Tomahawk

Kao dokazani stručnjak za koronu (još u januaru 2020. kupila nekoliko kutija maski, šest flaša sredstva za dezinfekciju ruku, više puta odgledala "Contagion") i ja sam se najzad javila sa kolumnom o ovoj pošasti. Generalno mi je veoma dosadila ta tema, svi pišu o tome a možda je jedan od pedeset tekstova vredan čitanja. I sama sam se prijatno iznenadila koliko dubokih misli imam da podelim.

Krizni štab je očigledno upao u kolotečinu. Nije to neki naš specijalitet, uvaženi strani stručnjaci su jednako jalovi. Identične preporuke (maske, distanca) se ponavljaju iz dana u dan. Jedina mera koja se prepoznaje kao sredstvo borbe je skraćivanja rada, zatvaranje. Sve se to radi na jedan vrlo površan i neselektivan način i skoro je izgledno da će proizvesti ogromnu količinu nepotrebne štete.

Ovde se ne radi o tome da li je važnija privreda ili ljudski životi. Ponekad je zaista potrebno napraviti i takav izbor. Ali neselektivno zatvaranje će pored neke koristi proizvesti i veliku količinu potpuno nepotrebne štete. Ama baš ništa se ne dobija zatvaranjem (ili skraćivanjem vremena rada) na primer knjižara ili prodavnica obuće. Ništa se ne dobija zabranjivanjem instrumentalnih koncerata. Jako malo se dobija i ukidanjem gradskog prevoza.

Nošenje maski je takođe preraslo u rigidni fetiš umesto meru koja treba smisleno primenjivati. Često se ponavlja rezon da ..."samo ako bi svi nosili maske niko ne bi bio zaražen" što pre svega nije tačno ali je pored toga i veoma neprecizno. Nije do kraja istaknuto da maska prvenstveno radi kao čep pa tek onda kao štit, još manje da je najvažnije da taj čep bude u ustima kada se ona otvaraju. Umesto toga, dobijamo ljude koji se pod maskom znoje devet sati dnevno da bi dvadeset minuta živo pričali bez maske. Pa od toga jedva da ima neke koristi! 

Kao što sam objasnila u kolumni, takodje bi se dosta dobilo ako bi se zahtevala tišina ili šaputanje u javnim prostorima, tamo gde nas ima dosta u malom prostoru a ćutanje je već uglavnom neka vrsta norme. Često ulazim u gradski prevoz i tu su još uvek okačena upozorenja o hvatanju za šipke, rukavicama, pranju ruku... Dakle u ovoj tački potpuno zastarela. Bila sam u iskušenju da upozorim galamdžije na telefonima da ćute malo ali iako je to očigledno veoma rizična aktivnost ne mogu da se pozovem ni na jedno upozorenje Kriznog štaba.

Najzad, ne priča se dovoljno o opasnostima taksi-prevoza. U taksiju dolazi do opasne sinergije nekoliko faktora - jako mala zapremina, velika verovatnoća da dodje do razgovora (makar tokom davanja instrukcija a vrlo verovatno i mnogo više od toga), vozač koji satima satima sedi u toj virusnoj klopci izložen neprekidnom protoku novih putnika - na trenutnom nivou zaraze svaki taksista primi bar tri zaražena putnika dnevno. Jedina osoba koju ja poznajem da je umrla od ovog virusa je bio jedan taksista; podaci iz Engleske pokazuju da je to jedna od najrizičnijih profesija. Tu se ne možemo osloniti na maske kao sigurnu zaštitu. Neki taksisti su instalirali plastične pregrade ali svejedno ih treba jasnije upozoriti o riziku kojem se prepuštaju svaki put kad udju u vozilo.

Neki će skočiti da se ljudi ne mogu naterati da ćute, da otvaraju prozore po ciči zimi, ali nije sve u teranju - ljudima prosto nikad i nije valjano objašnjeno da je opasno vikati, pričati telefonom, da prostorije treba non-stop da se provetravaju. Da jeste oni bi makar izbegavali druge koji to rade a sigurno u nekoj meri korigivali i sopstveno ponašanje. Mnogi se boje virusa, ne izlaze iz kuća. Za ostale bi već to, da se maske nose primarno kad se priča a ne kad se ćuti, predstavljalo korisnu informaciju.

Dakle ni izbliza još nisu isrpljena jednostavna i kreativna rešenja čak ni na nivou obične edukacije a kamoli zahteva. Nemojmo bacati atomske bombe tamo gde bi posao odradio i dobro naciljan projektil.