Put nade

Eh, kakve su sve impozantne karijerne reference možda propuštene, a vreme traćeno u kojekakvim regionalnim časopisima.

http://www.iflscience.com/technology/journal-accepts-paper-reading-get-me-your-fucking-mailing-list

Možda je struktura rada odveć koncizna, ali je svakako dosledna. Manje je definitivno više, a sve je potkrpeljeno odličnom vizeulizacijom. Pristupje potpuno originalan. Jedino što je problem da li je ovo plagijarizam ili pokušaj da se nekome smesti samoplagiranje.

Teorija odlučivanja

Željka i ja imamo veoma ambiciozni papir o teoriji odlučivanja -- predlažemo potpuno novu teoriju. Samu teoriju razvila je Željka, a ja sam malo pomogao sa ekonomskom stranom priče. Ukratko, u mejsntrim ekonomiji prihvaćen je jednostavni neoklasični model, za koji mislimo da je nerealističan, sterilan i pogrešan u predviđanjima. Psiholozi Tverski i Kaneman su to odavno uvideli i predložili drugačiji model, prospekt teoriju, koja je onda postala osnova danas veoma popularne bihevioralne ekonomije. Naš papir kaže da ni to ništa ne valja i predlaže potpuno novu (akcija-oklevanje) teoriju izbora koja drastično odstupa od prve dve. Teorija je manje precizna, ne daje egzaktna predviđanja, ali je zato realističnnija, robusnija i univerzalnija.

Akcija-oklevanje teorija tretira odlučivanje kao subjektivno i situaciono, što je veoma kompatibilno sa tradicijom austrijske ekonomske misli shvaćene u najširem smislu (dakle, uključujući i Buchanana, Knighta, McCloskey i druge srodne duše). Kao što rekoh, papir je ambiciozan i kao takav ima velike šanse da bude ignorisan, ali zato i mogućnost da na kraju postane vrlo uticajan.

Sadašnju verziju rada možete naći ovde. 

Ctrl+P = +∆RSD/EUR

Primetili ste da je ovih dana kurs evra značajno ojačao i pored intervencija NBS na međubankarskom tržištu. Juče sam zbog toga što evro skače otišao da pokupim keš sa bankomata pa do menjačnice. Imao sam šta da vidim. Set novih, novcatih novčanica, još su mirisale na farbu, crvenih Vajferta. Kuriozitet je da su novčanice bile poređanje po rednom serijskom broju AD 0626411, AD 0626412, AD 0626413 i tako dalje. Zanimljivo je i to da su, barem kako piše na novčanici, printane za vreme guvernera Šoškića 2011 godine.

Da li su te novčanice sada printane po ranije rezervisanim serijskim brojevima, pa su stajale u sefu NBS ili sefu moje banke ne znam. Naravno uvek postoji ona zastrašujuća mogućnost da se neko u NBS i Vladi setio starog recepta oporezivanja građana kroz printanje para, a da se kroz manipulisanje serijskim brojevima to prikrije. Ne verujem da je to slučaj al ko zna.

Nakon kratke razmene na twitteru došao sam do info da nisam jedini koji je uhvatio nove novčanice koje su poređane po serijskim brojevima. Da ne bude da baronišem vidite sliku:

Ovo može da bude alarmantni signal a može da bude i slučajnost. U svakom slučaju, treba pogledati i šta se dešava sa monetarnim bilansom zemlje. Da, postoji kriza i počinje nova recesija u EU i raste neizvesnost. Visok nam je dug, plaćamo kredite i to su sve kapitalni odlivi a investicija nema pa se istorijski visok suficit istopio. Ostao nam je samo, nešto manji nego ranije, ali i dalje značajan, deficit tekućeg računa. Sve u svemu, uz štampanje para i plitko tržište, visoku evroizaciju, sjajni poligon za slabljenje domaće valute.

A NBS je svakako bila aktivna poslednjih 6 meseci. Do sada je od početka godine intervenisala na međubankarskom tržištu mnogo puta i preko milijardu era prodatih ako me matematika dobro služi. Takođe došlo je i do štampanja para i to je neupitno. Dinarski primarni novac je u periodu mart-septembar porastao 10,9%, a keš novac u opticaiju 11,2% prema podacima NBS. Jeste to manje nego što je taj rast umeo biti prethodnih godina, ali sa rekordno niskom inflaciom, i domaćom u dinarima i stranom u evrima, sa padom ekonomske aktivnosti, tempo rasta novčane mase je brži relativno prema nominalnom BDP nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim periodima. Ovo je verovatno prvo i osnovno objašnjenje trenda pada vrednosti dinara u 2014 godini (izvor, kamatica.com).

Ovaj trend se odlično poklapa sa trendom porasta novčane mase, (rastom keš novca u opticaju i smanjenju dinarskih rezervi banaka kod NBS). Dakle, ako vam je novčanik nešto tanji ovih dana zbog jačanja evra, ako vam novčanice u rukama ne šuškaju već su glatke i mirišu na sveži print, javite se G. Jorgovanki Tabaković. Nadam se da joj se neće ukočiti prsti od kuckanja Ctrl+P. Ako NBS krene ozbiljnije u štampanje para, kukala nam majka.

Dan (kratkotrajnog) mira

Danas se obeležava stogodišnjica I svetskog rata, na dan kada je potpisano primirje u Kompijenju. Pošto ništa nije toliko živo kao istorija, ovo jeste bitan dan za Evropu, pa i za nas. Veliki rat je bio prva svetska klanica - do tada su ratovi bili ograničeni na jedno ili dva bojišta i trajali su par meseci tokom godine kada su vrmenske prilike dopuštale ratovanje, vojske su bile relativno malobrojne i sastojale su se uglavnom od profesionalaca i dobrovoljaca. Razvoj putne infrastrukture koji je dopustio brzo kretanje velikom broju ljudi kao i nastanak i razvoj nacionalne države kao primarnog oblika organizacije poltičkih zajednica u Evropi (u tom trenutku su samo Austrou - Ugarska monarhija i Rusko carstvo bile zemlje izuzeci, mada je i kod njih bilo jakih pokreta za stvaranjem nacionalne države, kako kod manjina tako i u većinskim narodima) koji je uveo obavezno služenje vojnog roka i mobilizaciju celokupnog društva za ratne potrebe, doveli su do ratnog sukoba koji je bio do tada neviđenih razmera, po broju žrtava i korišćenju sile. Osim toga, Veliki rat je bio na razmeđi viteških turnira srednjeg veka i masovne klanice Drugog svetskog rata: prema zarobljenicima se uglavnom čovečno postupalo, poginulim neprijateljskim zarobljenicima se dizao spomenik dok je istovremeno masovno korišćena artiljerija i po prvi put, bojni otrovi. Ono o čemu se malo vodi računa je to da ratni sukobi nisu svuda isti.

Rat je na Zapadnom frontu, kolonijama, na Istočnom frontu, Bliskom istoku ili Balkanu potpuno drugačijeg karaktera. Na Zapadnom frontu se vodi moderan rat: rovovski, sa velikom upotrebom artiljerije i novih tehnoloških izuma - aviona i tenkova, sanitet je visokom nivou te vojnici čak dobijaju i odsustva sa fronta sa vremena na vreme. U ostalim krajevima se vodi 19-ovekovni rat: više ljudi umire od bolesti (tifusa i kolere) nego od direktnih ratnih dejstava, na odsustvo se sa fronta ide uglavnom na lečenje posle ranjavanja, sanitet je na jako niskom nivou - nema lekova i nema lekara. Istovremeno se vrše veliki zločini protiv civilnog stanovništva - Austrijanci u Mačvi, Bugari u Istočnoj Srbiji i Makedoniji, Turci nad Jermenima i ostalim hrišćanima u Maloj Aziji (uz šuckore u Bosni, ovo je jedan od retkih primera zločina nad sopstvenim građanima).

Druga stvar koja se previđa je da su zemlje ratovale iz različitih razloga, i da je posledično i politika sećanja prema tom ratu drugačija.

Skoro sve zemlje ratuju zbog svojih manje - više predatorskih interesa: Britaniji štiti kolonije od Nemačke, Francuska da povrati Alzas i Lorenu za koje samtra da su njene a ne nemačke, Italija želi da vlada Jadranom, Rumunija delove Ugarske naseljene Rumunima, Rusija da održi status velike sile koji je poljuljan u ratu sa Japanom i neuspelom radničkom revolucijom, Nemačka da se konačno afirmiše kao svetska sila i proširi svoje kolonije, Turska da povrati barem neke od izgublneih teritorija na Bliskom istoku, Austro - Ugarska ovo možda vidi kao rat u kome može da se oslobodi od centripetalnih snaga koje žele da je reformišu po nacionalnom ključu ili čak razbiju... samo Srbija, Belgija i Crna Gora vode odrambeni rat, zato što ih je neko napao.

Ono što se u Srbiji često zaboravlja je to da je Prvi svetski rat samo za te 3 zemlje onaj gde se ne dovodi u pitanje ko su ''dobri i loši momci''. Zbog toga je javno mnjenje, ili barem istoričari i političari, okrenuti tome da se stalno ističe to da je ''Srbija uvek bila na strani saveznika'', ''na pravoj strani'' itd. Nije, jer za razliku od Drugog svetskog rata gde su se sukobljavale liberalne demokratije i fašizam (uz uključivanje Sovjetkog Saveza od 1941. koji je najviše doprineo porazu Nemačke u Evropi), u Prvom svetskom ratu su se međusobno sukobljavale zemlje istih ili veoma sličnih društvenih uređenja i ideologija.
  
Najbolja stvar koja se može reći za svaki rat je to što se završio. Ne ponovio se.     

Šešelj

Od Magna Carte do 11 godina pritvora. Za nekoga ko se dobrovoljno predao i ko je optužen za organizaciju i huškanje, ne i neposredan zločin. Na to se svela zapadna civilizacija.

Na žalost, sposobnost apstraknog mišljenja je retka zverka. Nije svima lako pojmiti da je za ove svrhe apsolutno nebitno ne samo kakav je čovek Šešelj nego i šta je radio i za šta je optužen. Za decenijski pritvor bez presude, bar u poslednjih nekoliko vekova na zapadnoj hemisferi, nema opravdanja. 

Šešelja nije niko na zapadu ciljao, on je politički uglavnom zaboravljen. On je samo upao u neki kafkijanski proces između tužilaštva i sudija, u instituciji koja ne crpe domaći demokratski legitimitet niotkuda, za koju niko osim samih birokrata koji za nju rade nije stvarno zainteresovan. 

Ovo je posebno važno za mnoge liberalno orijentisane ljude koji imaju bezrezervnu veru u zapadne političare. Habeas Corpus i bilo koje građanske slobode nisu nastale dobrom voljom zapadnih lidera. Umesto toga, izrodile su se iz unutrašnjih sukoba. Države su bile primorane da na garancije sloboda pristanu. Do današnjeg dana sloboda pojedinca se na Zapadu i drugde nekako održava ne dobrom voljom i visokom svešću političara, već isključivo pritiskom javnog mnjenja, civilnog društva i glasača. Svako malo neko tamo pokušava da hapsi i otima, ali se civilno društvo relativno uspešno opire.

U internacionalnim stvarima nema tako jakog civilnog društva. Imate svesne ljude i heroje poput Glena Greenwalda, ali je pritisak osetno manji, glasači su manje zainteresovani za daleke zemlje i bez ličnog iskustva jako im je teško da zaista shvate šta se na drugim mestima dešava. Kako, na primer, izgleda decenijski pritvor ili kako izgleda kada naoružani dronovi lete iznad vašeg sela. U takvim stvarima političarima i državnim službenicima prolaze stvari koje u domaćoj politici ne bi prošle. Zato liberali treba da povremeno preispitaju sebe i vide šta tačno podržavaju. Zapadne političare ili zapadne vrednosti? Haški tribunal ili Habeas Corpus? Nekad su te stvari u konfliktu. 

Slonovski cunami

Izvrsne vesti ove noći. Definitivno je završeno sa jednim od najvećih skretanja SAD ka evropskim praksama u vođenju države započeto izborima 2008. godine. Nakon osam godina republikanci imaju većinu u oba doma Kongresa i lep zamajac pred predsedničke izbore 2016. godine. Rezultati za Senat još uvek nisu do kraja poznati jer se Virdžinija potpuno neočekivano broji do kraja, iako su ankete pokazivale da je "verovatno demokratska". Aljaska još uvek nije rešena, dok će se u Luizijani ići u drugi krug (drugi krug za apsolutnu većinu postoji u Luizijani i Džordžiji) gde je pobeda republikanaca zagarantovana. Sve u svemu, republikanci neće imati manje od 53 mesta u Senatu, a moguće je da bude i celih 55, što je iznad svih predviđanja. Posebno je potrebno podvući dobijanje apsolutne većine u Džordžiji, pobedu republikanskog kandidata u Kanzasu nad nezavisnim kandidatom koga su podržale demokrate, kao i pobedu u Severnoj Karolini koja je po anketama bila "verovatno demokratska". Države koje su bile ključne za pobedu Obame 2012. godine, kao što su Kolorado i Ajova nisu više plave. Mejn je takođe crven, ali to ne znači nužno da će takav biti i u trci za predsednika 2016. godine.

Predstavnički dom je za sada iznad očekivanja. Za sada republikanci imaju sigurnih 242 mesta, demokrate 174, a 19 duela se još uvek broje. To najverovatnije vodi najvećoj većini republikanaca u Predstavničkom domu u poslednjih nekoliko decenija. Biće interesantno videti i kakav je odnos ukupnih glasova na nacionalnom nivou.

I u trci za guvernere odlične vesti. Za sada će broj crvenih država biti minimum 31 (do sada 29), plavih će biti 15, dok su trke još uvek neizvesne na Aljasci, Koloradu, Konektiketu i Vermontu. Poseban uspeh su pobede na Floridi i Ohaju, koje su veoma bitne za pobedu na izborima za predsednika 2016. godine. Dosta je pobeda u inače plavim državama kao što su Ilinois, Merilend, Mejn, Nju Meksiko, Mičigen i Viskonsin.

Sve u svemu, slon je u modi.

Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):

Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.