Indeks bede, prema kojem je Srbija sada na 7. mestu u svetu je i ove godine ustalasao javnost. Javili su mediji, komentarisalu su ga ministri i premijer, komentarisala opozicija i analitičari, čak sam ga i ja juče komentarisao za Politiku.
U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.
Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.
Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.
Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.
Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte.
U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.
Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.
Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.
Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.
Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte.
3 comments:
Slazem se da je metodoloska katastrofa, ali je metodologija malo promenjena. Ovo sto to opisujes je stara metodologija, a sada su dodali i kamatne stope i rast BDP.
Time su na babe i zabe dodali i krastavce i stolice.
Uzgred, bili je zabavno sto je opozicija napala vladu sto je Srbija na 7. mestu, a pre par godina je bila na 3. :)
Za napredak treba da zahvalimo pre svega kolapsu Ukrajine, Sirije, Argentine i Brazila.
Ove cetiri stvari lepo opisuju mogucnost poboljsanja kvaliteta zivota. Naravno, ne govore nista o tome na kom nivou se to desava.
Imalo bi malo vise smisla da pokazatelje normalizuju: npr. uzmu drzavu sa najvecom inflacijom te godine, pa inflacije u svim drzavama podele sa tim brojem. Time bi dobili neki indeks od blizu 0 do 1 (zapravo moze i negativan broj ako imamo deflaciju), gde bi veci skor (blize jedan) znaci gore stanje. Ta normalizacija bi onda mogla da se uradi da ne bude linearna (tj. da skok inflacije od 2% do 8% dao veci broj na skali do 1 nego skok od 20% do 26%), kao sto je predlozio Slavisa.
Isto onda normalizovati nezaposlenost (u odnosu na na drzavu sa najvecom u toj godini), rast/pad BDP, i kamatne stope.
Takodje, onda bi normalizovani pokazatelji trebalo da se ponderisu, opet po Slavisinom predlogu.
Mislim, to su matematicki jako jednostavne operacije, a pokazatelj bi (i ako daleko i dalje od savrsenog) bio daleko kvalitetniji.
Post a Comment