Četvrta revolucija

The Fourth Revolution, John Mickeltwaith & Adrian Wooldridge. Ovo je odlična knjiga koju treba prevesti na srpski. Izdavačka i prevodilačka aktivnost ne-fikcije je u Srbiji relativno živahna, mada mi ponekad nije jasan izbor knjiga. Neću o naslovima i imenima ali se često kad vidim da je nešto prevedeno zapitam zašto je ovo relevantno za srpsko ili hrvatsko tržište.

Četvrta revolucija, dvojice novinara Economista, jeste relevantna za nas i region. Knjiga počinje pregledom istorijskiih osnova kapitalizma i njegovih kolebanja (malo anglocentrično, ali nije daleko od istine). Prvo ide Hobs i rast nacionalnih država kao početak modernog društva; J. St. Mill i klasični liberalizam, a zatim i njegovo razvodnjavanje u istoj ličnosti; Sidney i Beatrice Webb kao nosioci socijal-demokratske revolucije na zapadu, i konačno Milton Friedman kao delimično vraćanje tržišnim osnovam. Teza autora je da je ova četvrta revolucija nedovršena. Socijaldemokratska i hiperbirokratizovana država je stvorila toliko problema da su Regan, Tačer i drugi uspeli samo donekle da uspore trend. Država je na zapadu i dalje veća nego što je i sam Kejns ikada mogao da zamisli i ima mnogo prostora za njeno smanjenje.

Istorijski uvod samo daje okvir: autori se uglavom bave savremenim temama. Ja nisam veliki ljubitelj Economista iako ga redovno čitam: ljubitelj nisam zbog malo dosadnog stila a i težnje da baš sve stave u nekakvu sredinu, da i u crnom đavolu vide dobru i lošu stranu, kao da je srednjaštvo samo po sebi neki pokazatelj intelektualizma i otvorenosti. Ova knjiga nije takva i autori se hrabro upuštaju u eksperimente. Ne ustežu se da kritikuju aspekte demokratije kao sistema, ili da pohvale autoritarni singapurski model. Iz nje se može mnogo naučiti o funkcionisanju države i ekonomije SAD, EU i evropskih zemalja, ali i Singapura, Indije, Kine. Autori imaju zdravorazumsko tržišni stav. Oni jasno kažu "mi nismo libertarijanci", ali smatraju da stvari poput privatizacije zdravstva i vaučera u obrazovanju nalaže zdrav razum.

Knjiga je objavljena u prvoj polovini ove godine ali ostaće relevantna još neko vreme, jer vrlo vešto kombinuje opšti istorijsko-intelektualni okvir sa detaljima savremene ekonomske politike. Ponavljam, idealna za prevod.  

Francis Fukuyama: Political Order and Political Decay

Fukujamino ime se i dalje najčešće pominje u vezi njegovog više od 20 godina starog argumenta o kraju istorije i konačnoj pobedi tržišne demokratije. Ja nemam ništa protiv "one hit wondera" -- naprotiv, jako volim pomisao da se neko, od Harper Lee do Tota Skilaćija, na zemlji pojavio da uradi samo jednu stvar, napiše jednu knjigu ili otpeva jednu pesmu. Ali Fukujama nije od takvih. Iako su mu tada, 1990-ih, predviđali brzi nestanak, Fukujama je vremenom postajao sve bolji. Political Order and Political Decay je nastavak knjige knjige izašle pre tri godine (The Origins of Political Order), ali može se čitati i nezavisno. U prvoj knjizi govori o formiranju i funkcionisanju država i političkih struktura od precivilizacijskih vremena do Francuske revolucije; u drugoj o istim stvarima od Francuske revolucije do danas. 

Ove dve Fukujamine knjige pronicljivije od svega što sam video razmatraju proces nastanka i promene države i njenih institucija. Ekonomisti odavno znaju za važnost institucija, a u poslenjih dvadesetak godina je saznanje o ključnoj ulozi institucija kao pravila igre koja definišu ekonomske ishode, dospelo i u ekonomski neoklasični mejsntrim. Problem je što se, kad počnu da kopaju dublje i zapitaju se o poreklu samih institucija i načinima njihovih promena, redovno zaglave u svom ustaljenom okviru interesa i podsticaja. 

Uzmite možda najpoznatiju knjigu najcenjenijih ekonomista u ovoj oblasti: Zašto zemlje ne uspevaju Acemoglua i Robinsona, koja je, mislim, prevedena i na srpski. Glavna premisa je jedostavna do blama: loše ekonomije su loše jer imaju loše institucije, a institucije su loše jer su ih takvima napravili loši lideri. Namerno, jer hoće da pljačkaju. Dobre ekonomije su sve suprotno od toga. Ovde je moj potpuniji post o njima, a iako su u ekonomskim krugovima prošli sa najvećim pohvalama, Fukujamin prikaz te knjige je bio ubitačan. Sada je jasno i zašto: Fukujama je svojim knjiga pokazao kako se to radi. Formiranje institucija je komplikovana stvari i da bi se takva stvar razumela mora se kopati mnogo dublje od karaktera i podsticaja.

Pošto Fukujama kopa dublje, knjige mu nisu lake za čitanje. Ni za prepričavanje. On nema jednu formulu kojom objašnjava nastanak institucija. Državu vidi kao uglavnom pozitivnu silu i misli da je konsolidacija birokratske klase (od stare Kine i Otomanskog carstva u prvoj knjizi, do Prusije, Japana, SAD i ostalih u drugoj) ključna za funkcionalnost države i posledični ekonomski rast. Sa druge strane, klijentelizam i kasniju birokratsku metastazu vidi kao veliku pretnju. 

Kao i kod svake knjige takvog obima, nije sve jednako vredno i jednako zanimljivo. Nećete izgibiti nit ako požurite kroz dvadesetak strana koje u detalje objašnjavaju kako je Tedi Ruzvelt nekada organizovao šumsku administraciju. Ali to je možda cena ovako nijansiranog pristupa. Ako ste spremni da izdvojite malo više vremena za ovakve stvari, obe knjige (malo kredibilnije drugu, jer je prva izašla pre tri godine i do sada sam i zaboravio šta je tačno bilo u njoj) srdačno preporučujem. 

Rusija i nafta, dodatak

Mnogo mastila je prosuto prethodnih dana, i u "zemlji i u inostranstvu", o tome kako je pad cena nafte bio glavni ili jedini razlog skorašnjeg kraha rublje i ostalih ekonomskih problema Rusije. Među srpskim analitičarima i "analitičarima", to je nadopunjeno i obaveznom srskom zabavom u vidu teorija zavere ko je "oborio" cenu nafte da bi uništio Rusiju tj "gurnuo je u bankrot": Amerikanci, Saudijci, zajedno Amerikanci i Saudijci itd. No, zajedički imenitelj svih tih teorija je da ruski ekonomski kolaps predstavlja posledicu niske cene nafte, kako god da je do nje došlo, tj ko god da ju je "izazvao".

Ovo je u najboljem slučaju delimično tačno, a u pogledu ruskog "crnog ponedeljka" 15 decembra, kad je rublja za dan pala 30% u odnosu na dolar, direktno pogrešno. Mesecima unazad rublja zaista pada kontinuirano sa cenom nafte (iako je pad bio proporcionalno mnogo veći nego 2008). Međutim, 15 decembra  cena nafte je mirovala, ali je rublja pala 30%. Osnovni razlog za najnoviji kolaps rublje, i sve što uz to ide, su zapadne sankcije. Evo zašto.

12 decembra, u petak, ruska vlada je praktično izvršila bailout Rosnefta, najveće ruske naftne kompanije pod upravom Igora Sećina, jednog od Putinovih najbližih drugara. Rosneft se nalazi na listi firmi pod zapadnim sankcijama kojima mu je pristup zapadnim finansijskim tržištima praktično odsečen: to znači da Rosneft ne može da se zadužuje gotovo uopšte (osim vrlo kratkoročno) kod zapadnih finansijera, banaka i drugih finansijskih ustanova. To dalje znači da ima ogomnih teškoća da prevali ("roll-over") dugove novim zajmovima, što je uobičajena praksa. Zato je već u oktobru zatražio bailout od ruske vlade i pre neki dan taj bailout je izvršen, doduše na jedan vrlo "neortodoksan" način. Rosneft je prvo izdao korporativne obveznice u vrednosti od 11 milijardi dolara (ogormna suma, oko 70% svih korporativnih obveznica izdatih u Rusiji prošle godine) sa ponuđenom stopom prinosa za 1.5 pp nižom od prinosa državnih obveznica. Ovo vam može delovati sumanuto jer ko bi normalan kupio kopejku Rosneftovog duga kad zna da je kompanija u čabru i pod zapadnom finansijskom blokadom: ako išta, tražio bi dramatično višu kamatnu stopu nego za državni dug.

Ali, naravno, nije sumanuto, pošto"kupac" Rosneftovih obveznica nije bio nikakav privatni investitor koji se racionalno ponaša nego ruski poreski obveznik. Na dan 12 decembra, ruska centralna banka je dozvolila Rosneftu da iskoristi svoje bezvredne obveznice kao kolateral za nove zajmove od ruskih državnih banaka, da bi došao do para da vrati svoj spoljni spoljni dug (Rosenft je ekstremno zadužen na Zapadu, samo prošle godine oko 40 milijardi, a preko 10 milijardi tog duga dospeva na otplatu pre kraja ove godine). Prevedeno na jednostavniji jezik to znači da će država štampati 11 milijardi dolara u rubljama i dati ih preko bankarskog sistema po drugarskim kamatnim stopama Rosneftu, koji će onda iskoristiti te rublje da kupi dolare da bi vratio dug zapadnim bankama. A to će da izvrši dodatni pritisak na kurs rublje. Videvši šta se sprema, tržišni akteri su zaključili da je vreme da se otarase viška rublji, pošto će im u bliskoj budućnosti vrednost ionako dodatno opasti. I otuda panika i rasprodaja rublje i kupovina deviza početkom prošle nedelje. Ne zbog cene nafte koja se praktično nije ni mrdnula.

Još nešto o Rusiji

Mnoge stvari u ruskoj ekonomiji su široko poznate i stanu u nekoliko ključnih reči: nafta, gas, oligarsi, korupcija. Jedan političko-ekonomski problem na koji se retko ukazuje pažnja je inkorporacija elita. Patrimonijalizam ide van usko finansijskih tokova; država kontroliše intelektualne elite uključivanjem istih u sistem. Sav novac ide odozgo, iz naftno-gasne slavine, u sektore od akademije do kulture i medija. Samo ponekad je kontrola direktna, najviše u slučaju medija. U drugim oblastima državna ruka ne davi nego hrani i elite joj se same priklanjaju.

Pre par godina je Medvedev, u nezapaženoj vesti, objavio listu svojih spoljnih savetnika. Ono što je meni zapalo za oko je da je samo na toj jednoj listi bilo sigurno 30-40 imena. Među njima su bili i mnogi pošteni akademski ljudi za koje znam da su imali vrlo malo ili bukvalno nikakvog dodira sa Medvedevim. Ali kad vas premijer proglasi savetnikom, ako vam uz taj status kaplje neki novac praktično ni za šta, i još ako znate da cena odbijanja saradnje može da bude visoka, nije pametno mnogo se buniti. Sada dodajte "savetnike" svih drugih funkcionera, konsultante preduzeća poput Gasproma, i imate sliku. Stvari delom tako funkcionišu i u Srbiji i u drugim zemljama (konsultanti Telekoma ne prestaju da se bune protiv privatizacije), ali u Rusiji je sa tolikim parama koje dolaze odozgo to mnogo izraženije.

Problem je samo što za tu vrsti patrimonijalizma treba para, a Rusija sada polako ostaje bez njih. Putin je imao sreće kao malo koji političar u 21. veku. Čim je došao na vlast cene nafte su skočile i ostale na visokom nivou sve do sadašnjeg pada. Sa ovom vrstom ekonomske krize, padom cene nafte i posledičnim padom budžetskih prihoda i rublje, karakterističnom za Rusiju u skorijoj prošlosti, on se još nikad nije suočio. Da je Jeljcin ranih 90-ih, kad je Rusija tokom nekih godinu i po stvarno pokušavala da izvede reforme, imao tako povoljnu cenu nafte neke istorija bi danas izgledala drugačije.

Nafta i rublja

Deo ruskog problema su zapadne sankcije, drugi problem su sopstvene kontrasankcije, ali glavni problem je prepolovljivanje cena nafte u poslednjih nekoliko meseci. Rublja se strmoglavila zajedno sa cenom nafte. Centralna banka je sinoć podigla ključnu kamatu sa 10.5% na celih 17%, što bi trebalo da podstakne ostanak u rubljama umesto njihove prodaje.

Za razliku od Srbije Rusija nije indeksirana u stranoj valuti; kurs dolara i evra se gledaju ali se plate i druge vrednosti mere u rubljama. Depresijacija rublje zato ima efekta, negativnog na unutrašnji standard ali pozitivnog što se tiče spoljnog prilagođavanja. Ima mišljenja da je za zemlje poput Rusije najbolji oblika kursa upravo fiksiranje za cenu nafte i gasa. Pad rublje zajedno sa cenom nafte u tom smislu nije problem nego prednost plivajućeg kursa.

Međutim, jučerašnji pad valute od 11% u jednom danu je nešto više od fluktuiranja kursa i zajedno sa ostalim vestima, posebno pominjanjem zloglasnih kapitalnih kontrola, već miriše na paniku. Centralna banka može doneke da brani kurs prodajom deviza ali Rusija -- čudno za zemlju koja tolike godine profitira od visoke cene nafte -- i nema preterano velike zalihe toga. Država godinama troši kao pijani mornar, zimska olimpijada u Sočiju je po potrošnji pobila rekorde svih prethodnih olimpijada, a pre par godina je samo na renoviranje Boljšoi teatra otišlo skoro milijardu dolara. Sada zajedno sa ne tako likvidnim sredstvima iz suverenih fondova ima oko $400 milijardi rezervi, što je manje od jednog godišnjeg budžeta. A likvidnih deviznih rezervi, kad se oduzmu fondovi, upola manje. Zaključak je, Rusija ni nema drugog izbora nego da dozvoli ovakav pad rublje.

O državnom bankrotu je prerano govoriti jer javni dug nije veliki. Ali pad vrednosti rublje uz dalje niske cene nafte znače veliko unutrašnje prilagođavanje. A to u Rusiji ume da ima političke posledice. 

Postskriptum

Šta nosi budućnost ne znamo, ali u svom osnovnom obliku svetska ekonomska kriza je završena. Finansijski sektor se oporavio i najveće zemlje su izašle iz recesije. U knjizi "Svetska ekonomska kriza" detaljno opisujem kako različite škole mišljenja gledaju na ekonomiju uopšte i kakva krizna rešenja iz toga slede. Kratko i grubo, kejnzijanci misle da fiskalna politika dominira i preferiraju fiskalna rešenja; monetaristi vide monetarnu politiku kao glavni pokretač ekonomije u dobru i u zlu.

Na kraju 2014. mislim da se teško može sporiti sledeće. Fiskalni stimulus je oproban, ponajviše u Americi i završio se gubljenjem novca i vremena. I dalje ima investiranih kejnzijanaca koji će odluku stimulusa braniti, ali nesporno je da se posle prve ture politika stimulusa izgubila iz javne debate i u Americi i bilo gde u svetu. Posle već negde 2011. niko više nije dalje razmatrao nastavak politike stimulusa. 

Sa monetarnim stimulusom je drugačije. Šta god da mislite o kvantitativnoj ekspanziji (QE), činjenica je da je Fed posle prve ture okrenuo još dve, da su usledili Japan i UK i da se na kraju i ECB, najkonzervativnija centralna banka na svetu, spremila da to uradi. Nije ni čudo, jer se monetarna politika pokazala ključnom u diktiranju makro kretanja. U SAD ni uporne brljotine administracije od finansijskog sektora do zdravstva nisu uspele da zaustave povoljne trendove, a u Evrozoni je upravo restriktivna monetarna politika usporila rast jednih a druge opet gurnula na ivicu bankrota. Sada i ECB to shvata i sa tim, moj zaključak je da se ekonomska politika u praksi udaljila od kejnzijanstva i približila monetarizmu. 

Nije bitno da li je ovo veštački oporavak i da li je monetarna ekspanzija dobar recept. Debata se i nije vodila oko toga, nego oko pitanja šta je od dve vrste makroekonomske politike uticajnije. Treba, međutim, ponoviti i da predviđanja hiperinflacije od strane grupe austrijanaca nisu došla ni blizu ostvarenja. Inflacija nije ni jednom izašla iz uobičajenih okvira i pokazalo se da su tržišta, koja sve vreme nikako nisu predviđala inflaciju, bila u pravu. I ne samo da inflacije po standardnim merilima nema već su i cene zlata, nafte i druge robe pale ili i dalje padaju. 

Kejnzijanizam ne radi; monetarna politika je dominantna i monetaristi su najpouzdaniji makro prognozeri; a austrijancima bi dobro došlo da malo manje slušaju gurue i proroke a više se oslone na sopstvenu analizu i, ironično, kao u slučaju predviđanja inflacije, na sud tržišta. 

Mladost & ludost

Žuta štampa je konačno smanjila porciju naslađivanja  tragedijom koja se desila kod Carske ohote. Čula su se različita gledišta, a rešenje nam je ponudio dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Elem, da se ne bi dešavalo da nam mladost gine, najsigurnije je da joj se zabrani da vozi u noćnim satima. Ja mogu samo reći  da je ovaj predlog loš, a u privatnom razgovoru bih ga nazvao i nešto slikovitije i oštrije.
Troje mladih ljudi nije poginulo zato što su mladi, niti zato što je bio mrak, niti zato što je put neosvetljen i završava se na keju na Adi Huji, nego zato što je vozač seo da vozi mrtav pijan. Dakle, uzrok pogibije je vožnja u alkoholisanom stanju, jedan od dva vodeća uzroka saobraćajnih nesreća s smrtnim ishodom. Njegovi saputnici su poginuli zato što su prenebregli elementarnu stvar da kada sednete da se vozite sa nekim ko je mrtav pijan, odrekli ste se svog života i krenuli da igrate ruski rulet. To se zove elementarna lična odgovornost i uračunljivost. I tu nema dodataka. Nije kriva mladost, kriva je neodgovornost. Nisu krivi putari što nisu postavili zaštitu na svakom mestu gde bi pijani vozač mogao da završi svoj i tuđe živote. Nije kriva noć. Nisu krive konjske snage, izuzetno korisna stvar kada je koristite na pravi način. Ako je neko kriv, to je sudstvo koje nije uspelo da sankcioniše bahaćenje jednog vozača koje je trajalo dve godine i  oni koji su mu omogućili da se tako ponaša.
Rešenje je da se vožnja u alkoholisanom stanju drastično kažnjava, kao klasičan vid izazivanja opšte opasnosti. Da kada vozite sa, na primer, jednim promilom alkohola u krvi ili određenim ekvivalentom opojnih droga, budete proglašeni za počinioca krivičnog dela, a da automobil koji vozite bude sredstvo kojim vršite krivično delo. I da to važi jednako za sve, bez obzira koliko godina imate, da li vozite danju ili noću, imate juga ili BMW. I to je kraj.
Loše je još mnogo toga. Najumiveniji tabloid u Srbiji piše kako ministar može da uvede gore pomenutu stvar. Hvala bogu ne može, postoji parlament i procedura izmene zakona, jedna lepa tekovina zvana podela vlasti. Umesto da se razmisli šta je rešenje i šta su uzroci problema nude se instant rešenja koja se zasnivaju na selektivnoj represiji, idiotskim zabranama i koja idu niz dlaku soju ljudi koji bi najviše voleo da se svaki dan igra katrana i perja.

I daleko od toga da je ovo najveći problem koji  imamo kada je reč o sigurnosti života i imovine.