Demokratija, nekad i sad

Tradicionalno, antipod demokratiji je autokratija. Demokratija možda nije savršeni oblik vlasti ali je mnogo bolja od svoje glavne alternative, od autokratije ili diktature. Tako glasi klasični argument za demokratiju.

Pogledajte sada šta kažu dva današnja uvodnika u Financial Timesu, oba mišljenje i analiza samih novina, editorijali koji predstavljaju zvanični stav ovog uticajnog dnevnika. Prvi nudi predlog taktike zaustavljanja Donalda Trumpa: "Kako zaustaviti Trumpovu lavinu". Drugi govori o švajcarskim referendumima i kaže da Švajcarci sa tim referendumima rizikuju mnogo, da im referendumi nisu mnogo pametni i da su proteklih godina švajcarski nacionalisti mnogo pogrešili što su preko referenduma usporili upliv imigranata. U istom broju, drugi autori FT govore, kao i gotovo svakog dana u poslednje vreme, o opasnosti mogućeg izlaska UK iz Evropske unije jer će ako se to dogodi Britanci, ali pre svega londonski City kao finansijski centar, biti na velikom gubitku.

U sva tri slučaja upadljiva je otvorena borba intelektualnog, univerzitetskog, političkog i medijskog establišmenta protiv demokratskih sila. Stav Financial Timesa je izraz levo-liberalnog konsenzusa intelektualnih elita koji je poslednjih decenija, sa srazmerno malo razlika između glavnih političkih partija u poređenju sa širim spektrom ideja okolo njih, dominirao medijskom i političkom scenom. Zaboravite na vašingonski konsenzus: današnji konsenzus sa obe strane Atlantika je konsenzus relativno otvorene ali nadgledane i regulisane ekonomije sa jedne strane i tolerancije i političke korektnosti sa druge strane.

Nije sve u ovom konsenzusu današnjih kognitivnih elita loše. Volim i ja toleranciju. Ne volim ni ja Trumpa. Ali upadljivo je da su elite toliko uverene u intelektualnu nadmoćnost i moralnu ispravnost važećeg konsenzusa da pokazuju otvoreni prezir prema svemu drugome što pokušava da ispliva kao alternativa iako te alternative ne dolaze od strane marginalnih grupa nego su stav brojčane većine i time, po definiciji, izraz demokratije.

Zajedničko za Trumpove glasače, za glasače švajcarskih referenduma i za britanske secesioniste -- a dodajte tu i Sirizu ili evropske nacionalističke pokrete po želji -- je da su a) autentični izraz demokratije i b) da imaju stavove suprotne od stavova kognitivnih elita.

Vodeća funkcija demokratije na zapadu danas prestaje da bude prevencija nekakve diktature jer je tako nešto srazmerno malo verovatno. Umesto toga, demokratija je protivteža vlasti intelektualnih elita i to je u široj slici dobra stvar. Daleko od toga da je glasačka većina uvek u pravu, ali to nisu ni kognitivne elite. Elite su te koje su neodlučnom javnom mnjenju prodale tako briljantne ideje kao što su rat u Iraku, finansijsku regulaciju koja je srušila sistem, stvorile danas notorno štetnu evrozonu i praktično izazvale migrantsku krizu. Tačna vrsta demokratske reakcije koju danas vidimo takođe nije po svačijem ukusu, uključujući i mene. Ali ostaje činjenica da se radi o fundamentalno demokratskim pokretima. Kakva god da je, demokratija je danas protivteža ne više potencijalnim diktatorima nego drugačijoj vrsti tihih političkih uzurpatora, kognitivnim elitama. 

Botovi su pobeda demokratije

Iskreno, ne znam ko me više nervira, sami botovi ili ovi što svuda oko sebe vide botove i valjda misle da su botovi najveći problem koji imamo. Ali evo šta je u svemu tome dobro.

Samo postojanje botova, potreba vlasti da angažuje ljude koji će po društvenim mrežama ili internet medijskim komentarima uticati na javno mnjenje, signalizira jednu malu pobedu demokratije.

Ne, nije demokratski u normativnom smislu to što Vučić i drugi političari (fenomen uopšte nije ograničen na Srbiju) angažuju botove. Države su uvek, manje ili više suptilno, ulagale u propagandu. Ali dok je nekad bilo najvažnije kontrolisati ključne medije, potkupiti jedan broj novinara ili im možda pripretiti, danas se taj medijski krug proširio.

Posle internet revolucije u medijima i sa usponom društvenih mreža, javno mnjenje više ne upija samo pasivno ono što mu se servira, već i aktivno generiše novi sadržaj. Zbog toga više nije dovoljno kontrolisati nekoliko medija ili jedan broj novinara, nego se pokušava organizovati širi krug ljudi, "botova" koji će uticati na sadržaj generisan putem društvenih mreža i internet komentara.

Ovo ukazuje da je državama je sada puno teže kontrolisati javno mnjenje nego ranije. Telefonski pozivi medijima više nisu dovoljni - danas treba organizovati mnogo veći broj ljudi, to mnogo više košta i države su sve u svemu manje nego ranije sposobne da kontrolišu javno mnjenje. Uspon botova je simptom slabljenja moći države da oblikuje javno mnjenje.

Indeks bede

Indeks bede, prema kojem je Srbija sada na 7. mestu u svetu je i ove godine ustalasao javnost. Javili su mediji, komentarisalu su ga ministri i premijer, komentarisala opozicija i analitičari, čak sam ga i ja juče komentarisao za Politiku.

U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.

Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.

Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.

Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.

Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte. 

Vrhovni sud zaustavio Obamin anti-karbon ukaz

U senci preliminarnih izbora u New Hampshireu juče, Vrhovni sud je posle mnogo godina doneo jednu hrabru odluku. Zaustavio je Obamin projekat da umesto zakonom, putem administrativnog ukaza oktroiše drakonsku shemu racionisanja ugljen-dioksida. Orvelovski nazvani "Clean Power Plan" koji je EPA usvojila ranije nametao je nova i drakonska ograničenja emisija CO2 postojećim postrojenjima za proizvodnju struje, i jedan deo kompanija koje proizvede struju iz uglja je već bankrotirao suočavajući se sa anticipiranim nemoguće visokim troškovima (što je, naravno, i bio cilj čitave operacije).

Odluka Vrhovnog suda je jako iznenadila i uplašila "progresivnu javnost" u Americi. Opasnost koja i po njih sada vreba je da će Obamina "ekološka agenda da bude potpuno zaustavljena i Pariski protokol o "globalnom zagrevanju", usvojen uz veliku pompu pre nekoliko meseci, torpedovan. Doduše, ova odluka Vrhovnog suda nije konačna zabrana Obamine inicijative nego privremena mera koja nalaže EPA  da odmah prestane sa sprovođenjem plana dok se sudskim putem ne reši pitanje zakonitosti cele incijative. Razlog za ovo je jednostavan: u jednom od prethodnih slučajeva EPA je praktično završio svoju implementaciju pre nego što je Vrhovni sud konačno odlučio da je regulativa protivzakonita: Onda su se ljudi iz EPA javno hvalili kako je odluka Vrhovnog suda irelevantna jer su oni ionako u međuvremenu progurali šta su hteli. Da bi to sprečio, Vrhovni sud je sada preventivno unapred stopirao implementaciju plana. Problem sa levičare u Americi je što sada pravni proces može da traje i nekoliko godina, a ukoliko republikanac postane predsednik u novembru, regulativa će sigurno da bude ukinuta i nezavisno od tužbi koje skoro 30 saveznih država vode protiv EPA i vlade pred federalnim sudovima. Progresivci su se nadali da će uspeti da progruraju najvažniji deo celog paketa pre izbora (zato su postavili početni deadline za države da podnesu svoje planove ispunjavanja EPA diktata do septembra 2016). Ovom odlukom, ta opcija definitivno otpada.

Drugo, kao što su mnogi već primetili, ovakva mera Vrhovnog suda je "bez presedena" i signalizira da bi sud mogao vrlo lako i da je konačno anulira, za godinu ili dve kada se ceo proces završi. Opasnost sada nije samo od Ted Cruza ili Marca Rubija u Beloj Kući (čak i Trumpa, u meri u kojoj je verovati ičemu što on kaže) koji (s pravom) celu agendu borbe protiv globalnog zagrevanja-klimatsih promena smatraju budalaštinom, nego i od Vrhovnog suda koji bi mogao da nađe hrabrosti da celu stvar blokira na ustavnim osnovama.

Uglavnom, ovo je dobra vest za slobodu pojedinca. Vrhovni sud SAD posle mnogo godina uspeo je, na jednom suštinski važnom pitanju, da se suprotstavi totalnom bezakonju izvršne vlasti i regulatorne države u državi.

Posle Ajove

Uprkos ispitivanjima javnog mnenja i velikim naporima republikanskog establišmenta da ga zaustavi, Ted Cruz je pobedio na prvim, vrlo važnim preliminarnim izborima u Ajovi. Trump je drugi, Rubio treći (sa malom razlikom u odnosu na Trumpa).

Značaj ovoga je ogroman: Cruz je ubedljivo i bez konkurencije najbolji repubikanski kandidat posle Ronalda Regana a u  nekim aspektima ja verujem da je superioran i u odnosu na njega. Pobedio je sa potpuno tvrdolinijaškom politikom u Ajovi: recimo zalagao se ukidanje federalnih subvencija za etanol koje su vrlo važne u ekonomiji Ajove i time se šestoko zamerio etanolskom lobiju, uključujući i popularnog guvernera Ajove koji je glasače pozvao da glasaju za bilo koga drugog samo ne za Cruza. Gomila estališment političara uklučujući George W. Buša, Trent Lota, Bob Dola i mnogih drugih (čak i Jimmy Carter!) je vodila neprekidnu kampanju protiv njega: uporedo sa tim, poslednjih dana su bili krenuli u otvorenu akciju podrške Donaldu Trumpu koga smatraju manjim zlom od Cruza zato što je  oportunista, sklon da "pravi dilove" tako da ne bi predstavljao veliku opasnost i ako dobije opšte izore (a ne bi ih dobio). Uprkos tome, i uprkos sondažama javnog mnenja koje su pokazivale prednost Trumpa u odnosu na Cruza konačni rezultat je da je Cruz osvojio oko 28% glasova a Trump samo 24%. To potpuno razbija često propagiranu priču da je Cruz "neelektabilan" zbog svoje "ideološke zadrtosti": čovek je otišao u Ajovu, rekao im otvoreno, "ja ću da vam ukinem subvencije za etanol" - i pobedio. Koji razlog imamo da verujemo da se isto neće ponoviti na nacionalnom nivou? Štaviše, sondaže pokazuju da i Cruz i Rubio u ovom trenutku "tuku" Hilari Clinton.

Jedan od glavnih razloga za ovakav ishod u Ajovi je pojačana Cruzova kampanja protiv Trumpa gde je poslednjih dana preplavio TV i radio talase sumanutim, kontradiktornim i nekonzistentim Trumpovim izjavama gde je ovaj podržavao sve, od abortusa, opšte nacionalizacije zdravstvenog osiguranja kao u Kanadi, amnestiju za ilegalne imigrante, ogromne poreze za milionere i gomilu drugih sličnih levičarskih gluposti, a sve prošarano hvalisanjem kako je on super drugar sa Bilom i Hilari, Chuck Schumerom, Nensi Pelosi i ostalim demokratama i kako on za razliku od Cruza može sa svima njima da se dogovori. Iako su većina Trumpovih pristalica potpuni kultistički fanatici koje ništa ne može poljuljati u uverenju da je njihov voljeni vođa genije i spasitelj (i u tome podsećaju na pristalice Ron Paula, samo što su Trumpisti  u proseku mnogo manje obrazovani), jedan deo njih su Tea Party glasači koji su uz Trumpa pristali zbog njegove poze autsajdera i kritičara establišmenta.  I kada su shvatili da je reč samo o pozi jednog narcističkog egomanijaka, bez ikakve supstance ali sa dobrim smislom za samoreklamu, okrenuli su se ka Cruzu.

Drugi faktor je činjenica da je Cruzova kampanja na terenu bila mnogo bolje organizovana od Trumpove, i  da su oni uspeli da izvedu mnogo više birača, dok se Trump uljuljkivao u svoju veliku popularnost, sondaže javnog mnenja i veliku posećenost njegovih predizbrinih mitinga. Ipak, kad je trebalo glasati, Cruzovi ideološki profilisaniji i politički pismeniji birači ("evangelicals", Tea Party i libertarijanci) su se pokazali mnogo pouzdanijim.

Treći razlog je po mom sudu to što je Trump napravio veliku grešku nepojavljivanjem na poslednjoj debati, jedinoj koja se održavala u Ajovi, sa smešnim izgovorom da mu se ne sviđa voditeljka koja ga ranije "nije ispoštovala" u nekim prethodnim intervjuima i debatama (razlog je naravno bio to što se plašio da neće dobro proći u debati, s obzirom na publicitet njegovih blamantnih izjava). To je sve ličilo na potpunu i sumanutu egomaniju i izraz neuvažavanja birača u Ajovi i sigurno su se bar neki od njih, posebno neodlučni, prelomili kad su videli kako ih Trump tretira.

Sada sledi New Hampsire za nekoliko dana, pa Južna Karolina. Iako je rano za bilo kakve konačne prognoze, svi se slažu da je to sada trojna trka: Cruz, Trump i Rubio, pri čemu Trumpova pobeda izgleda kao najmanje verovatan ishod (iako on još uvek vodi u New Hampshireu i sasvim je moguće da će tamo pobediti). To se uklapa u rašireno uverenje s kojim se i ja slažem da će se budući republikanski kandidat verovatno odlučiti između Cruza i Rubija. Ja mislim da je Cruz bolja opcija, ali i Rubio je mnogo bolji od svega što su republikanci imali u poslednjih 20 godina. No da ne ponavljam tu celu analizu.

Možda najvažnija poruka Ajove za mene je da etatistički, populizam, jašući na talasu nacionalsitičke hipohondrije, histerije protiv imigranata i ekonomskog protekcionizma, politika tipa Len Pen u Francuskoj neće proći u Americi. Kao veliki amerikanofil ja sam bio ponosan u noći izbora u Ajovi: sav mogući i nemogući etatisticčki, rasistički i neo-nacistički šljam širom Amerike i sveta željno je išččekivao da njihov Mesija pretvori Ameriku u još jednu varijantu evropskog kulturnog i političkog Bantustana (treba samo da pročitate oko 20 000 antisemitskih i rasističkih komentara neonacističkih trolova na sajtu National Review kada je taj magazin otvoreno napao Trumpa). I dva Kubanca od 45 godina kao poslednja linija odbrane, uspevaju da odbrane Alamo, i pokažu još jednom da je Amerika nešto drugo, bolje i više od Evrope; da je to jedino mesto na svetu, gde kako Hajek reče, konzervativac može za sebe da kaže da je zagovornik slobode, jer je tradicija koju on čuva tradicija slobode.

Geox u Vranju

Juče je objavljena realizacija investicije u fabriku obuće Geox u Vranju. Pored mnoštva lirskih momenata u vestima koje prate ovakve događaje, potkrao se i jedan kvantitativan podatak koji govori o ceni koja je plaćena da se taj događaj (i prateći foto-sešn) uopšte i desi, a to je iznos od 11,25 miliona evra u vidu subvencije (9.000 evra po radnom mestu, kojih je u ovom slučaju 1.250).

Kompanija Geox je u svom finansijskom izveštaju za 2014. godinu (strana 19) navela podatak u vezi sa ovom investicijom:

The project involves hiring 1,250 people, for a total investment of nearly Euro 16 million co-financed by the Republic of Serbia.

Zavisno društvo Geox-a u Srbiji koje je vlasnik fabrike je Technic Development d.o.o. Vranje (prema istom dokumentu). Prema podacima APR-a, vlasnik 100% kapitala je Geox S.p.A. iz Italije, a upisani i uplaćeni novčani kapital u firmi u Srbiji iznosi 802,5 miliona dinara (odnosno 6.763.805 evra, obračunato prema danima uplate). Dinamika investiranja je bila sledeća:

	Geox S.P.A.	R. Srbija
2012	250,882
2013	247,036
2014	1,750,000
2015	4,515,887	11,250,000
Ukupno	6,763,805	11,250,000
u %	38%	62%

Izvor: APR (za Geox), sajt Vlade (za R. Srbiju, pretpostavka da je subvencija uplaćena u 2015.)

Dakle, za ukupnu investiciju u vrednosti od 18.013.805 evra, vrednost date subvencije premašuje vrednost kapitala vlasnika. Da se radi o zajedničkom ulaganju dve privatne firme, vlasnička struktura bi bila 38% : 62% (a ne 100% kod jednog partnera, kao ovde). Međutim, to se dešava u iracionalnim situacijama kada lice upravlja sopstvenim novcem, pa mu je bitno da kad ga daje za nešto, dobije odgovarajuću protivvrednost. Kad se radi o situaciji da novcem upravlja lice koje nije njegov vlasnik (kao npr. državna administracija koja upravlja državnim budžetom), onda stvari mogu da izgledaju i drugačije.

 

Ono što je interesantno jeste da prema podacima iz prezentacije rezultata za 9 meseci 2015. godine (strana 8), italijanska firma uopšte nije zadužena (neto dug u iznosu od 71,6 miliona evra od 30.9.2014. je potpuno isplaćen, i firma je godinu dana kasnije, tj. na 30.9.2015. godine imala gotovinu od 1,4 miliona evra na računu, bez kredita). To govori da samostalno finansiranje izgradnje jedne ovakve fabrike ne bi predstavljalo nikakav problem za njih (da je naravno postojao prethodni poslovni interes da do takve avanture i dođe).