Pages

30 November 2015

(Svilena) buba u uhu

Šteta što je po povratku iz Kine histerija oko državnog udara zasenila ”nikad u istoriji uspešniju posetu jednog srpskog premijera jednoj stranoj zemlji”.

Umesto detaljnijeg objašnjenja i analiza potpisanih memoranduma, poseta srpskog premijera Kini i četvrti, sada već, tradicionalni sastanak kineskog rukovodstva s liderima država centralne i jugoistočne Evrope stavljena je u funkciju odbrane od ”državnog udara” i završila kao propagandistička floskula o ”postignutim sporazumima koji će iduće godine značajno povećati naš bruto domaći proizvod”.

Tako smo, nažalost, ostali bez trezvene analize efekata tog sastanka i te posete.

Za početak, nije loše zaviriti u toprbu i pogledati s čime se konkretno iz posete Kini vratila srpska delegacija? Iz dostupnih informacija, izgleda da se vratila s 4 dokumenta (koji neki nezgrapno nazivaju ”sporazumi”):  Okvirni sporazum o modernizaciji i rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta, Memorandum o razumevanju o preuzimanju Železare Smederevo, Momorandum o razumevanju u saradnji na projektu izgradnje dve deonice Koridora 11 i Memorandum o razumevanju za razvoj industrijskog parka.

Jedan mađarski kolega konstatovao je da ne vidi ništa novo što je dogovoreno, odlučeno i potpisano na 4. Samitu ”Kina+16” u Suđou u odnosu na prošlogodišnji sastanak u Beogradu.
Ima, ima. I tiče se Srbije - Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije Hebei Iron and Steel o preuzimanju Železare Smederevo.

Taj memorandum premijer Srbije najavio je još letos kvalifikujući HBIS kao „drugu ili čak najmoćniju čeličanu u svetu“ i najavljujući da bi ”već u novembru” mogao da bude postignut dogovor. „Čuli smo da bi oni uložili ogroman novac, samo 120 miliona bi išlo u galvanizaciju i ako bismo to uspeli to bi značilo veću proizvodnju i drastičan rast BDP-a Srbije. Čim smo interesantni Kinezima to znači da imamo budućnost“, istakao je tada Vučić.

Jesu li po, povratki srpske delegacije u Beograd, baš to pravi razlozi za euforiju, proglašavanje Kine ”našim najvažnijim strateškim partnerom” i guranje Srbije na kineski ”put svile”?
Teško.

Ali, bez namere da se umanji značaj 4. samita u Suđou i trodnevne posete srpske delegacije Kini trebalo bi bez propagandne euforije analizirati tu ”istorijsku” posetu i globalne okolnosti vezane za još jedan, najnoviji samit ”Kina+16”.

Iako je postao tradicionalni (prethodni su održani u Varšavi - 2012. godine, u Bukureštu - 2013. i u Beogradu - 2014. godine), sastanak kineskih i zvaničnika država centralne i jugoistočne Evrope u Suđou održan je dva meseca posle jednog drugog važnog sastanka koji Kinu nije ostavio nimalo ravnodušnom.

Naprotiv.

Naime, početkom oktobra u Atlanti potpisan je najveći u istoriji svetski sporazum o slobodnoj trgovini ”Transpacifičko partnerstvo”(TPP). Sporazum je potpisalo 12 zemalja azijsko-pacifičkog regiona - SAD, Kanada, Meksiko, Japan, Australija, Novi Zeland, Čile, Brunej, Malezija, Peru, Singapur i Vijetnam - koje zajedno proizvode 40 odsto svetskog bruto proizvoda. Očekivanja su da TPP-u uskoro pristupe Južna Koreja, Filipini i Indonezija.

Zemlje potpisnice će u međusobnim ekonomski odnosima smanjiti  trgovinske barijere, postaviti zajedničke standarde na tržištu rada, zaštiti životne sredine i intelektualne svojine multinacionalnih kompanija. Sporazum treba da podstakne trgovinu između ovih država jer će biti drastično ukinute hiljade carina u drugih barijera u njihovim  ekonomskim odnosima. Već je izračunato da će transpacifičko partnerstvo omogućiti članicama godišnji ekonomski rast od najmanje jedan odsto i stvoriti  ukupnu godišnju dobit od 380 milijardi dolara.

Iz tog sporazuma izostavljena je - Kina.

Odmah po potpisivanju posmatrači su ocenili TPP kao jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha američkog predsednika Baraka Obame čija se administracija zalagala za taj sporazum kao deo strategije za povećanje uticaja SAD u Aziji i suprotstavljanja sve većem uticaju Kine u tom regionu.
Ne mora da znači, ali je indikativno da su kineski premijer Li Kećijang i predsednik Ši Đinping rešili da samit ”Kina+16” upriliče na domaćem terenu i Amerikancima bar delimično vrate ”milo za drago” zbog TPP-a i tako demonstriraju svoju spremnost da im ”uđu u bubrege” u (uslovno rečeno) njihovoj sferi uticaja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi.

Ako se izuzme taj (nimalo nevažan) globalni aspekt, samit u Suđou suštinski se mnogo ne razlikuje od prethodna tri u Varšavi, Bukureštu i Beogradu.

U Varšavi je, na primer, tadašnji kineski premijer Ven Điabao najavio 10 milijardi dolara vrednu specijalnu kreditnu liniju za centralnu i istočnu Evropu. Na samitu u Suđou Kina ta kreditna linija prerasla je u specijalni fond za ulaganje u ovaj deo Evrope.

Zatim je u Bukureštu 2013. godine razmatran program Vlade Kine za ulaganje 10 milijardi evra i konkretno dogovoren zajednički projekat modernizacije pruge Budimpešta - Beograd.
Onda je na samitu u Beogradu (decembar 2014.) kineski premijer Li Kećijang izjavio da je opet postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte i obećao da će se nastojati da bude izgrađena za dve godine.

Premijer Li Kećijang je i sada na samitu u Suđou opet rekao da će izgradnja brze pruge između Beograda i Budimpešte biti završena za dve godine (prenela je kineska nacionalna agencija Sinhua na Twitter nalogu).

Dakle, Kina se nije nešto posebno ”isticala” i konkretno ulagala od prvog samita 2012. u Bukureštu. Zato su svi samiti ”Kina+16” imali isti scenario i ličili na demonstraciju dobre volje ulagača uz neprekidna visoka očekivanja primalaca obećanih 10 milijardi evra investicija. 
Možda i za to postoji objašnjenje.

Da ne bude zabune - za je Kinu tih 10 milijardi evra ”sitnina” koju može da potroši u jednom ”šopingu”.

Ali, bez obzira na tretman tih 10 milijardi, Kina naročito od leta ove godine mora da se ”zabavlja” svojim ”jadom”, ma koliko se trudila da pored moćnog domaćeg privrednog rasta na globalnoj pozornici održi imidž svetske ekonomske investicione velesile. Naime, u julu i avgustu ceo svet bio je šokiran u istoriji nezabeleženim posrtanjem kineske ekonomije koje je izazvalo groznicu tektonskih razmera na svim svetskim finansijskim tržištima, što je i bio povod MMF-u da u “Izveštaju o globalnoj finansijskoj stabilnosti” konstatuje kako bi se u najgorem scenariju stopa bankrota (kineskih) kompanija mogla povećati, “podižući napetost u finansijskom sistemu ali i sa posledicama po rast”.

Kako je izgledala letošnja ekonomska trauma Kine?

U avgustu je juan preživeo najveću devalvaciju u poslednjih 20 godina, zatim je nacionalna valuta za samo mesec dana pojeftinila 2,6 odsto, a odliv kapitala iz Kine dostigao je rekordnih 141,6 milijardu dolara. Zatim su pale šangajska i šenženska berza i na njima su kineski građani izgubili oko 2,58 triliona dolara (četvrtina godišnje proizvodnje Kine). Stradala je uglavnom srednja klasa, pa je Njujork tajms preneo konstataciju jednog Kineza: „Izvađena je utroba srednjoj klasi koja je verovala da će domovina postati jaka”. Devizne rezerve Narodne banke Kine u trećem tromesečju smanjene su 180 milijardi dolara. Tempo pada je najveći u istoriji, pri čemu se obim deviznih rezervi smanjivao peti mesec uzastopce. I industrijski sektor u septembru je posnuo na najniži nivo u poslednjih šest i po godina. Indeks upravljanja nabavkama za fabrički sektor sedam meseci zaredom beležio je usporavanje i u septembru je pao na 47 poena, što je najgori rezultat od marta 2009. godine. Goldman Saks procenio je da će privreda Kine u ovoj godini ostvariti rast od oko 6,0 odsto, što je ispod zvaničnih podataka o rastu BDP-a od 7,0 odsto u prvom i drugom ovogodišnjem kvartalu. Na sve to nadovezao se MMF sumornom procenom o posebnom riziku koji će nastati ako državne kompanije (koje su podigle ogromne količine novca izdavanjem obveznica) ne budu mogle da servisiraju dugove i prebace ih na vlade. ”To bi moglo da podigne rizik obaranja kreditnog rejtinga države na neinvesticijski ili status smeća, kao što se dogodilo Brazilu”, upozorio je MMF.

Da li treba podsećati da su kineske kompanije na koje Srbija računa i s kojima je potpisala razne memorandume sve u državnom vlasništvu - Hebei Iron and Steel (HBIS - železara Smederevo), China Road and Bridge Corporation (CRBS - autoput i industrijski park), China Railway International i China Communications Construction Company (pruga Beograd- Budimpešta).
Svetski analitičari posle letošnje traume prognoziraju da će se kineska Vlada odlučiti za kratkoročne agresivne mere za podsticanje rasta i da će se Komunistička partija koncentrisati na stvaranje novih radnih mesta, rast plata, održiviji ekonomski rast i jačanje socijalne kohezije.

Slom berzi u Pekingu i Šangaju i posrtanje kineske privrede itekako su zatresli globalnu ekonomiju. Zato ne čude sve brojniji zahtevi međunarodnih institucija, finansijskih tržišta, konsultanata i investitora upućeni rukovodstvu u Pekingu da ubuduće pri osmišljavanju ekonomskih mera vodi računa o uticaju tih mera na globalna tržišta i prihvate odgovornost prema globalnoj ekonomiji. Zato MMF, na primer, upozorava da se “kineske vlasti suočavaju sa neviđenim političkim izazovom u prelasku na finansijski sistem utemeljen na tržišnim principima”.

Taj politički izazov teško se rimuje s Memorandumom o preuzimanju Železare Smederevo i dolasku državne kompanije HBIS (treći po veličini kineski proizvođač čelika) u Srbiju.

Zašto?

Na globalnom tržištu čelika već duže vreme postoji višak od 600 miliona tona ovog metala (OECD), a kineski čelik čini više od polovine tih tržišnih viškova. Po relevatnim prognozama tražnja za čelikom neće se oporaviti narednih 10 godina. Kina proizvodi 800 miliona tona čelika godišnje, što je polovina svetske proizvodnje ali ima i ogromne zalihe čelika. Zato je bila primorana da smanjuje proizvodnju koja je na kraju septembra pala 2,1 odsto na godišnjem nivou. Kina inače godišnje izvozi skoro 100 miliona tona čelika a kineske kompanije (prema podacima Metal Bulletin) izvoze čelik po cenama 10 odsto ispod realnih. Udžbenička, je l' te, definicija dampinga. Ekstra konkurentne cene nisu se, međutim, vratile kineskoj industriji čelika u obliku većeg profita zato što su cene na veliko ove godine pale za trećinu pa tako kineski proizvođači čelika prave gubitke - zaključno s avgustom zabeležili su gubitak od 2,8 milijardi dolara, u odnosu na profit od 2,3 milijarde dolara u istom periodu lane.

Nedavno je Sju Leđeng, predsednik državne kompanije Baosteel, najavio da bi Kina kao najveći svetski proizvođač mogla zbog krize globalnog tržišta da u skorije vreme smanji proizvodnju čelika 20 odsto: ”Ukoliko uzmemo primere iz Evrope, SAD i Japana vidimo da su njihovi sektori čelika prošli kroz bolno restrukturiranje u prošlosti, uz pad proizvodnje od oko 20 odsto. Kina će se takođe naći u takvoj poziciji, bez obzira na to koliko će vremena proteći do tada”.
Šta će onda da traže Kinezi u Smederevu?

Kao odgovor, hajde da pokušamo da dešifrujemo šta je hteo pre neki dan u razgovoru sa srpskim kolegom da kaže premijer Li Kećijang: ”Kina podržava svoje kompanije u sprovođenju produktivne saradnje sa Srbijom u oblastima kao što je čelična industrija u nadi da će obezbediti više visokokvalitetnog i jeftinog materjala za izgradnju infrastrukture u Srbiji”.
Čelik iz Smedereva za srpsku infrastrukturu?
Pa Železara iz Smedereva jedan je od najvećih srpskih izvoznika jer nema kome da prodaje čelik na domaćem tržištu.

8 comments:

Marko Paunović said...

Prvo - Miso, dobro dosao.

Sto se clanka tice, iskreno, ne znam koliko treba da tugujemo nad sporom realizacijom kineskih projekata.

Na primer, premijer je nekoliko puta ranije pricao da bi najvise voleo da Kinezi dobiju koncesiju za brzu prugu ka Budimpesti. Cinjenica da se to nije dogodilo (vec se govori o obicnom zajmu) meni sugerise da su Kinezi u potpunosti svesni neprofitabilnosti tog projekta. Dakle, ako brza pruga do Budimpeste nije profitabilna (a ja jos ne sretoh nekoga ko ozbiljno tvrdi da bi ta pruga bila profitabilna, ukljucujuci i nekoliko eksperata za zeleznicu), svako odlaganje tog projekta je za nas dobro.

Koliko sam ja uspeo da ukapiram, umesto ulaganja u izgradnju nove brze pruge (koja ima smisla samo ako je putnicki saobracaj veliki), mnogo vise bi imalo smisla unapredjenje postojece mreze i podizanje prosecne brzine na oko 100 km/h. To je za teretni saobracaj vise nego dovoljno (tu je, po ekspertima sa kojima sam pricao) pouzdanost mnogo vaznija od brzine. Dakle, mislim da taj projekat nema mnogo smisla i svako odlaganje je verovatno za nas dobro.

Sto se Zelezare tice, meni tu nista nije jasno.

Jovan said...

Zasto bi Madjari uopste pomisljali na spajanje sa Beogradom, to je kao da mi gradimo brzu prugu Beograd-Sarajevo (nista protiv Sarajeva). Sem toga, da ima bilo kakve potrebe za brzim prevozom putnika na toj deonici leteo bi avion bar dva puta dnevno. Ovako, vec ima autoput, a ima i Skype i Viber. :)

Mislim da su naslovi tipa "do Peste za 3 sata" samo za raju i da niko nema ozbiljnu nameru da to sprovodi u delo (otprilike kao ni plovni kanal Beograd-Solun). Nek poprave postojecu prugu i bice do Peste za 5 sati i to je sasvim dovoljno (verovatno ni to ne moze da se isplati).

A zelezara im je golemi sunk cost, ulupali su pare i politicki kredit, sta ce nego dati nekom bogatu subvenciju da odrzava proizvodnju, samo da nadju nekog ko hoce da se bakce.

MMiillaann said...

Jačanje uticaja USA preko TPPa nije cilj administracije Obale sam po sebi,već širenje budućih tržišta za USA kompanije. Sve buduće prognoze o svetskom ekonomskom rastu u centar stavljaju azijske potrošače srednje klase i za njih se USA bore. Znaju da Kina još uvek nije konkurentna u mnogim segmentima i žele da ih preduhitre na tržištima poput indonežanskog,filipinskog i sličnim... Nažalost najbedniji u tim traganjem su u EU koji se još uvek bave krajnje sporednim stvarima i pitanje je samo vremena kad će pragmatične zemlje poput UK shvatiti da im je zajedničko tržište EU manje vredno nego neka buduća...

Pavle Mihajlović said...

Dobrodošli kolega! Jedno malo zapažanja, nije nemoguće, a meni je očigledno bilo, da je izjava o potencijalnom smanjenju proizvodnje čelika u Kini bila i namenjena svetskom tržištu da malo poljupa pesimizam u cene čelika. To se nije dogodilo.

Drugo šta bi Kinezi mogli da traže za Železaru. Subvencije za zadržavanje radnih mesta, investiciju od strane države Srbije da bi se nadomestio deo budućeg gubitka i preferencijalni ugovori o prodaju na domaćem tržištu (to malo što bi se domaće prodalo) javnim preduzećima po skupim cenama.

Ostalo mi ne deluje realno

Pavle Mihajlović said...

@Marko Paunović, @Miša Brkić. Iz prve ruke mogu da potvrdim da je ključni problem Železnica Srbije loša infrastruktura. Zastarele vage, spore pruge, nedostatak prilaza i ono najgore NEDOSTATAK VAGONA i LOKOMOTIVA. Dobiti vagon od železnice na ranžirnu stanicu, bez veze u Železnici, za manje od 3-4 nedelje, nemoguća misija.

Marko Paunović said...

Pavle,

Evropska Unija mi deluje ozbiljno oko kontrole drzavne pomoci u sektoru celika. Dakle, ne verujem da bi Kinezi dosli samo u ocekivanju subvencija. Naravno, drzava moze tu i tamo da favorizuje Zelezaru, ali buduci da je njima domace trziste najvise 10%, ne vidim kako bi to mogao da bude glavni motiv za dolazak.

Mislim, ko zna, i ta kineska odluka bi sustinski bila politicka, tako da su mozda spremni da rade i za gubutkom iz ko zna kog politickog razloga.

Sto se Zeleznica tice, trebalo bi da se uskoro otvore pruge za tudje vozove. Neki DB Schenker lako moze da im preuzme posao oko Zelezare. Cak moze Zelezara i sama da kupi voz i da prevozi svoju robu, mozda bi im se cak i to isplatilo.

Pavle Mihajlović said...

Marko, slažem se, ali postoji čitav niz mehanizama kako država može favorizovati Železaru "oko" regulacija EU.

Što se tiče Železnice nije baš takva situacija, jer je problem u tome što nema ni lokomotiva, ni dobrih pristupnih pruga ni dovoljno vagona. DB Scheneker može da reši problem vagona i ja bih bio veoma srećan zbog toga jer bi time rešili domaće probleme, ali loše pruge i lokomotive ostaju značajan problem koji je trenutno, bez ozbiljnog restrukturiranja Železnica i investicija nerešiv.

Shodno tome, bilo ko da kupi Železaru mora da se izbori sa tim problemom i nije tako lako rešiv. Osim da privatizuješ celu Železnicu što se svakako neće desiti.

Meni kupovina Železare od strane Kineza ne deluje realno jer nema tržišta za čelik, infrastruktura, broj radnika, pozicija najbližih rudnika i/ili izvora uglja i ekonomska situacija u zemlji ne čine Železaru konkurentnom ništa posebno od čitavog niza drugih koje su propale po Evropi. Ta investicija bi se Kinezima jedino isplatila ako bi taj manjak konkurentnosti država zalila sa subvencijama /preferencijalnom pomoći i sl. Kao što je Srbija podmazala FIAT tako će morati i Železaru ako želi da zadrži 5.350 radnika i proizvodnju.

Pozdrav

Leonardo Sanchez said...

Pozdravljeni, jaz sem gospod Leonardo Sanchez, zasebna posojila posojilodajalcu, ki daje priložnost posojila Življenjska doba. Ali potrebujete nujno posojilo, da počistite svoje dolgove, ali potrebujete kapitalsko posojilo za izboljšanje vaše podjetje? Ste že zavrnjena z bankami in drugimi finančnimi agencijami? Ali potrebujete konsolidacijsko posojilo ali hipoteko? Ne iščite več, ker smo tukaj za vse vaše finančne težave v preteklosti. Mi posodiš sredstev za posameznike, ki potrebujejo finančno pomoč, ki imajo slabo kreditno ali potrebujejo denar za plačilo računov, da vlagajo na poslovanje v višini 2%. Želim uporabiti ta medij, da vas obvestim, da smo postal zanesljiv in upravičenko pomoči in bo pripravljena, da vam posojilo. Torej pišite nam danes po e-pošti na: (Sanchezloanfirm@gmail.com)