(Svilena) buba u uhu

Šteta što je po povratku iz Kine histerija oko državnog udara zasenila ”nikad u istoriji uspešniju posetu jednog srpskog premijera jednoj stranoj zemlji”.

Umesto detaljnijeg objašnjenja i analiza potpisanih memoranduma, poseta srpskog premijera Kini i četvrti, sada već, tradicionalni sastanak kineskog rukovodstva s liderima država centralne i jugoistočne Evrope stavljena je u funkciju odbrane od ”državnog udara” i završila kao propagandistička floskula o ”postignutim sporazumima koji će iduće godine značajno povećati naš bruto domaći proizvod”.

Tako smo, nažalost, ostali bez trezvene analize efekata tog sastanka i te posete.

Za početak, nije loše zaviriti u toprbu i pogledati s čime se konkretno iz posete Kini vratila srpska delegacija? Iz dostupnih informacija, izgleda da se vratila s 4 dokumenta (koji neki nezgrapno nazivaju ”sporazumi”):  Okvirni sporazum o modernizaciji i rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta, Memorandum o razumevanju o preuzimanju Železare Smederevo, Momorandum o razumevanju u saradnji na projektu izgradnje dve deonice Koridora 11 i Memorandum o razumevanju za razvoj industrijskog parka.

Jedan mađarski kolega konstatovao je da ne vidi ništa novo što je dogovoreno, odlučeno i potpisano na 4. Samitu ”Kina+16” u Suđou u odnosu na prošlogodišnji sastanak u Beogradu.

Ima, ima. I tiče se Srbije - Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije Hebei Iron and Steel o preuzimanju Železare Smederevo.

Taj memorandum premijer Srbije najavio je još letos kvalifikujući HBIS kao „drugu ili čak najmoćniju čeličanu u svetu“ i najavljujući da bi ”već u novembru” mogao da bude postignut dogovor. „Čuli smo da bi oni uložili ogroman novac, samo 120 miliona bi išlo u galvanizaciju i ako bismo to uspeli to bi značilo veću proizvodnju i drastičan rast BDP-a Srbije. Čim smo interesantni Kinezima to znači da imamo budućnost“, istakao je tada Vučić.

Jesu li po, povratki srpske delegacije u Beograd, baš to pravi razlozi za euforiju, proglašavanje Kine ”našim najvažnijim strateškim partnerom” i guranje Srbije na kineski ”put svile”?

Teško.

Ali, bez namere da se umanji značaj 4. samita u Suđou i trodnevne posete srpske delegacije Kini trebalo bi bez propagandne euforije analizirati tu ”istorijsku” posetu i globalne okolnosti vezane za još jedan, najnoviji samit ”Kina+16”.

Iako je postao tradicionalni (prethodni su održani u Varšavi - 2012. godine, u Bukureštu - 2013. i u Beogradu - 2014. godine), sastanak kineskih i zvaničnika država centralne i jugoistočne Evrope u Suđou održan je dva meseca posle jednog drugog važnog sastanka koji Kinu nije ostavio nimalo ravnodušnom.

Naprotiv.

Naime, početkom oktobra u Atlanti potpisan je najveći u istoriji svetski sporazum o slobodnoj trgovini ”Transpacifičko partnerstvo”(TPP). Sporazum je potpisalo 12 zemalja azijsko-pacifičkog regiona - SAD, Kanada, Meksiko, Japan, Australija, Novi Zeland, Čile, Brunej, Malezija, Peru, Singapur i Vijetnam - koje zajedno proizvode 40 odsto svetskog bruto proizvoda. Očekivanja su da TPP-u uskoro pristupe Južna Koreja, Filipini i Indonezija.

Zemlje potpisnice će u međusobnim ekonomski odnosima smanjiti  trgovinske barijere, postaviti zajedničke standarde na tržištu rada, zaštiti životne sredine i intelektualne svojine multinacionalnih kompanija. Sporazum treba da podstakne trgovinu između ovih država jer će biti drastično ukinute hiljade carina u drugih barijera u njihovim  ekonomskim odnosima. Već je izračunato da će transpacifičko partnerstvo omogućiti članicama godišnji ekonomski rast od najmanje jedan odsto i stvoriti  ukupnu godišnju dobit od 380 milijardi dolara.

Iz tog sporazuma izostavljena je - Kina.

Odmah po potpisivanju posmatrači su ocenili TPP kao jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha američkog predsednika Baraka Obame čija se administracija zalagala za taj sporazum kao deo strategije za povećanje uticaja SAD u Aziji i suprotstavljanja sve većem uticaju Kine u tom regionu.

Ne mora da znači, ali je indikativno da su kineski premijer Li Kećijang i predsednik Ši Đinping rešili da samit ”Kina+16” upriliče na domaćem terenu i Amerikancima bar delimično vrate ”milo za drago” zbog TPP-a i tako demonstriraju svoju spremnost da im ”uđu u bubrege” u (uslovno rečeno) njihovoj sferi uticaja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi.

Ako se izuzme taj (nimalo nevažan) globalni aspekt, samit u Suđou suštinski se mnogo ne razlikuje od prethodna tri u Varšavi, Bukureštu i Beogradu.

U Varšavi je, na primer, tadašnji kineski premijer Ven Điabao najavio 10 milijardi dolara vrednu specijalnu kreditnu liniju za centralnu i istočnu Evropu. Na samitu u Suđou Kina ta kreditna linija prerasla je u specijalni fond za ulaganje u ovaj deo Evrope.

Zatim je u Bukureštu 2013. godine razmatran program Vlade Kine za ulaganje 10 milijardi evra i konkretno dogovoren zajednički projekat modernizacije pruge Budimpešta - Beograd.

Onda je na samitu u Beogradu (decembar 2014.) kineski premijer Li Kećijang izjavio da je opet postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte i obećao da će se nastojati da bude izgrađena za dve godine.

Premijer Li Kećijang je i sada na samitu u Suđou opet rekao da će izgradnja brze pruge između Beograda i Budimpešte biti završena za dve godine (prenela je kineska nacionalna agencija Sinhua na Twitter nalogu).

Dakle, Kina se nije nešto posebno ”isticala” i konkretno ulagala od prvog samita 2012. u Bukureštu. Zato su svi samiti ”Kina+16” imali isti scenario i ličili na demonstraciju dobre volje ulagača uz neprekidna visoka očekivanja primalaca obećanih 10 milijardi evra investicija. 

Možda i za to postoji objašnjenje.

Da ne bude zabune - za je Kinu tih 10 milijardi evra ”sitnina” koju može da potroši u jednom ”šopingu”.

Ali, bez obzira na tretman tih 10 milijardi, Kina naročito od leta ove godine mora da se ”zabavlja” svojim ”jadom”, ma koliko se trudila da pored moćnog domaćeg privrednog rasta na globalnoj pozornici održi imidž svetske ekonomske investicione velesile. Naime, u julu i avgustu ceo svet bio je šokiran u istoriji nezabeleženim posrtanjem kineske ekonomije koje je izazvalo groznicu tektonskih razmera na svim svetskim finansijskim tržištima, što je i bio povod MMF-u da u “Izveštaju o globalnoj finansijskoj stabilnosti” konstatuje kako bi se u najgorem scenariju stopa bankrota (kineskih) kompanija mogla povećati, “podižući napetost u finansijskom sistemu ali i sa posledicama po rast”.

Kako je izgledala letošnja ekonomska trauma Kine?

U avgustu je juan preživeo najveću devalvaciju u poslednjih 20 godina, zatim je nacionalna valuta za samo mesec dana pojeftinila 2,6 odsto, a odliv kapitala iz Kine dostigao je rekordnih 141,6 milijardu dolara. Zatim su pale šangajska i šenženska berza i na njima su kineski građani izgubili oko 2,58 triliona dolara (četvrtina godišnje proizvodnje Kine). Stradala je uglavnom srednja klasa, pa je Njujork tajms preneo konstataciju jednog Kineza: „Izvađena je utroba srednjoj klasi koja je verovala da će domovina postati jaka”. Devizne rezerve Narodne banke Kine u trećem tromesečju smanjene su 180 milijardi dolara. Tempo pada je najveći u istoriji, pri čemu se obim deviznih rezervi smanjivao peti mesec uzastopce. I industrijski sektor u septembru je posnuo na najniži nivo u poslednjih šest i po godina. Indeks upravljanja nabavkama za fabrički sektor sedam meseci zaredom beležio je usporavanje i u septembru je pao na 47 poena, što je najgori rezultat od marta 2009. godine. Goldman Saks procenio je da će privreda Kine u ovoj godini ostvariti rast od oko 6,0 odsto, što je ispod zvaničnih podataka o rastu BDP-a od 7,0 odsto u prvom i drugom ovogodišnjem kvartalu. Na sve to nadovezao se MMF sumornom procenom o posebnom riziku koji će nastati ako državne kompanije (koje su podigle ogromne količine novca izdavanjem obveznica) ne budu mogle da servisiraju dugove i prebace ih na vlade. ”To bi moglo da podigne rizik obaranja kreditnog rejtinga države na neinvesticijski ili status smeća, kao što se dogodilo Brazilu”, upozorio je MMF.

Da li treba podsećati da su kineske kompanije na koje Srbija računa i s kojima je potpisala razne memorandume sve u državnom vlasništvu - Hebei Iron and Steel (HBIS - železara Smederevo), China Road and Bridge Corporation (CRBS - autoput i industrijski park), China Railway International i China Communications Construction Company (pruga Beograd- Budimpešta).

Svetski analitičari posle letošnje traume prognoziraju da će se kineska Vlada odlučiti za kratkoročne agresivne mere za podsticanje rasta i da će se Komunistička partija koncentrisati na stvaranje novih radnih mesta, rast plata, održiviji ekonomski rast i jačanje socijalne kohezije.

Slom berzi u Pekingu i Šangaju i posrtanje kineske privrede itekako su zatresli globalnu ekonomiju. Zato ne čude sve brojniji zahtevi međunarodnih institucija, finansijskih tržišta, konsultanata i investitora upućeni rukovodstvu u Pekingu da ubuduće pri osmišljavanju ekonomskih mera vodi računa o uticaju tih mera na globalna tržišta i prihvate odgovornost prema globalnoj ekonomiji. Zato MMF, na primer, upozorava da se “kineske vlasti suočavaju sa neviđenim političkim izazovom u prelasku na finansijski sistem utemeljen na tržišnim principima”.

Taj politički izazov teško se rimuje s Memorandumom o preuzimanju Železare Smederevo i dolasku državne kompanije HBIS (treći po veličini kineski proizvođač čelika) u Srbiju.

Zašto?

Na globalnom tržištu čelika već duže vreme postoji višak od 600 miliona tona ovog metala (OECD), a kineski čelik čini više od polovine tih tržišnih viškova. Po relevatnim prognozama tražnja za čelikom neće se oporaviti narednih 10 godina. Kina proizvodi 800 miliona tona čelika godišnje, što je polovina svetske proizvodnje ali ima i ogromne zalihe čelika. Zato je bila primorana da smanjuje proizvodnju koja je na kraju septembra pala 2,1 odsto na godišnjem nivou. Kina inače godišnje izvozi skoro 100 miliona tona čelika a kineske kompanije (prema podacima Metal Bulletin) izvoze čelik po cenama 10 odsto ispod realnih. Udžbenička, je l' te, definicija dampinga. Ekstra konkurentne cene nisu se, međutim, vratile kineskoj industriji čelika u obliku većeg profita zato što su cene na veliko ove godine pale za trećinu pa tako kineski proizvođači čelika prave gubitke - zaključno s avgustom zabeležili su gubitak od 2,8 milijardi dolara, u odnosu na profit od 2,3 milijarde dolara u istom periodu lane.

Nedavno je Sju Leđeng, predsednik državne kompanije Baosteel, najavio da bi Kina kao najveći svetski proizvođač mogla zbog krize globalnog tržišta da u skorije vreme smanji proizvodnju čelika 20 odsto: ”Ukoliko uzmemo primere iz Evrope, SAD i Japana vidimo da su njihovi sektori čelika prošli kroz bolno restrukturiranje u prošlosti, uz pad proizvodnje od oko 20 odsto. Kina će se takođe naći u takvoj poziciji, bez obzira na to koliko će vremena proteći do tada”.

Šta će onda da traže Kinezi u Smederevu?

Kao odgovor, hajde da pokušamo da dešifrujemo šta je hteo pre neki dan u razgovoru sa srpskim kolegom da kaže premijer Li Kećijang: ”Kina podržava svoje kompanije u sprovođenju produktivne saradnje sa Srbijom u oblastima kao što je čelična industrija u nadi da će obezbediti više visokokvalitetnog i jeftinog materjala za izgradnju infrastrukture u Srbiji”.

Čelik iz Smedereva za srpsku infrastrukturu?

Pa Železara iz Smedereva jedan je od najvećih srpskih izvoznika jer nema kome da prodaje čelik na domaćem tržištu.

Pojačanje

Tržišno rešenje je pojačano jednim osvedočenim liberalom, koga nije potrebno posebno predstavljati. Našem timu pridružio se doajen srpskog novinarstva, Miša Brkić. 

Alternativne istorije

Postoje gledišta da se na Kosovu odigrala bitka naroda, barem je naši susedi tako vide.

Ima i izveštaj reportera sa lica mesta, ali mi slabo ide analiza. Ne poznajem ni jezik ni pismo. Uz nekog razloga kada aploadujem na blog slika je rotirana 180 stepeni.

Ja ne tvrdim ništa, svaki narod ima pravo na svoju verziju istorije dok ne dođemo do zajedničke. Meni je bilo interesantno kolika je faca bio Skenderbeg (prevashodno kao diplomata koji je dobio ogromnu podršku hrišćanskog sveta). Na to sve bio je i dobar ortak sa Sibinjaninom Jankom, koji ima ulicu i centru Tirane.

Štulić vs Đorđević

Jednom davno sam napisao ovde da je Branimir Džoni Štulić politički desničar i da je slika njega kao nekog buntovnog anarhiste ili levičara potpuno pogrešna. Sad želim da dam malo više argumenata za to, kroz poređenje Štulića sa Borom Đorđevićem, odnosno dve njihove poznate pesme: "Pogledaj dom svoj anđele" Bore Đorđevića i "Anđeli" Branimira Štulića.

Ove dve pesme koje koriste istu simboliku "anđela" najplastičnije odslikavaju i poetičke i političke razlike između dva pesnika. Estetički, "Pogledaj dom svoj, anđele" je prava himna kiča: tu su "nesrećni", "bolesni", "čemer", "smrt", i "jad", ceo pandemonijum užasa koji pesnik vidi u svakodnevnom životu, i neko je kriv za sve to i anđeo treba da "podigne svoj mač" i "bude anđeo osvete" da krivci "na svojoj koži osete" itd. Borin svet je manihejski i gnostički svet svakog revolucionara i pobunjenika protiv izopačenog, bolesnog sveta. Dobro u tom svetu može biti spaseno samo odlučnom, radikalnom akcijom nekog nepotkupljivog istorijskog ili vanistorijskog agenta, simbolisanog u "anđelu". Svi radikalni revolucionari sanjaju o ovom transistorijskom agentu: gnostikovo izbavljenje iz zlog sveta, zasniva se na aktu anđela kao simboličkog instrumenta imaginarnog istorijskog preloma. Isus, Mohamed, Lenjin, Staljin, Hitler, svejedno. To vam jasno objašnjava zašto su toliki patetični lirski pesnici obožavaoci tiranija: setite se Lorke i Pabla Nerude naprimer. Neruda je napisao ljubavnu odu maltene povodom sahrane Višinskog. Koliko šiparica stavlja Lorkine sladunajve stihoklepine na Facebook? Koliko njih zna da je Lorka bio komunista?

Štulićeva "angelologija" je sasvim druge prirode. Ako je Bora gnostik i revolucionar, Štulić je grčki klasičar i konzervativni kritičar političke moći. Njegova vizija moći je neuporedivo kompleksnija i pesimističnija. Prvo, on uviđa jasnu i direktnu vezu između erotskog i političkog, između lirike i nasilja. Pesma se sve vreme obraća nekoj apstraktnoj "ženi" i daje joj savet: "odstupi, korak ženo gledaj...". Od čega "žena" treba da odstupi i da vidi bolje? U prvoj strofi data je erotska potka ovoga:
"Slinavi kurvari, bijedni genitalci,
nezgodno potežu ukrućenu vijernost",

A da je ovo samo erotske potka političkog nasilja vidi se po refrenu i po daljem toku pesme:

"dolaze, kao krv crveni, kao znoj opori, brutalni anđeli".

Pravednički bes koji Bora zaziva sa naivnošću brucoša koji je tek slušao prva predavanja o Herbertu Markuzeu i misli da nešto zna, i  da je paraousia iza ćoška, Štulić vidi iz Vogelinove perspektive, ili perspektive Kolakovskog koji opisuje istorijsku praksu marksizma kao Prometejevo buđenje iz sna o moći koji shvata da je postao Kafkin Gregor Samsa - groteskni, čudovišni čovek-buba. Iz perspektive onog ko zna da kombinacija erotske dispozicije u najširem smislu i kavaljerskog odnosa prema nasilju vodi direktno u katastrofu, istorijski, a u kič i grotesku estetički. Drugi deo pesme vam to sve kaže, jasno i slikovito. Štulić u svom elementu:

ponekad u osam 
ponekad u tri 

lijevi skup ideja 
dolje ispod nogu 
otvori širom oci 
tiho kao jeza 

pušteni s lanca 
gledaj 
nezajazni andjeli 

u kolima od plastike 
u djevojačkim snovima 
u majmunovom vidjenju 
u raspaljenim noćima 

tko zna, tko zna, 
ne bu dobro svršilo.


Prva naznaka je da pesnik vidi lijevi skup ideja "dolje ispod nogu". To nije ništa novo kod ovog pesnika. Lijevi skup ideja kod njega vidimo "ispod nogu" u pesmi 68 iz 1982 koja je najcrnja moguća satira fenomena večnih kafansko-katedarskih revolucionara, vidimo je u "Pavelu" gde se slavljenje Španskog rata kao simbola slobode vidi kao "skup interesa nekorisnih ljudi". Vidimo je u pesmi No comment iz 1987 gde je već napad na ekološku kvazireligiju "

Ne zalim jadne pitekantrope
Ne zalim mirna goveda
Ne zalim egzoticne papuance
Ne zalim sto sam 4. odzada
Isto kao i prije rata
Ne zalim ja sam cvrsta linija

Ali on vidi dublje i dalje od neposredne ideološke potke: "levi skup ideja" je samo simptom, samo izraz najdublje katastrofe koja je filozofskog tipa. Anđeli su "pušteni s lanca", i "nezajazni", i istovremeno kao "krv crveni". Da li je zaista teško videti ovde sve revolucionarne terore 20'og veka, ali i svih drugih vremena, koje su proizveli, ili aminovali politički nihilisti i tročetvrtinske glave tipa Bore Đorđevića, svi intelektualni miropomazači stlajinizma, maoizma, Fidel Kastra, Robespijera, svi "sanjari" i "idealisti" Armagedona. Pesnik je užasnut spoznajom da je neman puštena s lanca, da ista sila gospodari svetom uvek. On ne vidi izvor zla ni u kakvoj konkretnoj ideologiji nego u najdubljem impuslu koji bi Voeglin nazvao "gnostičkim", a koji zaziva bezgrešnog anđela sa mačem - delioca pravde i ispravljača kosmičkog nereda. Anđeo je, naprotiv  za Štulića, znalca Homera i Tukidida, tvrdog cinika i realiste, čoveka antike koji živi u gnostičkom vremenu za čije hrišćansko-jeretičke nemani Homer i Tudikidid nisu znali, za njega je taj "anđeo" iskežena neman, vampir, anđeo destrukcije pušten s lanca, bliži Brem Stokerovom Drakuli nego Babijevom Če Gevari, istovremeno estetička groteska i istorijska katastrofa.

To je druga važna dimenzija pesme - groteska: naime, gde su "anđeli"? U "raspaljenim noćima" i "devojčakim snovima" s jedne strane. U sanjarijama nevinih, naivnih, lirskih dušica i svih željnih radikalno produbljenog "erotskog" doživljaja sveta. S druge strane, "u majmunovom viđenju"! Da budem grub, rekao bih da on pomalo vidi Boru kao majmuna. Istovremeno vizija raste u modernom svetu, ona nije nikakava revolucionarna fantazija skrajnutih, ona je u "kolima od plastike", prizor modernog sveta, sveprisutan, fenomen srednje klase.

I naravno, finale, koje predviđa kako se to sve može završiti, koristeći glagol koji tendencionzno ujedinjuje erotsko i političko revolucionarno "ne bu dobro svršilo".

Američki izbori - Cruz vs Rubio

Republikanski preliminarni izbori naredne godine su najzanimljiviji od svih koje sam ja do sada pratio (a to je od 2008 naovamo). Iako dva autsajdera (Donald Trump i Bnn Carson) još uvek vode u anketama javnog mnenja konsenzus je da će se na kraju bitka za nominaciju odlučiti između dva Amerikanca kubanskog porekla, senatora Ted Cruza iz Teksasa i senatora Marca Rubija sa Floride. Ako je to slučaj, Republikanska stranka će imati ubedljivo najboljeg kandidata za predsednika posle Ronalda Reagana.

Najnovija debata koju su vodili repubikanski kandidati je to pokazala. Rubio i Cruz su ocenjeni kao jasni pobednici i to se odmah pokazalo na ispitivanjima javnog mnenja gde je rejting obojice odmah značajno skočio, a Cruz se već značajno približio Carsonu i Trumpu u Ajovi gde se održavaju vrlo značajni prvi preliminarni izbori sledećeg januara. Najviše pažnje su privukli vrlo ekeftan napad Ted Cruza na pristrasnost medija i jednako efektan (kontra)napad Marca Rubija na Jeb Busha, U ovom trenutku izgleda da je to bio "poslednji ekser u kovčegu" Bušove ionako klimave kandidature.

Međutim, za mene je ubedljivo najimpresivniji aspekt debate bio ekonomski program Teda Cruza. U poređenju sa njim, Ron Paul izgleda kao umerenjak: Cruz se zalaže sa ukidanje progresivnih poreza i flat tax od 10% sa sve preko određenog praga dohotka, i 16% porez na profit. Porez na "platni spisak" iz koga se finansiraju starosne penzije bi takođe bio ukinut. Jedna od posledica ovoga je drastično uprošćavanje poreskog sistema koje omogućava ukidanje IRSa (da, Cruz eksplicite zagovara ukidanje IRSa!). Druga još dramatičnija posledica je potkopavanje sistema državnog penzionog i zdravstvenog osiguranja. Cruz predlaže da se formiraju univerzalni lični štedni računi, što znači da bi do iznosa od 25 000 dolara godišnje ljudi mogi da štede za tačno određene svrhe (zdravstveno, penziono osiguranje itd) bez plaćanja poreza. Ovo je najelegantnija "puzajuća" privatizacija penzionog i zdravstvenog sistema koju sam ja do sada video. Prosto, upakuješ je (kao što i treba, i kao što i jeste) kao davanje izbora mlađim pojedincima da štede za sebe, uz potpunu zaštitu penzionih prava starijih. Bez ikakve priče o "privatizaciji" (što je omogučeno potpunim ukidanjem poreza za penzije, te nema priče o tome koliki procenat poreza se preusmerava na privatne račune) Svako voli da ima svoje pare, a ne nejasna obećanja od političara da će im nešto dati za 30, 40 ili 50 godina.

Dodatna pozitivna stvar koju je Cruz saopštio u toj debati je vezana za monetarnu politiku. Naime, zalaže se za reviziju poslovanja Feda, razmatranje povratka zlatnom standardu, a kao "minumum" drastično smanjenje diskrecije Feda i ograničavanje na obezbećivanje stabilne vrednosti dolara. Kategorički je protiv QE, i ustvrdio je, sasvim u stilu Austrijanaca, da je Fed kriv za balon nekretnina  i da je bio važan faktor krize 2008.

Što se tiče spoljne politike, Cruz opet ima najbolju moguću poziciju: kritika intervencije u Libji, odricanje "izgradnje nacija" u Iraku i Avganistanu, uz zalaganje da se stane ukraj ISISu. Uz mnogo oštriji stav prema Putinu i kineskim komunistima (pokušavam da zamislim lični susret Cruza i Putina, ili Cruza i kineskog šefa partije, to svakako ne bi izgledalo ovako). Zalaže se za pojačanu saradnju sa zemljama Istočne Evrope poput Poljske i baltičkih država i obnovu raketnog štita koji su Buš i Obama napustili u naivnoj veri da će time odobrovoljiti Putina.

Cruz je apsolutna noćna mora kako za levičare tako i za republikanski establišment (pogledajte jednu dugu ilustraciju zašto). Čovek sa inteligencijom od verovatno 140 ( i fotografskim pamćenjem, kako čujem), debatni šampion i jedan od najboljih studenata na Prinstonu, sa briljantnom pravničkom karijerom pre ulaska u politiku i apsolutno nepotkupljiv i neustrašiv. Ako treba biće sam protiv celog Senata, i neće se povući nimilimetar ako smatra da je u pravu. Ne znam da li će postati predsednik, ali moje uverenje da ako postane to će biti najbolji američki predsednik posle Grovera Clevelanda.

Dodatni izvor optimizma u svemu ovome je što glavna alternativa, Marco Rubio, takođe uopšte nije loš. U većini ideoloških stvari, Rubio je vrlo visoko na svim listama konzervativnih i libertarijanskih organizacija koje rangiraju političare, odmah iza Cruza, Mike Lee-ja i Rand Paula. Nedavno je izašao sa platformom o energetksoj politici od koje su mediji dobili napad panike. Da protivnik nije Cruz ja bih Rubija smatrao odličnim izborom. U spoljnoj politici je na sličnoj liniji kao i Cruz, i u većini ostalih domena je vrlo solidan.

Postoje dva glavna problema sa njim. Prvi je vezan za njegov odnos prema ilegalnim imigrantima, što meni i nije neki veliki problem, ali bi moglo da bude veliki problem sa konzervatvnim glasačima ako Rubio postane nominee. Naime, ne samo da se on zalaže za amnestiju ilegalnih imigranata (čemu se ogromna većina republikanskih glasača oštro protivi) nego je bio jedna od incijatora propalog zakonskog projekta amenstije poznatog kao plan "ganga osmorice". To je izvor kako njegove popularnosti među članovima republikanskog establišmenta (Privredna komora, RNC, glavni konzervatni mediji i kolumnisti "konzervatnih" glasila u DC) ali i nepopularnosti među konzervativnim i Tea Party glasačima.

Za mene glavni problem u vezi Rubija nije ideologija (gde je uglavnom solidan) nego lični karakter. U istom smislu kome mislim da je Rand Paul problematičan karakter. Svi oni su došli u Vašington na talasu Tea Party revolucije 2010-2012. I Cruz i Lee i Paul i Rubio su bili alternativni, Tea Party kandidati koji su izazvali u prajmeririjma establišment kandidate. DC republikanska centrala je učinila sve da progura svoje ljude i porazi ove mlađe izazivače. Rubiov protiv kandidat je bio guverner Floride Charlie Crist koji je posle poraza od Rubija prešao u demokrate! Ali u vreme izbora uživao je nepodeljenu podršku republikanske "centrale". Ipak, svi oni su uspeli da pobede samo uz pomoć podrške aktivista Tea Party na terenu. time su dokazali politički talenat i hrabrost. Ipak, kad su došli u Vašington vec prvog dana su se pokazale drastične razlike u karakteru. Cruz i Lee su nastavili onde gde je senator Jim Demint (sada šef Heritage Fondacije) stao: da vode nezavisnu politiku i potkopavaju napore establišmenta da iza leđe pravi dilove sa demokratima i perpetuira status quo u pogledu potrošnje, regulacije i javnog duga. Od prvog dana postali su neprijatelji republikanskog establišmenta, demokratskog estalbišmenta i glavnih medija (liberalnih i "konzervatnih" jednako).

Nasuprot tome, Rubio i Paul su od prvog dana prešli "na stranu neprijatelja". Paul je postao blizak sa Mitch McConnellom, republikanskim liderom u Senatu (zapravo to je stara priča: McConnellov čovek je bio menadžer kampanje Ron Paula za predsednika i Rand Paula za Senat. Pametnome dosta.),  Rubio je za svoju kooperativnost i odbijanje da radi zajedno sa Cruzom i Lee-jem brzo nagrađen statusom favorita i atraktivnim mestima u senatskim komitetima: bivši kandidat Tea Party sa Foride, već nekoliko godina je čovek establišmenta. To meni signalizira da je čovek problmatičnih moralnih standarda u politici (što će reći prosečnih standarda) i da treba biti oprezan sa velikim očekivanjima od njega.

Daću vam jednu ilustraciju zašto su ove stvari važne i zašto su vrlo dobar "prediktor" predsedničiih performansi. Zamislite da imamo republikanskog predsednika i onda ga bivši guverner Kalifornije izazove na prajmerijima, koji traju beskonačno i na kraju predsednik na jedvite jade, uz sve moguće i nemoguće prljave trikove pobedi. I onda izgubi na opštim izborima. Zamislite šta bi o tome konzervativnom guverneru rekli mudraci u medijima i stranačkim estalbipmentima danas: isti oni koji Cruza nazivaju kamikazom, palikućom, ekstremistom, itd.

Btw, guverner o kome pričam zvao se Ronald Reagan, a republikanski predsednik koga je izazvao bio je Gerald Ford, a godina njihove borbe za republikansku nominaciju 1976. I George Will, jedan od glavnih republikansih "mudraca" koji danas deli iste lekcije protiv "kamikaza" i "palikuća" naokolo, nazvao je tada Reagana i njegove pristalice "kamikazama". I štaviše 1980, podržavao je Howarda Bakera, "umerenjaka", a ne Reagana. To je kontekst koji treba da imate u vidu svi vi koji mislite da je Reagan bio veliki predsednik, kad razmišljate o izborima i kandidatima u Americi danas.

Uvod u teoriju bilborda

Meriti stvari koje po svojoj prirodi ne vole da se ukalupe u metre, kilograme, ampere, kandele, sekunde, kelvine i molove je zeznuta rabota. Kada se još doda da te stvari ne samo da neće da uđu u kalupe prirodnih nauka, nego su prilično subjektivne, pa ih od milja zovu kvalitativne varijable problem je prilično žestok. Kako meriti stanje jedne privrede? Ustvari, šta je smisao te mere, jer ne radimo da bismo radili nego da bi nam život bio lep? Da li je bitnije što u Srbiji nema inflacije dve godine (za naše standarde naravno) ili to što  iz lepote bez inflacije hoće da pobegne mnogo onih koji valjaju i drugde osim u Srbiji? Da li je bitnije koliko je nezaposlenih ili koliko ljudi za doručak pije bensedin? I tako dalje. Svaka mera je dragocena jer nam nešto kaže. Što je više tih mera koje oslikaju jedan deo mozaika, to bolje razumemo kako je u nekoj zemlji. I nikada nije previše ovog razumevanja, posebno ako su indikatori lako uočljivi.
Jedna od najpoznatijih mera tog tipa je  Big Mek indeks. Kako je opšte poznat, ne bih išao dalje. Moglo bi se tu razlagati da nije Mek svugde isti (i nije, u US je obično smeće, u Indoneziji je komičan, u Srbiji  je odličan, na primer). Jedna od mera koja se može koristiti za utvrđivanje stanja jedne privrede jesu bilbordi.
Kao što zna svako ko je završio osnovne studije ekonomije, marketing je neizostavno povezan sa tržišnom privredom. Takođe, nije potrebno završiti osnovne studije ekonomije, nego samo imati osrednji IQ pa zaključiti da je tajna dobrog života u tržišnoj privredi pod vladavinom prava. Kada imate tržišnu privredu proizvođači roba i usluga se nadmeću za naklonost kupaca koristeći instrumente marketinga koji se u najjednostavnijoj klasifikaciji raščlanjuju na 4P - proizvod, promociju, mesto (place) i cenu (price).
Promocija se može uraditi na mnogo načina, ali jedan od neizostavnih je outdoor promocija. To su bilbordi, plakati, flajeri, ekrani, ali takođe, tu ulaze i lepi natpisi. Da biste bili raspoznati u masi onih koji se takmiče morate  dizajnirati outdoor promotivne poruke, to jest učiniti ih lepim. I zaista, mnogi outdoor promotivni materijali su mala umetnička dela, mnogi fontovi su zaštićeni zbog svoje lepote, baš kao i boje i kombinacije boja. Takođe, najviše se promovišu firme koje se bore za naklonost potrošača, tu i tamo se pojave političari koji jure visibility.
Šta nam govori ako se na nekom području najviše promovišu državne službe ili bolje rečeno građani se informišu na outdoor medijima o tome šta rade vatrogasci, policajci, sudovi, lokalne vlasti? Iznad svega to nam govori da ima malo konkurencije i da će svaka roba doći do kupca bez obzira kako se marketinški provuče kroz 4P. Takođe, ako je i ono natpisa iznad malotrgovina, restorana ili pružalaca najrazličitijih usluga lišeno svake estetike, to vam govori o tome da nema prave konkurentske utakmice. To se gotovo uvek dešava kada imate dominaciju državnih firmi kojima nije ni bitno da se takmiče jer svaka dobije neki deo kolača, koji je neukusan i uvek iste veličine.
Sve u svemu, kada imate outdoor oglašavanje gde nema firmi i kada je outdoor oglašavanje lišeno dizajna i posledično lepote, možete sa velikim stepenom sigurnosti tvrditi da je reč o zemlji gde nema slobode jer nema funkcionalne tržišne privrede. Nezgodno je što ne važi obrnuta relacija, ali je sigurno da i u zemljama koje nisu idealni primeri, ni vladavine prava, ni osrednje slobodnog tržišta ima više slobode, kako ekonomske tako i političke. Jer iznad svega, nema političke slobode gde je ekonomija u lancima.