Porez na PKS

Samo što je pre par godina obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbije ukinuto, sada predlažu da se ono vrati. 

Nemojte da vas rečnik zavara. Ne može da postoji "obavezna članarina". Za obaveznu članarinu, za obaveznu pretplatu, za obavezni doprinos, za svako obavezno plaćanje postoji druga reč: porez. Na turskom, harač. 

Zašto bi neko tražio obaveznu članarinu? Zato što niko neće da mu dobrovoljno plaća. A niko neće da mu dobrovoljno plaća za uslugu zato što mu usluge nisu vredne plaćanja. 

Privredne komore u tržišnim ekonomijama nastaju kao spontana biznis udruženja. Takva granska udruženja i danas postoje u Srbiji i imaju svoju svrhu. U njih firme ulaze dobrovoljno jer imaju neki račun. Cela svrha privrednih udruženja je da budu deo civilnog društva, da nastupaju nasuprot države, ne unutar države. 

PKS nije ništa od toga -- ona je obična paradržavna organizacija. Nju već finansiraju javna preduzeća i čak je i bez obavezne članarine ona čist gubitak za privredu i poreske obveznike. A sada hoće da uvođenjem novog poreza taj gubitak još i uvećaju. 

Iz Srbije izneseno 40 milijardi dolara?

Mediji su uzburkani izveštajem Global Financial Integrity grupe o ilegalnim kapitalnim tokovima u svetu. Izveštaj kaže da je u poslednjih desetak godina iz Srbije ilegalno izneseno 40 milijardi dolara. Šta ovo znači?

Sigurno NE znači ono što javlja Nova Ekonomija: "Srbija je od od 2004. do 2013. godine opljačana za čak 40,83 milijardi dolara jer je toliko ilegalno stečenog novca izneto iz zemlje."

"Iznošenje novca iz zemlje" kod nas, kao i dosta drugih zemalja u razvoju, ima neki mitološki tretman. U stvarnosti, iznošenje novca iz zemlje, kao ni njegovo unošenje, samo po sebi ne znači mnogo. Novac se iznosi i unosi svakodnevno. Iznošenje nije isto što i krađa; unošenje nije isto što i poklon.

Čak ni ilegalno iznošenje novca iz zemlje nije krađa. Možda se iznosi ukraden novac -- ali u tom slučaju problem je krađa (kao i korupcija, legalna krađa) po sebi. Iznošenje nije ni potreban ni dovoljan uslov za krađu. Mnogo ukradenog novca lepo ostane u zemlji. Mnogo novca koji nije ukraden ali nastaje iz ilegalnih aktivnosti (trgovina drogom) možda ode iz zemlje, ali to opet nije krađa. Niti čak i taj novac mora otići iz zemlje, može se lako oprati i unutra.

Drugo, Srbija nije baš neki kandidat za veliki odliv novca. Naprotiv, Srbija, kao i ostale zemlje u regionu i uopšte u tranziciji, ima veliki neto priliv kapitala. Ne odlazi srpski kapital u Austriju nego austrijski i drugi kapital dolazi u Srbiju, od 2001. intenzivno, da ulaže, kupuje ili kreditira. Na osnovu tog velikog priliva Srbija je bila u mogućnosti da dosta uvozi i da pride još uvećava devizne rezerve. Svetska finansijska kriza je posle to usporila ali ne i preokrenula.

Mnogo novca u Srbiju i uđe neprijavljeno. Dijaspora koja stalno dolazi u zemlju po pravilu nosi sa sobom devizni novac i dobar deo ostavi tu. Isto rade i turisti sa novcem u kešu. Metodologija ove grupe, koliko sam uspeo da vidim, to uopšte ne obuhvata.

Zaključak je, ne treba pridavati previše značaja ovom izveštaju. Prvo, radi se o privatnoj neprofitnoj organizaciji koja pokušava da izmeri nešto što je jako teško meriti, pa je metodologija nužno proizvoljna. Drugo, to što mere nije toliko bitno. Države vole da vode evidenciju tokova novca u svrhu kontrole i oporezivanja. Ali ilegalni tokovi, ulaz i izlaz novca, ne idu uvek na štetu ekonomije i građana zemlje. I treće, ilegalne -- bolje reč je nezvanične -- tokove novce nikako ne treba poistovećivati sa krađom. Od domaće krađe, uključujući i legalnu političku krađu, imamo mnogo veću štetu nego od iznošenja novca, legalnog ili ilegalnog. 

Fed i Srbija

Premijer kaže: "Odluka Feda (da poveća kamate) nije dobra za nas ... novi rast doalra povećaće javni dug Srbije."

Slične komentare vidim i na drugim mestima po medijima.

Valutna tržišta ne funkcionišu tako. Valutni trgovac ne čeka da Fed podigne kamatu da bi onda kupio dolare i zaradio na toj kamati. Ako to čeka, preduhitriće ga drugi trgovci, usled čijih kupovona će dolar već ojačati i za njihovu kupovinu biće kasno. Da biste zaradili na trgovini valuta morate reagovati pre drugih -- a pošto i drugi trgovci to isto znaju i hoće da reaguju pre vas, ukupno gledano tržište reaguje mnogo pre odluke centralne banke, na osnovu očekivanja. Isto važi za sva druga tržišta, samo je valutno još brže i likvidnije od većine drugih.

Fed već odavno najavljuje podizanje kamata i još je negde prošle godine postalo jasno da će se to pre ii kasnije dogoditi. Valutna tržišta su na to reagovala već sa prvim naznakama da Fed planira da podigne kamate: na osnovu indikatora za koje tržišta znaju da Fed gleda (inflacija, nezaposlenost, itd.), ili na osnovu izjava raznih funkcionera Feda. Dolar je ojačao odavno, paralelno sa takvim očekivanjima tržišta da će Fed u budućnosti podići kamate. Juče je Fed konačno i doneo odluku i tako otklonio svaku sumnju, a jačanje dolara koje je od onda usledilo samo je posledica otklanjanja delića sumnje koji je još ponegde postojao. Zato je dolar od juče ojačao samo jedva primetno, a prema nekim valutama čak i pao.

Komentari da će sada uslediti jačanje dolara su zato promašeni. Dolar je već ojačao, od onog trenutka kad su se pojavile prve naznake da će Fed u budućnosti podići kamate. A kako će se kurs dolara kretati od sada nadalje zavisi od očekivanja budućih odluka Feda (i od drugih stvari) -- ne više od ove odluke.

Fed, nova stopa i tehnika

Američki Fed je konačno, posle tačno 7 godina, podigao svoju glavnu kamatnu stopu sa nule. "Stopa federalnih fondova" bila je u rangu od 0-0.25%, sada je podignuta na 0.25-0.5%.

Zašto je to urađeno? Bilo je dobrih razloga i za i protiv. Glavni razlog za je bila percepcija da su nulte stope nenormalne i da je dobro podići ih sada kada se to može. Od indikatora, glavni argument u prilog povećanju stopa je nezaposlenost koja je pala na ravno 5% i teško da se može spustiti niže. Uz to, zarade su počele da rastu, što ukazuje da se radi o nekoj vrsti pune zaposlenosti. Dalje, berze i cene nekretnina već godinama rastu i tih nekoliko godina uzastopnog rasta govori da se možda radi o prenaduvanosti (u slučaju berze na to ukazuju i neka standardna iako nepouzdana merila kao što je P/E).

Argumenti protiv podizanja kamata su sa druge strane bili stopa inflacije koja je i dalje niža od ciljanih 2%, kao i jak dolar (što sa svoje strane doprinosi niskim cenama nafte i nekih drugih roba). Imalo su u vidu i to da su se neki poput ECB ili švedske CB već opekli sa preranim zatezanjem novca što su posle morali da nadoknađuju.

Fed je ovo toliko dugo najavljivao, bar od proleća, tako da ovo na kraju nije bilo iznenađenje ni za koga i tržišta nisu burno reagovala. Sve je to već bilo ugrađeno u očekivanja.

Toliko o glavnom događaju, ono što je zanimljivo za vas štrebere će biti način na koji Fed sada vodi monetarnu politiku. Svi vi koji ste učili iz udžbenika tipa Mankiw ili Mishkin možete to da zaboravite. Do pre krize je Fed ciljao stopu federalnih fondova (ffr), što je stopa na prekonoćne međubankarske pozajmice. Banke su uvek držale minimum potrebnih rezervi, jer koristi od suvišnih rezervi nemaju. Ako bi nekoj banci zatrebale rezerve da isplati depozite, ona bi to kratkoročno pozajmila; druga, koja ima viška rezervi bi joj te rezerve dala u zajam da se viška privremeno oslobodi i za njega dobije kamatu. Stopa po kojoj bi se te transakcije obavljale je bila ffr -- u suštini tržišna stopa koju je Fed ciljao i na koju je svojim operacijama emitovanja i povlačenja novca uticao.

Šta se onda dogodilo? Politikama QE Fed je kreirao ogromne količine novca (rezervi). Sve ono Fedovo štampanje para tokom godina kvantitativnog popuštanja značilo je veliki porast rezervi banaka. Uz QE, Fed je 2008. počeo da plaća i kamatu na rezerve. Banke su u procesu QE od Feda dobijale rezerve i istovremeno ostavljale veliki deo tih rezervi na računima kod Feda jer su za njih dobijale kamatu. Kad je to slučaj, ko onda ima motiv da uzima i daje rezerve u zajam? Na strani tražnje, sada većina banaka ima veliku količinu rezervi i nema razloga da još i dodatno pozajmljuje. Na strani ponude, isto većina banaka ima veliku količinu rezervi, ali ne mora da ih bilo kome daje u zajam jer na njih već dobija kamatu od Feda (koja je veća od stope koju bi dobili plasiranjem drugim bankama).

Tržište federalnih fondova ipak nije potpuno uništeno, jer nemaju sve finansijske institucije pravo na kamatu na rezerve. (One koje nemaju su uglavnom državno-sponzorisane stambeno finansijske institucije, evo ko). Te banke isto mogu da imaju višak rezervi, ali pošto na njih ne dobijaju kamatu one, kad imaju višak, gledaju da ga nekome plasiraju. Kome? Onima koji imaju pravo na kamatu na rezerve. Banke koje imaju pravo na kamatu na rezerve tako pozajmljuju od ovih koje nemaju, ne zato što im rezerve trebaju nego da bi zaradile na razlici između dve kamate -- ffr i kamate na rezerve. Stopa federalnih fondova je tako postala stopa po kojoj banke koje imaju rezerve ali ne i pravo na kamatu plasiraju rezerve bankama koje imaju pravo na kamatu i koji rezerve pozajmljuju da bi zaradili na toj arbitraži.

Ima još. Kamata na rezerve time postaje gornja granica ključne ffr kamate koja se formira na ovom novom, krnjem tržištu federalnih fondova. Da bi ustanovio donju granicu Fed sada nudi reverzne repo operacije (u velikom, praktično neograničenom iznosu) po stopi od 0.25%. To znači da kao banka (veći broj banaka u ovom slučaju, veći od onih koje imaju pravo na kamatu na rezerve) možete da plasirate novac Fedu po stopi od 0.25%. Ako je tako, onda nikada nikome nećete dati novac ispod 0.25 jer je Fed najsigurniji klijent.

Ako pamtite vreme pre krize, Fed je objavljivao jednu stopu ffr. Sad objavljuje koridor i nova stopa koju je objavio danas je koridor između 0.25 (stopa na reverzne repo) do 0.5% (kamata na rezerve). Prethodni je bio 0 (jer je reverzni repo bio jako limitiran) do 0.25% (koliko je do juče bila kamata na rezerve.)

Koridor nije ništa novo u monetarnoj politici, ali ovakav koridor jeste. ECB recimo ima standardni koridor koji na donjoj granici ima stopu po kojoj banke mogu pozamljivati ECB-u (stopa na rezerve banaka kod ECB), a na gornjoj stopu po kojoj mogu pozajmljivati od ECB-a. Ali ovde kod Feda stopa na rezerve je ustvari gornja granica koridora. To ima smisla samo u ovom specifičnom kontekstu: 1) gde ima mnogo viška rezervi da niko nema stvarnu klasičnu potrebu da pozajmljuje rezerve, 2) ffr se formira na krnjem tržištu koje je sada segmentirano na banke sa i bez pristupa kamati na rezerve.  Prava, klasična, gornja granica koridora kod Feda (koja bi bila paralelna onoj kod ECB-a, diskontna stopa) i dalje postoji ali je uglavnom irelevantna (iznosi 1% sada).

Telekom - prodavci šećerne vune

Od žene - pidžama, od sina - parfem, od sestre i zeta - ajfon 6S... 

A od države - Telekom.

Lepšeg poklona za Novu godinu nije moglo biti. Svaki Srbin radovaće se ”k'o dete”. Telekom - naš ponos i dika, ”suvo zlato srpske države - ostao je u ”čistim” srpski rukama. Nije važno što su te ruke ”u pekmezu”, odnosno ogrezle u korupciji. 

Dokle li ćemo se radovati?

(Obično) dobro obavešteni izvori kažu do izbora. Naravno, vanrednih parlamentarnih.

A ka' će ih biti?

Jedni kažu da će ih biti u aprilu, drugi tipuju ”siguricu” u oktobru. 

Dotle će i Telekom biti u ”čistim srpskim rukama zamočenim ”u pekmez”. Jer ”obično” dobro obavešteni izvori u krugovima trgovaca, odnosno investicionih bankara koji su učestvovali u kupoprodajnom pogađanju sa srpskom Vladom, tvrde da je dogovorena pogodba po kojoj će Telekom prvo biti malo instrumentalizovan u predizborne svrhe (tipa ”sačuvali smo srpsko zlato”), a da će posle izbora biti prodat. 

A po kojoj ceni?

Nije poznato da li i ta ”kvaka” ulazi u kuporodajnu pogodbu ili će cena biti određivana ”na licu mesta” i u datom trenutku. Mnogi su spremni da tipuju na znatno nižu cenu. Zašto? Zato što je (već definisani, odnosno poznati) kupac izrazio želju da malo pročešlja poslovne, finansijske i investicione knjige i uradi novi, svoj due dilligence jer ne veruje analizi koju je za ovaj propali tender napravio prodavac (Vlada Srbije i Telekom).

Osnovano se, naime, sumnja da je prodavac pokušao da proda i ”mačku u džaku”, recimo opremu i instalacije kojih u stvarnosti i na terenu nema. Ta sumnja ne znači da investicioni fond koji je ”skoro” pobedio na propalom tenderu neće ponuditi u sledećem krugu prodaje posle vanrednih parlamentarnih izbora cenu koju je, recimo sada ponudio. Ali će napraviti za sebe ozbiljnu zaštitu. Otvoriće escrow account. To je račun u banci s kojeg ni jedna od ugovornih strana ne podiže novac dok se ne ispune neki specifični uslovi ugovora i služi za osiguranje da će u praksi i posle izvesnog vremena biti istinito sve što su ugovorne strane tvrdile pri ugovaranju. Takav račun postoji u skoro svim transakcijama u kojima su pojedini uslovi ugovora ograničeni na neki trenutak u budu’nosti. To konkretno znači da će kupac isplatiti prodavcu punu cenu i celokupnu sumu tek kad se sopstvenim očima uveri da je prodavac (Telekom), na primer, zaista postavio 30, 130 ili 330 kilometara optičkih kablova kao što je zapisao u svojim poslovnim knjigama pre prodaje. Tako ćemo posle vanrednih parlamentarnih izbora saznati da li su amateri prodavali ”porodičnu srebrninu”.Jeste da će to biti kasno, ali bolje ikad nego nikad. Inače smo se u toj neuspeloj prodaji Telekoma nagledali amaterizma, neznanja, nesposobnosti, populizma i provincijalne pretencioznosti.

Evo samo jednog primera. Pokušavajući da neukom narodu objasni razloge odustajanja od prodaje Telekoma, srpski premijer rekao je da bi on to ”glat” prodao da je taj čuveni američki investicioni fond dao još 100-200 miliona evra pride pored prvobitno ponuđene cene. O kakvoj se natčovečanskoj borbi radi za (ne samo materijalne) interese srpskog naroda, premijer je ilustrovao jednom računicom. On je ukazao da je prosečna prodajna vrednost ranije prodatih regionalnih telekomunikacionih operatera bila oko 4,5 puta EBITDA, da je Telekom Austrija kada je pre nekoliko godina želeo da kupi udeo u srpskom Telekomu nudio 4,8 puta EBITDA, a da je sada ponuđeno šest puta EBITDA. Kad se tako kaže, za prost svet ta računica zaista zvuči grandiozno. Alal vera, rekao bi svaki prosečan rodoljub. Ali, ne treba ići daleko, dovoljno je ostati u Srbiji da bi se pokazalo kako je ta računica jedna velika vašarska šećerna vuna. Dovoljno je, recimo, pogledati neke od velikih privatnih kuporodajnih dilova poslednjih godina u Srbiji. Evo, uzmimo na primer, ”omiljenog” premijerovog tajkuna, vlasnika Delta holdinga koji je u poslednjih nekoliko godina prodao tri velika dela svoje poslovne imperije - Banku (Intesi), Osiguranje (Đeneraliju) i Maksi trgovinu (Delezu) a mediji javljaju da se sprema da proda i šoping molove Delta siti u Beogradu i Podgorici. Prema dostupnim podacima za prve tri akvizicije (za šoping molove je još nepoznato) multiplikator na EBITDA bio je između 11 i 12. Dakle i što bi rekao srpski premijer - 12 puta EBIDTA. Istina, kod prodaje finansijskih institucija (banaka) pravi se malo drugačije računica (nije EBITDA nego kapital, odnosno premija) ali ako bi se napravila paralela to bi isto tako izgledalo i ne menja suštinu.

Navođenje ovog primera ne znači da bi prodaju Telekoma nužno trebalo poveriti Delta holdingu koji se, zar ne, osvedočio kao uspešan prodavac, duplo bolji od Vlade Srbije (EBIDTA puta 6 prema puta 12). Primer je naveden iz mnogo banalnijeg razloga - da bi se pokazalo kako državni činovnici amaterski pokušavaju da prodaju ”porodičnu srebrninu” a kako to stručno radi privatni preduzetnik zainteresovan da maksimizira profit od prodaje kompanija.

Javno servisiranje

Kako je Srbija izuzetna zemlja gde se svakih 5-10 godina postavljaju ista pitanja, što samo po sebi govori o pogrešnosti kolektivnih izbora, budući da svet u međuvremenu ne tapka u mestu, tako smo dočekali da opet imamo nekakvu javnu diskusiju (uslovno rečeno, budući da se diskusija progoni jer one najbolje među njima uvek za temu imaju politike velikog vođe) o pretplati za RTS (u ostatku teksta se mislim na televiziju, budući da je radio i sam režim zaboravio, pa je trenutno oaza slobode).

Moj stav je poznat, a to je da u slobodnim društvima ljudi plaćaju za one robe i usluge koje koriste, a da se za ono za šta nema dobrog tržišnog rešenja plaćaju različiti porezi, takse, naknade... Tu i tamo, ustvari u većem delu Evrope, u to ulaze i mnogobrojne stvari koje nisu ni na koji način nužno državne usluge, već pre podmićivanje birača i finansijera političkih partija, a iznad svega servisiranje potreba birokratije koja je samoj sebi ponajviše svrha.

Gde je tu javni servis, zvani RTS? Ovlašan pogled na tržište nam govori da imamo desetine TV stanica, stotine radio stanica, dnevne i sedmične novine i mnogobrojne internet portale koji su dostupni građanima Srbije. Dakle, ne postoji oskudica izvora informacija. Činjenica da u Srbiji postoji oskudica različitih stavova i da od značajnih medija osim N1, RTV i radio Beograda manje-više svi guslaju politiku veličanja fiktivnih uspeha vlade se javlja kao drugi argument. Naime, javno servisirani RTS će omogućiti dostupnost različitih informacija, ili narodski da se čuje još neko osim vlasti. Avaj, iskustvo nam govori da RTS nikada nije bio nešto posebno nenaklonjen navijanju za vlast. Opozicija je tu uvek bila kao dekor. Ne bih iz svog primera izvodio neke zaključke, ali od kada sam javno deklarisan kao neko ko podržava jednu jasnu opozicionu opciju, RTS me je za dve godine zvao dva puta da ispričam ponešto na teme koje su negde u rangu uzgoja tekunica u Rasinskom okrugu. Slični procesi javnog servisiranja vlade se mogu primetiti kod još nekih ljudi. Dakle, nemam nekog razloga da verujem u to da će nekim čudom kada dobiju para koliko im treba moral novinara i urednika odjedanput postati gvozden, a objektivnost aksiom. To nikako ne znači da RTS nema normalniji informativni program od Pinka, B92, Studia B ili Kopernikusa (jer osim B92 koji neguje kukavičko novinarstvo koje se pretvara da je nezavisno, ostale tri uglavnom imaju dezinformativni program). Ipak javni servis nije servis gledalaca sa zapadne tribine koji navijaju za SNS tako što lagano tapšu i zapevaju neku kasičnu navijačku kada se lomi rezultat, dok ostale TV stanice stoje na tribinama juga ili severa, kako vam već drago, i uz zurle, baklje i prostakluk navijaju za jednu opciju. Dakle, mrka kapa ako se informišemo na RTS za džaba, a posebno ako nas to košta 5 evra mesečno.

Drugi argument je produkcija kulturnog i obrazovnog programa. Avaj, kulture i obrazovanja ima na komercijalnim stanicima i internetu u količinama koje su nezamislive, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ne zna se čega sve nema, koliko je to dobro upakovano, interaktivno i potpuno besplatno. RTS sa idejama o kulturi i obrazovanju iz 1980-ih je beznadežno zaostao koncept, baš kao što je i cela naša zemlja anestezirana i ostavljena u prošlosti. Ako neko veruje da će deo društva koji obožava programe za priglupe, primitivne i neostvarene, postati konzument kulture i obrazovanja ne zna o čemu govori, najblaže rečeno. Posebno u Srbiji gde je vrhunac mode biti prostak, pogrešno izgovarati skoro svaku trosložnu reč koja ne spada u uobičajnih 1000-2000 reči, obmanjivati, veličati glupost, prostituciju, kriminal i uopšte negovati sve vrednosti Farme, Parova ili vanrednih dezinformativnih programa.

Sve u svemu, RTS mora da se restrukturira.  Drugi program, to jest kulturu, obrazovanje i sve ino što nisu informacije mogu da nude na tržištu, pa ko hoće da plati neka gleda, baš kao i Diskaveri, Histori, HBO ili bilo koji drugi kanal. Ko neće da gleda, ne mora. Prvi program koji bi služio informisanju treba opet restrukturirati, drastično smanjiti troškove jer za prenos skupštine, političke emisije i druge stvari koje imaju veze sa državnom upravom i politikom vam ne trebaju armije ljudi od kojih se neki ubijaju od posla, a neki ništa ne rade. To što ostane treba finansirati probno iz budžeta 12 meseci, a test napraviti tako što će se građanima prepustiti da odluče da li žele da daju 100 dinara mesečno po porodici, a ne po aparatima, vikendicama, automobilima i tako dalje za program koji proporcionalno zastupa sva politička viđenja pitanja koja postoje u Srbiji.

Zuckerbergov poklon

Mark Zuckerberg je obećao da će pokloniti 99% svojih akcija Facebooka, što je u ovom trenutku više od 40 milijardi USD. Prva vrsta reakcija je došla od strane konspirativne levice kojoj i većinsko javno mnjenje u Srbiji pripada: nemoguće je da se kapitalista odrekne tolikog novca, to je sigurno uradio da bi izbegao porez.

Neverovatno je da to treba posebno objašnjavati, ali ne može se obogatiti poklanjanjem novca. Bogatstvo se nikako ne može uvećati poklanjanjem. Ako država nešto radi dobro, to je prikupljanje poreza, ne može se to tek tako izbeći. Nekome je već palo na pamet.

Mnogo je interesantnije protivljenje protržišnih ljudi ovakvom poklonu. Tržišni argument protiv ovakve donacije je da je, ako želite da pomognete i doprinesete dobru u svetu, poklanjanje novca inferiorno u odnosu na profitnu poslovnu aktivnost. Poslovni ljudi (na slobodnom tržištu, ne na nameštenom) doprinose čovečanstvu usmeravanjem resursa u ono što je stvarno potrebno. Test da li je svetu nešto potrebno je profit. Pozitivan profit je znak da su resursi upotrebljeni dobro: da ljudi kupovinom odobravaju vaš proizvod i da su ukupne koristi od tog proizvoda manji od troška njegove proizvodnje. To je suština čuvene nevidljive ruke Adama Smitha. Profit je možda sebičan kao motiv, ali je nezamenjiv kao signal kolektivne opravdanosti ulaganja. Nevidljiva ruka slobodnog tržišta odnosi se na ovu čudnu i malo shvaćenu povezanost individualnog interesa sa nenameravanom kolektivnom dobrobiti.

Suština primedbe protržišnih ljudi je, prema tome, da bi Zuckerberg više doprineo svetu ako bi nastavio da investira sa profitnim motivom nego što će doprineti proizvoljnim podelom novca bez profit testa. To je ekonomski pismen argument, ali moj problem sa njim je što je i blago autističan.

Adam Smith jeste u "Bogatstvu naroda" (1776) slavio profitni motiv i nevidljivu ruku koja njegovo blagotvorno dejstvo prenosi na kolektiv. Ali u svojoj ranijoj knjizi, Teoriji moralnih osećeanja iz 1759, Smith ima drugačije viđenje čoveka i njegovih motiva, uključujući i odobravajući pogled na nesebičnost, dobročinstvo i empatiju. Razlika između tretmana čoveka i njegovih motiva u dve knjige je toliko izražena da su je nemački ekonomisti kasnije nazvali "Das Adam Smith problem".

Smith je prvi objasnio nevidljivu ruku i ulogu profitnog motiva, ali viđenje tržišta kao pre svega efikasnog alokativnog mehanizma ustoličilo se nešto kasnije, sa pojavom doktrine utilitarianizma i njenim uticajem na formiranje moderne ekonomske nauke krajem 19. veka. U ovom, do današnjeg dana dominantnom gledanju na tržište kroz njegovu alokativnu efikasnost, Zuckerbergov, kao i prethodni Buffetov i Gatesov i na kraju krajeva svi drugi pokloni, su rasipanje resursa.

Ako se stave drugačije naočare i na sve to osmotri manje racionalistički a više politčko-ekonomski, vrednosno ili možda samo zdravorazumski -- onako kako bi gledao Adam Smith iz 1759. -- onda se na poklon gleda mnogo blagonaklonije. Kao poklanjanje ikada može biti loše? Kako se dobročinstvo o sopstvenom trošku može osporavati?

Ja mislim da je viđenje tržišta kao striktno alokativnog mehanizma pogrešno, neinformativno i na kraju krajeva štetno za tržišni liberalizam. Znatno drugačiji pogled na tržište dolazi ne iz prosvetiteljstva i utilitarizma kao njegovog produkta nego iz kritike prosvetiteljstva koja uključuje škotske prosvetitelje i ide sve do nemačkih romantičara. Prosvetiteljski pogled je usko racionalistički, sklon dizajnu i nesvestan sopstvenih ograničenja. Njemu pripadaju francuski racionalisti od Dekarta do ideologa revolucije, preko engleskih utilitarijanaca, do kasnije čikaških ekonomista (Stigler više nego Friedman) do karikatura kao što je Ayn Rand. Alternativni pogled ide od Smitha i Humea, preko nemačkih romantičara do austrijskih ekonomista, pre svega Hayeka. (Današnji viđeniji austrijski ekonomisti su odavno izgubili ovu nit i najbolji savremeni predstavnik tradicije je ustvari Deirdre McCloskey). Taj pogeld na svet je skromniji, ne pokušava da objasni sve, ponekad se uzda u zdrav razum više nego u jedinstvenu Teoriju, uzda se u vanekonomske koncepte, vrednosti i vrline.

Donacija 40 milijardi USD se, prema ovom pogledju, ne mora provući kroz alokativnu cost-benefit analizu jer mi relevantne troškove i koristi na individualnom nivou i ne znamo. Možda u analizu odlluke treba da uđe i odnos javnog mnjenja i budućih glasača prema kapitalizmu, a to u profitni test ne ulazi. Sve što znamo je da je odluku bolje ostaviti pojedincu. Ili je možda posredi nešto drugo. Zuckerberg je pametan i preduzimljiv čovek ali je nesporno profitirao i od "efekta mreže" -- u novim internet biznisima kao što su društvene mreže vlada pravilo "pobednik uzima sve", jer kad se uspostavi jedna mreža nema više mnogo mesta za drugu. zbog čega su profiti pobednika nesrazmerno veliki u odnosu na uloženi napor, rizik, inovativnost i preduzimljivost. Možda Zuckerberg ima to u vidu i oseća dužnost da novac podeli?

Na kraju, ovakav pogled je u mnogo čemu bolji od racionalističkog i na samom njegovom terenu. Efekat mreže po sebi spada u alokativnu "neefikasnost" tržišta pa Zuckerberg sasvim spontano i nenamerno to ovim gestom ispravlja. Takođe, koncept javnih dobara za koje tržište navodno nije zainteresovano pa ih mora proizvoditi država je još jedan proizvod racionalističkog pogleda; ali milijarderi koji novac poklanjaju ne rade ništa drugo nego proizvode ono što oni, umesto političara, smatraju javnim dobrima. Donacije tako spontano rešavaju problem javnih dobara. Opet, ne može se ovde efikasnost pouzdano dokazati jer govorimo o znatno skromnijem analitičkom okviru. U formiranju pogleda na donaciju ovaj okvir više računa na zdravorazumsko i vrednosno odobravanje dobročinstva nego na egzaktnu analizu efekata, jer u to ionako slabo veruje.

Moj je stidljivi utisak da se trend polako okreće: da su utilitarianizam, nekritički racionalizam i modernizam kao srodne doktrine dostigli svoj zenit i da polako počinju da opadaju. Ovde govorimo o vekovima, ne o godinama ali prvi znaci su tu: glasači širom Evrope i Amerike polako počinju da sumnjaju u tehnokratski mejnstrim i traže opcije sa više sluha levo i desno.  Libertarijanci su poslednji koji bi trebalo da moderni racionalizam i utilitarijanizam brane. Treba nam manje isfabrikovanih univerzalnih principa i uzvišene teorije, a više zdravorazumskih i vrednosnih argumenta.

Liberali i libertarijanci utilitarističkog tipa broje poklonjenom konju zube. Bolja vrsta odbrane kapitalizma, odbrana na liniji Smith-Hayek-McCloskey je: poklonjenom konju se u zube ne gleda.