Marža i profit

Lazarev prethodni post, ali i obilata kuknjava po novinama ovih dana me je primorala da skrenem pažnju na elementarnu činjenicu - visoka marža nije isto što i visok profit. To bi novinari, pa čak i ekonomski eksperti, morali da znaju.

Marža za trgovinsku firmu predstavlja prihod iz kojeg ona plaća sve troškove - zaposlene, komunalije, poreze, doprinose. Zato visoka marža nije dokaz slabe konkurencije (jer se može objasniti i visokim troškovima) već bi dokaz bio nenormalno visok profit, stavljen u odnos sa ukupnom imovinom firme. Međutim, o tome niko ne priča, verovatno zato što nikada nisu ni radili u trgovinskoj firmi, pa ne znaju.

Uzmimo numerički primer. Firma ima imovinu (a i kapital) vrednosti 100 miliona evra i godišnje operativne troškove (plate itd.) od 30 miliona. Pretpostavimo da je ukupna prodaja te firme 200 miliona evra godišnje. Kolika bi marža morala da bude da bi firma ostvarila 4% prinosa na imovinu? Nužno je da joj od tih 200 miliona makar 34 miliona bude marža, što znači 17% od bruto, odnosno 20,5% od neto iznosa [34/(200-34)]. Marža od 20,5% bi od strane naših novinara i analitičara bila proglašena visokom, ali je profit (prinos) koji je ona omogućila, od 4%, sasvim normalan.

Dodatna stvar je da, ukoliko se pojavi novi konkurent, pa padne promet naše imaginarne firme na ispod 150 miliona, čak ni marža od 20% na bruto, odnosno 25% na neto iznos ne može da omogući profit. Naši analitičari bi ovakvo pogoršanje poslovanja firme (jer joj je pao promet) tumačili kao poboljšanje, jer firma naplaćuje višu stopu marže!

Kolika je normalna marža?

Razgovor Danice Vučenić i Milana Ćulibrka u Kažiprstu:

92: U poslednje dve godine, otkad je počela priča o monopolima u Srbiji, se suočavamo s terminom marža i stalno su te marže problem i nikako da ih rešimo. Šta znači podatak da neko preduzeće, mislim da je Čoka, to smo sinoć čuli, uzima na ime marže 40%? 

Ćulibrk: Znači, ja nabavljam gas po 100 evra, vama prodajem po 140, super, odličan biznis. 

B92: Kolika je normalna marža? 

Ćulibrk: Znate šta, na zapadu se dobrim profitom smatra zarada od 9 do 10%, ali odličnim profitom, godišnje. Znači, ako uložite 100 miliona ili 100.000 evra na godinu dana, pa dobijete na kraju 110.000 to je odlična zarada. Ovde ako ne možete preko noći da zaradite 40% ništa se ne počinje. 

Vidite kako je lako pređeno sa pojma "marže" na pojam "profita", iako to nije ista stvar, zato što postoji mali problem koji se zove "ostali troškovi". Ako sediš u kancelariji i preko interneta trguješ nečim, onda i marža od 0,01% može da bude ogromna. Ali, ako tvoja preprodaja nečega podrazumeva visoke inicijalne troškove (polaganje cevi, postavljanje kompresorskih stanica i šta ja znam) i visoke operativne troškove (održavanje, naplata), onda je "normalnost marže" potpuno relativna stvar.

Lako je izjaviti da je normalan profit oko 7-8%. Ali, nemoguće je brojem odgovoriti na pitanje "Kolika je normalna marža?" bez dodatnih podataka. Najbolji odgovor je, verovatno, "Ona marža koja omogućava ostvarivanje normalnog profita".

Ostatak intervjua je veoma dobar.

Dovoljno im je 10%

Ograničiće maržu na 10%. Nekoliko razloga protiv:

1. Troškovi prodaje nekih prehrambenih proizvoda (poput svežeg mesa) su relativno visoki. Em moraš da ga prevoziš hladnjačom, em mora da stoji u frižideru, em moraš da zaposliš posebnog radnika da ga prodaje. Dakle, ima nekog smisla da marža na sveže meso bude viša nego na zejtin, koji samo "stoji" na podu. Predloženih 10% možda uopšte neće biti dovoljno da pokrije te troškove, pa mesa baš neće ni biti u supermarketima. Sa druge strane, verovatno će ga biti u mesarama koje drže sami proizvođači (poput Matijevića ili Big Bulla) i koji lako interno mogu da povećaju nabavnu cenu, smanje maržu, a cenu zadrže na sadašnjem nivou.

2. Može lako da se desi da se u stvari ništa ne desi. Jednostavno, proizvođači imaju interes da prodaju robu, potrošači imaju interes da je kupe, trgovci imaju interes da posreduju. Suština je da marža nije jedini prihod trgovca. Može lako da se desi da trgovac ode kod proizvođača i kaže "E, meni se ne isplati da držim tvoje proizvode ako zarađujem samo 10%. Ajde da se ovako dogovorimo. Do sada si mi prodavao kilo mesa za 200 dinara, ja ga prodavao za 300. Ajde sada da mi ga prodajes za 270, ja ga prodajem za 300, ali mi plaćas 70 dinara po kilogramu za "materijalne troškove", ili "troškove marketinga", ili "troškove automatske obrade podataka". Takav dogovor je obojici u interesu, ne verujem da Ministarstvo može i to da spreči, a i ako spreči, ne vidim kako može da to kontroliše.

3. Mnogi sada rade kompenzacije sa trgovinskim lancima. Poznajem jednog čoveka koji Metrou prodaje svoje brašno, a za uzvrat iz Metroovih prodavnica kupuje robu kojom snabdeva svojih nekoliko radnji. Jedan drugi poznanik radi isto to, ali sa Ideom i marmeladom. Ko će tu da ustanovi kolika je marža i kako će da sprovede ograničenje, baš bih voleo da vidim.

4. Posle se čude zašto nema greenfield investicija u maloprodaji. Pa ko je lud da ulaže u zemlju u kojoj vlada može tek tako da mu limitira zaradu?

5. Uopšte mi nije jasna politička ekonomija svega ovoga. Sektor maloprodaje je sektor koji zapošljava ubedljivo najviše ljudi u Srbiji. Mnoge prodavnice, naročito one male prodavnice u komšiluku, jedva preživljavaju i sada. Obaranje marži će mnoge od njih primorati da stave katanac i otpuste ljude. Ne verujem da će iko da glasa za ovu vlast zato što zejtin umesto 120 košta 113 dinara. Sa druge strane, neko ko izgubi posao zbog ovoga, sigurno neće sa oduševljenjem da glasa za ovu vlast.

6. Što se mene tiče, sve manje strepim od ishoda sledećih izbora. Ne zato što sam nešto naglo počeo da cenim SNS ili DSS već zato što zaista gubim i poslednje tragove strpljenja prema ovima koji su sada na vlasti.

Mleko je mnogo skupo

Kaže Ministarstvo poljoprivrede i predlaže limitiranje marže na 5%.

Možda mleko i jeste skupo, ne znam. Ako jeste, to može da bude posledica nekog od sledećih faktora: niska produktivnost i visoki troškovi proizvodnje mleka kod naših farmera, niska produktivnost ili monopolski položaj uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu prerade mleka i visokim carinama na mleko, ili visoka marža trgovaca. Visoka marža trgovaca može da bude rezultat visokih troškova prodaje mleka ili monopolskog položaja nekih trgovaca, a koji je uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu maloprodaje.

Ministarstvo poljoprivrede ima dosta instrumenata kojima može da utiče na ove faktore - može da subvencioniše uvođenje novih tehnologija na farmama, može da obori carine ili da olakša uslove za otvaranje mlekara, može da preko Ministarstva trgovine i Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranja predloži usvajanje zakona kojima bi se olakšalo otvaranje maloprodajnih objekata.

Sve u svemu, ograničavanje marži na 5% je loša mera. Ako ništa drugo, otkud znaju da je 5% uopšte dovoljno da se pokriju troškovi čuvanja mleka u frižiderima, ili troškovi vraćanja mleka koje se pokvarilo? Ako 5% nije dovoljno da se pokriju osnovni troškovi, niko neće biti lud da prodaje mleko.

Prvi srpski kartel

"Problem je što se time narušava teško postignuti dogovor između privatnika i njih (NIS-a) da trgovačka marža bude fiksna u iznosu od pet dinara." Kaže Atanacković, predsednik AD Nafta, u Glasu. Kompanije se dogovaraju oko cene što znači da sada zvanično imamo naftni kartel u Srbiji. Možda nije prvi, možda je gradski prevoz isto kartel.

Da se razumemo karteli, ili dogovaranje cena, u suštini i nisu problem ukoliko postoji slobodno tržište i ne postoje zakonska ograničenja ulasku novih konkurenata. Ipak, kod nas je kartelisanje zabranjeno. Postoji Zakon o zaštiti konkurencije, kao i Komisija koja ga sprovodi. Zanima me da li će se Komisija oglasiti sada kada je i državna kompanija dokazano umešana u kršenje zakona.

U istom članku se navodi da NIS od ove godine prodaje gorivo po cenama koje su niže od maksimalno dozvoljenih. Ko to u Srbiji ne dozvoljava snižavanje cena?

Nove ideje za novi identitet DS

DS je izašao sa još jednom idejom koja je je nastavak politike koja ovu stranku gura u pravcu teške levičarske demagogije i meni se čine u politčku istoriju Srbije. Mene su pozvali iz nekog razloga da im budem dekor na tom skupu, nisam stigao iz nekih poslovnih razloga da kažem šta mislimo tome, ali sam u pismenoj formi poslao odgovor koji je i u ovom postu. Preskačem jedino deo gde sam tvrdio da niko neće da kupuje od DS ono što već godinama nude drugi etablirani demagozi, pa makar ih pojačao najopasniji prodavac ekonomske magle gospodin Katić.

***

Kada je reč o efektima, set mera 1 bi doveo do toga da bude još manje plasmana u privredi. Banke mogu i da povuku svoje plasmane iz Srbije. Ono što banke ne mogu, to je da žmure na rizike. Kamate neće pasti u momentu kada se ruše najveći dužnici bankarskog sektora. Banke već sada u suštini imaju velike potencijalne gubitke koji će se ogoliti na ovaj ili onaj način i neće imati hepiend na kraju. Očekivati da će neko da sipa pare austrijskih, nemačkih ili drugih penzionera u firme koje su rizične je nerealno, kamate će pasti kada mi od Srbije stvorimo uređen sistem. Do tada jako teško. Mere tipa inflacija + marža su prejednostavne, svaki plasman ima svoj rizik, obavezna rezervisanja i još ponešto. Jedna greška i vi morate da 5-6 plasmana odradite da biste bili na nuli.  Kako bilo, ovakve mere bi dovele samo do još  manjeg obima kreditiranja, a eventualno bi banke kroz još jedan krug pokušale da spasu svoje plasmane u firmama gde su se već zaglibile, što one ustvari i rade. Ako baš hoćete da se ovaj proces gde niko nije srećan završi, banke treba da tamo gde nema nade da se u dogledno vreme stvari poprave uđu u vlasništvu i same kusaju svoje odluke.

Za stambene kredite ne znam kako mogu biti niži nego sada.

Kada je reč o drugom paketu mera, većina banaka i koristi srednji kurs NBS. One koje ne koriste bi trebalo da budu kažnjene na tržištu, valjda. Na klijentima je da se informišu, kredit nije kupovina paradajza. Kada je reč o bankomatima ne vidim ijedan razlog zašto bi neko ko je klijent druge banke mogao za sitne pare da koristi usluge druge banke. To je kao da kupim godišnju kartu za skijanje na Zlatiboru, a da hoću da se za iste pare skijam na Kopaoniku. Ne ide. Bankarske provizije uopšte nisu tako visoke, a pogotovo ne 1000 dinara na nivou domaćinstva, ali bi klijenti mogli da krenu da koriste e-banking. Kada uđu u banke oni uzimaju vreme nekoga ko od toga treba da zaradi platu. Kod kursa je ista stvar, banke koje imaju bolje kurseve bolje prolaze u masi. One koje imaju visok spred za građanstvo ustvari ne žele da se smaraju sa sitnim transakcijama. Za to postoje menjačnice. Trošak za obradu kredita možete odmah ukinuti i on će vam se pojaviti u za neki promil višoj kamati. Troškovi se ne ukidaju sekirom. Privremena otplata kredita je za banku isto što i kada biste vi nekome rentirali kuću na pet godina, a on posle tri godine kaže, ja nešto ne bih da i dalje rentiram, odoh ja svojim putem, a vi onda morate da smislite kome da izdate kuću u te dve godine. To košta.

Kada je reč o sistemskim merama tu imate punu podršku za prve dve. Pare koje su otete kroz nezakonito povećanje fiksnog dela moraju da se retroaktivno vrate. Subvencionisanje kamatnih stopa treba u potpunosti ukinuti jer se najčešće država zaduži kod banaka da bi subvencionisala kamatne stope na kredite koje privreda vuče od banaka. Meru tri će banke lako zaobići tako da je bez veze, a i sama mera je bez veze jer smisao svakog posla je da zarađujete, ako banke ne mogu da plasiraju sredstva nije tu problem do njih. To je kao da kažnjavate prodavca zato što nije uspeo nešto da proda. Mera 4 će najbolje uspeti ako to budu radili portali koji su privatni i koji se već sada lepo razvijaju. I ti saveti treba da koštaju nešto jer valjda znanje ima neku cenu na tržištu.

Dug put od marže do monopola

Ima li merenje marže smisla? Ako je marža u Srbiji veća nego u drugim zemljama, to može da znači:

- da su ukupni porezi veći
- da su doprinosi veći
- da je poslovanje u zemlji skuplje zbog troškova regulacije, neuređenih institucija, nedostatka infrastrukture, itd.
- i konačno, da je profit koji ostane po isplati svih ovih troškova veći.

Ako je profit veći, to može biti:
- zato što je ulaganje u Srbiji rizičnije, što znači da je normalno očekivati veći profit
- zato što je konkurencija nekako ograničena.

Samo u poslednjem slučaju se može govoriti o monopolizaciji tržišta. U tom slučaju treba videti šta sprečava konkurenciju.