Novi bankrot Argentine

Argentinska ekonomska politika pod Kiršnerima je pogubna, ali ovde nije u tome stvar. Argentina redovno plaća dospeli dug, ali je od danas u tehničkom bankrotu zbog čudnih sudskih odluka suda u Njujorku - a njujorški sud je nadležan jer su emitovane obveznice po zakonima te države.

Naime, posle čuvenog bankrota iz 2002, Argentina se, kao što to kod bankrota biva, nagodila sa kreditorima da im umesto pune isplati određenu manju sumu i u to ime im izdala nove obveznice. Taj dug je Argentina od tada redovno plaćala. Međutim, nisu svi pristali na dogovor i jedan deo duga, nekih $15 milrd je završio kod tzv. lešinarskih fondova -- onih koji su rešili da se ćeraju po sudovima i nekako probaju da naplate punu sumu duga. 

Sada je jedan njujošrki sudija odlučio da fondovi zaista imaju pravo na punu sumu -- ali, važnije, i to da se sva isplata svim poveriocima Argentine, uključujući i one koji su pristali na prethodni dogovor i sada imaju nove obveznice, blokira. Tako je Argentina sada u situaciji da može i hoće da plaća svoj dug ili bar njegov najveći deo, ali da to legalno ne može. Time je stvoren presedan. Ovo je neuobičajena odluka, a mnogo je obveznica emitovano po njujošrkom zakonu.

Meni su ovi bankroti interesantni jer nisam načisto ni kada i da li države uopšte treba da plaćaju svoje dugove. Recimo, mislim da je moralno, a i ekonomski, opravdano ne vraćati dugove prethodnih kriminalnih režima. Ali gde je granica? Koliko prethodna vlast treba da bude nelegitimna da bi neprihvatanje duga bilo opravdano? Sadamove dugove Irak ne treba vraćati. A Miloševićeve? Menemove? Bilo kog prethodnog režima koji je smenjen zbog neodgovornog trošenja? 

U slučaju Argentine odluka suda je posebno sporna jer nanosi štetu poveriocima koji su prethodno pristali na dogovor i koji sada ne mogu da naplate svoj već smanjeni dug. Zbog jedne grupe kreditora koji nisu pristali na dogovor, fondova "lešinara" koji su kupili taj stari dug i nadali se pravnom rešenju, blokira se transakcija koju obe strane, Argentina i vlasnici novih obveznica žele. U redu je što sudija misli da se stari poverioci moraju namiriti u potpunosti, ali sporno je što nove poverioce koristi kao taoce u sprovođenju te odluke. 

Da stvar bude komplikovanija, nove, zamenjene obveznice imaju klauzulu po kojoj svaki eventualni dogovor koji važi za vlasnike starih nezamenjenih obveznica, važi i za njih. To Argentinu dovodi u bezizlaznu situaciju -- ako popuste fondovima lešinarima, onda svi drugi mogu da aktiviraju ovu klauzulu što će onda svejedno odvesti zemlju u bankrot. Sve to, počev od odluke suda, je stvarno čudan splet okolnosti i odluka pred Argentincima objektivno nije laka. Argentinska vlada je prethodnih godina napravila niz gluposti, ali ovog puta nije sve njihova krivica. 

Stock Flow Adjustment

Radi se o prilično tehničkom pojmu, ali koji je ipak bitan. Evo kako ga objašnjava jedan MMF-of dokument:

When public finances are strained governments might be tempted to engage in creative accounting in order to enable an increase in government liabilities without driving up the reported budget deficit. Such transactions could take the form of capital injections into public companies, thereby pushing spending to entities excluded from the fiscal accounts. This behavior would lead to persistent and positive discrepancies between the annual change in gross public debt and the budget deficit. Such discrepancies are commonly referred to as stock-flow adjustments, which, if positive, could lead to ex-post upward revisions of deficit levels.

Dakle, radi se o razlici između godišnjeg prirasta javnog duga i deficita.

U idealnoj situaciji, ta dva broja treba da budu jednaka - ako je godišnji deficit 1 mlrd EUR, javni dug bi trebalo da se poveća za 1 mlrd. U praksi, naravno, ima odstupanja. Recimo, ako se deficit finansira prihodima od privatizacije, dug neće porasti. Ili, može da ima vremenskih razgraničenja. Recimo, država se zaduži za 1 mlrd EUR u decembru, dug se poveća, ali se pare ne potroše, već se prenesu u sledeću godinu. Dakle, trebalo bi izvršiti korekciju za razliku početnog i krajnjeg stanja na računu. Takođe, kurs može da igra ulogu - spoljni dug, iyra\en u domaćoj valuti će se povećati (ili smanjiti) ukoliko dođe do depresijacije (apresijacije) valute, čak i ako nema deficita (suficita). Ali, verovatno glavno odstupanje nastaje zbog transakcija sa državnim preduzećima i bankama.

Šta nam kažu podaci za Srbiju (podaci za deficit i javni dug sa sajta Ministarstva finansija)? Ukratko, kažu nam da je dug rastao znatno brže nego što nam to podaci o deficitu pokazuju.

Na grafikonu su prikazana poslednja dva reda, deficit i prirast duga kao procenat BDP (prirast prikazan sa negativnim znakom da bi se lakše poredilo sa deficitom).

Šta može da se vidi sa grafikona?

Sve do 2010, stvar je manje-više dobra. Godina 2005. je čudna (imamo suficit uz rast duga), ali to možda može da se objasni ili nekim zaduživanjem pred kraj godine, ili (možda, ne sećam se) proglašavanjem nečeg novog za javni dug (recimo, neki stari dug za penzije, ili tako nešto). Sledeća godina, 2006. je rezultat prihoda od privatizacije - imali smo deficit, ali je dug značajno smanjen (deo para od Mobtela, čini mi se trećina ili četvrtina, ne sećam se tačno, je iskorišćena za otplatu duga). Slično i u 2007. i 2008. godini. U 2009. nije bilo prihoda od privatizacije, ali rast duga i deficit su skoro identični. I onda, od 2010. kreće problem. Razlika između deficita i prirasta duga u periodu 2010.-2013. je skoro 13% BDP.

Kako je to moguće, da dug poraste znatno više nego što iznosi deficit? Razlog se dobrim delom krije u depresijaciji kursa, a ostatak je nastao zbog računovodstvenog tretmana garancija javnim preduzećima i u tretmana dokapitalizacije i "rešavanja" problematičnih banaka.

Recimo da država izda garanciju Srbijagasu u iznosu od 2% BDP. Po našim zakonima, to se knjiži kao povećanje javnog duga, ali se (prema domaćoj interpretaciji) ne knjiži kao izdatak.  Samim tim, nije ni prikazano u budžetu (kao, recimo, subvencija Ministarstva energetike Srbijagasu). Takođe, ako država dokapitalizuje bilo koju banku, to se ne smatra izdatkom, već "nabavkom finansijske imovine".

Po međunarodnim računovodstvenim standardima za javne finansije (GFS 2001) garancije firmama za koje postoji visoka šansa da neće moći da vrate dug treba da se knjiže kao subvencija, a isto važi i za dokapitalizaciju neke propale banke. Dobro, to su standardi, a koliko su ih druge zemlje poštovale? Izgleda, ne baš mnogo. Evo šta kaže citirani MMFov dokument:

The paper finds that many countries recorded persistently positive and large stock-flow adjustments over the past three decades. Moreover, in most countries public debt stocks have increased more than their accumulated deficits over time, suggesting that stock-flow adjustments are a key determinant of debt dynamics. A decomposition of debt changes illustrates that over the last three decades, stock-flow adjustments were a significant source of debt increases, but played a minor role in explaining debt decreases. This asymmetry is surprising, as any number of factors—privatization, and the impact of exchange rate appreciation on the value of foreign currency liabilities, to name two—could lead to downward stock-flow adjustments to the debt. This finding is consistent with the view that government might engage in off-budget operations in order to hide the impact on the deficit of transactions that increase debt, while they are quite willing to let debt reducing measures pass through the budget. Reputational concerns associated with missing numerical budget balance targets, which historically have received more attention than public debt targets, might be one factor underlying this behavior.

Legal tender u Zimbabveu

Aleksandar Makedonski je prvi uveo legal tender, tj zvanično sredstvo plaćanja pošto je osvojio skoro ceo Grcima poznati svet. Verovatno nije ni slutio da će to posle njega gotovo postati moda. Danas, skoro svaka država na svetu ima zakonsko sredstvo plaćanja (ja barem ne znam nijednu koja nema). Ponekada to nije nacionalna valuta nego se koristi tuđa valuta (primeri dolarizacije ili evroizacije), ponekada postoje 2 zvanične valute mada je to jako retko (uglavnom zato što loša valuta biva istisnuta od one bolje), nekada se istovremeno koriste dve valute iako je samo jedna zakonsko sredstvo plaćanja (npr u Hong Kongu je u uograničenoj upotrebi pored hongkonškog dolara i kineski juan, kao što i na Kosovu ponegde cirkulišu dinari). Međutim, Zimbabve je postavio novi rekord jer je usvojio 8 valuta kao zakonsko sredstvo plaćanja: kineski dolar, južnoafrički rand, botsvanska pula, britanska funta, australijski dolar, kineski juan, indijska rupija i japanski jen.

Zimbabve je poznat po velikoj hiperinflaciji koji je pretekla čak i našu, tokom 2008. Početkom 2009. je dozvoljeno da se zvanične transkacije vrše u bilo kojoj valuti, da bi u aprilu zimbabveanski dolar bio bio potpuno povučen iz upotrebe kao zvanična valuta. Za libertarijance (barem one koji ne sanjaju povratak na zlatni satndard) ovo je zanimljiv eksperiment, u duhu Hajeka. Sa 8 valuta, putem dugogodišnje prakse i stupanja u novčane transakcije, pronaći će se valuta koja na najbolji način zadovoljava potrebe ljudi u toj zemlji.

Jednostavno objašnjenje dugogodišnjeg konflikta

http://www.israelvideonetwork.com/the-most-important-video-about-israel-ever-made

Indeks fragilnosti i Srbija

Indeks fragilnosti meri ranjivost države na raspad ili konflikt. Ukratko, on predstavlja ponder od 12 indikatora od koji svaki nosi po 10 bodova, tako da je masimalan skor 120. Pošto je podešen tako da meri nestabilnost, što neka zemlja ima više bodova, to je nestabilnija. Više o metodologiji ovde.

Ovaj indeks ne objašnjava previše i ponekada može dosta da pogreši. Na primer, u 2011. Sirija se za svoje uslove dosta dobro kotirala na ovom indeksu sa 85,9 bodova a onda je došlo do građanskog rata koji još uvek traje. Takođe, Severna Koreja je tradicionalno jako loše ocenjena a u meni je i pored svih njenih problema teško da zamislim njen raspad ili značajniji unutrašnji konflikt.

Srbija se nalazi negde u sredini (skor za 2014. je 72 što nas stavlja na 100. mesto) i uglavnom beleži blago poboljšanje, što je irazumljivo jer se indeks računa od 2005. Međutim, mislim da metodologija koja se koristi za računanje indeksa precenjuje neke od rizika u Srbiji dok druge potcenjuje, pa zato ovaj indeks za Srbiju nije reprezentativan. Krenimo redom:

Raseljena lica - ovaj podindeks meri ukupan broj izbeglih i raseljenih, njihov odnos u osnosu na domaću populaciju, mogućnost uključivanja u društvo, broj kolektivnih centara itd. Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih izneglica (iz Hrvatske i Bosne najviše) a i sa velikim brojem interno raseljenih lica (sa Kosova). To daje veliki skor za indeks, ali je to neopravdano - najveći broj izbeglica se integrisao u društvo, vratio u zemlju porekla ili odselio preko. Njihova integracija je posebno lakša jer izmeđju njih i najvećeg broja građana Srbije nema jezičkih ili etničkih barijera. Neki manji problemi se pojavljuju (incidenti između doseljenika i Mađara u Temerinu ili odijum prema ljudima sa Kosova u Smederevu) ali je ovaj skor prenaduvan.

Grupne tenzije - ima ih u Srbiji, ali je skor previše visok jer se odnosi samo na one unutar granica (dakle, ne na tenzije sa država ili etničkim grupama izvan granica).

Bezbednosni aparat - sa obzirom da meri to da li država ima monopol sile ili postoje grupe koje se sa njom nadmeću, ovde je isto preveliki broj poena. Problemi sa kriminalnim grupama ili navijačima  koji stalno sprečavaju Prajd jesu veliki ali mislim da nisu toliki.

Spoljna intervencija - ovde Srbija ima isto visok broj poena, a meri se npr prisustvo mirovnih misija UN, mirovnih snaga, stranih trupa, međunarodne sankcije.

Sa druge strane, podindeks o siromaštvu i ekonomskom opadanju je potcenjen. On meri nivo javnog duga, visinu budžetskog deficita, stopu nezaposlenosti, rast BDP-a: upravo sve one varijable koje u Srbiji stoje lako loše i pogoršavaju se. Indeks o legitimnosti države (nivo korupcije, efektivnost javnog sektora, siva ekonomija itd) je precenjen imajući u vidu vrednosti za Srbiju. Još jedan problematičan podindeks je onaj o ljudskim pravima i vladavini prava jer meri pogrešne stvari: slobodu medija, građanske i političke slobode, političko proganjanje, mučenje itd ali ne i nezavisnost i efikasnost pravosuđa. Zbog toga mislim da ovaj indeks nije reprezentativan za Srbiju, a verovatno i za ostale zemlje Zapadnog Balkana.  
     

Kako tretirati sececioniste?

Nadam se da smo među poslednjim generacijama koje su spremne da ratuju da bi sprečili promene granica. Evo kako se protiv secesionizma bori u, što bi Slaviša rekao, mislećem svetu.

Posledice netržišne politike

Kako se finansiraju terorističke organizacije? Otmicama, reketom, plaćenim ubistvima, proizvodnjom i trgovinom narkoticima, podvođenjem, falsifikovanjem novca i raznim drugim nezakonitim radnjama? Verovatno, ali Al Shabbab, teroristička organizacija iz Somalije, je toj listi dodala i šverc šećera. Kako je u Keniji uvoz šećera regulisan država je iz tog posla uspela da potisne poslovne ljude koji posluju po zakonu i uposli terorističku organizaciju koja ovih dana seje strah po Keniji, a finansira se delimično zahvaljujući netržišnoj politici Kenijske vlade.

Kod nas netržišna politika ne pomaže teroristima ali takođe ne pomaže u stvaranju meritokratskog društva. Naprotiv. Garantuje da uspeh često bude obrnuto proporcionalan visini moralnih standarda pojedinca. 

Preko tri milijarde razloga za fiksni kurs

Ovde godinama pišemo o činjenici da je fiksni kurs bolje rešenje za Srbiju. Pogledajte dugu listu tekstova koju pokazuje pretraga TR-a na termin "fiksni kurs" ili ako vas zanimaju detalji pogledajte Slavišin i Pavlov rad o fiksnom kursu. Ne postoji tema o kojoj smo više pisali - iz dobrog razloga jer u srpskoj ekonomiji ne postoji više nijedan zicer kao što je prelazak na fiksni kurs. Prednosti su stabilnost valute, niže kamate, predivljivost poslovanja i veće investicije, dugoročno niža inflacija i dugoročno odgovornija fiskalna politika. Ustvari, kada bolje razmilim, pored ovoliko prednosti praktično je neverovatno da još odavno nismo prešli na fiksni kurs.

Razlog zbog kojeg smo i dalje imamo kombinovani kurs (ili managed float - zovite ga kako hoćete) je verovatno kombinacija podsticaja i neznanja. Ljudi koji se smatraju kompetentnim da donose odluke o monetarnoj politici su upravo ljudi koji bi bili najveći ako ne i jedini gubitnici prelaska na fiksni kurs. To svakako motiviše monetarne ekonomiste koji sede na funkcijama u NBS i koji tvrde da bi gubitak mogućnosti vođenja monetarne politike bio katastrofalan za Srbiju a upravo suprtono je tačno. Odustajanje od vođenja monetarne politike bi upravo uvelo preko potrebnu predvidljivost u ekonomiju. Pored toga, NBS stručnjaci koji bi prelaskom na fiksni kurs izgubili na značaju, imaju podsticaj i da šire mitove o manama fiksnog kursa, od toga da je nemamo dovoljno rezervi do toga da bi to destimulisalo izvoz. Ovi mitovi su naravno netačni, pogledajte gore linkovani rad koji razbija šest najpopularnijih mitova o fiksnom kursu.

Drugi razlog što još nismo prešli na fiksni kurs je neinformisanost. Neinformisanost ili neznanje ljudi koji ustvari treba da odluče o tome koji model kursa je najbolji za Srbiju. Niko od političkih lidera u poslednjih petnaestak godina se nije previše razumeo u ekonomiju. Lideri relevantnih stranaka bi sva pitanja o monetarnoj politici delegirali isključivo grupi oko NBS-a. Nikada, koliko je meni poznato, nisu konsultovali ljude koji nemaju veliki lični interes pri izboru kursa. To bi bilo isto kao da su za donošenje Zakona o radu samo razgovarali sa sindikatima ili o visini penzija konsultovali samo Krkobabiće. Besmisleno. Ipak, kada se radi o zakonu o NBS, koji definiše ciljeve monetarne politike, političari se upravo tako ponašaju.

Kako je najbolje motivisati političare da bar razmotre ideju fiksnog kursa? Očigledno je da navedene prednosti sistema do sada nisu bile dovoljan podsticaj. Mislim da imam rešenje - para vrti gde burgija neće. Do sada nismo previše insistirali na činjenici da bi prelaskom na fiksni kurs vlada dobila preko 3 milijarde evra na raspolaganje, praktično momentalno. Kako? Neto devizne rezerve su 7.2 milijarde evra. Za prelazak na fiksni kurs je neophodno pokriti takozvani primarni novac (keš i rezerve banaka). Keš je oko milijardu a dinarske rezerve su oko 1.5 milijardi. Pokrivenost deviznih rezervi od tri puta ili skoro 5 miljardi evra viška. Ako hoćete da ostavite i nešto rezervi, čak i kada pokrijete M2 od preko 4 milijarde evra, ostane oko 3 milijarde. Razlika je značajna. Tri milijarde je na primer duplo više od prihoda od najveće privatizacije do sada. Više je čak i od planiranih investicija osvedočenog srbofila šeika Muhameda.

Šta uraditi sa ovim novcem? Početi rad na stabilizaciji penzionog sistema, smanjiti javni dug, otplatiti celokupan deficit, potrošiti na partijsko zapošljavanje ili dalje odložiti reforme - biće na političarima da odluče. O tome na šta je pametno trošiti taj novac a šta bi bilo glupo možemo da diskutujemo drugom prilikom. Ja mislim da je čak i glupo potrošenih 3 milijarde evra mala cena za stabilnost koju bi nam fiksni kurs obezbedio. 

Gavrilo Princip, iz obrenovićevske perpektive

Koliko god se o sarajevskom atentatu ovih dana govorilo (kad se ne bavi time ko je "kriv" i "ko je prvi počeo") iz  perspektive opšte istorije I svetskog rata, globalnih procesa kako geopolitičke tako i istorijske promene od starih monarhističkih režima ka modernom dobu demokratije zasnovane na nacionalizmu, ja volim da stvar gledam iz provincijalne srpske perspektive. Kakva ja srpska pozicija u celoj toj "istorijskoj konstalaciji"? Na kojoj strani je Srbija u istoriji 20 veka? Danas zaista izgleda samorazumljivo da je Srbija bila jedna od tih mladih nacionalnih država koja je došla u konflit sa Žutocrnom Monarijom iz razloga ideološke naravi: sukoba ekspanzionističkog etno-nacionalizma sa starom, građanskom imperijom kojoj je odzvonilo. Ipak, to je varljiva slika, odnosno samo uslovno tačna. Sama Srbija je do 1903 bila na istoj strani istorije kao i Austro-Ugarska. Preokret u Srbiji u političkom smislu počinje 29 maja 1903 kada je grupa oficira srpske vojske bukvalno iskasapila Kralja i Kraljicu i bacila njihove leševe sa terase na ulicu, uz povike odobravanja okupljenih. Šok zapadnog sveta je bio ogroman. Taj zločin je samo pojačao i cementirao sliku Balkana uopšte i Srbije konrektno kao divljačih, okrutnih, necivilizovanih plemena. Kada danas govorimo o reakcijama različitih delova zapadnog sveta na sarajevski atentat, treba imati u vidu da cela ta stvar ima predistoriju: a predistorija su "junaci" od 29 maja koji su "herojski" zatukli kratkovidog, nenaoružanog čoveka i njegovu ženu u spavaćoj sobi u sred noći i to predstavili kao vrhunsko delo patriotizma. Principov atentat je bio samo bleda kopija beogradskog zločina 11 godina ranije.

Ali, mnogo važnije od toga, Majski prevrat je označio pobedu ekspanzionizma,. militantnog etničkog nacional-romantizma i ratne politike u Srbiji, i poraz stare, miroljubive, trgovačke, "izolacionističke" Srbije Obrenovića koja gleda svoja posla, i u se i u svoje kljuse. Došla je ekipa koja veruje da je kucnuo čas da se krcakju lobanje, osvajaju teoritorije i "oslobađaju potlačena braća" na Balkanu, i da je Srbija taj Pijemont buduće države Južnih Slovena koja ima nastati na ruševinama Austro-Ugarske. Sukob Srbije i Austro-Ugarske zapravo počinje tada. Srbija počinje da rovari užurbano i grozničavao protivu Austrije u Bosni, da radi na podrivanju njhiove vlasti širenjem nacionalističke propagande, organizovanjem političkih i drugih grupa, i sprovođenjem starog programa Načertanija koje je pod Obrenovićima bilo na ledu. Carinski rat i sve ostalo što sledi tokom prve decenije 20 veka je proizvod te promene politike u Srbiji, od Obrenovićevskog "izolacionizma" i savezništva sa Austrijom do jugoslovenskog ekspanzionizma pod Karađorđevićima koji se oslanja prevashodno na Rusiju. Ovde nije pitanje "čija je Bosna" i ko ima više prava da tamo vlada, Srbija ili Austrija, nego da li je rovaranje protiv Austrije u Bosni bilo nacionalni interes Srbije. Ja verujem da nije.

U tom smislu, sarajevski atentat za Srbiju nije toliko sudbonosan i revolucionarni događaj: to je samo slikoviti i kasni izraz stranputice na kojoj se zemlja našla posle 1903 godine. Odbrana Gavrila Principa danas je samo na jednom nivou nekakva nacionalistička manifestacija otpora Zapadu, a suštinski je to odbrana Karađorđevića, Nikole Pašića, Kralja Aleksandra i njihove politike koja je dovela do kataklizme Srbije i Srba u 20-om veku, čije posledice živimo i dan-danas. Šta je danas potrebno nije ograđivanje od nacionalističke prošlosti i osude Principa u ime apstraktnih humanističkih ideala nego obnova obrenovićevske politike i istorijske svesti i osuda koliko površnog i iluzornog, tooliko kobnog, nacional-romantizma srpskih elita posle 1903.

Činjenica da danas nema nikog ili skoro nikog ko bi u Srbiji bio u stanju da tu alternativnu istorijski svest izrazi je spomenik uspehu i hegemoniji novoradikalske i karađorđevićevske ideologije. Nama treba dubinski istorijski revizionizam koji bi demaskirao kataklizmu i ludilo srpskog 20 veka ne u ime humanizma i univerzalnih vrednosti, nego u ime napuštene obrenovićevske nacionalne alternative.

Bilo je ljudi među srpskim piscima, političarima i intelektualcima koji su bili svesni ovoga. Navešću samo neke primere. Pokojni filmski režiser Živojin Žika Pavlović je bio veliki obrenovićevac. Sećam se svog dubinskog šoka kada sam, kao mladi karađorđevićevski antikomunista tokom 1990ih prvi put pročitao jedan njegov intervju u kome je govorio kako je razlika između jedne i druge Dinastije bila u tome što su Obrenovići birnuli za to da "Srbi budu na broju i ambari puni", a Karađorđevići kako da "iskrvare naciju" za svoje bolesne romantičarske, velikodržavne ideje. Drugi je svakako bio pokojni Ivan Đurić, jedan od vodećih "srbijanskih nacionalista" koji je ostao poznat po izreci "nisu petokraku uveli u Srbiju moji Užičani nego neki drugi ljudi". Celokupan taj lokalistički, šumadijsko-srbijanski nacionalizam, defanzivni, konzervativni, racionalan, je obrenovićevska stvar. Pesnik Raša Livada je još jedan od njih.

Ipak, možda najpoznatiji Obrenovićevac je pisac Danko Popović. Pročitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete nemilosredni obrenovićevski obračun sa "iskrvarivanjem nacije" zarad intelektualnih apstrakcija bolesnih umova,  žrtvovanja trećine stanovništva Srbije zarad sklapanja državne zajednice sa ljudima koji ne žele državnu zajednicu sa Srbijom: ("šta ti znači da dobiješ rat kad satreš narod"). Videćete sliku šumadijskog seljaka koji ne haje za projekte intelektualaca ali je svejedno topovsko meso njihovih umobolnih esperimentata, bezvredna biološka masa ugrađena na Kajmakčalanu i Mačkovom Kamenu u njihov Skadar na Bojani zvani Jugoslavija. Čitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete da je srpski velikodržavni nacionalizam izraz "istorijskih težnji sprskog naroda" taman koliko je i marksizam-lenjinizam bio izraz "istorijskih težnji radničke klase".

Kako ja vidim zadatak srpskog patriote na dan 30 juna 2014 nije ni da slavi Principa i ostale ludake kao borce protivu Švabe i Zapada koji hoće da nas satru, niti pak da cenzuriše istoriju u ime apstraktnog humanizma i evropskih vrednosti. Naprotiv, zadatak je da se produbi istorijska svest oduzimanjem tapije nacional-šovinistima i intelektualnim apologetima dobrovoljnog puštanja tuđe krvi zarad "državnog razloga" da govore u ime istorije i nacionalne tradicije. Izazov i otpor ovom bolesnom, morbidnom veličanju zločina i terorizma u Srbiji ovih dana, koje je samo pojavni oblik dubljeg veličanja i odbrane samo-genocidne politike 20 veka, mora da dođe "iznutra", u ime Srpstva, Srbije i srpske tradicije, a ne u ime raskrštavanja sa istom. A prvi korak ka tome cilju je da se pokaže da kataklizma počinje 28 maja 1903 a ne 28 juna 1914.  Da je to trenutak kada se skrenulo sa ispravnog koloseka Obrenovićevske patriotske politike očuvanja i jačanja nacije u jarak mutnog velikodržavnog nacionalizma, jugoslovenskog avanturizma i teritorijalnih osvajanja kao "nacionalnog interesa".