim epistemološki. A u nauci svakako neće biti iskaza kao što su "društvo je uzrok pedofilije" ili "tumor je uzrok pedofilije". To što kvazi-nauke sa takvom produkcijom imaju oreol naučnosti, nije dokaz naučnog karaktera same produkcije. Da budem jasna, u njih ubrajam razne sociologije, antropologije, ali i sociobiologije itd. Podela na društvene i prirodne teoretičare ovde ne važi.

Block kontra Jankovic

Ja sam, generalizujući i malo bezobrazno "gurajući" napred Mizesov nalaz o ekonomistima kao tehničkom instrumentariju vladavine i zapravo izumu socijalizma, u jednom članku tvrdio da postoji velika razlika između studija Economics, što uključuje makroekonomiju, javne finansije, i slične stvari, i studija biznisa koje osposobljavaju čoveka da radi u firmi, na berzi, i uopšte u privatnom sektoru. Čak sam tvrdio da ekonomisti popout Hajeka i Fridmana nisu doprineli renesansi liberalizma svojim striktno ekonomskim učenjem, već opštim filozofskim konceptima koji su često protivrečili njihovoj ekonomskoj teoriji.

Walter Block u zanimljivom članku na sajtu Mises instituta tvrdi upravo suprotno, da je najbolji način da neko promoviše liberalizam taj da postane PHd ekonomista, i to na odeljenju za economcics, a ne business. Jedino tako će moći da se posveti teoriji i razvoju, formulisanju i promociji liberalnih ideja. Možda to i nije kontradiktorno mojoj tvrdnji, jer je ona istorijska (gledano unazad ekonomisti su vršili tu i tu funkciju...) a Block govori o profesorskom poslu. Ipak, mislim da većina PHD ekonomista postaju birokrati u agencijama, savetnici, centralni bankari, rade u nekim think tankovima itd, dakle bivaju instrumentarij vlasti, a ne neko ko promoviše bilo koje, pa ni libereralne ideje. Čak i na fakultetima ima malo prostora za liberalno misleće PhD ekonomiste. Pa, sam Hajek je predavao na fakultetu za sociologiju, jer njegovi vajni prijatelji sa Ekonomskog fakulteta ga nisu smatrali dovoljno dobrim ekonomistom da bi predavao kod njih. Mogu da zamislim kakva sudbina čeka nekog sa sličnim idejama a bez Hajekove biografije...

Reklama

Ovde, u Christian Science Monitoru. Kad se klikne na oglas dobije se sajt Vlade Srbije na engleskom.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - III

1. Ako uporedimo strana istraživanja autonomije (državnih) univerziteta sa našom situacijom, izgleda da su ovdašnji univerziteti (tj. fakulteti, tj. katedre) autonomni ko Kreator sam. Od upravljanja parama i poštovanja akademskih standarda, do upisa studenata, kurikuluma, zapošljavanja nastavnika...Kao što se vidi iz onog dopisa BU u vezi sa UF-VŠV, Savez gildi proizvođača nosicalaca zvanja VI, VII, VIII stepena, autonomno može da pomera profile iz jednog u drugo zvanje (uprkos tome što tek treba da se napravi novi zakon o stručnim zvanjima). Čak se ne stidi da iznese osnovni kriterijum za ovu rabotu - "eto, primenili smo odokativnu, na burazerskom poverenju zasnovanu ocenu, bez ikakve ozbiljne studije i uključivanja stakeholdera".

2. Nema nijednog razloga da poverujemo da će se ovaj uvrnuti humboltovski visokoškolski sistem promeniti (uz Bolonju ili bez nje, u Srbiji a bogami ni u EU). Sama logika humboltovskih univerziteta jeste totalno zastarela i obesmišljena (slava V. Humboltu, ali...). Univerzitet koji treba istovremeno da proizvodi akademska postignuća, javnu uslugu obrazovanja i nacionalne identitete, deluje prilično tragikomično danas. Iz te priče dolaze:
- mitovi o profitabilnim i neprofitabilnim katedrama ("ako država ne finansira arehologiju, ko će?" Hm, a šta je ovo ovde?).
- mitovi o obrazovanju kao pokretaču ekonomskog rasta
- mitovi o kolapsu Društva koje nema državne univerzitete.

3. Diskurs o autonomiji univerziteta služi osrednjim ili ispodprosečnim visokoškolskim ustanovama kao zamena za excellence (a to je 90 posto srpskih katedri). Samom pričom o autonomiji stvara se magla koja krije ono Ništa na svetskom akademskom tržištu. Dokaz: univerziteti kojima je muka od birokratske kontrole lepo odluče da otkače državu i njene pare, jer se ne plaše tržišta. I to čak univerzitet ne mora da bude Oxford da bi to uradio. Dovoljno je da ne bude udruženje kolektivnih pravaša, boraca za privilegije na svom lenu koje im je država dodelila. Dakle, samo pripadnici akademije koje niko drugi osim države ne bi zaposlio, pevaju ode autonomiji.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - II

Dakle, Učiteljski fakultet (UF) spojen sa Višom školom za obrazovanje vaspitača (VŠP). Neki iz VŠV tvrde da je u pitanju anšlus. Kako god, da vidimo kakve to sve veze ima sa autonomijom...

U Srbiji se autonomija praktikuje na nivou fakulteta (ili katedri) a ne univerziteta. Ništa novo, a izgleda i da neće biti bogzna šta novo po Z.o visokom obrazovanju iz 2005. godine. Recimo, sama procedura spajanja UF i VŠV izgledala je sasvim prosto. Iz dopisa vidimo da je Univerzitet odobrio integraciju još u aprilu, navodeći da bi to "imalo bi pozitivne efekte na planu racionalnije iskoriščenosti nastavnog kadra, stručnih službi..." Zatim se kaže da je ranije prihvaćen program za novi profil na UF. Na kraju dopisa stoji: "BU nije ovom prilikom procenijvao širu društvenu opravdanost podizanja dosadašnjeg nivoa obrazovanja vaspitača (VI stepen) na rang fakultetskog, smatrajući da je za to potrebna detaljnija analiza i uključivanje većeg broja institucija i sagovornika...".

Najsmešnije od svega je to što se ovim poslednjim objašnjenjem i dalje podgreva stari mit o produžavanju školovanja kao instrumentu za podizanje kvaliteta obrazovanja. U Šapcu će vaspitači i dalje biti školovani tri godine, u Beogradu četiri (pardon, da se izrazim u bodovima, oni će varirati u tolikoj meri da neće biti jasno da li je reč o istim profilima).

Istorijat vaspitačkog obrazovanja u Srbiji takođe je zabavan. Negde do sedamdesetih, postajali su vaspitači nakon srednje škole, onda im je trebalo dve godine, pa tri, a evo ga sad, hvala bogu, i četiri dočekasmo. Jasno je da nije reč o bilo kakvoj brižljivo napravljenoj kurikularnoj reformi, već o brizi za uhljebljenje profesora (bodovi su uglavljivani u predmete, smislene i besmislene) o borbi za proširenje moći i poslovnog prostora (setimo se kakva je mašina bio UF za vreme Slobe!), o borbi za uzimanje para studentima za doškolovanje, o borbi za ispunjavanje kriterijuma koje zahteva akreditacija. I pristalice i protivnici spajanja ne iznose bilo kakve razloge osim esnafskih (uključujući i BU).

Da imamo kakvo-takvo tržište obrazovnih usluga, ne bi bilo problema što neki vaspitači uče 3, neki 4 godine. Pokazalo bi se koja vrsta proizvoda ima prođu. Ali to neće biti tako, pošto UF ne prodaje obrazovne usluge. On ima specijalan odnos prema državi koja kupuje sve što se proizvede. Da ne pominjemo priču sa tržišta rada...Elem, trka za produženjem školovanja ima samo jednu funkciju - potvrđivanje pozicije koju drugi neće moći da stignu, pretvaranje Učiteljskog fakulteta u jednog i jedinog proizvođača (ili "overača") vaspitača. Živi bili pa videli kako će izgledati pravilnici o zapošljavanju vaspitača.

Autonomija univerziteta (studija slučaja) - I

Princip autonomije univerziteta funkcioniše baš kako treba u Srbiji, uprkos tvrdnjama o njenoj izvitoperenosti. Ko god ovih dana prati uzbudljivu crtanu seriju Masters of the Univers(ity), zna koliko se kritike sručilo na akademike koje država zapošljava. Njihova "autonomaška" autonomija pokušava se i objasniti, pa se navode uzroci: monopolski položaj državnih univerziteta, bahatost i svojevolja akademika, učmalost i okoštalost sistema, eonska borba Modernista i Tradicionalista.

Evo primera koji može da izgleda kao vrhunski dokaz ovim kritičarima, ali baš i ne mora. Stvar se može tumačiti kao suštinsko i najispravnije moguće otelovljenje principa autonomije.

Nedavno je doneta odluka o spajanju Više škole za obrazovanje vaspitača (Beograd) i Učiteljskog fakulteta. Merdžovanje je, naravno, podrazumevalo da Učiteljski fakultet preuzima kadrove, obrazovne profile, studente i infrastrukturu Više škole. Učiteljski fakultet uvodi smer za obrazovanje vaspitača u predškolskim ustanovama. Studentima koji su završili višu školu (2 godine) nudi se doškolovanje za 50.000 dinara (tačnije, nudi im se polaganje dodatnih ispita) kako bi postali diplomirani bačelori, odnosno stekli prvi stepen akademskih studija. O detaljima pogledajte na pravom mestu, evo linka za Učiteljski fakultet. Ovo je okosnica priče. Autonomija na delu: Univerzitet u Beogradu odobrio je Učiteljskom ovaj poduhvat (i to još u aprilu, pre nego što je mastereziacija uzela maha), uprava Više škole se složila uprkos nekim otporima iznutra, studenti su valjda već krenuli u pohod doškolavanja...

Linkovi

Stiglitz žali što smanjenje carina smanjuje budžetske prihode.

U većem delu EU nema slobode govora.

Otac Turkmena ide u pakao. Ovo je inače bila loša godina za diktatore.

Antiamerički intelektualci

Ovde je zanimljiva lista najuticajnijih intelktualaca koji propovedaju radikalne ili manje radikalne forme antiameriknizma. O svakom od njih ima po članak - kritički prikaz manje ili veće dužine.

Pogledajte recimo dorednice Bodrijar, Čomski, Hobsbaum ili Krugman.

Šta se dogodilo u Iraku V

Da li je moralo da bude ovako? Mogao se predvideti otpor Sunita i nezadovoljstvo Šiita eventualnom produženom okupacijom, ali Amerikanci su uvek imali problem da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Da će se iz toga izroditi nešto slično međusektaškom ratu niko nije mogao da pretpostavi.

Ali i pored toga sve je moglo biti bolje da nisu učinjene dve ključne greške. Prva je bila odmah posle okupacije: umesto da se vlast odmah preda Iračanima, njihovim opozicionim elitama iz egzila koji su se sa ulaskom trupa vratili u zemlju, koji su bili sposobni, mnogo bolje razumeli lokalnu situaciju i koji bi bili prihvaćeniji u narodu, okupacione snage su formirale svoje prelazno telo sa ambasadorom Paulom Bremerom na čelu (CPA - Coallition Provisional Authority) i prolongirale predavanje vlasti Iračanima još godinu dana. Tek je posle godinu dana vlast predata imenovnoj iračkoj vladi, a onda posle još jedne godine prvoj izabranoj vladi. U međuvremenu su pobenjenici samo dobijali na snazi.

Druga najveća greška je bila što je CPA raspustila postojeću iračku vojsku. Većina na važnijim položajima u vojsci su bili Suniti i CPA nije imala poverenja u njih nego odlučila da izgradi potpuno novu vojsku. Desetine hiljada ljudi je odjednom ostalo bez posla, a sa oružjem. Čime biste se na njihovom mestu bavili?

Te odluke su donete brzopleto. Ljudi obično precenjuju američku spoljnu politiku. Obično se misli da nju kreiraju veliki eksperti i stratezi koji dobro znaju šta rade. Ali u praksi se odluke donose kao što se donose i bilo koje odluke bilo koje vlade – ako nemaju direktnog ličnog interesa, političari manje više nasumice biraju šta im se dopadne.

Šta se dogodilo u Iraku IV

Kako će ze završiti? Politikolog i urednik Newsweeka Fareed Zakaria misli da su Suniti i Šiiti rešili da se obračunaju i da će to uraditi sa okupacijom ili bez. Ostanak trupa samo malo odugovlači taj obračun. Većina medija, kao i američka Administracija uzima zdravo za gotovo da će, ako se trupe povuku, u zemlji doći do mnogo goreg građanskog rata.

Ja ipak mislim da ne može biti mnogo gore od ovoga što se događa sada, a postoje šanse da će biti i bolje. Šiitske milicije nisu odmetnute, nego veoma bliske strankama na vlasti. SAD insistira na njihovom razoružavanju, ali je to praktično nemoguće. Pravo rešenje nije njihovo razoružavanje nego uključivanje u formalne strukture policije i vojske. Postoji strah da će Šiiti krenuti u neselektivnu osvetu protiv svih Sunita. Taj revanšizam je naravno moguć i ustvari je u toku. Ali je malo verovatno da može doći do masovnog čišćenja bez obzira na odststvo stranih trupa, jer to neće dozvoliti ni šiitska vlada ni religiozni autoriteti.

Dvojica najuticajnijih ljudi u Iraku nisu ni na kakvim funkcijama. Obojica su šiitski klerici. Jedan je pomenuti Ajatolah al-Sistani, vrhovni šiitski verski autoritet (uključujući i Iran), drugi je Abdul Aziz al-Hakim, klerik ali i političar koji stoji iza najveće koalicije u parlamentu iako ne obavlja javnu funkciju. Obojica su konzervativni ali miroljubivi, i nijedan se ne zalaže za iranski tip religiozne države, nego za demokratiju i razdvajanje džamije i politike. Više o tome na sajtu Ajatolaha al-Sistanija.

Sunitski teroristi se za razliku od šiitskih milicija ne mogu uključiti u institucije, ali će imati jasan izbor. Ili da prestanu sa terorizmom i prihvate novi sistem, ili da kao manjina uđu u opasan građanski rat. Sadašnje opravdanje za njihove pobunjenike je prisustvo okupacionih snaga. Kad se snage povuku taj razlog će nestati i to je veoma važno. Terorirsti su male grupe ljudi, ali one mogu da funkcionišu samo ako ih stanovništvo smatra legitimnim. Religiozni sunitski teroristi, tj. al-Kaida u Iraku, koja ima dosta stranaca iz ostalih arapskih zemalja u redovima, možda neće prestati sa napadima na Šiite ni kad se trupe povuku, ali će izgubiti prećutnu podršku većeg dela iračkih Sunita koju sada ima.

Rothbardov zakon

Glasi: "Ekonomist se specijalizuje u oblasti u kojoj je najgori."

Pozadina je da ekonomisti najčešće podržavaju tržište uopšte, u načelu. Ali baš nekako u sopstvenim oblastima oni uvek vide neki problem koji se mora rešiti mešanjem države.

Mlađen Kovačević se na primer specijalizuje za spoljnu trgovinu, i ne prestaje da upozorava o opasnosti spoljnotrgovinskog deficita. U poslednjem tekstu (inače jako informativnom) kaže da nam zbog deficita preti slom deviznog kursa.

Svim deficit-katastrofičarima koji već decenijama upozoravaju na veliki spoljni deficit ne pada na pamet da se preispitaju zašto se i pored svih tih deficita koje Srbija ima slom još uvek nije dogodio. Možda zato što deficit nije štetan, ni opasan, ni koristan, već samo jedna obična obračunska kategorija.

Šta se dogodilo u Iraku III

Kako je sve počelo? Niko nije mogao ni sanjati da će nastati ovakav haos. Lideri američke administracije su bili uvereni da će ih Iračani dočekati kao oslobodioce – i nisu pogrešili, u početku. Ali niko ne voli strane okupatore na duži rok, naročito kada se stanje u zemlji pogoršava. Takođe, niko nije mogao da predvidi ni sektaško nasilje. Ono nije postojali ni u istoriji Iraka, ni u istoriji Islama među Sunitima i Šiitima uopšte. Hrišćani su vodili mnogo sektaških ratova među sobom, Muslimani nisu. Tačno je da ekstremni sunitski Vahabiti smatraju Šiite neprijateljima – ali nigde pre Iraka tu ideologiju nisu sprovodili u delo.

Administracija SAD je iskreno verovala da Sadam ima oružje za masovno uništenje. CIA je katastrofalno pogrešila a i britanske i ostale svetske tajne službe koje su pomagale u tome su doprinele. Iz kasnijih intervjua sa nekim uhapšenim pripadnicima samog vrha Sadamovog režima koji su objavljeni u leto 2006. postalo je jasnije i zašto: Sadam je dezinformacijama koje je širio sam najviše doprineo sopstvenom svrgavanju.

Sadam je ubedio sve oko sebe da Irak zaista ima oružje za masovno uništenje. Njegova preokupacija je bila očuvanje režima od eventualnog unutrašnjeg otpora i zato je širio informacije o snazi režima. Nije verovao spoljnim pretnjama i do poslednjeg trenukta je bio siguran da do kopnene intervencije neće doći. To se tokom invazije i videlo, jer je koalicija je do Bagdada došla skoro nesmetano, a onda je tek u samom gradu pružen otpor.

Pošto nije verovao nikome, istinu da oružja ustvari nema znao je samo najuži krug ljudi, što su kod Sadama a i formalno u režimu bili sinovi Udaj i Kusaj, polubrat Barzan i lojalni potpresednik Tarik Aziz. Gotovo svi ostali visoki funkcioneri i vojni komandanti su bili uvereni da tog oružja ima ali da je negde skriveno.

Kada šijunirate vi naravno ne možete obuhvatiti sam vrh, jer to je onaj koga špijunirate. Ali od koga god drugog osim Sadama i pomenute nekolicine da su informacije dolazile, verovatno je da nije lagao. Tako je ispalo da je su razne službe – uključujući SAD, britansku, rusku i iransku – imale informacije iz raznih izvora, i sve su mislile da oružja ima. Sadamovo odbijanje da dozvoli potpuni pristup inspekciji UN je samo pojačavalo takav utisak i kod Iračana i kod stranaca.

Castro i Pinochet

Ovde je zanimljivo poređenje Kastra i Pinočea, u sklopu analize da li je Kubi i Iraku potreban "njihov Pinoče".

Skor:

Kastro - odgovoran za smrt oko 9240 ljudi tokom svoje vladavine.
Pinoče - 3197, od čega 87% za vreme tronedeljnog građanskog rata 1973.

Kastro - zabranjena emigracija, 77 000 ljudi umrlo pokušavajući da pobegne iz njegovog komunističkog raja.
Pinoče - emigracija slobodna, mnogi komunisti i simpatizeri otišli u Evropu, agenti Štazi i KGB najureni.

Sećam se medijskog linča na CNN i BBC od pre neki dan, kad je Pinoče umro,"he ruled with his iron feast", "former dictator died", "brutal campaign of human rights violations" itd. Šta će biti rečeno kad Kastro umre? "Former Cuban leader dead", "He carried out a successfull revolution against corrupted Batista regime supported by Americans" etc. Nema dvojbe.

Ne postoji takva stvar kao višak investicija

Ekonomista Danilo Šuković u Politici:
Велики прилив страних инвестиција у земље у транзицији попут наше могу, чак, да доведу до презасићености посустале економије и неразвијеног финансијског тржишта, јер нису у стању да апсорбују плиму капитала.
То се тренутно дешава у Србији у којој је прилив страног капитала по основу приватизације довео до прецењености курса динара у односу на евро, што, уколико се не спречи, неминовно води у дефлацију чија последица је пад тражње и смањење производње.

Ne znam kako ekonomija može biti "prezasićena" niti kako zamišljaju to "apsorbovanje" kapitala.

Priliv kapitala podiže dinar zato što: a) ne postoji slobodan odliv kapitala; b) uvoz se obeshrabruje carinama (što je samo još jedan vid ograničenja odlivu kapitala). Da tih ograničenja nema, odliv bi bio veći i onda ni priliv ne bi bio problem. Dakle, nije prezasićena "ekonomija" nego Narodna banka Srbije, koja je zajedno sa Vladom sama sebi stvorila problem ovim ograničenjima.

Šta sve možeš u Britaniji kad si zdrav...

Uvek su me plašile srpske reforme koje su eksplicitno rađene po nekom konkretnom uzoru. Uglavnom se ispostavi nešto od ovih stvari: model ne valja (reforma činovništva po francuskom modelu) ili model se nekako izvitoperi u realizaciji (reforma obrazovanja po irskom modelu).

Poslednji put sam se ozbiljno naježila kada sam shvatila da bitne stvari u zdravstvu reformišu po britanskom modelu. Nekako se stalno NHS provuče kroz priču: kontrola kvaliteta po britanskom modelu, finansiranje po britanskom modelu...Naravno, ne zaboravi se pomenuti kako "poređenje sa Velikom Britanijom, koja ima jedan od najuređenijih zdravstvenih sistema u svetu, zvuči lepo ali nerealno" (Vreme broj 829).

Taj NHS stvarno funkcioniše pomalo nerealno, čak nadrealno. Naime, uprkos finansijskim problemima, nehumanim listama čekanja, nedostupnosti skupih terapija za životno ugrožene i obolele od strašnih bolesti kao što je Alchajmerova, nađe se novca za mnoge zanimljive "terapijske" usluge. Evo šta kaže Telegraph: moguće je učiti tango (u okviru državne borbe protiv gojaznosti), moguće je ukloniti tetovažu, moguće je uraditi liposukciju, moguće je objaviti knjigu kratkih priča, moguće je trenirati boks (ako ste stariji od 50 godina)...O bizarnosti nekih priručnika i TV serija koje podižu zdravstvenu svest, pročitajte i sami u ovom tekstu.

Šta drugo da poželim nego da nam poživi ona stara Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston. Srpski Gledstone, nemoj od nas da praviš Engleze, molim te...

"Krivo je društvo" ili šta sve možete saznati od skandinavskih sociologa

Oslo ima šest puta više silovanja srazmerno veličini nego New York. Većina počinioca su imigranti, naročito sa bliskog istoka. Evo šta norveški sociolog Unni Wikan misli o tome:

Norveške žene moraju snositi deo odgovornosti za ta silovanja, jer svojim načinom oblačenja ponekad isprovociraju muslimanske muškarce. Norvežanke moraju shvatiti da žive u multikulturnom društvu i prilagoditi se.

Johnny vrati se

Johnny Halliday se seli u Švajcarsku da ne više plaćao francuske poreze. Premijer Villepen kaže da to nije lepo jer je Johnny potreban domovini.

Šta se dogodilo u Iraku II

Nasilje u Iraku je komplikovano. Ima mnogo različitih grupa. Jedna od velikih su bivši Sadamovi lojalisti. Plemenske strukture tamo su još uvek važne i sunitska plemena srodna Sadamovom, čiji su članovi bili povlaščeni i dobijali javne funkcije za vreme njegove vlasti su prva organizovala otpor protiv okupacije. Druga grupa su sunitski verski fanatici, među kojjima je najveća iračka al-Kaida. Iračka al-Kaida je prema originalnoj al-Kaidi nešto slično franšizi, kao Mc Donalds. Organizovana je nezavisno, ali kada je već nastala njenim članovima je imponovalo da budu deo prave al-Kaide. Osami bin Ladenu je takođe odgovaralo da se zna da on ima svoj ogranak u Iraku, tako da su se brzo dogovorili i Bin Laden je proglasio Abu Musaba al-Zarkavija vođom al-Kaide u Iraku. Ova grupa je najekstremnija. To su oni koji na al-Džaziri prikazuju odsecanje glava strancima koje uhvate. Treća grupa su šiitske milicije kojima je prvenstveni cilj bio da se odbrane od napada sunitskih terorista. Veliki Ajatolah Ali al-Sistani, koji je vrhovni šiitski verski autoritet, je dugo vremena pozivao Šiite i ove milicije na mir i suzdržavanje od osvete prema Sunitima. Međutim, kako su se napadi sunitskih terorista na šiitske civile i verske objekte nastavljali, milicije su imale sve manje strpljenja. Sada već aktivno ubijaju Sunite ili ih u najboljem slučaju proteruju iz svojih susedstva. Četvrta grupa su obični kriminalci koji koriste taj haos. Njihov najveći biznis su komercijalne otmice, bilo stranaca bilo Iračana od kojih mogu dobiti nekakav otkup.

Šta se dogodilo u Iraku - I

Ovo je ispalo predugačko pa ću stavljati u delovima, barem pet. U međuvremenu će biti i drugih postova.

Tri puta sam menjao mišljenje o ratu u Iraku. Početkom 2003. kada se napad spremao bio sam protiv. Razlog za rat bilo je oružje za masovno uništenje, a čvrstih dokaza o njegovom postojanju nije bilo. Vi nikada ne možete dokazati da nečega nema, ali tadašnji ovlašćeni inspektor Ujedinjenih nacija Hans Bliks nije našao dokaze da oružja ima. Početkom 2005. sam počeo da pratim situaciju malo bliže i promenio mišljenje. Intervencija i dalje nije bila u američkom interesu jer oružje za masovno uništenje još uvek nije bilo pronađeno, ali je bila u interesu Iračana. Režim Sadama Huseina je bio mnogo gori nego što se to moglo videti iz povremenih novinskih vesti koje su obliazile svet. On nikada ne bi sišao sa vlasti, a zbog strahovite represije unutrašnji otpor režimu nije mogao da se organizuje. Sadama bi nasledili njegovi sinovi i tako ko zna dokle. Zato je jednom morao biti silom svrgnut i bolje je da se to dogodilo pre nego kasnije. A moglo je još i ranije, posle prvog zalivkog rata. U januaru 2005. je Irak imao prve slobodne izbore u svojoj istoriji i to su jedva dočekali. Al-Kaida i ostale terorističke grupe su slale užasne pretnje svakome ko izađe da glasa; veliki deo Suni populacije iz plemena bliskim Sadamovom režimu je bojkotovao; ali i pored svega toga je 60% ljudi izašlo na izbore. Tada je izgledalo da Irak ima budućnost. Posle izbora su i teroristi izgubili nadu i neko vreme utihnuli. Onda su poslanici nove izabrane skupštine sastavili ustav i prihvatili ga na referendumu krajem 2005. i izgledalo je proces ima neki smisao.

Međutim, teroristi su se brzo reaktivirali i tokom cele 2006., nasilje se suprotno predviđanjima samo pogoršavalo. Akcenat se sa napada na američke (koalicione) trupe i strance premestio na međusektaške napade. U Iraku je 60% Šiita, 20% Sunita i 20% Kurda. Kurdi su Suniti, ali to nije bitno – važnija im je etnička nego verska identifikacija. Suniti su oduvek bili na vlasti. Otomani su imali sunitske namesnike, onda su Britanci postavili sunitskog kralja, zatim je sunitski general pučem 1958. uveo republiku, i na kraju je Sadamova sunitska Baas partija još jednim pučem preuzela vlast. Kad su u januaru 2005. imali prve izbore, Šiiti su prirodno bili oduševljeni jer su izabrali prvu šitsku vladu. Suniti su se našli u istorijski neobičnoj situaciji i njihov već postojeći otpor prema okupacionim snagama pojačan je i nasiljem prema Šiitima.

Najirelevantnije vesti

Vesti o potencijalnoj samostalnosti Crne Gore su bile najirelevantija vest godinama. Uopšte nije bilo bitno da li će se Crna Gora formalno otcepiti, jer je inače vodila nezavisnu politiku. A barem osam godina su izjave Miška Vukovića i ostalih punile naslovne stranice u Srbiji.

Sada prvo mesto zauzimaju vesti o priključenju EU. Barem ih ja uopšte ne čitam. EU ima sastanke na različitim nivoima dnevno, zvaničnici vole da se slikaju za novine i daju neobavezne izjave, a pri tom postoji generalan stav EU da se sa priključenjem novih članica uspori. Ali naši mediji svaki novi sastanak i izjavu svakog drugorazrednog funkcionera isprate kao da nam radi o glavi.

Dinkić i Đelić

Meni nije jasno u čemu se oni politički razlikuju. Imaju potpuno iste ideologije, nude potpuno iste programe, a mrze se. Kao Dalipagić i Kićanović ili Lepa Lukić i Silvana Armenulić ili Jelena Janković i Ana Ivanović ili Paris Hilton i Nicole Richie. (Ima li još ovih primera?) Potpuno isti profili a da se očima ne vide.

Kad bih video izjavu jednog ili drugog o poreskoj politici ili valjda o bilo kojoj politici uopšte, a da ne znam ko je ko, ne bih mogao da pogodim ko je od njih šta rekao. Možda je Dinkić malo hrabriji da se seti megalomanskih projekata tipa NIP, ali i Đelić bi bez razmišljanja pristao na njih. Kad bi im dali da budu ko-ministri finansija ne bi imali sukoba na poslu, samo ličnih.

Nedeljne informativne novine

Ponovo smo svedoci medijske hajke na Milovana Bojića. Tog čoveka impresivne biografije, koji je u najtežim trenucima po ovu zemlju bio potpredsednik vlade, čuvenog direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, vizionara koji se zalagao za formiranje „Instituta za budućnost”, ponovo pokušavaju da diskredituju. ... Šta je doživela zemlja koja je onako ponosno i časno odolevala čitavom imperijalističkom svetu dok je Milovan Bojić bio u vrhu vlasti.

Ostatak pamfleta je u NIN-u.

Skandinavska ekonomija

Svetski ekonomski forum kaže da je Danska najkonkurentnija u EU, slede Finska i Švedska.

Tržišne liberale stalno muči pitanje kako objasniti očigledan i dugotrajni uspeh skandinavskih zemalja. Jeffrey Sachs je nedavno proglasio da Hayek nije bio u pravu, jer skandinavske zemlje, iako socijalne države sa velikom državnom potrošnjom, funkcionišu jednako dobro ili bolje od tržišnih ekonomija.

Jedan od odgovora na ovaj naizgled paradoks je upravo poredak skandinavskih zemalja na raznim listama konkurentnosti i ekonomskih sloboda. Ove zemlje su uvek u vrhu. Države troše mnogo, ali se uglavnom ne mešaju u ekonomiju direktno ili preteranom regulacijom. Biznis okruženje je dobro. Za razliku od njih, Japan ili Južna Koreja kojima takođe u proseku dobro ide, regulišu i vode razne industrijske politike, ali ne troše više od 30% GDP. Izgleda da jednu od ove dve stvari možete imati, ili veliku potrošnju ili regulaciju. Ali pogubno je kad država i mnogo troši i mnogo reguliše. Kad bih morao da biram, rekao bih da regulacija može naneti mnogo više štete nego neki procenat državne potrošnje gore ili dole.

Druga stvar je da je pravna država izgleda mnogo važnija od ekonomske politike. Ako institucije funkcionišu treba vam mnogo loše ekonomske politike da biste nešto upropastili. Ako nema pravne države onda vam liberalizacija i privatizacija ne pomažu. To je ono što su probale zemlje Južne Amerike i donekle Rusija 90-ih.

Dva linka o Pinočeu

1) Diktator izbliza. Tekst je iz arhive New Yorkera, 1998. godine.

2) Alvaro Vargas Llosa o lekcijama iz Pinočeove vladavine. Alvaro je peruanski liberal i sin pisca Maria Vargasa Ljose, dosta prevođenog na srpski.

Javna preduzeća

Blic: Na košarkaškoj lopti, koja je plaćena 5.500 evra, nalaze se potpisi kapitena iz prethodne tri i po decenije - Dragana Kapičića, Branka Kovačevića, Nebojše Ilića - kao i najboljeg igrača današnje generacije Milana Gurovića. Lopta je završila u rukama Draška Petrovića („Telekom Srbija“).

To je bilo na nekom donatorskom skupu za Crvenu Zvezdu. Da li je moguće da nikome u zemlji ne smeta što se državna preduzeća ponašaju kao da raspolažu privatnim novcem?

Dok se ne privatizuju, a neće brzo, treba doneti zakon o državnim preduzećima kojim se zabranjuje svaka vrsta proizvoljnih rashoda ovim firmama -- bilo kakva sponzorstva, pokloni, stipednije.

Brzo čitanje

Tyler Cowen počne deset knjiga za svaku jednu koju završi.
Ima još nekoliko dobrih saveta.

Imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma

U Crnoj Gori.

So long Kofi Anan

Otišao Kofi Anan. U oproštajnom govoru u Trumanovom rodnom mestu u Misuriju opalio ponovo po američkom unilateralizmu. "Glavna vrednost savremenog sveta su ljudska prava i vladavina prava". A američka politika je glavna pretnja tim vrednostima Ni Kastro, ni kineski komunisti, ni Mugabe, ni iranske mule, ni Hezbolah, ni ništa drugo. Nije spomenuo ni kolosalne promašaja OUN pod njegovim vođstvom (a ni svoje lične pronevere i korupciju), već se usredsredio na najveće zlo savremenog sveta - američkog predsednika i njegovu politiku.

O moralnom, finansijskom i drugim likovima bivšeg gen-seka, nešto ovde.

Napad liberalizma

Jelašić:
Nije mi jasno šta političare zaustavlja da reforme sprovedu i u drugim sektorima. I mi smo otpustili 8.000 ljudi i nije bilo ni jedne banke u Knez Mihailovoj. Sada ima 28.000 radnika, 7.000 više nego pre zatvaraja loših banaka, a plate su u proseku četiri puta veće. No, umesto što zavidimo bankarima, treba pitati zašto to nije urađeno i kod drugih. Ako smo u Srbiji prihvatili činjenicu da nije važno u čijim su rukama banke, u kojima srpski državljani čuvaju više od 250 milijardi dinara, zašto je onda problem u čijem su vlasništvu benzinske pumpe i elektro-mreža ili čijim avionima letimo?

Pinky Cato

Evo, da podelim sa vama šok i nevericu. Potpredsednik Cato instituta za istraživanja, Brink Lindsey, u svom novom tekstu zalaže se za alijansku libertarijanaca sa liberalima, tj. socijalistima u Americi. Na način dosta pomodan u Americi danas, Lindsay piše o pošasti neokonzervativizma, o raspadu koalicije libertarijanaca sa konzervativcima itd.

Kaže čelnik Catoa, budućnost je u savezu libertarijanaca i demokrata/liberala. I to ne bi bio samo taktički savez, gde bi libertarijanci za svoju podršku tražili ustupke i konkretne mere od strane političara Demokratske stranke (kao do sada sa republikancima), već predlog za potpuno koncepcijsko ujedninjenje libertarijanaca sa levičarima. "Napraviti sintezu Hayeka i Rawlsa", kako kaže Lindsay!?!

Mislim da je to sudbina "libertrijanskog pokreta" ako se nastave postojeći trendovi - utapanje u levo-liberalni establišment, najpre preko politički korektnog mostića zajedničke odbrane "građanskih sloboda" od neokonzervativne pošasti. Ko veruje u klasični liberalizam ili liberalnu anarhiju, mislim da treba da zaboravi na američke libertarijance ovog mainstream tipa. Oni će postati prirepak socijalističke levice.

Inače, na Catou su nezadovoljni izveštajem Iraq Study Group, jer taj izveštaj daje suviše odrešene ruke Bušu da nastavi sa sadašnjom politikom, i ne traži momentalno povlačenje iz Iraka!

General Pinoče

Umro je danas. Najvažnije u karijeri:

1) Opravdano je izvršio državni udar 1973. da bi uklonio rastuću Aljendeovu dikaturu. Da je Aljende bio demokratski izabran je delom mit, jer je ustvari dobio samo 36% glasova, a nije bilo drugog kruga. Onda je odmah počeo da izdaje dekrete, krši ustav, nacionalizuje privatnu svojinu i gura zemlju u socijalizam. Podržan Nixonom i Kissingerom, general Pinoče izvršio je državni udar.

2) Sa slike se vidi da nije bio Gandi. Pod njegovim režimom je stradalo oko 3,000 političkih protivnika, uglavnom komunista.

3) Posle par godina diktature počeo je da sluša ekonomiste. Pozadina priče je da je negde 1960-ih Katolički univerzitet u Čileu uspostavio saradnju sa Univerzitetom u Chicagu (tada još uvek ne toliko prestižnim kao deceniju ili dve kasnije). Studenti su išli na postdiplomske studije u Chicago gde su učili od Friedmana, Stiglera, možda i Hayeka koji je predavao na katedri za sociologiju. Ta grupa mladih ekonomista koja se vratila u Čile postala je poznata pod imenom Chicago Boys. Uspeli su da ubede Pinočea da preduzme radikalne ekonomske reforme, uključujući i prvu privatizaciju penzionog sistema na svetu. Epilog je da je Čile danas ubedljivo najrazvijenija privreda Južne Amerike i liberalna demokratija. Pinoče je 1989. raspisao izbore na kojima se i sam kandidovao, ali izgubio. Ali osnove sistema su ostale, a glasači više nikada nisu birali komuniste tipa Aljendea.

Ovde je naš raniji post o opravdanosti državnog udara 1973. Na Katalaksiji je tekst o nedoslednosti kritikovanja Pinočea a hvalisanju kineskog režima, daleko goreg po pitanju ljudskih prava.

Monopol

Sa 23 hiljade ADSL konekcija, Srbija znatno zaostaje za okruženjem. Hrvatska je, poređenja radi, na kraju prošle godine imala sto hiljada ADSL pretplatnika, Slovenija 197 hiljada, a u Mađarskoj je ove godine priključen 400-hiljaditi korisnik. ... S obzirom na to da je kompletna infrastruktura u vlasništvu državne kompanije, svako ubrzanje i proširenje internet kapaciteta je u nadležnosti Telekoma.

Ceo tekst je ovde.

Srbija, SAD I Francuska

Baš me zanima kako će srpski nacionalisti da reaguju na ovu vest: Italija i Mađarska se, uz podršku SAD, zalažu za obnovu pregovora sa Srbijom posle izbora, dok je Francuska u grupi zemalja koje se žestoko protive. Šta li misli nesrećni Koštunica o tome? "Dobra Evropa" i "Zla Amerika"?

Rotbard o ekonomskoj kalkulaciji

Ponovo objavljen Rothbardov poznati članak o debati o ekonomskoj kalkulaciji, pisan u vreme raspada Sovjetskog Saveza.

Naslov nedelje

If Economists Are So Smart, Why Is Africa So Poor?

To je tekst ekonomiste Douglassa Northa. Ključna rečenica je: It took a Sekou Toure, or a Hastings Banda, five minutes of despotism to undo the finest economic theory.

Cena Telekoma Srpske

Vladimir Gligorov u Blicu:
Naravno, nije moguće reći da li je cena koju je „Telekom Srbija“ platio za 65 odsto akcija „Telekoma Srpske“ odgovarajuća ili nije.

Da li? Vrednost firme određena je njenim budućim prihodom, i u tom smislu nije moguće odrediti vrednost nijedne firme, jer je nemoguće predvideti budućnost. Ali moguće je proceniti vrednost firme.

Cena međutim ima smisla samo kada postoji budžetsko ograničenje - kada se privatni vlasnik odriče nečeg drugog u korist te kupovine. Državne firme nemaju to ograničenje i zato suma koje one plaćaju nije cena. To je računovodstvena cena, ali nije ekonomska cena.

Cena Telekoma Srpske je onolika koliko je privatni vlasnik spreman da ponudi za nju. To je u ovom slučaju bio jedino Telekom Austrije sa 467 miliona evra. Onih 646 miliona koliko je državni Telekom Srbija platio je ekonomski potpuno proizvoljna cifra.

Epilog Dyncorp afere

...je da je menadžment našeg javnog preduzeća negde zagubio garanciju Dyncorpa za isplatu 1.1 milion dolara u slučaju raskida ugovora. Onda je rok istekao i Aerodrom Nikola Tesla je izgubio 1.1 milion dolara. Tako u ime otpora privatizaciji i globalizaciji Srbi poklanjaju milione američkim privatnim firmama. A bili su osuli paljbu po Dyncorpu i pretili tužbom.

Heritage o izveštaju ISG

Ovde je dobra analiza prednosti i nedostataka izveštaja Bejker-Hamiltonove komisije o Iraku, čiji su autori dvojica eksperata sa Heritage-a.

Slažu se sa mnogim preporukama Komisije, posebno sa odbijanjem podele Iraka i potpunog povlačenja, te stavljanjem akcenta na obuku iračkih trupa. Ipak, vrlo su kritični prema ideji da se uključe Iran i Sirija. Citiraju u tom kontekstu Joe Libermana: "Asking Iran and Syria to help us succeed in Iraq is like your local fire department asking a couple of arsonists to help put out the fire. These people are flaming the fire".

Antitrust hotch potch

Zanimljiv ekonomski blog, koji se bavi kritikom evropske antimonopolske politike.

Indeks bede

Danica Popović je konstruisala Indeks bede u Srbiji.

Telekom

Ljubodrag Savić u Danasu, rubrika Dijalog:

S obzirom da Republika Srpska ima 1,4 miliona stanovnika, a Srbija (bez Kosova) 7,5 miliona, da Telekom RS ima 630 hiljada pretplatnika mobilne i 350 pretplatnika fiksne telefonije, a da je Mobtel na vrhuncu moći imao 2,6 miliona pretplatnika mobilne telefonije, nameće se zaključak da su izgleda bili u pravu oni koji su tvrdili da je Mobtel prodat znatno ispod cene i da je njegova realna vrednost između 2 i 2,5 milijardi evra.

Plan za Irak

Iraq Study Group je objavila dugo očekivani izveštaj koji bi trebalo da ima presudan uticaj na dalju politiku SAD u Iraku. Ceo izveštaj na stotinak strana se može naći ovde. Neki kraći prikazi su ovde, ovde ili ovde.

Izveštaj je možda i bolji nego što se očekivalo i daje jasne preporuke. Priznaje da je dosadašnja strategija bila neuspešna i da se nešto mora menjati. Poziva na diplomatsko angažovanje sa Iranom i Sirijom, što je Bushova administracija do sada odbijala. Poziva na promenu uloge američkih snaga u Iraku i usmeravanje manje na borbu a više na obuku i pomoć iračkim trupama u cilju njihovog osposobljavanja. Ako se to ostvari, američke trupe mogu početi sa povlačenjem već 2007 i završiti ga 2008. Definitivno odbacuje strategiju povećanja vojnih snaga u Iraku i njihov duži ostanak. Čeka se reakcija Bele kuće.

Iz Ministarstva za kapitalne investicije

Jedna zanimljiva fotka koji dosta govori o kvalitetu "kadra" zaposlenog u srpskoj Vladi.

Bolton i Ramsfeld...

Mnogi su predviđali da će kao cenu dvostranačke politike Buš morati da plati uklanjanjem nekog od demokratama mrskih hardlinera. Naravno, izbor je pao na dvojicu najsposobnijih i najodvažnijih njegovih ljudi, Donalda Ramsfelda i Džona Boltona, čiju ostavku na mesto ambasadora u UN je Buš danas "prihvatio" (mada "s dubokim žaljenjem" kako je rekao).

Posle prvog "kontroverznog" (što će reći hrabrog, odlučnog i principijelnog, od levog krila demokrata neomiljenog) političara otišao je i drugi. Mislim da je prste nažalost umešao tata Buš i njegovi insajderi, poput Džejmsa Bejkera koji je imenovan za šefa komisije koja treba da predloži "nove smernice" za Irak, Kisindžera (rado citiranog još na Slobinom RTS-u) i sličnih. Jedina dva političara reganovskog tipa u Bušovoj vladi i nomenklaturi su najurena da bi bili zadovoljeni demokrati i birokrate iz tata Bušovog jata, koje takođe ne podnose "kontroverzne" likove. Tata Buš je prezirao i samog Regana, nazivajući njegovu politiku smanjenja poreza "Vudu ekonomijom", a Reganovu ponosnu sliku Amerike kao društva slobode "patetičnom vizijom sjajnog grada na bregu". On i njegovi ljudi su konačno preoteli u svoje ruke komandovanje američkom politikom i nominalni predsednik Buš Mladji je samo smešna marioneta u rukama ovog klana ciničnih "realista" i političkih nihilista.

O Ramsfeldu najbolje govori činjenica da ga je kao redak primer političara hrabrog da javno brani free market principe još pre više od 20 godina sam Milton Fridman hvalio u knjizi Free to Choose.

Kad je državni Telekom bio cicija?

Telekom Srbija je za preuzimanje Telekom Srpska ponudio 646 miliona evra, dok je drugi ponuđač, Telekom Austrija, ponudio 467 miliona evra.

Velikodušno, za čitavu trećinu više. Kao što smo i najavili u ovom postu.

Novi Bond. James Bond.

Jedan od najboljih do sada. Veći deo radnje se odvija u Crnoj Gori, ali svi detalji iz Crne Gore su ustvari snimani u Češkoj, u Pragu i Karlovim Varima. Očekujte mnogo zbunjenih i blago razočaranih turista koji nisu čitali sitna slova po završetku filma.

Ovde je šta Wikipedia misli o inspiraciji Ianu Flemingu za Bonda. Pominju Duška Popova samo kao jednog od mnogih kandidata, ali to neće obeshrabriti naše medije.

Berze i regulacija

London i Hong Kong sve više ugrožavaju New York na poziciji vodećeg finansijskog centra. Od 25 najvećih firmi koje su izašle na berzu 2005 (Initial Public Offerings), samo jedna je to uradila u SAD, dok se najveći broj odlučio za Hong Kong.

Ministar finansija Hong Konga na to kaže: " Thank you, Mr. Sarbanes and Mr. Oxley" - ceo članak je ovde. Sarbanes-Oxley je zakon koji reguliše poslovanje korporacija, usvojen 2002. posle bankrota Enrona i drugih finansijskih skandala. Sada je poslovanje korporacija pod boljom kontrolom, ali cena za to postaje očigledna.

Istorija ekonomske misli

S leva na desno su George Stigler, Milton Friedman i John Kenneth Galbraith. Stigler je ispod ove slike napisao: "Svi veliki ekonomisti su visoki, sa dva izuzetka: M. Friedman i J. K. Galbraith."

Simulacija konkurencije

Božidar Đelić izjavio je da Demokratska stranka ima konkretan plan šta nova Vlada treba da radi. Đelić je predstavio pet mera koji su deo tog plana.
"Organizovaćemo veliko nacionalno takmičenje za 1.000 najboljih srpskih biznis-ideja. Svaka od tih ideja biće podržana sa 50-100.000 evra u nepovratnim kapitalnim sredstvima. Podstaknućemo informaciono društvo tako što ćemo formirati ministarstvo koje će pokrivati telekomunikacije i informatiku i internet. Kao prvu meru, spustićemo PDV na informatiku i softver sa 18 na osam odsto"
Treće, formiraćemo državni fond za školarinu. Četvrto, gradićemo solidarno društvo, a kao prvi korak ukinućemo participaciju na lekove za decu i za starije sa malim penzijama. I peto, omogućićemo građanima Srbije da pod veoma povoljnim uslovima dobiju akcije u nekim od najboljih preduzeća naše zemlje kao što su EPS, NIS i Telekom ", kazao je Đelić.

Napred u socijalizam. Najgluplja od svih ideja je prva, nacionalno takmičenje najboljih biznis ideja. Kako odlučiti koja ideja je najbolja? Postoji samo jedan način i on je u primeni svuda oko nas. Komisija od osam miliona ljudi u Srbiji svakodnevno glasa za dobre biznis ideje tako što kupuje te proizvode ili usluge. Ako je ideja još bolja onda dobije i glasove iz inostranstva pa se ti proizvodi izvoze. Najbolje od svega u ovome je što dobre ideje budu same od sebe nagrađene tako što njihovi autori uvek dobro zarade. Zato se te ideje zovu dobre biznis ideje. Ali Đelić misli da će neka pametna komisija bolje od miliona ljudi proceniti šta su dobre a šta loše biznis ideje.

Friedman, Laar i ostalo...

S jedne strane, ovo je još jedan omaž Friedmanu. Ali, važnije od toga, ilustruje moju omiljenu tezu o ekonomistima i laicima, odnosno o tome da za uspešnu ekonomsku politiku nije potreban visok tehnički nivo ekspertize, već dosledno pridržavanje određenih fiksnih načela.

Mart Laar, kome se i mnogi ekonomisti danas dive kao najuspešnijem reformatoru u istočnoj Evropi, otvoreno priznaje u ovom intervjuu da je potpuna ekonomska neznalica, zapravo istoričar, i da je jedina ekonomska knjiga koju je pročitao pre dolaska na vlast bila Friedmanova"Free to Choose". A ogromna većina ekonomista u Estoniji su ga optuživali da je ludak, i čovek koji hoće da "hoda po vodi" zbog reformi koje je sproveo učeći iz Free to Choose, poput ukidanja svih carina i uvođenja ravnih poreskih stopa. Praktična potvrda Mizesove teorije da su ekonomisti kao profesija više proizvod socijalizma, a ne njegovi glavni kritičari, kako se često pogrešno misli.

Epidemija trovanja nastavljena

Pitanje: šta je zajedničko sledećim ljudima:

1. Viktor Juščenko, predsednik Ukrajine.
2. Aleksandar Litvinenko, bivši agent KGB.
3. Jegor Gajdar, bivši ruski premijer.
4. Ana Politovskaja, ruska novinarka

Jedina zajednička svojstva ovih osoba su činjenica da su se jako zamerili Caru Vladimiru, i drugo, da su svi bili otrovani od strane "nepoznatih počinilaca" (osim Politovskaje koja je ubijena iz vatrenog oružja).

U sledećem članku, ima dosta zanimljivih detalja o Litvinenkovom slučaju, ako i nekim novim "saznanjima" u istrazi o njegovoj smrti. Bivši agent FSB (naslednice KGG) Trepaškin je još 2002 upozorio Litvinenka da je Putin oformio eskadron smrti za ubijanje svojih političkih protivnika, i da je on, Litvinenko, na spisku za likvidaciju. Trepaškinu je od strane FSB bilo ponuđeno da uđe u tim koji je trebalo da likvidira Berezovskog i Litvinenka što je on odbio. Kasnije je uhapšen zbog "odavanja državnih tajni", odnosno prodaje Britanciam nekih informacija o ulozi ruskih bezbednosnih službi u terorističkim napadima u Moskvi.

Takođe, u članku saznajemo da je otrovan i italijanski profesor Mario Skaramela koji je večerao sa Litvinenkom kobne noći. On je po navodima iz članka istraživao veze italijanskog premijera sa KGB, gde je od Litvinenka tražio dokaze za to.

Ali, vest dana ili nedelje je ipak da je Jegor Gajdar, bivši premijer takođe bio otrovan u Irskoj, negde u slično vreme kad i Litvinenko, i da lekari isključuju mogućnost prirodnih uzroka trovanja. Dakle, i njega su otrovali "nepozanti počinioci". Samo je procenjeno da bi bilo suviše opasno ubiti ga sasvim, pa je Gajdar, kao i Juščenko, samo "opomenut".

Ima li više sumnje ko je trovač?

Ulaganje u nauku?

Ekonomista i akademik Mlađen Kovačević misli da Nacionalni investicioni plani izdvaja premalo za nauku.

Generalno, ima ekonomista koji misle da su nauka i ljudsti kapital javno dobro zbog velikih eksternalija na opšti napredak, pa da je zato ulaganje države u nauku donekle opravdano.

Ali ima li ekonomsko stanje u Srbiji veze sa njenom naukom? Rekao bih da nema. Uopšte, na dugi rok, naučni i tehnološki progres je naravno jedan od pokretača ekonomskog napretka. Ali naročito u poslednje vreme naučni progres je postao svetsko javno dobro. Nama nije važno da li je Windows izmislio Bill Gates ili je začet negde u Šumadiji srcu Srbije, koristimo ga svejedno. Internet je brzo došao u Srbiju iako ga nismo mi izmislili. Širi se samo malo sporije jer Telekom ima monopol na njega. Uglavnom, tehnologija se sada veoma lako uvozi i izvozi. Uopšte ne moramo ništa ni da uradimo na tome, sami je donesu US Steel, BAT, i slični.

OPEC

Pre neko vreme sam u komentarima rekao B92 da nikako ne mogu da pišu OPEK. Mogu da pišu u originalu OPEC (Organization of Petroleum Exporting Countries) ili da prevedu recimo u OZIN (Organizacija zemalja izvoznica nafte). Jer šta znači OPEK, od čega je to akronim? Ali nekako se ustalilo kod nas, ne samo na B92.

Bilo kako bilo, ovde je današnji naslov: Angola će tražiti učlanjenje u OPEK.

Sad ne razumem ni Angolu. Najbolja stvar koju možete uraditi ako imate naftu je da ne budete član OPEC-a. Zemlje OPEC-a postižu višu cenu tako što ograničavaju sopstvenu proizvodnju. Ali ako niste član vi možete proizvoditi svoj maksimum i opet prodavati po svestkoj ceni nafte koja je viša zato što OPEC ograničava svoju proizvodnju. To radi Rusija. Rusija je najveći profiter visoke cene nafte zato što uvek proizvodi svoj maksimum, dok se OPEC suzdržava.