Tri puta sam menjao mišljenje o ratu u Iraku. Početkom 2003. kada se napad spremao bio sam protiv. Razlog za rat bilo je oružje za masovno uništenje, a čvrstih dokaza o njegovom postojanju nije bilo. Vi nikada ne možete dokazati da nečega nema, ali tadašnji ovlašćeni inspektor Ujedinjenih nacija Hans Bliks nije našao dokaze da oružja ima. Početkom 2005. sam počeo da pratim situaciju malo bliže i promenio mišljenje. Intervencija i dalje nije bila u američkom interesu jer oružje za masovno uništenje još uvek nije bilo pronađeno, ali je bila u interesu Iračana. Režim Sadama Huseina je bio mnogo gori nego što se to moglo videti iz povremenih novinskih vesti koje su obliazile svet. On nikada ne bi sišao sa vlasti, a zbog strahovite represije unutrašnji otpor režimu nije mogao da se organizuje. Sadama bi nasledili njegovi sinovi i tako ko zna dokle. Zato je jednom morao biti silom svrgnut i bolje je da se to dogodilo pre nego kasnije. A moglo je još i ranije, posle prvog zalivkog rata. U januaru 2005. je Irak imao prve slobodne izbore u svojoj istoriji i to su jedva dočekali. Al-Kaida i ostale terorističke grupe su slale užasne pretnje svakome ko izađe da glasa; veliki deo Suni populacije iz plemena bliskim Sadamovom režimu je bojkotovao; ali i pored svega toga je 60% ljudi izašlo na izbore. Tada je izgledalo da Irak ima budućnost. Posle izbora su i teroristi izgubili nadu i neko vreme utihnuli. Onda su poslanici nove izabrane skupštine sastavili ustav i prihvatili ga na referendumu krajem 2005. i izgledalo je proces ima neki smisao.
16 December 2006
Šta se dogodilo u Iraku - I
Tri puta sam menjao mišljenje o ratu u Iraku. Početkom 2003. kada se napad spremao bio sam protiv. Razlog za rat bilo je oružje za masovno uništenje, a čvrstih dokaza o njegovom postojanju nije bilo. Vi nikada ne možete dokazati da nečega nema, ali tadašnji ovlašćeni inspektor Ujedinjenih nacija Hans Bliks nije našao dokaze da oružja ima. Početkom 2005. sam počeo da pratim situaciju malo bliže i promenio mišljenje. Intervencija i dalje nije bila u američkom interesu jer oružje za masovno uništenje još uvek nije bilo pronađeno, ali je bila u interesu Iračana. Režim Sadama Huseina je bio mnogo gori nego što se to moglo videti iz povremenih novinskih vesti koje su obliazile svet. On nikada ne bi sišao sa vlasti, a zbog strahovite represije unutrašnji otpor režimu nije mogao da se organizuje. Sadama bi nasledili njegovi sinovi i tako ko zna dokle. Zato je jednom morao biti silom svrgnut i bolje je da se to dogodilo pre nego kasnije. A moglo je još i ranije, posle prvog zalivkog rata. U januaru 2005. je Irak imao prve slobodne izbore u svojoj istoriji i to su jedva dočekali. Al-Kaida i ostale terorističke grupe su slale užasne pretnje svakome ko izađe da glasa; veliki deo Suni populacije iz plemena bliskim Sadamovom režimu je bojkotovao; ali i pored svega toga je 60% ljudi izašlo na izbore. Tada je izgledalo da Irak ima budućnost. Posle izbora su i teroristi izgubili nadu i neko vreme utihnuli. Onda su poslanici nove izabrane skupštine sastavili ustav i prihvatili ga na referendumu krajem 2005. i izgledalo je proces ima neki smisao.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment